О канонима и догматима православне Цркве

[Никола Ђоловић]

Ко би пожелео да примени грађанске законе на Цркву, тиме би изменио суштину Цркве. Зато се Црква не може мерити људским критеријумима него Божанским Ауторитетом којем се сви епископи широм православног света намерно потчињавају. Једно је закон човечији а друго Закон Божији. Када би канонско право прихватило грађанско право тиме би се изгубила есхатолошка свест. То не значи да у канонском праву нема грађанског него да није свако грађанско право уједно и канонско.

Држава тежи за људским институцијама које би омогућиле бољи живот, а Црква за Царством Небеским која би благодаћу омогућила вечни живот. Сукоба не би било када не би постојао радикалан дуализам који схизофрено раздваја једну стварност од друге јер нема ни Есхатологије без историје, ни вечности без прошлости. Историја чека да постане вечни доживљај без краја у Тријадолошком освећењу које ствара обожење. Тиме што Црква увек даје нова канонска решења чувајући старе догмате, то не значи да се Она губи у својим типицима јер се не поистовећује са словима Закона него са Словом Божијим Који је укинуо Закон. Бог се прилагођава сваком нараштају на нов и другачији начин али не мењајући Себе. Исто тако и канони у сваком веку прилагођавају себе људима али не одузимајући ни сенку од догмата. Суштинска оријентација у канонском праву јесте Евхаристија из које се рачвају: Црквена „казна“ као педагошко кориговање и организација Цркве као јединство исте. Сваки епископ као икона Христа на Литургији има власт не да осуди њоме, него да сачува јединство Цркве онако како ју је Христос предао Својим Распећем за човечанство а да се то не превиди.

Казна има благодатну димензију утврђивања унутар Цркве јер жели спасење човека, док грађански суд иде супротним правцем. Казнено право Цркве се не обрушава против човека него за човека. Има нарав спасења и љубави а не мучења и осуде. Циљ да постиди а не да повреди. Доводи се у раван са Евхаристијом у смислу компетентне достојности Причешћа а не у раван са етичким законом поимања праведности. Не тера у затвор као грађански суд макар се кривац и покајао, него препушта човека самом себи да у својој демонској изолацији увиди шта значи губитак Литургије.

Не постоји канонска генерализација јер ниједан човек није исти па се не може према свакоме исто односити. Зато и не постоји један општи канонски поглед јер свака историја има своје потребе и недостатке који немају сличност са претходном историјом у својим потребама и недостацима. Ниједна помесна Црква нема своју личну канонску свест без друге помесне јер би то разорило јединство Цркве будући да је Црква једна широм света. Канони се могу мењати али догмати не могу. Мења се фасада али се не мења ни зграда ни станар. Исти костур умире али и исти скелет васкрсава. Суштина канона је да квалитетније изрази догматску стварност унутар историје и да тиме револуционарније привуче себи народ у свакој генерацији. И канони могу бити неканонски када им назначење у времену прође, тј. када се оно што је старо не може применити у новој ситуацији која је настала деловањем историјских чинилаца. Црква се не прилагођава свету да би изгубила свој идентитет у свету, него да би свету понудила Царство Небеско у даровима Духа Светога.

Разлика између правног и канонског поимања је у томе што право припада институцијама људи а канон Богочовечанској стварности Цркве која живи Догму Тројице. Црква није искључива људска институција него заједница Бога и народа. Институционализам негира благодат. Ако унутар канона не постоји стваралаштво губи се динамизам која из пасивности прераста у чамотињу. Канон  је променљив јер је историја променљива али увек саопштава један исти догмат на нови начин не одузимајући ништа од истине и смисла. Тиме што датирају од Васељенских сабора и Отаца Цркве то не значи да не трпе измене јер бројне одредбе су дате у ситуацијама насталим из њихових историја које немају додирних тачака са савременом историјом где такве ситуације и прилике више не постоје. Када би Црква била пасивна у неизменљивости својих канона, не би ништа променила у свету, нити би свет учинила бољим.  Уосталом, сведочанство Цркве је благодатна порука спасења откривеног у Христу која се изнова открива и пројављује у слободи богослужења, па тиме и обожења.

[Анастасија]

1312_womens  0102_laugh  ide na wall !

[Никола Ђоловић]

0102_laugh