"НОВОТАРИЈЕ" на св.Литургији (завеса,молитва 3.часа,звонца на епиклези итд)

[Guest свештеник Иван]

Они који су толико паметни и нису скренули са ума знају да са овим стварима нема игре и да тако нешто никада неће рећи. Но, има оних "духовника" који кажу да не треба ићи на литургије са отвореним дверима  , што заправо значи ово што си написао.

Знате ви сви сами који то говоре. Нажалост, има их.

[И.стојковић]

Они који су толико паметни и нису скренули са ума знају да са овим стварима нема игре и да тако нешто никада неће рећи. Но, има оних "духовника" који кажу да не треба ићи на литургије са отвореним дверима  1317_womens , што заправо значи ово што си написао.

Знате ви сви сами који то говоре. Нажалост, има их.

Хвала о.Иване,

охрабри ме и "лакну" ми....

Ја сад одох да пред иконама својим прочитам Молитве пред спавање, како бих , ако Бог Да, ујутро прочитао Јутарње молитве, а обзиром да радим пре подне, нећу ићи на "Јутрење", већ, ако Бог Да, само на "Вечерње", а свима дискутантима по овако "важним" темама, из срца искреног и грешног, ДА ИМ БОГ ДА СВАКО ДОБРО, ОВДЕ И САДА, ЗАРАД ТАМО И ЗАУВЕК!!!

[Guest свештеник Иван]

Дај Боже брате и лаку ноћ

[Истина]

Они који су толико паметни и нису скренули са ума знају да са овим стварима нема игре и да тако нешто никада неће рећи. Но, има оних "духовника" који кажу да не треба ићи на литургије са отвореним дверима  , што заправо значи ово што си написао.

Знате ви сви сами који то говоре. Нажалост, има их.

Има ту још много тога, рецимо мени лично највише смета "причест 50 пута годишње" и надам се да једног дана нећемо и откупљивати грехе за новац.

[Искушеник]

Они који су толико паметни и нису скренули са ума знају да са овим стварима нема игре и да тако нешто никада неће рећи. Но, има оних "духовника" који кажу да не треба ићи на литургије са отвореним дверима  8086.gif , што заправо значи ово што си написао.

Знате ви сви сами који то говоре. Нажалост, има их.

Има ту још много тога, рецимо мени лично највише смета "причест 50 пута годишње" и надам се да једног дана нећемо и откупљивати грехе за новац.

Брате,опрости,може мало да разјасниш ову твоју мисао.

Узред,мала (али бар по мени) битна исправка : правилније је рећи "Причешће",него "причест".

[Истина]

Они који су толико паметни и нису скренули са ума знају да са овим стварима нема игре и да тако нешто никада неће рећи. Но, има оних "духовника" који кажу да не треба ићи на литургије са отвореним дверима  8086.gif , што заправо значи ово што си написао.

Знате ви сви сами који то говоре. Нажалост, има их.

Има ту још много тога, рецимо мени лично највише смета "причест 50 пута годишње" и надам се да једног дана нећемо и откупљивати грехе за новац.

Брате,опрости,може мало да разјасниш ову твоју мисао.

Узред,мала (али бар по мени) битна исправка : правилније је рећи "Причешће",него "причест".

Опрости брате мој добронамерни, ако је то проблем у реду. Шта мислиш о СВЕТОМ ПРИЧЕШЋУ 365 дана у години и занима ме колико ће коштати у новцу рецимо крађа у новој католичко-православној Цркви. И још нешто леп ти је аватар, јел то приводе нашег владику или се то мени чини. Немам још ту информацију да је ухапшен ?

Драги брате, није лепо овако да разговарамо. Нема потребе за тим. Хајде  мало да припазимо да неког  не увредимо јер у супротном,  узалуд нам сви постови и молитве  кад нас не воде ка томе да опраштамо и волимо (и неистомишљенике).

[Истина]

Они који су толико паметни и нису скренули са ума знају да са овим стварима нема игре и да тако нешто никада неће рећи. Но, има оних "духовника" који кажу да не треба ићи на литургије са отвореним дверима  8086.gif , што заправо значи ово што си написао.

Знате ви сви сами који то говоре. Нажалост, има их.

Има ту још много тога, рецимо мени лично највише смета "причест 50 пута годишње" и надам се да једног дана нећемо и откупљивати грехе за новац.

Брате,опрости,може мало да разјасниш ову твоју мисао.

Узред,мала (али бар по мени) битна исправка : правилније је рећи "Причешће",него "причест".

Опрости брате мој добронамерни, ако је то проблем у реду. Шта мислиш о СВЕТОМ ПРИЧЕШЋУ 365 дана у години и занима ме колико ће коштати у новцу рецимо крађа у новој католичко-православној Цркви. И још нешто леп ти је аватар, јел то приводе нашег владику или се то мени чини. Немам још ту информацију да је ухапшен ?

Драги брате, није лепо овако да разговарамо. Нема потребе за тим. Хајде  мало да припазимо да неког да не увредимо јер у супротном,  узалуд нам сви постови и молитве као нас не воде ка томе да опраштамо и волимо (и неистомишљенике).

Прихваћено јер и дошао сам да разговарамо, праштај те шта да радим кад сам слаб на провокације

[Guest ага пије млеко]

Бог да прости. Праштај и ти мени брате, сада је период праштања и покајања (пост). Немој мислити да те неко провоцира, људи просто имају такве ставове, а теме су јако осетљиве и лако се човек преда осуђивању и гневу...зато је најбоље да се такве теме и избегавају , ради духовне чистоте и природе душе. имамо овде толико лепих духовних тема . нпр ОВДЕ.

Уживај брате у Божијој милости и љубави.    8086.gif

[Искушеник]

Они који су толико паметни и нису скренули са ума знају да са овим стварима нема игре и да тако нешто никада неће рећи. Но, има оних "духовника" који кажу да не треба ићи на литургије са отвореним дверима  8086.gif , што заправо значи ово што си написао.

Знате ви сви сами који то говоре. Нажалост, има их.

Има ту још много тога, рецимо мени лично највише смета "причест 50 пута годишње" и надам се да једног дана нећемо и откупљивати грехе за новац.

Брате,опрости,може мало да разјасниш ову твоју мисао.

Узред,мала (али бар по мени) битна исправка : правилније је рећи "Причешће",него "причест".

Опрости брате мој добронамерни, ако је то проблем у реду. Шта мислиш о СВЕТОМ ПРИЧЕШЋУ 365 дана у години и занима ме колико ће коштати у новцу рецимо крађа у новој католичко-православној Цркви. И још нешто леп ти је аватар, јел то приводе нашег владику или се то мени чини. Немам још ту информацију да је ухапшен ?

Опрости брате,али ја опет не разумем шта си хтео рећи.Поготово ово "шта мислим о Св.Причешћу 365. дана у години",а поготово не разумем ово о крађи и новцу у "католичко-православној цркви".

Ја искрено не знам шта си Ти мислио и хтео рећи,али наша Цркве јесте католичко-православна.Ако си мислио на "римокатоличко-православну" цркву,таква црква никада неће постојати. Јер постоји само једна Света и Апостолска Црква - Православна.

Што се тиче аватара,не знам о каквом хапшењу причаш. Ја на њему видим само осмех на лицу сва три Преосвећена Епископа,која сведоче радост и љубав (упркос својим неслагањима по појединим стварима),бар мени.

[dusko vokic]

        Истраживање о тајним молитвама божанствених служби Свете саборне и апостолске Цркве

                                                              ( наставак )

                      ТРИ СВЕТООТАЧКА ТЕКСТА ПРОТИВ ТАЈНИХ ( ТИХО ИЗГОВОРЕНИХ ) МОЛИТАВА

      Да би предочио доказ да у раној Цркви није било тајних нолитава, Казимир Кухарек наводи три текста: светог Јустина Мученика ( 2. век ) ( 1. Апологија, 67 ), светог Дионисија Александријског ( 3. век ) ( цитирано код Јевсевија, Црквена историја, 7,9 ) и светог цара Јустинијана ( 6. век ) ( Novella, 137,6 ), називајући овај доказ очигледним и недвосмисленим 5).

      Хајце ца најпре, ради расправе, прихватимо ове две претпоставке. Рецимо да тајне молитве нису коришћене у раној Цркви, и рацимо такође да постоје и неки Свети Оци који говоре против такве праксе ( тајног читања молитава, нап. аут. ). Хоће ли то направити неку разлику?

      Многи протестанти, који желе да се врате " ћистој" Цркви стреме да сазнају каква је била најранија пракса Цркве. Уверени су да је пракса, уколико је познија, утолико искваренија. Они уче да се Црква посебно искварила после преобраћања цара Константина у хришћанство. Претпоставља се да је он претворио Цркву у нешто што она никада није намеравала да буде. Да бисмо се вратили чистом хришћанству, морамо да отстранимо  оно, за шта се претпоставља да је додато у " империјално" време: митре, раскошне одежде, итд. То је, међутим, чисто протестантско начело ( иако су, на жалост, неки православни богослови подлегли овакбом веровању, а најупадљивије - отац Александар Шмеман у " Уводу у литургијско богословље" ). И док се истина Цркве никада не мења, начин на који се она изражава може да се развија. Развој не значи и битнију промену, него подсећа на процес сличан ономе при коме се пупољак развија у цвет. Чак и ако тајне молитве нису биле део раног хришћанског богослужења ( а то ни у ком случају није поуздано ), то не значи да оне данас, такве какве јесу, не би требало да буду коришћене.

      Поред тога, чак и ако се могу навести Свети Оци који говоре против предањске праксе, то такође, само по себи, не значи да је та пракса погрешна. Ни Оци, сами по себи нису непогрешиви. Свети Григорије из Нисе, један од најбриљантнијих богослова наше Цркве, тврдио је да ће се на крају сви спасти, па чак и сам сатана. Црква је касније осудила ово учпење. Свети Григорије није због тога мање свети, нити је мање један од Отаца Цркве. Он је погрешио у том питању, али је Црква исправила његово учење. Црква је непогрешива као целина, њени Васељенски сабори су непогрешиви, њено Писмо је непогрешиво, њени канони су непогрешиви као руководитељи. Њени појединачни чланови нису, међутим, непогрешиви. Чак и ако се пронађе неки Свети Отац који говори против тајних молитава ( а ускоро ћемо видети да је свети цар Јустинијан сасвим поуздано то чинио ), то не значи да би неко аутоматски требало да прихвати оно чему је он учио.

                          Вратимо се сада поменутој тројици светих, и испитајмо једног по једног.

      Свети Јустин Мученик тврди да, пре него што се поделе хлеб и вино, служитељ изговара извесне молитве, којима се народ придружујуе закључном речју " амин". Ово сведочанство је крајње двосмислено. Претпоставља се слдеће: да би народ изговорио " амин" као закључак молитве, остатак молитве мора бити изговорен гласно. Чак и да је то био случај, то говори да је само једна молитва, о којој се расправљало, изговарана наглас. То не искључује могућност да су остале молитве могле бити читане тихим гласом. Међутим, као што сви православни хришћани знају, чињеница да богослужбено упутство захтева да сабрање изговори " амин" или да свештеник гласно каже " амин", не значи да се читава молитва мора изговорити наглас.

      Свети Дионисије се позива на неког ко је, приликом свог крштења, чуо молитву благодарења. И опет, претпоставља се да су молитве, које је човек чуо, морале бити гласно изговорене. Слика, међутим, ниле толико јасна уколико целу ову епизоду сагледамо у контексту. Човек о коме је ре био је старац, који је дуго био члан заједнице, и пре времена светог Дионисија, чак и пре времена његовог претходника. Овај човек је, дакле, приликом крштења чуо извесне молитве и због тога је био узнемирен јер су те молитве биле различите од оних које је чуо на свом крштењу. Њега је, наиме, крстио јеретички свештеник, који је изговарао јеретилке молитве. То је силно потресло старца. Ако су те молитве озговаране довољно гласно да их сви чују, зашто је старцу требало толико времеба да би их чуо? Да ли се могло догодити да током архијерејства двојице епископа, у другој по значају епархији у читавом хришчанскомм свету, није било ни једног крштења? Нимало вероватно. Да ли се могло догодити да он у храму није обраћао пажњу? Мало вероватно, јер сама његова реакција указује на ревност у вери. Да ли се могло десити да је коначно удостојен чина у нижем клиру? Ако је постао чтец или ђакон, онда је он имао прилике да чује колитве које се иначе не могу чути и које није чуо од последње прилике када је био тако близу свештенику, односно, од свог сопственог крштења? Ово би могло изгледати помало усиљено. али чини се да не постоји боље објашњење. У најмању руку, то показује неубедљивост наведеног текста као доказа за нешто.

      За свето цара Јустинијана каже се да је доносио законе против " нове" праксе тајног читања појединих молитава, па је написао: " Ми заповедамо свим епископима и свештеницима...да божанску Жртву не приносе ћутке, него гласом који ће чути сви верни". Међутим, чини се да је обде реч о проблему са првобитним преводом из 18. века, узетим ван контекста или, боље речено, о погррешном преводу Новеле 137 који су урадили Ле Брен и Роб. Они који користе овај превод сматрају да је цар Јустинијан покушавао да потисне нову праксу тајног чизања молитава. Епископ Александар је, међутим, показао да је " утисак сасвим супротан кад се потрудимо да ову Новелу прочитамо у њеном изворном тексту и у потпуности 6). Оно што видимо јесте да Јустинијан покушава да успостави нову праксу њиховог гласног читања. Његово је мишљење је да је таква била изворна пракса ране Цркве, али он то није доказао. Он је реаговао против неверујућих клирика који ове молитве, будући да нису читане наглас, нису ни на који начин изговарали, па чак их нису ни знали 7): Ма какве да су биле непосредне последице Јустинијанове одлуке, а оне су нам потпуно непознате, од 800 г. н. е. било је опште прихваћено да се главни део Анафоре ( Приношења ) изговара у тајности 8).

                          КАНОНИ, БОГОСЛУЖБЕНА УПУТСТВА И РАНИ ОЦИ ЦРКВЕ

      Свети канони наше Цркве са васељенском снагом показују да се начело тајних молитава ми мало не доводи у питање. Деветнаести канон Лаодикијског сабора ( 6. век ), који је прихватио и Шести Васељенски сабор ( 7. век ) отворено утврђује начело да морају постојати и тајне и гласно изговорене молитве. Он утврђује да " молитве верних морају бити изговорене три пута - једном, први пут, у тајности, али други и трећи пут viva voce" 9). Иако се овим описује Литургија која се донекле разликује од оне какву данас служимо, канон убедљиво приказује прихватање начела тајних молитава.

      Осим тога, Типик сасвим одређено установљује да поједине колитве треба изговарати " тихим гласом" или " у тајности" 10). Једно указивање на рану праксу тајне молитве током Анафоре ( Приношења ) - премда је далеко од тога да га прихватимо као пресудно - Налази се у наговештају светог Василија да ум многих монаха лута током евхаристијске молитве 11). То се могло догодити и због тога што ништа није изговарано наглас. Претпоставља се да је решење било да се уведу јектеније.

      У халдејској Литургији из мраног 6. века, изузев три " канона", остатак Анафоре приношен је у тишини 12). Јован Мосх ( око 619 ) нам саопштава да је групу деце ошамутила муња зато што су у игри изговарали тајне свештеничке молитве. Он се затим вајка да су те молитве деечаци знали зато што су их неки свештеници изговарали наглас 13). Луј Бује истиче да " упркос приличној догматској непопустљивости од стране неких да ли молитве јесу или нису изговаране наглас, то није чињенињно доказано ни са једне ни са друге стране.

      " Ми не поседујемо ни једну јсну тврдњу у вези са овим питањем а која би потицала из патристичког периода. Уопштено посматрано, аргументи за које људи замишљају да су поуздан доказ за чињеницу да су у древности молитве током Евхаристије гласно изговаране, само су пуки закључци, изведени на основу значаја који Свети Оци придају коначном народном " амин". Међутим, најмање дванаест векова на Западу, а још дуже у неким другим областима, или барем на Истоку, људи су изговарали ово " амин" као одговор на неколико речи које је свештеник изговарао гласно као закључне, и чини се да никад нису настојали да чују, па чак и да тачно знају шта је он ( свештеник ) рекао претходно, и за њих нечујно" 14).

      Он нам у наставку каже да је оно што попузгано знамо чињеница да у Риму од 8. века, а у извесним источним Литургијама од 4. века, " и јасна упутства и формални коментари потврђују да је свештеник већи део канона или Анафоре изговарао " тихим гласом" 15).

      Овде би требало приметити да он није поменуо наведени Лаодикијски канон, којим показује да пракса изговарања бар неких молитава тихим гласом досеже чак до 4. века. Он, у суштини, међутим, правилно размишља. Током прва два века, практично не постоје сведочанства ни за једно, ни за друго. У периоду од трећег до четвртог века постоје сведочанства да је начело које поткрепљује коришћење тајних ( тихих ) молитава прихваћено. Постоје неки случајеви који би могли да укажу да је упражњавање тајних ( тихих ) молитава било уобичајено, а понекад и да је била установљена и сама та пракса. Од 4. века надаље, постоје обимна сведочанства , а што ћемо ускоро видети.

                                                        СВЕЧАНА ЗАКЛЕТВА

      Друга тачка коју би требало размотрити јесте пракса да се тајне молитве не изговарају тихо, а која своје порекло има у модерним временима. Упоредите период од пре 30 година, када је било незамисливо да се гласно изговарају тајне молитве, са ситуацијом у неким храмовима епархија Америчке Православне Цркве на Западу, У време претходног свештеника, тајне молитве нису преношене преко радија путем ПА система и тешло да сте могли чути како хор пева оно што би се могло именовати као " тајне химне". Поред тога, у литургијским књигама промењен је распоред неколицине тајних молитава, тако да су оне ссмештене на крај јектенија, уз претпоставку да ће бити прочитане наглас!

      Појавила се литургијска промена. Ко је изазвао ту промену? Ко ју је подстакао? Она је очигледно подстакнута на свештеничком нивоу. То су исти они свештеници који су приликом свог рукоположења потписали документ, обећавајући да никада неће вршити литургијске промене. Та заклетва била је запечаћена целивањем Јеванђеља и скупоцених ногу нашег распетог Господа. Може ли литургијска пракса која своје порекло има у кршењу ове свечане заклетве на било који начин бити добра? Може ли она бити од Бога?

      Ово би се могло упоредити са питањем календара. Нико не учи да би Црква као целина могла да усвоји било који календар који она изабере. Предањски орјентисани православни се, међутим оштро супроставњају начину на који је нови календар наметнут многим Црквама. Њега је првобитно једнострано установио васељенски патријарх Мелетије Метаксакис, масон 33. степена. Он је у много већој мери поступао као папа или као диктатор, него као првојерарх Цркве Христове. Он није имао право да такву власт присвоји за себе. Данас видимо плодове његове злонамерности. Православни свет је подељен, много је оних који се чврдто придржавају предања, али је много и оних који су мпали у искушење модернизма под маском новог календара.

      Слично томе, укидање тихог изговарања тајних молитава од стране новотарских свештеника не може имати добар крај. Пишући оизвесним литургијским новинама међу Латинима, свети Николај Кавасила каже: " Следити новотарије тих љ

     

       

       

       

                                                     

[dusko vokic]

Следити новотарије тих људи уистину би значило потпуно уништење васцелог хришћанства. Услед тога је јасно да су онима, који се придржавају таквог учења, у питању сами темељи врлине, и заиста постоји велика опасност за оне који измишљају новотарије ове врсте, које су туђе предању Отаца и које поткопавају сигурност какву ово предање обезбеђује" 16).

                                                        ПРАКТИЧНА РАЗМАТРАЊА

      Други, врло важан разлог због којег су неке молитве тајне јесте тај што током њих свештеник сам стоји пред Богом, тражећи Његову помоћ. Неки свештеници су изјавили да су онда, када су покушавали да тајне молитве прочитају наглас, тако да их сви чују, осећали да су пометени и мање припремљени за страшни чин који управо треба да изврше. Свети Симеон Солунски говори нам о значају личних молитава свештеника. Током вечерње, после возгласа " Главе своје Господу приклонимо", свештеник " приклања главу исповедајући да је скрушени слуга, и моли се за себе - јер чак ни он нема поуздања у самога себе, будући да је и њему потребна милост. Из тог разлога он се моли благочастиво и у тишини, са страхом и трепетом, док говори и посредује пред Богом, говорећи: " Господе Боже, који савијаш небеса". Затим, као да има поверења да ће добити оно што је тражио, подиже главу и гласно прославља Бога: " Благословена моћ Царства Твојега..." 17).

      Говорећи нам зашто свештенослужитељ окуша Свето Причешће пре мирјана, свети Дионисије Ареопагит поставља начело које може бити искоришћено и да покаже зашто свештеник мора, с времена на време, да се заустави и да се помоли Богу, будући лицем окренут једино Богу и неометан својим служењем народу. Ученик светога Павла пише: " Праведно је да окуси пре него што подели. Примање Тајни увек долази после њиховог тајанственог делења. То је свеопшти поредак и хармонично устројство какво одговара божанским реалностима" 18). Иако се ово односи на Евхаристију, начело је јасно. Пре него што подели светињу, човек мора да задобије светињу. Пре него што се моли за заједницу и са заједницом, он мора најпре да постане човек молитве, мора да се нађе у молитвеном расположењу.

      Свети философ Дионисије такође примећује и извесно " тајанствено читање свештених речи". То је била молитва за преминуле праведнике која почиње са Великим входом, а завршава целивом мира. У том контексту, ове молитве треба посматрати као тајне, будући да је њих изговарао ђакон у олтару, док су узношене остале молитве 19). Иако је ово опис Литургије различит од оне какву је данас познајемо, начело је још једном јасно. Тајно читање извесних молитава омогућује да се изврше одређене радње, без прекидања тока саме службе.

      Осим тога, када сакупимо све тајне молитве које се читају током бдења и Литургије, сабраћемо око 30 страна. Ми живимо у добу где људи захтевају Цркве " благонаклоне према причаснику" ( енгл. " communicant-friendly", в. нов. 1990, " Реч", часопис Антиохијске архиепископије, Писма уреднику ). Да ли би уопште било практично да се, у овим данима и временима, тих 30 страна додају дужини службе? Ретке су парохије у којима се служи потпуни круг дневних богослужења. Неке међу модернистичким јурисдикцијама не служе чак ни комплетну Литургију. Ако већ хоћемо да продужимо службе, зар не би било корисније да се у наше службе врате оне ствари које ту уистину и недвосмислено припадају ( нпр. мале јектеније, јектеније за оглашене, читања из Старог Завета, итд. )? Људи који захтевају да се такве ствари одстране из наших служби ( због " дужине", прим. аут. ) јесу исти они који захтевају да се тајне молитве читају наглас. То се може описати само као лицемерје.

      Према томе, на основу практичног разматрања видели смо да свештеник треба повремено да буде " насамо" са Богом, слободан од пометње. Да би се молио за своју паству, свештеник би требало да буде у молитвеном расположењу. Понекад, тихо читање допушта извесним молитвама да буду изговорене без прекидања тока службе. Осим тога, постоји много тајних молитава да би се оне читале наглас у овим данима и временима, када људи очекују краће службе. Уместо тога, ми морамо захтевати да службе буду служене у целини и на доличан начин.

                                                  БОГОСЛОВСКА РАЗМАТРАЊА

      Један од главних разлога за тајне молитве јесте мистичка природа богословља. И катафатичко ( богословље речи ) и апофатичко ( богословље молчанија, ћутања ) јесу део православног богослужења. Будући да је и једно и друго део наше вере, и једно и друго је део наше молитве. Не може се свака истина о Богу појмити умом, па према томе, не можемо ни сваки део Литургије " уграбити" својим ушима.

      У нашој Литургији је заклоњено оно што је најдрагоценије и најсветије. Олтар је заклоњен иконостасом, чији је циљ да уједини два дела цркве, Светилиште и лађу. Иконостас је нешто што је управо супротно од баријере: далеко од тога да нас одсеца од онога што је иза њега, он нас тајанствено доводи у саму присутност олтара.

      Свети дарови су прекривени током Входа. И опет, то је аспект јерархиске природе и мистичног момента нашег богослужења. Оно што ћемо окусити, и оно што ће постати део нас самих, скривено је од начих очију.

      Тело монаха је прекривено чак и пред очима епископа и његове сабраће монаха, као што и жена из сличних разлога носи покривало за главу. И монаси и жене су својевољно прихватили живот у послушању. Из тог разлога су њихова скупоцена тела ( у случају монаха ) и њихове скупоцене главе ( у случају удатих жена ) прекривени. Покривач је, ма колико то чудно звучало, свеславни и драгоцени знак њиховог смирења. Смирени су крунисани, и њихова тела и њихове главе сматрају се скупоценима, због чега морају бити прекривени.

      Слично томе, и неке молитве су заклоњене од наших ушију, због њихове драгоцености пред Богом. И док хор током Анафоре пева, " епископ најпре тајно изговара молитву призива, а онда три пута молитву трећег часа...То су уистину најсвечанији тренуци духовног богослужења међу службама источне Православне цркве" 20). Према томе, Анафора ( Приношење ) се сасвим извесно означава као време када треба бити покривен мистичним ћутањем незнања, како наше чулно опажање чињеница не би ометало умно схватање натчулне истине које изражава божанска Жртва.

       

[w.a.mozart]

šta mi možete reći o ovome....

14 Vi ste prijatelji moji ako tvorite šta vam ja zapovedam.

15 Više vas ne nazivam slugama; jer sluga ne zna šta radi gospodar njegov; nego vas nazvah prijateljima; jer vam sve kazah što čuh od Oca svog.

kako se to uklapa u mistiku i da li vi stvarno mislite da je mistika bogoslovlja isto što i tajna tj. skrivanje....

[dusko vokic]

            Истраживање о тајним молитвама божанствених служби Свете саборне и апостолске Цркве

                                                              ( наставак други)

                                            ПОЗНИ ОЦИ ЦРКВЕ И МОДЕРНИ БОГОСЛОВИ

      Свети Герман Цариградски указује да је сама природа молитве народа различита од природе молитве свештеника. Према томе, чак и ако не помиње непосредно тајну молитву, он у најмању руку показује да су оне сагласне са вером коју је примио од својих претходника. Свети патријарх пише да " преграда испред олтара указује на место молитве: изван ње је место за народ, док је унутрашњост, Светиња над светињама, приступачна само за свештенике" 21). Он бива још одређенији када, тумачећи Велики вход, пише: " Свештеник са одважношћу приступа престолу благодати Божије и искреног срца и у поуздању вере беседи са Богом. Он више не беседи кроз облак, као што је чинио Мојсеј у шатору, него непокривеног лица созерцава славу Господњу. Он је научен божанском познању Пресвете Тројице и вере и " лицем у лице " обраћа се Богу, тајанствено објављујући тајне скривене од памтивека и од поколења, али које су нам сада откривене јављањем Сина Божијег... Бог је уистину невидљиво беседио са Мојсејем и Мојсеј са Богом: сада тако и свештеник, стојећи између два херувима у светилишту и клањајући се због страшне и несхватљиве славе и блистања Божијег, и созерцавајући небеску Литургију, он бива посвећен чак и у блистање животворне Тројице...Свештеник созерцава и објављује трисвето величање серафимских сила и четвороликих бића. Будући заклоњен херувимима и серафимима који гласно ускликују, он објављује: " Победничку песму певајући..." 22).

      Говорећи о поклонима и са њима сједињеним молитвама које свештеник твори током Анафоре, свети Герман пише:" Свештеничко служење божанске тајне док се приклања показује да он невидљиво беседи само са Богом: јер он созерцава божанско просветљење, он бива озарен блистањем славе лица Божијег..." 23).

                На почетку свог коментара на Литургију оглашених, свети Николај Кавасила пише:

      " На почетку, свештеник позива народ на молитву, јер је он назначен за ово служење и из тог разлога је постављен испред народа. Он је овде такође као њихов представник и посредник, тако да његова молитва може да буде веома делотворна. ..Истовремено, они за које се моли доприносе колико год то могу својим врлинским владањем, молитвама, благошћу, правдом и свим осталим за шта знају да је Богу угодно..." 24). Овде видимо начело да не могу сви подједнако делити са свештеником учешће у божанској служби. " Истовремено, док ђакон изговара прозбе а благочастиви народ се моли, сам свештеник се, унутар олтара, у тишини моли за присутне и за тај свети дом..." 25). Када заврши " своју тајну молитву, свештеник онај стих који објашњава изговара наглас, тако да га сви чују, јер је то закључак и славословље; он жели да на тај начин сви верни учествују у његовом похвалном појању, како би васцела црква узносила хвалу Богу. И заиста, читаво сабрање се уједињује у његовој молитви, јер када он изговара славословље, сви верни одговарају: " амин " и, изговоривши ову реч, они присвајају све речи јереја" 26).

      Ово још снажније наглашава неубедљивост оних ранијих аргумената којима се тврди да, с обзиром на то да народ изговара " амин ", целокупна свештеникова молитва мора да се чује. И опет, током другог антифона, " свештеник са своје стране изговара молитву за све верујуће који се моле заједно са њим, молећи да сваки од њих добије од Бога оно што је њему лично на корист... И опет... сам крај молитве... изговара наглас" 27). После Јеванђеља, објашњава свети Николај, " свештеник се још једном моли за самога себе и за присутне, да неосуђено стане пред свету трпезу и да верни који се моли са њим буду удостојени причешћивања Светим Тајнама" 28). После Великог входа, " свештеник се темељно припрема, очишћује се молитвом и бива спреман за жртвоприношење" 29). Ова молитва је лична, али је она истовремено и једна од оне поменуте три ствари којима он такође " припрема и присутни народ за ову благодат" 30). Свети Николај потврђује да је истински дионисијевски богослов када, тумачећи завршетак Литургије, пише:

      " Након што је жртвовање завршено, са закључним славословљем и након што су свети обреди ваљано одслужени, требало би приметити како свештеник, да тако кажемо, приводи крају своје општење са Богом и постепено силази са тих висина да би беседио са људским родом. Он то чини како доликује свештенику, јер то чини са молитвом, тако да и начин и место његове молитве символише овај силазак. Као прво, он се унутар олтара лично обраћа Богу и тајно се моли за самог себе. Затим излази из олтара и, стојећи усред збора, гласно изговара, тако да свако може да чује, молитву заједничког мољења за Цркву и за све верујуће" 31).

      Свети Симеон Солунски говори нам о неким тајним молитвама свештенства, које се узносе док хор пева нешто сасвим друго. Он нам каже да тајно кађење пре вечерње и јутрења означава " божанску славу и благодат коју свештенику даје анђео, и да је дом Господњи преиспуњен славом" 32).

      Исто тако, онима који би да кажу да је њихово право да чују тајне молитве, јер је Литургија дело народа и јер смо ми подједнако део ове службе као што су и свештеници, свети Симеон одговара:

      " Божанствена и најсветија служба над службама је...издвојена и потиче само од Исуса, и она је задатак свештенства...Она је нешто особито, дело самога Бога и могу да је врше једино свештеници и нико осим њих" 34).

      Осим тога, није било потребе да им се гласно говори током служби које су одржаване у Солуну, " јер свештеничке молитве Богу помињу ствари о којима појци певају" 35). Другим речима, чак и ако су речи ( које чита свештеник док поју појци, нап. аут. ) другачије, суштина је иста.

      Исто тако данас, свештеник, ђакон, хор, па чак и сабрање верујућих - сви понаособ имају своју улогу у богослужењу - исти је циљ, али су функције различите. Симфонијски оркестар изгубиће своју лепоту уколико сви буду свирали исту мелодију или ако би сви свирали први део. Потребна су и друга и трећа виолина, као и друга и трећа труба, као што су потребне и прва виолина или прва труба. Чак и труба и бубањ доприносе лепоти као целини. У ствари, прихватањем свога места трубе, бубњеви, чинеле, итд. достижу већу лепоту од оне коју би икад могли да достигну, било сами, било покушавајући да доминирају музичким комадом. На крају, наравно, мора да постоји и један диригент. Само ако сваки верујући испуњава своју улогу, усаглашавање мелодија може да оствари тражени заједнички циљ блиставог извођења класичне композиције или, како је то изразио свети Дионисије, " због те богонадахнуте, јерархијске хармоније, свако је способан да, колико је то њему могуће, буде причастан Ономе, Који је истинска Лепота, Мудрост и Доброта" 36).

      Наш осврт на светог Симеона завршићемо коначним описом значаја тајних молитава као оних које су повезане са јерархијском природом наше свете Цркве. Он пише:

      " После молбе долази прозба и приклањање главе, када сви повијају главе и стоје у тишини, означавајући безгранично страхопоштовање које дугујемо Богу, пројављујући наш положај слугу и потчињеност. Кад свештеник моли Бога, јединог светог Господа Који обитава на висинама Своје славе и све види, Којем смо сви ми потчињени и телом и душом - када проси божански благослов, опроштај наших вољних и невољних грехова и наше овоземаљско и небеско добро, он подиже главу, будући укрепљен од Бога. Свештеник, који се усправља са народом, благодари Богу и пева: " јер Теби приличи да нас милујеш и спасаваш и дајеш отпуст" 37).

      На светог праведног Јована Кронштатског, којега злоупотребљавају да би подржали све врсте страшних новотарија, неки се позивају као на заговорника гласног изговарања молитава. Овај човек Божији је, заправо, рекао да " свештеник или епископ многе молитве изговарају за себе; било би много корисније за умове и срца хришћана када би били свесни потпуног текста Литургије" 38). Он, у ствари, није рекао да би се молитве требало изговарати гласно, него да би за мирјане било добро да знају за шта се они ( свештеник или епископ ) моле. Наравно, свако је у стању да у било које време прочита, за себе, те молитве. Нико то не пориче! Уистину, сам отац Јован је ове молитве изговарао тако, да су биле једва чујне чак и за оне који су се налазили поред њега у олтару 39). Савремени епископ Грчке цркве, следбеник Светог Предања, напомиње да тихо изговарање тајне молитве током Малог входа, у којој се помиње анђелско учешће у божанској Литургији, наглашава чињеницу да је творевина и видљива и невидљива, да анђели служе заједно са људима 40). Овај јерарх такође саопштава ( мада се мора признати да он то не тврди отворено ) да је један од разлога за тајне молитве током Анафоре намера да се покаже да се " ова тајна не може објаснити људским језиком. Њу разумеју они који су благословени да верују у Христа" 41).

     

                                                    ТЕКСТУАЛНА РАЗМАТРАЊА

      У последњем поглављу, једноставно бисмо желели да се осврнемо на неке од тајних молитава. У већини случајева, сами текстови показују зашто би требало да буду " тајни ". На пример, током јутрења, " док се читају последња три псалма, свештеник, стојећи пред царским дверима, тајно-тј. нечујно, за самога себе, чита јутарње молитве, као заступник народа пред Господом " 42). Док тајно чита молитве, чини то " непокривене главе, у знак покајања и скрушености ражалошћеног Адама " 43).Свети Симеон описује и објашњава молитве које свештеник тајно изговара током читања Шестопсалмија. Он нам каже да " као посредник пред Богом, свештеник приноси Богу јутарње молитве посредством онога што је речено, допуњавајући га оним што је отпојано, јер се све допуњује свештенством " 44). Друга молитва указује на прозбени карактер молитава. Свештеник се моли: " Помени, Господе, све оне који су са нама и моле се са нама и спаси их силом Својом ". Даље, у петој молитви, он каже: " Помени, Господе, оне који созерцавају и који опевају Твоју славу...Ти буди њихов помоћник, прихвати њихове молбе ". Ми, дакле, видимо да се свештеник моли за нас! Он то чини тихо, између осталог и за то да не би своја добра дела износио пред људе и тако изгубио своју награду! Како је дрско то што га ми као Црква, преко епископа, рулополажемо да посредује за нас, а онда захтевамо да знамо како он то тачно ради! Које ће дете, уздајући се да ће благост његове мајке ублажити очев гнев, захтевати да остане у соби с родитељима док се мајка труди да одобровољи оца?

      Током Малог входа, видимо да су молитве наглашено личне. Свештенослужитељ се моли: " Учини да са нашим входом буде вход светих анђела који са нама служе..." Убрзо после тога, после певања тропара, у једном делу његове молитве се каже: " Ти си удостојио нас, смирене и недостојне слуге Твоје, да у овом часу стојимо пред славом светог жртвеника Твога и да Ти приносимо дужно поклоњење и славословље...". Док се пева " Алилуја ", свештеник се моли да Бог " отвори очи ума нашег да бисмо разумели проповеди Твога Јеванђеља ".Током прве молитве верних, свештенослужитељ се моли: " Удостој нас да Ти приносимо молбе и срдачне молитве и бескрвне жртве за сав народ Твој ". Током друге молитве верних, каже се: " дај нам да невино и неосуђено стојимо пред жртвеником Твојим, а даруј, Боже, и овима који се са нама моле напредак у животу и вери и разуму духовноме ". Током Херувимске песме, он преклиње Бога: " Погледај на мене грешног и непотребног слугу, И очисти моју душу и срце од зле савести, и оспособи ме силом Твога Светога Духа, да обучен у благодат свештенства предстанем овом светом престолу Твом ". Могли бисмо да наставимо, али суштина је сасвим јасна. Ово су веома лични моменти. Свештенослужитељ обнажен стоји пред Богом и моли да буде одевен у божанску достојност, како би што боље служио Богу и Његовом стаду. Тражити да будемо део тога представља својеврсну дрскост.

      Током Анафоре, свештеник је неко ко је удостојен повластице да буде оруђе посредством којег се хлеб и вино претварају у Тело и Крв нашег васрслог Господа. Он је тај који својим свештенослужењем врши тај чудесни и страшни чин. Он је тај који је за ово био припремљен посредством претходних тајних молитава, као и својим личним, веома усрдним молитвама, које се канонски захтевају од њега пре служења. Он је тај којега је Бог рукоположио за такво дело, а не ми! Чак и ако отпустимо оглашене, вероватно је да су ту још увек присутни православни хришћани који се нису припремили чак ни да приме скупоцено Тело и Крв, а камо ли да непосредно учествују у овој свештеној Тајни - ако претпоставимо да би мирјанин икада и могао да учествује у томе. То је разлог због којег молитва Анафоре није за нас. Ми учествујемо у ономе што је за нас. Из тог разлога свештеник  обзнањује: " Узмите, једите " и " Пијте из ње сви ". То је наш удео - да скрушено, бојажљиво, благочастиво и радосно примимо Дарове које нам је Бог дао кроз Свог верног свештеника. Не дозволимо да будемо прибројани уз Кореја и оних 250 људи који су пропали, покушавајући да задобију исувише велики удео у божанским тајнама за које нису били припремљени да њима руководе. Будимо благодарна чеда која су добила чудесно наслеђе, наслеђе које превазилази сваку реч. Немојмо негодовати, јер ћемо тиме учинити себе неприкладнима за примање божанских Тајни.  КРАЈ ЦИТАТА.

     

     

       

[w.a.mozart]

drago mi je da vodimo dijalog.....

[dusko vokic]

        Истраживање о тајним молитвама божанствених служби Свете саборне и апостолске Цркве

                                                        ( наставак трећи )

                                                              ЗАКЉУЧАК

      Као закључак, наводимо да смо видели да не постоје јасна сведочанства да су се молитве уистину могле чути у раној Цркви, али да постоје сведочанства да су тајне молитве могле постојати још у врло раном периоду. Видели смо да се начело тајних молитава налази у светим канонима Мајке Цркве, канонима који су одобрени Васељенским сабором. У Типику су сасвим прецизно прописане одређене молитве које треба тихо изговорити. Измена у томе значи ступање у литургијске реформе, иако знамо да су свештеници положили свечану заклетву против тога.

      Видели смо да би, због времене које би то одузело, било непрактично да се све тајне молитве читају наглас. Напоменули смо да би, уколико желимо дуже службе - а то стварно желимо - требало да додамо оно што уистину припада богослужењу, тј. оне делове који су због немара и лењости били уклоњени. Осим тога, свештенику је потребно извесно време које ће провести насамо са Богом, како би боље извршио своје служење у олтару. И заиста, тихо читање неких молитава помаже току божанске службе.

      Видели смо да сваки од Отаца Цркве, када говори о тајним молитвама, говори о њима или са одобравањем или их прихвата као готову чињеницу ( једини изузетак је свети цар Јустинијан, који допушта да се покуша са увођењем нове праксе у Цркву ).

      Видели смо да су саме молитве писане тако да их свештеник тихо изговара, а да мирјани учествују у свему што се односи на њих.

                                                                                             Кирило Кватроне

Фусноте:

..............

   1а) St. Symeon of Thessalonica, Treatise on Prayer. An Eplanation of Services Conducted in the Orthodox Church. H. I. N. Symmons, trans. Brookline, MA: Hellenic College Press, 1984, chapter 40.

   1) Ibid.

   2) Ibid.

   3) Ibid, 41.

   4) Ibid.

   5) Kucharek, Casimir, The Byzantine-Slav Liturgy of St. John Chrysostom: Its Origin and Evolution, Allendale, NJ, Alleluia Press, 1971, 560 n31, n32, n33.

   6) Bouyer, Louis, Eucharist: Theology and Spirituality of Eucharistic Prayer, Charles Underhill Quinn, trans., Notre Dame: University of Notre Dame Press, 1968, 368, 369.

   7) Ibid, 368-370.

   8) Ibid, 370.

   9) St. Agapius and St. Nicodemus, compilers, The Rudder, d. Cummings, trans. Chicago: The Othodox Christian Educational Society, 1983, 560.

   10) Kovalchuk, Feodor, S., ed. Abridget Typicon, 5,. Canaan, PA: St. Tikhons Seminary Press, 1985, 106.

   11) Bouyer, 376.

   12) Kucharek, 560, 561.

   13) Ibid, 561.

   14) Bouyer, 367.

   15) Ibid.

   16) St. Nicholas ( Cabasilas ). A Commentary on the Divine Liturgy. J. M. Hussey and P.A. McNulty, trans., London, SPCK, 1983, sec. 29, p. 75.

   17) St. Symeon, chapter 46.

   18) St. Dionysius, Complete Works, Classics of Western Spirituality, Colm Luibheid, trans., New York: Paulist Press,1987, chapter 3, III; 14.

   19) Ibid, II.

   20) Bishop Theophilus. A Short History of the Christian Church and the Rituals of the Eastern Orthodox Church, San Francisco, Douglass Brothers, 1934, 46.

   21) St. Germanos of Constantinople, On Divine Liturgy, Paul Mayendorff, trans., Crestwood, New York: St. Vladimirs Seminary Press, 1984, 9.

   22) Ibid, 41, r. 91.

   23) Ibid, 41, r. 92.

   24) St. Nicholas, 12, r. 45.

   25) Ibid, 15, r. 50.

   26) Ibid, 15, r. 50, 51.

   27) Ibid, 15, r. 51.

   28) Ibid, 32, r. 63.

   29) Ibid, 25, r. 66.

   30)  ibid, 25, r. 66, 67.

   31)  ibid, 53, r. 119.

   32) e.g. St. Symeon, Chapters 17, 47, 55.

   33) Ibid, 55.

   34) Ibid, 9.

   35) Ibid.

   36) St. Dionysius, 1:2.

   37) St. Symeon, 30.

   38) Bishop Alexander ( Semenoff-Tian-Chansky ), Father John of Kronstadt: A Life, Crestwood, NY, St. Vladimirs Seminary Press, 1979, 50.

   39) Ibid, 47.

   40) Bishop Augoustinos of Florina, On the Divine Liturgy: Orthodox Homilies, Asterios Gerostergios, trans., Belmont, MA, Institute for Byzantine and Modern Greek Studies, 1986, I: 182-185.

   41) Ibid, II: 95.

   42) Sokolof, Archpriest, D., A Manual of the Orthodox Churcs Divine Services, Jordanville, NY: Holy Trinity Monastery, 1975.

   43) Bishop Theophilus, 41.

   44) St. Symeon, 17.

      Oбјављено у: О Светој Литургији, Вршац, 2008, стр. 33-53, под насловом: Свештенослужитељ: Јереј или пастор.