Амвросијанске молитве

[angst]

Свети Амвросије М(ед)и(о)лански

Тачан датум, чак ни година, Амвросијевог рођења нам нису познати. Претпоставља се да је рођен 333./334. или 339./340. године, у Тревиру, у Галији (данашњи Трир у јужној Немачкој), где му је отац био намесник (præfectus prætorii). Пуно име светитељево је било Аврелије Амвросије, додатак Аврелије показује да је потицао из аристократске породице, која је, закључујући на основу породичних имена, била грчког порекла, али је неколико колена у назад боравила у Риму.

Амвросијева породица је дуги низ година била хришћанска, тако да је он први латински отац који није био паганин, већ се родио и био васпитаван као хришћанин. Његова породица је била прави расадник светитеља, Цркви је даровала Свету Мученицу Сотирију (помен 17. октобра) која је пострадала за време Диоклецијановог гоњења 304. године. Такође и Амвросијева сестра Маркелина и брат Сотир се поштују као свети.

Амвросије је године детињства провео у Галији. Али после очеве смрти, негде око 353. године, његова породица се враћа у Рим. У Риму он стиче одлично образовање, изучава права, реторику, философију и уметност, савлађује и грчки језик. По завршетку студија, каријеру започиње у државној служби. Неко време проводи у престоници Илирика Сирмијуму (данашња Сремска Митровица), као помоћник тамошњег намесника Руфина. Године 370. Амвросије бива именован, од стране Сикста Проба, за конзула италијанских покрајина Лигурије и Емилије, са седиштем у Медиолану (=Милан) који је у то доба био престоница Западног царства.

[angst]

ПРИМЕР АРХИПАСТИРА

По смрти миланског епископа Авксентија, који је био јеретик аријанац, те 374. Амвросије би изабран за епископа. Православно хагиографско предање чува легенду која наводи да је за време жучне расправе између православних и аријанаца око избора новог епископа, Амвросије био присутан као конзул да би успоставио мир. Желећи да смири страсти он се обратио са апелом за мир. Док је говорио са амвона, изненада се из народа чу дечији глас: „Нека Амвросије буде епископ“. Усклик би прихваћен од народа и тако Амвросије, превазилазећи све формалне препреке, јер је у ту време био само катихумен (=оглашени), би хиротонисан 7. децембра 374. године.

Одмах је разделио све своје богатство убогима и сиромашнима и од самог почетка пастирске службе почео да живи као прави сиромах Христа ради, као пример хришћанина. У свом писму епископу Констанцију, Амвросије износи образац архипастирског деловања: „Ми смо увек пред лицем Судије кога нико не може да обмане (...) Богатство овога света треба да нам служи да спасемо душу, а не да је изгубимо. Као епископ дужан си да будеш узор свима“.

Од самог ступања на дужност Амвросије је почео борбу против јереси аријанске. 376. године, на епископској катедри у Сирмијуму, поставља правоверног Анемија, а учествује и на сабору такође у Сирмијуму исте године.

Свети Амвросије је био, по речима Светог Василија Великог, „човек истакнут по својој мудрости, племенитог порекла, познат у целом свету због дара красноречивости“. Његова харизматична личност и лепота проповеди је пресудно утицала на обраћање у православље једног манихејца, интелектуалца, и великог изругивача хришћанства. Слушајући Амвросијеве прекрасне беседе, Аврелије Августин (Блажени Августин слави се на Видован) би очаран њиме и одлучи да се крсти. Крстио га је сам Амвросије 387. године.

Светитељеви савременици сведоче да је он унапред знао о свом брзом одласку у бољи свет. „Само до Пасхе ћу бити са вама“ - говорио им је он. Тако је и било. Свети Амвросије, епископ медиолански, упокојио се у зору Велике Суботе 4. априла 397. године. Његове свете мошти данас се налазе у базилици у Милану, која је по њему добила име Амброзијана. Православна Црква његов спомен слави 7. децембра, дан када је светитељ постао епископ града Медиолана.

Интересантно је навести да је Свети Амвросије можда једини међу Оцима ране Цркве чији аутентични изглед данас познајемо. Наиме, сачуван је мозаик који је сачињен негде почетком петог века, дакле, убрзо после представљења светитеља. На мозаику, који показује човека нижег раста и доста крхког тела, стоји име Светог Амвросија. Мозаик се налази у Амвросијевој базилици у Милану.

[angst]

ЦРКВА И ДРЖАВА

Као велики ауторитет, Свети Амвросије се залагао за независност Цркве од државе. Када је 390. године у Солуну избила побуна у којој су убијени неки виши чиновници и сам заповедник градске војске, цар Теодосије нареди да се народ на превару доведе у солунско позориште и тамо поубија. Настало је страшно крвопролиће, страдало је око 7000 људи. Амросије огорчен таквим царевим (зло)делом одлучи га од Светога Причешћа, позва да одложи царске инсигније и да се јавно покаје. Император, на запрепашћење свих, након извесног времена, то и учини. Тако га епископ медиолански на сам Божић 390. године поново прими у заједницу љубави-Цркву. Овај чин биће веома значајан преседан у историји Цркве, њиме је потврђен морални и дисциплинарни суверенитет Цркве. Такође је за Цркву значајна и његова политичка борба у име једне јасне доктрине црквеног суверенитета у сфери духовности. Под његовим веома снажним утицајем император Грацијан одбија дотадашњу титулу pontifex maximus, издаје један едикт против паганизма (381. године) и избацује из сале римског сената (kuria) жртвеник богиње Викторије пред којом су се пагани заклињали. Године 382. император наређује да се укине пракса по којој су се средства из државне касе трошила за организацију паганских приредби. Захваљујући Светом Амвросију паганска партија на челу са сенатором Аврелијем Симахом, који је, иначе, био у сродству са светитељем, доживљава свој крах и коначан одлазак са политичке сцене.

[angst]

КЊИЖЕВНО СТВАРАЛАШТВО

Задивљује чињеница да Амвросије и поред многих послова и проблема које са собом носи руковођење Црквом у епохи жестоких сукоба и политичких дешавања успео да остави предивну књижевну баштину. Он је био човек праксе који се у својим списима не упушта у теоретисање.

Његова тумачења Шестоднева, Лукиног Евађеља, Псалама, као и разни коментари на библијске ликове Јакова, Јосифа, Јова, Давида, и библијске догађаје, настала су под јаким утицајем грчких Отаца: Оригена, Светог Атанасија Александријског, Светог Василија Кесаријског и др. У тим тумачењима преовладава алегоријска метода, то је веома важно нагласити јер су до нас дошли и Коментари на Павлове посланице у којима је коришћена буквална метода тумачења, а који су лажно потписани именом Светог Амвросија.

При састављању морално-аскетских списа: О моралним обавезама свештеника, О девственицама, О удовицама, Одевствености, Похвала девствености, као узор му је послужио Цицерон, мада Амвросије одбацује садржину и митологију паганске књижевности, он подражава његов стил. У њима он врши синтезу етике и аскетике за свештенике, али и за мирјане, хвали девственост, а као образац узима девственост Пресвете Богородице.

Дела догматске садржине је писао против јеретика аријанаца и аполинаријеваца. Најважнија су О вери, О Духу Светом и О оваплоћењу Господњем, прва два су настала на молбу императора Грацијана.

Такође је саставио два значајна списа о светим тајнама Цркве: О светим тајнама (De Sacramentis) и О мистагогијама (De Musteriis).

Амвросије је писао и химне које су певане у цркви за време богослужења. Пре њега је то чинио, по узору на Источне Оце, и Свети Хиларије Пиктавијски (=из Поатјеа) мада са мањим успехом од Амвросија.

Остало нам је и 91 писмо. Писма су упћивана Царевима, Црквама, клирицима... Она представљају значајана документа за историју тога доба. Од беседа којих је сигурно било много, мада већина њих није сачувана, треба издвојити две надгробне беседе које је Амвросије одржао царевима Валентинијану и Теодосију. У беседи младом цару Валентинијану, који је умро под неразјашњеним околностима у 22. години и није био крштен, био је само катихумен, светитељ потресно наводи да „ако су мученици опрани својом крвљу, овај је био опран својом побожношћу и одлучношћу да следи Христа“. Ове речи ће касније послужити као аргумент за значај саме жеље за светим Крштењем.

[angst]

ЦВЕТАЊЕ МОЛИТАВА СВЕТОГ АМВРОСИЈА

Сваралаштво је поверено свим Божјим сарадницима (1 Кор. 3,9) као заповест о довршењу дела Божјег. Како нема пречег људског чина од богословља, као разговора с богом, дарови песништва и молитвености се поистовећују. Ваља претражити рајско оцветавање Духом Светим у овим молитвама - песмама Светог Амвросија Медиоланског да бисмо се осведочили у оно што око не виде, и ухо не чу.

Име Господа Исуса је у сазрцателној жижи његових молитава, па су тако оне само надахнуто проширивање „Исусове молитве‟, односно молитве срца. Молитвени мах Светог Амвросија је у свецелости у том сазрцавању Господњег идентитета исказаног у његовом Имену и послању - „Бог који спасава‟, „Бог спасава‟. Само је, дакле, Име Божје у Личности Сина Божјег спасоносна инспирација светитеља медиоланског. Име Господа Исуса доноси свима спасење (Јн. 3,18; ДАп 2,21), па га Свети Амвросије призива, јер нема другог Имена под небом даног људима којим бисмо се могли спасити (ДАп. 4,12). Светитељ нас у ствари позива на молитву својим молитвама, али нас њима и заступа код господа, и то истрајно и једнодушно (ДАп. 1,14). У његовом молитвеном богословљу „Дух цвета‟, (Свети Иполит Римски, Tradicia apostolica, 35). Дух цвета у Цркви Христовој, која је Једна, Света, Католичанска и Апостолска. Сви освештани Христосом помазани су Духом Светим, те се као живо камење зидају у дом духовни; свештенство свето које приноси жртве духовне, благопријатне Богу, кроз Христоса Исуса (1 Пт. 2,5). Тако се као литургијско уздарје приносе и ове молитве са бескрвном жртвом Тела и Крви Христове.

[angst]

Vita est enim esse cum Christo; idem ubi Christus, ibi vita, ibi regnum. ― Sanctus Ambrosius

Ах дивоте! Свети Амвросије, постојан у молитви, својим светим песмама нас утврђује у молитви (ДАп. 2,42). За њега: „Живот значи бивати са Христом; стога где је Христос, ту је живот, ту је царство‟ (Св. Амвросије, Expositio Evangelii secundum Lucam, 10,121:PL 15,1834 A).

Извор и циљ ових молитава је у удеоништву у Христовој Првосвештеничкој молитви. Дух Свети чини ове молитве живим приносом Богу. Оне су примљене у делују ex opere oparatio, самим тим што су мољене. Певају се, јер су песме духовне које се поје Господу у срцу свом (Еф. 5,19). А „Ко пева, двапут се моли‟ (Св. Августин (Х)ипонски, Enarratio in Psalmos, 7,21). То певање изображава ту музичку, песничку икону Хростову Светог Амвросија нарочито када је литургијско по изражајној лепоти, једнодушној саборности, и величанственог славослављености. Ове песничко - појачке иконе су и знак молитвеног „данас‟, као брујања Цркве свете, Духом Светим.

[angst]

Ево сведочења савременика Светог Амвросија: „Колико сам плакао слушајући твоје хвалоспеве и твоје песме, снажно дирнут слатким гласовима којима је одјекивала твоја црква, ти су гласови улазили у моје уши, у срве моје се точила истина и оданде распламсавала побожност. Сузе су ми текле, а мени је уз њих било лепо‟ (Св. Августин (Х)ипонски, Confessiones, 9,6,14).

У васпитању савести ове молитве Светог Амвросија су светлост на нашем путу, јер развијају хришћанску наду и уздижу је према новој обећаној земљи. И то је у оној нади која не разочарава, не постиђује (Рим. 5,5). Уствари, та нада се и хранимолитвама, као што се наш живот испуњује добрима која су плод хришћанске молитве, што је очигледно у овом духовном делу. Дух молитве је тај духовни раст у љубави пре Богу и ближњем, као веродостојан чин вере и наде. Уздизање духа Богу је молитвени израз обожавања Бога.

Молитве Светог Амвросија су и свештена и песничка уметност, потпуно истинита и зацало лепа. Узвишена лепота, истина и љубав ових химни је одсјај сјаја славе Христове (Јев. 1,3). Ове Амвросијеве песничке иконе, отисци су чудотворних стопала Господњих. Да, Свети Амвросије са Црквом моли: Маран Ата! (1Кор. 16,22), Дођи Господе Исусе! (Отк. 22,20).

[angst]

ДОЂИ И ТИ

Велики Петак страдања и смрти с Недељом Васкрсења стари хришћани су називали Пасха Крста (το Πάσχα σταβρού) и Пасха Васкрсења (το Πάσχα αναστάσεωας). Јосиф из Ариматеје тајно је затражио „пречисто тело Твоје, обави га чистом плаштаницом, и мирисима помазавши положи Га у нови гроб‟ (Лутиргија Светог Јована Златоустог). Никодим, пак, тајно ноћу походио је Господа (Јн. 3,1-12; 19,39).

Дођи и ти,

није важно је ли касно,

или већ је ноћ:

у сваки час наћи ћеш Господа Исуса,

спремног да обрати свој поглед на те,

и обдари те платом, ништа мањом,

ма колико касно да стигао.

И Никодим долажаше ноћу:

беше ноћ,

јер још не беше настао час васкрсења,

најзад, Христос васкрсе,

и он, праведни, говори:

«Ноћ је одмакла,

дан се приближио».

[angst]

ХРИСТОС НАМ ЈЕ СВЕ

У беседи монахињама Свети Амвросије проповеда Христа као насушну доброту која се великодушно дарује свакоме који га прима.

У Христу имамо све.

Нека би му се свак приближио:

ко малаксава у болести због грехова,

ко је окован похотом,

ко је несавршен,

али жељан да узнапредује

снагом сазрцања,

ко је већ богат мноштвом врлина.

Сви смо Господњи,

а Христос нам је све:

ако желиш да зацелиш ране,

он је лекар;

ако си притешњен жегом грознице,

он је извор;

ако си грехом обремењен,

он је правда;

треба ли ти помоћ,

он је крепост;

плашиш ли се смрти,

он је живот;

прижељкујеш ли рај,

он је пут;

стрепиш ли од таме,

он је светлост;

трагаш ли за јелом,

он је храна.

[angst]

НЕКА БУДЕ ПЛОДНО СЕМЕ ТВОЈЕ РЕЧИ

Како су слатке језику мојему речи Твоје, од меда су слађе устима мојим (Пс. 118,10).

Нека ми наук дажди попут кише, као роса реч моја нека пада (Понз. 32,2).

Ови библијски стихови надахњују светог песника.

«Слатке су језику мојему речи Твоје,

слађе од меда устима мојим!

Реч је Твоја жижак

нози мојој, Господе,

и светлост стази мојој».

Реч је Господња светлост,

Реч је Господња попут снега,

Реч Господња сладошћу премашује

мед и саће:

из уста Божанских извире беседа слађа од меда,

и веју, меко попут снега,

чисте речи

што благу Добру Вест јављају.

Само ова реч

уистину слична је снегу:

с неба на земљу је послана,

оплодила је пустолине срца нашег:

«Нека се спусти као дажд наука моја ―

заповедио је Господ ―

као роса реч нека моја пада,

као ситна киша по младој трави

и као пљусак по трави високој».

О, Господе Исусе,

нека би душа моја процвала

под слаповима Твоје кише,

и нека би Ти овим белим снегом

напојио моју земљу,

и учинио плодним моје поље

семеном небеске Речи

застртим снежним покровом!

[angst]

ХРИСТОС ТИ ЈЕ ВЕЋ БЛИЗУ

Бог сам хита да нас спаси (Ис. 35,1-10), Христос је већ близу ономе који Га тражи.

Свако ће тело бидети спасење Божје (Лк. 3,6)

Свети Амвросије је беседио у Флоренцији приликом освештавања цркве у чији је олтар положио мошти Светог Агриколе које су нађене у Бононији. Цркву је подигла побожна удовица Јулијана са својим сином монахом, и три кћери монахиње.

Тек што почињеш да га тражиш,

а Христос ти је већ близу:

ономе ко Му се нада

Он неће недостајати,

јер јави се и онима

који Га ни сневали нису,

и би нађен од оних

који за Њега не питаху.

Мислиш ли и говориш о Њему

Он је већ присутан.

[angst]

ВЕРА ПЕТРОВА И НЕВЕРЈЕ ЈУДИНО

Вера у божанску природу Господа Исуса Христа је вера у сам Логос Божји.

«Мила ми је, Господе,

Реч уста Твојих,

слуги Твоме наук Твој».

Ти сам рекао си

да си једно са Оцем,

и Петар, који поверова,

прими кључеве,

и несумњивом влашћу

отпусти грехе многих.

Но, неверан беше Јуда

и удави се омчом свога безбожја.

[angst]

СТВОРЕН САМ ТВОЈИМ РУКАМА

Руке Твоје створише ме и саздаше (Пс. 118,73)

«Руке Твоје створише ме и саздаше ме»:

не заборављај дело своје,

препуштено сопственој судби,

о, Господе!

Теби се обраћам као Творцу,

к Теби се привијам као Саздатељу,

не тражећи друге заштите.

Похитај ми у помоћ

Ти који си једнога дана

благоизволео да ме створиш.

Тобом сам саздан,

Твојим рукама обличје сам примио.

О, душо, тежи да спознаш себе:

увиди да није земља твоја постојбина,

да није у блату твоје начало:

сам Бог посла свој дах на тебе

и учини те душом живом.

Дело си чудесно,

из даха Божијег рођено.

Нека те више не спутавају окови земље:

похитај свом силином духа

ка Ономе чијем даху

дугујеш своју величину и вредност.

[angst]

ГОСПОДУ ИСУСУ, САЗДАТЕЉНОМ И СПАСИТЕЉНОМ ЛОГОСУ

Сазрцавање јединства делања Оца и Сина: што види да Отац чини и Син чини онако (Јн. 5,19).

Господе Исусе,

Ти си створио све.

«Јединородни Сине»,

рођен си од Оца,

и чист произашао

из утробе Дјевине

да откупиш и спасеш свет

својом Крвљу.

Без Тебе Отац не створи небо,

без Тебе не створи земљу.

[angst]

ХРИСТОС ИСУС: ЈЕДИНА ЖЕЉА

Чезне душа моја за спасењем Твојим, Реч Твоју жељно чекам (Пс. 118,81).

Ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме (1Кор. 6,17).

Ова два стиха надахњују молитву ову.

Свети, који се Господа боји,

за другу жељу не зна

осим спасења Божијег.

Христос је Исус

крај сваке чежње

и надања његовог.

К Њему он тежи свим снагама својим,

у дубини душе Христос га огрева.

К Њему се отвара,

к Њему се излива,

и једина му је зебња

да Га не изгуби.