Учење светог Атанасија Великог, укратко

[Guest - . . .-]

- У Ч Е Њ Е -

СТВАРАЊЕ свега кроз Христа | Христос је по њему с једне стране првообразац и нацрт човека, али и целокупне творевине, видљиве и невидљиве. Са друге стране, Христос је у непрекидној вези са Својим Оцем и Духом. Бог се код њега често идентификује са појмом Творац; ово је кључни појам. Бог ствара човека по Својој икони (κατ΄ιδίαν εικόνα) да би човек мога знати бића (των όντων). Он говори о стварању света као заједничком акту Свете Тројице. Тајна обожења човека није ништа друго до одлука Тројичног Бога о животу света, или тачније, то је испуњење плана Божанске икономије. Управо то јесте и срце теолошког система светог Атанасија Великог. Тројични Бог не чини ништа у једној личности у смислу изолованости од пуноће Божанства. Због тога је и дело Христа у икономије увек дело и Свете Тројице. Кроз и за Логоса је створено све. У Слову се налази почетак и извор поретка јединства света. У том јединству и устројсву открива се Бог. Он одлучно одбацује стоичку предству о семеним логосима (λόγοι σπερματικοί).

Циљ стварања човека и творевине стоји у тесној вези са искупљењем и сједињењем свих и свега у Христу, а по узору сличности са Прволиком. Из разлога сличности са Богом, човек је могао и имао познање вечности. Остварење те везе настаје кроз Христа. Он је Тај Који је од почетка човеку давао силу, крепио га је и усмеравао ка исправном богопознању. Ово се дешавало и било је могуће пошто су човекова чула била покорена од стране духа и ума. Тачније, човек је обједињавао све своје силе, умне и физичке. Слободан од страсти созерцавао је кроз и у Логосу и преко Логоса Оца. Међутим, Атанасије веома често указује на још једну чињеницу а то је знање Оца. Смисао богопознања у тесној је вези са познањем Оца. Свакако, мост којим се стиже до Оца је Христос.

Из разлога несличности природа – Божанска нетварна и људска тварна – Бог је из предострожности одредио човеку једну меру или, по светом Атанасију, закон преко кога би се човек вежбао у врлини и добру. Бог и успоставља закон да не би човек залутао у област небића. Смрт не значи просто прекид живота већ боравак (трајање) у њој.

Стварање човека | У стварању човек свети Атанасије види два момента (логичка а не хронолошка): стварање (човекове природе) ни из чега и њено помазање образом Божијим. Човек се у самом стварању помазује Духом. „Дах живота“, Који је Бог удахнуо у Адама, не беше душа, него Дух Свети животворни. Међутим, благодат и дар Духа беху дати првом човеку споља. Због тога је човек и могао да их изгуби. У грехопаду човек се одвратио од сагледавања Бога. Раздвојиле су се природа и благодат.

Ум, душа, чула | Област греха крије се у људској души. Ту се води битка за добро или зло. „Када душа свуче са себе сваку нечистоту греха у кога се обукла, држећи се κατ΄ εικόνα, може видети као у огледалу Икону Очеву, Логоса чија је икона душа.“ У души се крије орган боговиђења и богопознања, али и богоотпадништва. Душа оживљава тело изнутра а не споља. Душа је у извесној предности у односу на тело: разумна је и логосна али и самокрећућа тако да не престаје да се креће ни после смрти човекове. Чула су потчињена уму и души. Ум је судија и контролор чулима.

Порекло зла | Зло је своје порекло добило у корену човекове слободе. Не постоји истински већ потиче из небића. Човек је створен као слободно биће и са задатком да се креће. Није могуће да престане кретање, пошто је по природи крећући – покретан (ευκίνητος). Ако се и окрене од добра, ни тада ово кретање неће престати. Ако се не креће ка врлини тада ће истину тражити у непостојећем; употребиће своје способности за измишљање уживања (хедонизам). Извор зла састоји се у кретању бића према стању богоотпадништва.

Свет идола | Падом човек је поред заноса својим телом и чулима пронашао и други објекат свога обожавања – идоли. Они постају замена за правог Бога. Идоли не стварају зло нити ремете вољу Божију, него зло ствара човек измишљајући идоле. Стога је идолатрија један облик тешке болести.

ОВАПЛОЋЕЊЕ није ништа друго него обнављање κατ΄ εικόνα преко Логоса Очевог. Кроз ово обнављање људски род је оспособљен за богопознање. Атанасије инсистира на ипостасном јединству Логоса и људске природе. Ово обнављање не треба схватити у смислу враћања у првобитну реалност већ управо као једини могући начин комуникације са Богом и спасења у Њему. Стога Атанасије с правом тврди да је ово обнављање могуће једино Икони Божијој Спаситељу нашем Исусу Христу. Логос је живео као човек, а као Бог оживљавао све. Због овога, Он није био у нечистом телу нити је трпео, већ је освећивао тело.

Познато учење јелинске философије о боравку Логоса унутар творевине, Атанасије вешто преноси на хришћански терен. Ономе који верује и признаје да се Логос Божији налази у свему и да се све од Њега просвећује и покреће, неће бити несхватљиво да се и једно људско тело (Христово) креће и просветљује од Њега.

Искупљење | Тринитарно питање о рођењу једносушности Сина Божијег за њега првенствено има христолошки и сотириолошки карактер: не ради се о питању умозрења, него о питању живог религиозног опита. Једино оваплоћење Јединородног може бити спасоносно. Он смисао спасења види у сједињењу тварне човечанске природе са Богом. То је могуће само уколико се Бог оваплотио и постао човек. Спасење је обожење (Θέωσις). Он полази од наглашеног и одлучног противстављања Бога и твари – једино Богу припада стварно биће. Ипак, творевина постоји и у свом настанку не само да је примила биће, него и благо биће – истрајну постојаност и усаглашеност. То је могуће кроз причесност Богу Слову Који пребива у свету.

Искупљење представља завршетак и васпостављање стварања. Стога је оно дело Слова. Међутим, у њему се даје више од простог повратка у првостворено стање. Творевина је примила коначну постојаност кроз „тело Бога“.

Три разлога крсне смрти: 1) Господ је дошао да победи ђавола, 2) да очисти ваздух (творевину) и 3) да нам отвори пут у небо. Због тога је требало да умре на крсту, јер само умирући на крсту умире у ваздуху. Делима је јасно показао да је Син Божији. Међутим, његова ипостас остаје невидљива за људски род, стога Атанасије говори о „делима творевине“ као знаку Његовог присуства у њој. „Као каквим великим печатом, тако је Господ утиснуо себе у творевину.“ Син Божији је страдао човечанством пошто Божанска природа не може да страда. Ипак Логос је претрпео као човек али и као Логос, пошто Логос држаше у себи људско тело.

Васкрсење | Да би смрт заиста била уништена у корену требало је да сам Бог уђе у тело пошто и пропадљивост и трулежност нису ван тела. Да је Спаситељ био ван тела и тада би смрт била побеђена, али би трулеж и даље боравила у телу. Смрт се мимо тела не може јавити. Благодаћу васкрсења престала је и исчезла трулежност. Умиремо само ради телесног, природног дељења, као и по времену које је свакоме одређено од Бога да би и задобили васкрсење. Христос је васкрснувши победио смрт и понео са Собом и знаке те победе: нетрулежност (нераспадивост) и нестрадалност. Благословом Свога васкрсења учинио је да васкрсне људски род. Тиме нас је Логос све обукао у нетрулежност. Смрт, која још увек царује, нема, по речима светитеља, више такву моћ и власт над људима из разлога Логосовог боравка у телу. Када је Спаситељ васкрсао тело, више не постоји страх од смрти.

Учешће човека у Духу Светом | Као и у христологији тако и у пневматологији Атанасије полази од чињенице спасења које се остварује онолико колико учествујемо у Духу Светоме. Благодарећи Светом Духу могућ је сусрет између Бога и творевине. Живот у Духу Светом јесте свеопшти циљ хришћанина. Наше учешће у Духу није етичке природе. Овде је Дух у улози обожења верних. Црква и Дух су и код Атанасија у нераскидивој вези, стога је потребно да и Дух Свети буде нестворен. По Атанасијевом мишљењу, силом Духа одлуке Божије и даље делују, остварују се у нашој реалности. Његовим дејством Бог општи са створеним светом. Кроз причешће је једино могуће, али Духом Светим, да створена бића учествују у животу Творца.

[ivona]

moram priznati da je bogoslovlje Sv.Atanasija jedno od mojih omiljenih i njegov dogmat o iskupljenju :

 

Протојереј Георгије Флоровски

СВЕТИ АТАНАСИЈЕ АЛЕКСАНДРИЈСКИ

 

3. ДОГМАТ ИСКУПЉЕЊА

1. У своме богословском исповедању свети Атанасије исходи из сагледавања историјског лика Христа, Богочовека и Спаситеља. Тринитарно питање о рођењу и једносушности Сина Божијег за њега првенствено има христолошки и сотириолошки карактер: не ради се о питању умозрења, него о питању живог религиозног опита. Стварност извршеног спасења за светог Атанасија сведочи о Божанствености и „једносушности" Оваплоћеног Слова. Јер, једино Оваплоћење Јединородног може бити спасоносно. Он смисао спасења види у томе што се тварна човечанска природа сјединила (или, верније, поновно сјединила) са Богом. То је, пак, могуће само уколико се Бог оваплотио и постао човек. Спасење је „обожење", тхеосис;. У том смислу, код светог Атанасија оживљава малоазијска традиција (тј. учење светог Иринеја).

2. Свети Атанасије полази од наглашеног и одлучног противстављања Бога и твари: „Оно што је створено ниуколико по суштини није слично своме Творцу". Јер, тварно је изникло из небића и не може имати сличности са самосуштим бићем. Саздана ни из чега, твар и постоји над безданом ништавила, са могућношћу да се у њега поново сурва. Твар је изникла и настала, због чега представља „пролазну и распадљиву природу". У себи самој она нема никаквог ослонца и темеља на коме би постојала. Једино Богу припада стварно биће: Бог, пре свега, и јесте Биће, Онај који јесте, будући да није настао и да је беспочетан. Ипак, творевина постоји и у свом настанку не само да је примила биће, него и благобиће  истрајну постојаност и усаглашеност. То је могуће кроз причесност Богу Слову који пребива у свету. Будући озарена владичанством, промишљањем и благоустројавањем Слова, творевина може постојано опстати у бићу, као „причесник стварно од Оца постојећег Слова"... Изворно Слово Бога свега, као Божија сила и Божија Премудрост, јесте настојатељ и саздатељ и чувар света. По својој неиспитивој благости Бог не дозвољава да се творевина „поведе и поколеба својом сопственом природом", већ Очево сопствено и јединствено Слово нисходи у васељену и у њој распрострањује своје силе и озарује све видљиво и невидљиво. Оно у себи све садржи и учвршћује, све оживотворава и чува сваку појединачну ствар и све у целини. У Слову се налази почетак и извор поретка и јединства света. У свету се свагде открива поредак и сразмерност, свестрано јединство и сагласје супротних ствари. У том јединству и устројству открива се Бог: „Нико не треба да каже да Бог невидљивост своје природе користи на нашу штету и да је остао потпуно непознат људима. Напротив, Он је сву творевину довео до поретка из кога се о Њему, и поред Његове невидљивости по природи, може стећи познање на основу дела". Бог Откривења јесте Слово. „Распростревши се свагде, и горе и доле, и у дубину и у ширину: горе  у стварању; доле  у очовечењу; у дубину  у аду, у ширину  у свету, Слово је све испунило богопознањем". У свету, на свакој ствари појединачно и на целој творевини уопште, „утиснут је неки отисак и подобије" Божанствене Премудрости и Слова, што и чува свет од трулежности и распадања. Те мисли светог Атанасија подсећају на Плотиново учење о светотворном печаћењу твари Умом. Ипак, међу њима постоји значајна разлика. По Плотиновиј мисли Ум печати безкаквотну материју и пребива у њој. За светог Атанасија је, пак, само ницање и постојање творевине засновано на присуству Слова. Он одлучно одбацује стоичку представу о семеним словима: почетак устројства света јесте Очево Слово. Ницање света и његово печаћење Словом Божијом, за њега се не раздваја у времену. Он хоће да истакне двојственост творевине: у њој постоји сопствена текућа и створена природа и на њој се налази отисак Слова којим она, у ствари, и постоји. [То је двојство] „природе" и „благодати". На разликовању и супротстављању та два „елемената" гради се сав потоњи систем светог Атанасија. Учење о Слову као о стваралачкој и сведржитељној Премудрости, он је развио још пре аријанских трвења. Тим учењем он наставља доникејску традицију, али је потпуно слободан од козмолошког субординизма. „Сапребивајући са Оцем као Премудрост и гледајући на њега као Слово", Син Божији „саздаје, приводи у биће и украшава васељену, а као Сила Очева одржава у бићу сву свеукупност творевине... Као благо Рођење од Благога и као Истинити Син, Он јесте Очева Сила и Премудрост и Слово. Све то му се не даје извана, на основу причешћа, као што се даје Његовим причесницима... већ тиме што је Он, у ствари, Самопремудрост, Самослово, сопствена Самосила Оца, Самосветлост, Самоистина, Самоправда, Самоврлина, Печат, Сијање, Образ. Укратко, Он је свесавршени плод Оца, Јединствени Син, неизмењиви Образ Оца"... Значи, у Сину се адекватно познаје Отац... Касније, у време распламсалости аријанских спорова, свети Атанасије је поновио и разрадио своје учење о Слову. При томе, он је још тешње повезао творачко и искупитељско дело (Оваплоћење) Слова. И једно и друго он је сјединио у појму: улазак Слова у васељену. У односу према твари Слово се у Писму назива Првородним: „Како због тога што је у почетку, када је стварало свет, сишло ка сазданим како би могли ступити у биће..., тако и због тога што својом снисходљивошћу усиновљава сваку твар"... Пре вечних времена Син је положен у основу  у почетак путева...

3. У сагласноти са својим општим учењем о двојствености сваког тварног бића, у стварању човека свети Атанасије види два (логичка, а не хронолошка) момента: стварање (човекове природе) ни из чега, и  запечаћење, њено помазање образом Божијим, као „рођење" или усиновљење  кроз Сина у Духу. Бог по благодати постаје Отац оних које је створио. Твар се усиновљује Оцу кроз причесност Сину, остајући по природи и даље саздање. Изведен из небића, човек се у самом стварању помазује Духом. „Дах живота", који је Бог удахнуо у Адама, не беше душа, него Дух Свети и животворни. Имајући га у себи, првосаздани човек је био духован, „духовни човек". Кроз „уподобљавање себи" Бог га је учинио сагледатељем и посматрачем постојећег, присајединивши га блаженству истинског живота. Међутим, благодат и дар Духа беху дати првом човеку споља. Због тога је човек и могао да их изгуби. Он их је заиста и изгубио. У грехопаду човек се одвратио од сагледавања Бога, одступивши од умног усхођења ка Њему. Он као да се учаурио у себи, препустивши се „разматрању самога себе". Тада су се у њему разгореле страсти и распламсале пожуде, тада се распао и раздробио његов живот. Људи су пали у „самопожуду", а душа се од мисленог окренула ка телесном, заборавивши да је створена по образу благога Бога. Изашавши из себе саме, она се „мислима задржава на непостојећем", замишљајући га и постајући „изумитељка зла". Јер, зло је непостојеће и себи нема образца у Богу који јесте. Оно је производ човековог измишљања. Мноштво нагомиланих телесних пожуда у души заклањају огледало у коме она једино може и треба да види образ Оца. Она више не види и не сагледава Бога Слова, по чијем је образу створена, него својим мислима лута по мноштву ствари и види само оно што подлеже чулима. То је својеврсно пијанство и вртоглавица ума. Преступање заповести првосазданог човека лишава мислене светлости и враћа га у „природно стање", поробивши га „природном" закону трулежности. Мисао је постала ташта, затровавши се чулним пожудама. Човечанство је почело да се погружава у мрак паганства.

4. У грехопаду је човек осиромашио: раздвојиле су се природа и благодат. И јавила се потреба да се изврши ново сједињавање, „обновљење" творевине, „обновљење сазданог по Образу", васпостављање изгубљене благодати Божијег Образа. Требало је да Слово, као Творац или демиург, „на себе прими обнову дела". То се и догодило: Слово постаде тело... Слово је прихватило свеколику људску природу. Остајући слична нама у том примању, она се просвећује и ослобађа од природних слабости, „слично слами која се, будући обложена азбестом (који је, како кажу, ватросталан) више не боји огња, налазећи себи заштиту у несагоривом омотачу"... „По природи" склона трулежности, човекова природа је саздана и призвана на нетрулежност. Почетна причесност „одсјајима" Слова беше недовољна да би творевину очувала од трулежности. Да као последица греха није наступила трулежност, човеку би било довољно покајање и опроштај. Јер, „покајање не изводи из природног стања, него само прекраћује грехове". Међутим, смрт се привила уз тело и завладала њиме... Наравно, својим свемогућством Бог је могао једном заповешћу да изагна смрт из света. Међутим, то не би исцелило човека, већ навикнутог на непослушност. Сем тога, ни Божија праведност тада не би била очувана. У таквом опроштају би се само показало свемогућство Наредбодавца, док би човек и даље остао оно што је био Адам, а благодат би му се поново дала изван. Могућност новог грехопада тада не би била искључена. Кроз Оваплоћење Слова, пак, благодат се човеку већ саопштава неизмењиво. Она постаје неодузимљива и постојано пребива у људима. Слово се облачи у тело да би га преобукло у живот: не само да би га спољашњим начином сачувало од трулежности, него и да би га приопштило животу. Сада је „тело обучено у бестелесно Слово Божије, те се више не плаши смрти, ни трулежности, будући да има живот као хаљину и будући да је у њему уништена трулежност"... Слово је од почетка пребивало у свету као у неком великом телу, устројавајући га и оживотворавајући га. И сасвим је приличило да се појави и у људском телу да би га оживотворило. На човеку је већ био уцртан лик Слова. И када се он упрљао и постао невидљив, „требало га је обновити". То се и остварило у Оваплоћењу Слова.

5. Слово је постало човек, у свему сличан нама. Свети Атанасије обично говори о „Оваплоћењу", али под „телом" свагда подразумева пуног човека, одушевљено тело са свим својственим му чулима и страдањима... Због сједињења са Словом тело се ослобађа своје трулежности и слабости: „Јер, Слово пребива у телу". Животворна сила Слова ослобађала је тело Спасител^ево од природних слабости: „Христос је гладовао по својству тела, али није изнемогавао због глади"... Тело је било „лако склоно страдању", доступно страдању, алије у њему било бестрасно Слово. Немоћи су се приближавале телу по допуштењу воље самог Слова, а не по неопходности и против воље. Господ је допуштао да се дешава све што је својствено телу  да гладује и плаче, па чак и да прими смрт. Међутим, Господња смрт беше попуштење Његовог смирења и љубави, а не нужност. Он је био властан да се разлучи од тела и оно је могло умрети. Међутим, оно није могло остати мртво, „јер је постало храм живота"... Због тога је оно одмах оживело и васкрсло, „силом Живота који је у њему обитавао". Тело није спутавало Слово, него се само у Њему ослобађало своје ограничености. И не само ограничености, него и склоности ка греху. Јер, силом неизмењивог Слова само измењиво човештво у Христу пребива неизмењиво у добру и све варке пред њим постају немоћне. „Човештво је напредовало у Премудрости, постепено се уздижући над људском природом, обожавајући се, постајући и јављајући се свима као орган Премудрости за дејство Божанства и Његово просијавање"... „Дела, својствена самом Слову, савршила су се посредством тела". У том служењу делима Божанства обожавало се тело. Човечанско напредовање у Христу беше непогрешиво... Човечанска природа у Христу беше изобилно помазана Духом већ приликом крштења у Јордану. Од Њега ми почесмо да примамо помазање и печат и усељење Духа, пошто се у Њему првом осветило тело. Просијавање човечанске природе у Христу јесте просијавање свеколике човечанске природе у њеним Првинама. На тај начин, Слово кроз Оваплоћење поново постаје („саздаје се") као почетак путева: стога се и именује Првородни... Господ је „постао наш брат по подобију тела". Његово тело се „пре других спасло и ослободило"... Као „Његови сателесници" и ми се спасавамо или оживотворавамо, „јер и наше тело као да већ није више земно, него самим Божијим Словом приведено у истоветност са Њим, који ради нас постаде тело"... Искупљење и спасење се нису испунили само у Оваплоћењу. Оно се продужавало током целог земног живота Господњег. Господ је на два начина пројавио своје човекољубље: уништио је смрт, обновио природу, и „себе јавио у делима", показавши да је Очево Слово, Владика и Цар васељене. Својим видљивим јављањем Господ је људима, који су отпали од мисленог сагледавања, показао невидљивог Оца. Испуњењем закона Он је са нас скинуо клетву и осуду закона. Међутим, „трулежност код људи није могла да се прекрати без смрти". Стога управо у смрти треба видети „последњи циљ" спасоносног Оваплоћења... „Он је имао тело да би могао примити смрт. И није приличило да се омете смрт, како се не би засметало васкрсењу"... Крсна смрт беше „приношење сличнога", испуњавање општег дуга. Међутим, смрт није могла задржати „тело Господње", и оно је васкрсло. „На несхватљив начин у једном и истом савршило се двојако: смрт свих је добила испуњење у Господњем телу, а уједно је у њему уништена смрт и трулежност, због присуства Слова"... Господ није умро по немоћи природе, већ по вољи, ради општег васкрсења. Он није „својом сопственом смрћу скинуо са себе то тело, него је примио смрт од људи да би и саму смрт, која се дотакла Његовог тела, сасвим истребио". Тело Господње није видело трулење, него је васкрсло свецело, будући да је било тело самог Живота. Смрт Господња је била стварна, али не задуго: „Он своје тело није оставио дуго у таквом стању, него га је само показао мртвим од додира смрти и убрзо га је, у трећи дан, васкрсао, узносећи са собом из гроба и знамење победе над смрћу, тј. нетрулежност и непричесност страдању јављену у телу". У Христу је васкрсло и вазнело се сво човечанство: „Кроз смрт се на све људе распространила бесмртност". Господ је устао из гроба „у обоженом телу, слободном од мртвила" и прослављеном до краја. „И нама такође припада та благодат и то је и наше превазношење". И ми се такође уводимо у небеску област, као сателесници Христови... Учење светог Атанасија о искупљењу у својој целости јесте учење о Васкрсењу, о васкрсењу човека са Христом и у Христу.

6. Свето Писмо нам о Спаситељу благовести две истине: да је свагда био Бог, Син и Слово и да је постао човек. Отуда је у Писму присутна двојност казивања: славно и унижено. Последње се тиче човештва Христовог... Слово није просто „усхтело да буде у телу" или да се „јави" у њему, није једноставно сишло у човека, него је постало човек, постало Син човечији. Код Атанасија се често сусрећу нетачни и непотпуни изрази: обукао се или обитавао, храм, обитељ, орган... Међутим, он јасно раздваја јављање Слова у Христу од Његовог јављања и обитавања у светитељима. Христос је постао човек. У Христу је видљиво тело било тело Бога, а не човека. Он је тело учинио својим „сопственим", и немоћи тела су постале „својствене" Слову. Дела Христова нису била раздвојена, с тим што би једна била по Божанству, а друга  по човештву, него „се све свршавало заједно" и нераздељиво... И сама пљувачка Христова беше божанствена (и стога целебна и животворна). Јер, Оваплоћено Слово је себи „усвојило" све телесно. Не [може се рећи] да је један жалио за Лазаром, а други га васкрсао, него  Један исти. Од Дјеве се по плоти родио Бог, а Марија је Богородица. Слово се није променило или претворило у нешто друго, нити је тело, рођено од Марије, постало једносушно Њему... Марија се и одабира ради тога да би „од ње" Господ примио тело, „слично нама", а не једносушно Божанству. „Само Слово од Марије прима тело и рађа се човек: по природи и по суштини  сушто Божије Слово, а по телу од семена Давидовог и од Маријиног тела  настали човек"... Описним изразима свети Атанасије јасно раскрива јединство Христа Богочовека и несливену двојственост у Њему  Божанства једносушног Оцу и човештва сличног и сродног нама. Управо је стога Он  Један и Исти био и Спаситељ, и Слово и Други Адам.

7. Слово се очовечило, да бисмо се ми „обожили", „да би нас обожило у себи". Обожење је усиновљавање Богу, „чиме синови човечији постају синови Божији". И ми се, „прихваћени од Бога Слова, обожујемо ради Његове плоти", тј. силом Његовог Оваплоћења. Јер, Слово се у рођењу од Дјеве није сјединило са неким одређеним човеком, него са човечанском природом. Стога се све што се савршава у Христовом човештву непосредно (али не и принудно) распрострањује на све људе као „сроднике" и „сателеснике Његове", и то не само због сличности, него и због стварне сапричесности свих људи у Његовом човештву. Јер, Он је чокот, а ми смо лозе, „сједињене са Њим по човештву". Као што су лозе једносушне са чокотом и из њега исходе, тако и ми имамо једнородно тело са Господом и примамо од Његове пуноте, Његово тело за нас јесте „корен васкрсења и спасења". Опште обновљење, помазање, исцелење, вазнесење већ се извршило у Христу, будући да су сви понесени у Њему. То није проста „сходност" или замена, него право јединство. Стога се у Христу свеколико човечанство помазује духом на Јордану, умире на крсту и саваскрсава у нетрулежности: у Њему, „јер Он на себи носи наше тело"... Али, то саучествовање и сапричесност човештву Христовом треба још да се разоткрије и оствари у подвигу људи. Кроз примање тела од стране Слова, човечанска природа постаје „духопријемчива" и заиста прима Духа, постаје „храм Божији", храм Духа Светога који живи у нама. Ми постајемо „пријатељи Духа"... У примању дарова Духа ми се сједињујемо са Христом: „Појени Духом, ми пијемо Христа". Јер, „Дух, као помазање, јесте дах" Сина и у Њему „Слово прославља, обожује и усиновљује творевину, приводећи је Оцу". Слово све запечаћује и помазује Духом Светим. У Духу „ми постајемо причесници Божанске природе". Дух је „енергија" Слова. Стога усељење Слова значи стицање Духа. Слово је примило тело („Бог плотоносац") и људи примају Духа, постајући „духоносни". Силом Духа у човековој природи сагоревају чулне пожуде, из ње се изгони наклоност ка греху, и њој се саопштава способност да се не „вара видљивим". Ђаво сада (после Христа) „због Христове силе, слично врабцу, служи као играчка за децу". Човеку је дата власт над демонима и искушењима. Крсним знаком, као знамењем победе, престаје свако врачање и чарање, а демони се изобличавају у њиховом мртвилу. У свему томе је главно и основно то што је жалац смрти истргнут из творевине. Прихваћени Словом, људи „већ наслеђују вечни живот". Они више „не остају грешници, ни мртви због својих страсти, него, подигнути силом Слова, за свагда пребивају бесмртни и непропадљиви". Смрт је престала да ужасава и да буде страшна, будући да је дато обећање да ћемо се, уставши из мртвих, са Христом зацарити на небесима. И сада нам је већ доступно савлађивање света у подвигу одрицања, који помазује Дух. Тај пут проходе хришћански подвижници који силом Духа побеђују немоћ природе, који схватају тајне и носе Бога. Њихов подвиг сведочи о победи Христа над смрћу. Велико мноштво таквих мученика свакодневно узраста у Христу и подсмева се смрти... Нека сумњалица приступи Христу са вером, па ће увидети немоћ смрти и победу над њом. Јер, Христос у сваког придошлицу „удахњује силу против смрти"... Постављен је Камен крајеугаони, „да бисмо и ми могли бити назидани на Њему, као драго камење". У обожењу се полаже основа савршеног савеза љубави међу људима, по образу и примеру Божије једносушности  силом Духа.

8. Искупљење представља завршетак и васпостављање стварања. Стога је оно дело Слова. Међутим, у њему се даје више, „већа благодат" од простог повратка у првостворено стање, од обичног васпостављања онога што је изгубљено у грехопаду. Јер, Слово постаде тело... Човек је неизмењиво постао „сажитељ Бога". Трулежност је укинута. Творевина је примила коначну постојаност кроз „тело Бога". Саздана је нова твар. 0 томе је било откривено у Писму које га је назвало „Прворођеним" и „почетком путева". „Пре гора рођена", Премудрост Божија се „саздаје као почетак путева" (Прич.8,22; 25). То је превечни савет о стварању и искупљењу Словом и у Слову, о спасоносном очовечењу Слова, као почетку „нове твари", која превазилази „првоначелну творевину". У другом доласку Христовом испуниће се сав промисао Божији: Христос ће доћи у слави „и свима дати плод Крста свога  васкрсење и нетрулежност"...

 

 

Преузето из књиге "Источни Оци 4. века", у издању манастира Хиландара.

Превео презвитер Миливој Ј. Мијатов