О начелима (Περί αρχών) - Ориген (185-252)

[Guest - . . .-]

Мишљења о Оригену су подељена. Они који су оспоравали његову теологију своје аргументе налазили су у „Начелима“ која су вековима била предмет разних спорова. Оригенов противник који се особито истиче био је Методије Олимпски који му приписује учење о преегзистенцији, вечности света, библијске алегоризаме умовања о васкрслом телу. Методијев савременик Памфил настоји да уз помоћ навода из „Почела“одбрани Оригеново учење показујући га као тачно.

Оригенови главни противници:

1) Крути традиционалиста Епифаније Кипарски износио је тврдњу да је Ориген отац аријанства и извор свих заблуда.

2) Александријски епископ Теофил

Утицаји под којима је био Ориген:

1) Платонова философија

2) Испитивао је до којих граница може људски разум да допре, где су границе тајни. Испитивао је докле може доћи дух. Ориген се стога може назвати утемељивачем сазнајне теологије. Он гради темеље за догматику, етику, егзегезу и духовну теологију. Ориген први пружа целокупно тумачење хришћанског учења.

Ориген у Почелима говори о Светој Тројици, преегзистенцији душе, пади у предживоту, апокатастази и природи васкрслог тела.

*  *  *

О БОГУ ОЦУ

Ориген се обраћа онима који на разноразне начине покушавају да на основу Светог Писма покажу како је Бог телесан. Аргументи које они покрећу налазе се у 5 Мој 4, 24 где се каже да је Господ Бог огањ који спаљује. У Јеванђељу по Јовану се каже да је Бог дух. Противници сматрају да ватра и дух нису ништа друго до тело. Ориген противећи се томе говори да је Бог светлост. Светлост која расветљује памет оних који могу схватити истину. То сведочи 35. псалам: „У твојој ћемо светлости видети светлост“. Божијим светлом називамо Божију силу која нас осветљује да проникнемо истину свих стварности и упознамо Бога који се зове Истина. Ово расветљује значење: „У твојој ћемо светлости видети светлост“ - у Твојој Речи (Логосу), у Твојој Мудрости Која је Твој Син, у Њему ћемо видети Тебе Оца. Ориген на овом месту разликује створену светлост сунца које гледамо и Божанску светлост (Бог је светлост).

Интересантно је Оригеново тумачење речи из 5 Мој 4, 24, зашто је Бог огањ који спаљује. Бог не спаљује материјалне ствари као што је дрво, сено, слама (1 Кор 3, 12). Бог уништава зле душине мисли и поништава срамотна дела, прождире жељу за грехом. То Бог чини када уђе у мисли верних и када се са својим Сином настани у душе оних који се оспособе да приме Његову Реч и Мудрост. Бог је уништитељ свих мана и порока (страсти) у душама верних.

Ориген говори против оних који неправилно тумаче реченицу „Бог је дух“, а по њима има тело. Ориген, наиме, одговара овако: Обичај је Светог Писма рећи Бог је дух да се јасно назначи разлика за нешто што је потпуно различито од материјалног тела. У даљем излагању Ориген ће настојати да узвиси дух изнад тела. Говорећи о Духу Светоме каже да је Он Сила Која посвећује. Он је разумно Биће.

То да је Бог дух потврђује Спаситељев разговор са женом Самарјанком. Ту Спаситељ објашњава да је за истинско богопоштовање потребно оставити земаљска места, не везивати се за градове Јерусалим итд, него Му се треба клањати у Духу и Истини. Христос везује Истину и Духа. Напомиње Духа да би Га раздвојио од свега телесног, а Истина се разумева у смислу што се разликује од сенке и иконе. Они који су се клањали у Јерусалиму служили су сенци и слици небескога (Јев 8, 5), исто су чинили и Самарјани.

Ориген говори да је наш разум заточен у тамници тела и крви. Због удела у таквој творевини постао је веома глуп, подређен телесној природи. Такав разум није до краја способан да схвати нетелесну Божију природу. Бог се према томе не сме размишљати телом или у телу. Он је једноставна разумна природа. Не допушта у Себи никакво додавање. Он је Ум из Кога потиче свака разумна природа и памет. Ум да би се кретао и деловао нема потребе за створеним простором, величином, телесним положајем и бојом. Исто тако не треба му властито тело или било шта створено. Оно што је начело свега не може бити састављено ни разноврсно. Није множина већ једно.

Посматрање Ума код Оригена

Да Уму није потребно место да се креће у складу са својом природом, види се у посматрању нашег ума. Ако ум не ослаби из било којег разлога остајући у својим оквирима, промена места га никад неће спречити да делује по својим покретима. И за то наводимо два примера: први пример – ум људи који су на копну; други – ум људи који су на мору. Ако ум људи који су на мору због таласа постане слабији у односу на оне на копну, треба веровати да се то тада догађа због гибања на мору а не због просторне различитости. Тело се помера а ум је сједињен са телом, и зато ум код оних који су на мору постаје слабији. Ориген сматра да је живот на мору противприродан за човека. Слично се догађа са људима на копну. Њихова умна гибања (померања) може проузроковати грозница. Ако ум због температуре (болести) лоше обавља своју улогу, за то није криво место где се он налази, већ телесна болест која ремети тело да тада не служи уму.

Одговор на питање „ко су људи?“

Ми смо жива бића која су састављена спајањем тела и душе. Тек тако нам је омогућен боравак на земљи. За разлику од људи, за Бога се не сме мислити да је састављен, јер Бог је Начело свега. Иначе би начела из којих је састављено свако биће о коме се каже да је сложено, била старија од самога извора. Потребно је нагласити да је за Оригена ум истоветан са душом.

[Guest - . . .-]

ИСУС ХРИСТОС

Христова Божанска природа као Јединородног Сина Очевог је једно, а људска природа коју је узео у последњим временима је друго. Син се назива различитим именима: Мудрост (σοφία) – то за Њега каже Соломон: „Господ ме је створио на почетку путева својих“. Пре него што је ишта учинио, пре векова родио је Христа. „Родио ме је на почетку.“ Син се такође назива Прворођени, тако Га назива апостол Павле. Он је Прворођени пре сваке твари. Христа називамо Божијом Мудрошћу јер има стварно постојање. Христа доживљавамо као мудро живо биће, а као предмет који умудрује уколико Себе стави у памет оних који се удостоје Његовог сазнања. Христос се родио од Оца и од Њега има оно шта је, али је ипак без почетка. Тај почетак може се само назрети умом и душом. Мудрост је рођена ван сваког почетка који се може одредити.

У Бићу које се назива Мудрост предвиђена је свака моћ и облик будућег стварања (творевине). Говори се о бићима која постоје у првоме реду, али и ономе што настаје успут и случајно. Све је унапред обликовано и распоређено снагом предзнања. Ради тих бића која су у Мудрости у неку руку већ била насликана и унапред одређена (обликована), Мудрост по Соломону лично изјављује да је створена као почетак Божијих дела. У Себи је садржавала разлоге, зачетке целокупне творевине. На овакав начин треба разумети да је мудрост почетак Божијих путева. Шта је Божија Реч (Логос)? Ориген каже да је Божански Логос целокупној творевини отворио разлоге предања и тајни које без изузетка садржи Божија Мудрост. Логос, дакле, бива нека врста тумача за тајне које се налазе у Уму. Ориген се позива на пролог Јовановог Јеванђеља. Разумних бића не би било да им Логос није претходио. Онима који су мудри морала је претходити Мудрост. Ориген даље наводи да су пре стварања видљивог света нека бића отпала од живота и потпуно сама од себе изабрала смрт као наслеђе. За Оригена није природно да оно што је Бог једном створио за живот – пропадне. Стога је било неопходно да се испред смрти нађе таква сила која ће уништити будућу смрт. Та сила је васкрсење. Васкрсење се као сила обликовало у Спаситеља. Оно постоји у Божијој Мудрости, Логосу и Животу.

Син је слика невидљивог Бога. Шта је оно што сматрамо сликом? Сликом се зове оно што се црта или утискује, нпр. у дрво, камен. Некада се дете јасно распознаје јер личи на свог родитеља. Родитељске црте сличности се без грешке налазе на детету.

Човек је створен по слици и подобију Божијем. Син Божији је слика Бога невидљивог и до Њега добија своју природу. Адам је родио Сита и он је његова слика јер је њему подобан. Христос као слика укључује јединство природе и постојања између Оца и Сина. Све што Отац чини, и Син једнако чини. Због тога што Син све чини као и Отац, у Сину се обликује Очева слика. Син је тако рођен од Оца као Његова воља која излази из Ума. Ориген тврди: Очева воља је неопходна да би оно што Отац хоће имало постојање. Када Бог нешто хоће, не служи се неким другим путем већ оним што настаје из савета Његове воље. Тако рађа и Синово засебно постојање. То Ориген изражава и овако: Као што воља долази и из Ума и не врши никакво цепање и одвајање од Ума тако је и Отац (мислимо) родио Сина као Своју слику. И као што је Отац невидљив по природи родио је невидљиву слику. Син је Логос и Мудрост и као такав се не може замишљати као телесан. Наш Спаситељ је у односу на Оца Истина а у односу на нас (којима објављује Оца) – Слика. По слици познајемо Оца (Њега једино познаје Син).

Јован у јеванђељу каже „Бог је светлост“. Ориген то тумачи овако: Ако је Бог светлост онда је Јединородни Син сјај те светлости. Из Ње (светлости) неодвојиво излази као сјај и просвећује целокупну творевину. Ми по сјају познајемо светлост јер сјај нас учи како да поднесемо блиставу светлост. Слабе људске очи треба припремити за светлост. Сјај је према томе постао посредник између светлости и људи.

Апостол Павле назива Христа Сјајем славе и отиснутим Ликом Божијег постојања (Јев 1, 3). Ориген за лик Божијег постојања наводи пример који не разјашњава у потпуности ове Павлове речи, али их делимично објашњава. – Ево примера: Претпоставимо да постоји један огроман кип који својом величином заузима читаву земаљску површину тако да га нико због величине и обима не може сагледати. Али када се начини један други мањи кип који је сличан цртама лица и обликом као и овај огромни, људи би дакле сматрали да су видели онај велики. Јер је у мањем кипу очувана сличност (црте лица и удова, облик и материја). Син се на сличан начин лишио једнакости са Оцем да би нама показао пут Богосазнања.

[Guest - . . .-]

КОСМОЛОГИЈА

Да би што опсежније испитали ово питање потребно је упознати се са грчком философијом о којој Ориген расправља у Начелима. - Материја је савечна са Богом; овај свет постоји одувек и вечан је. Понеки философи су сматрали да је настао али да неће имати краја. Платон и стоички философи сматрају да је видљиви свет оваплоћење вечних идеја и разлога. Ориген даље бива суочен са гностичким дуализмом. Они говоре да се Творац разликује од Бога о Коме се говори у Новом Завету. Творац је нижи Бог, праведан је али није добар.

Ориген често говори о свету који се зове „космос ноетос“ – умни свет. Реч је о идејама и разлозима који су се остварили у свету и бићима која су створена у времену. Та бића су у почетку донекле постојала као у нацрту, семену и клици. Под тим идеалним облицима који никада нису стварно постојали али су као мисли одувек били у Богу, саздана су сва реална бића. Конкретно остварење овог света, нацрта, клица и прототипова, јесте „космос ноерос“, тј. духовни свет. Бића су у овом свету интелигенције разумна створења. Ориген ту убраја анђеле и људске душе. Она поседују слободну вољу, али су променљива. Добро које је у њима био је дар Божији а није им природно својствено. Трећи космолошки ступањ сачињава видљиви свет у коме живимо. Ориген га назива „космос естетос“ (чулни, осећајни свет). То је свет кога је створио Бог. Ориген сматра да је осећајни свет настао као резултат пада преегзистенцираних духова да би у њему душе оних који су згрешили могли испаштати за свој преступ. Овај свет је затвор за непослушне духове. Он је истовремено средство у коме се вежба врлина и искупљење. Ориген сматра да ће овај свет због своје пропадљивости једном нестати. Ориген још говори о четвртом облику света, а то је свет васкрслих. Тај свет је нетелесан у себи. Врло је тешко одредити шта је. Свет васкрсења је одвојен од овог света и надвисује га славом. Налази се у међама овога света.

[Guest - . . .-]

АНТРОПОЛОГИЈА

Ориген заступа мишљење да је свака људска душа створена пре него што се настанила у телу. Он дакле говори о претпостојању (преегзистенцији) душе. Ориген је то прихватио највероватније из Платонове философије. Људи се рађају у различитим и неједнаким околностима. Свако се рађа под оним околностима и законима што их је заслужио пре доласка на свет. Овакво Оригеново учење не поткрепљује ни Свето Писмо ни Свето Предање. 

Првородни грех

По Оригену човек је грешан од тренутка постанка. Зачет је у греху (Пс 50); у људском бићу почива грешност. Ориген се заправо пита како је зло урођено у човеку будући да је створен добар. Његов одговор је: истински извор и узрок људске грешности је грех почињен у предживоту. Дух се заситио гледања Бога у предживоту и одметнуо се од Њега. Више му није било стало до Бога. Овакво Оригеново тумачење отвара мишљење да Бог није био способан да усрећи душу. Међутим даље истраживање Оригеновог гледишта показује да „засићеност“ није прави узрок што се дух удаљио од Творца. Дух је у ствари требао да поклоњени дар потврди слободним пристанком, љубављу и напретком. Он то није учинио, јер дарове које је добио присвојио је самом себи. Недостатак љубави и стварање независности узрок је пада створенога духа. Пад се односи на сваку људску душу која ће постати човек. Тако Ориген решава питање укорењености зла у човеку.

Што се тиче преступа Адама и Еве он представља овоземаљско издање пада који се догодио у предживоту. Ориген осим греха у предживоту прихвата грех који се догодио у историји, и схвата опасност коју је он изазвао на целокупно људско потомство.

Душа има властито постојање зато што ју је створила Божија Мудрост и оденула је својим особинама. Ориген често истиче да је душа по суштини нераспадљива и бесмртна. Душа је и дух настањен у телу. Све оно што тело учини потиче од душе. Ориген суштину људског бића смешта у душу. Душа сачињава човека. Ориген каже да ће душа после смрти поново постати дух – када се прочисти у овоме веку и стекне савршеност, вратиће се у заједницу небеских духова. Тада ће се назвати по свом важнијем делу – умност. Ориген о човеку говори да је сложено разумно живо биће. Људску сложеност схвата двоструко. Учи да се човек састоји од душе и тела, на основу Светог Писма (1 Мој), а понекад на основу Платонове трихотомије каже да се састоји од тела, душе и духа.

У својој антропологији служи се појмом дух (πνεύμα). Пневма је засебни део у човеку. Он је најбољи божански део у нама. Грех у принципу не допире до духа. Дух је изнад греха. Грех једино онемогућује да дух делује, умртвљује га и успављује.

О души (ψυχή)

Душа се разликује од духа. Она је средина између духа и тела. Душа поседује два битна различита дела:

1. Нус (ум) - за њега Ориген каже да је способност познања истине и духовне стварности. За нус каже да је искра и варница, али га често назива διανοηθικον (склон размишљању). Човек због њега размишља, доноси закључке, долази до истине. Оригенов чест назив за ум је и ηγεμονικών (оно што води). Ориген нус назначује и као λογικός. По томе што је наш ум логикос, разликујемо се од животиња, а сродни смо и са осталим духовним бићима која су такође умна.

2. Παθητικών (чувственост) – то је ирационални део душе. Природан је као нижи након исконскога пада. Ова душина два дела налазе се под двојаким утицајем. Дух настоји да привуче ум, а тело чувственост.

О телу

Тело је придодано души после сагрешења ума. Основна је особина меса (σαρξ) да душу вуче према телу. Месо је у својој суштини извор маште и пожуде. Тај део човека Ориген назива често мисао плоти. Човек поседује тело (σώμα). У његовој антропологији оно је споредније, није самостални део човеков.

[Guest - . . .-]

О ВАСКРСЕЊУ МРТВИХ

Васкрсење се односи на тело јер само је оно умрло. Ориген се слаже са апостолом Павлом и каже да се у земљу сеје душевно тело а изниче духовно. Без двоумљења тела васкрсавају да би нам постала одело, јер нужно је да човек након васкрсења буде у телу и то у ономе које је његово и којим се у овоземаљском животу служио.

По Оригену материјална супстанција из које је сачињено земаљско тело поседује суштину која је способна да се касније преобрази. Творевина потпуно стоји Богу на располагању. Бог јој може мењати изглед како жели. Спољашње тело и његове променљиве делове Ориген назива σχήμα и ίσης. Они се непрестано распадају. Од тога се разликује оно што Ориген назива είδος и λόγος . Реч је о стварности која упркос свим променама на телу остаје нетакнута. Ориген каже да тело након смрти долази у земљу где се распада и распршава. Смрт врши промену на телу али и тада супстанција тела остаје, јер у њему пребива његов логос (разлог или сврха). Он и после смрти држи сједињену телесну супстанцију. У телесној супстанцији логос се налази нетакнут. Ориген сматра да ће се деловањем Божије Речи тај логос подигнути, обновити, и изнова саставити тело из земље. Смрт, по Оригену, уништава изглед (σχήμα) али не додирује мисао (είδος) и разлог (λόγος).

Ориген одређује васкрсло тело као етерично али се његово схватање етеричног тела разликује од Аристотеловог схватања. Васкрсло тело ће красити нераспадљивост, бесмртност, слава и духовност. Ове ознаке у суштини говоре о Божијој природи.

[Guest - . . .-]

ΑΠΟΚΑΤΑΣΤΑΣΗΣ ΠΑΝΤΩΝ

„Доликује да се на крају и при довршењу све врати на почетак.“

Материјални свет вратиће се у духовни. Материја ће коначно бити искупљена. Ориген апокатастазу износи као хипотезу. Он лично сумња и колеба се по овом питању. Ориген о апокатастази не говори систематски, већ је то једна позадинска мисао која се налази укорењена у његовим делима.

Ориген учење о апокатастази покушава да утемељи на више доказа. Радо се позива на есхатолошки одломак из 1 Кор 15, 24-28. У 25. стиху под непријатељима подразумева противне силе и ђавола који је истински непријатељ. Нико неће бити изузет. Ориген посебно објашњава речи: „Јер Он треба да царује док не положи све непријатеље под ноге Своје“. Ориген сматра да реч полагање значи спасење које долази од Христа. Спасење које је у Њему допире до оних који ће бити положени под ноге Његове. Реч је о апокатастази оних који су били изгубљени. Полагање неће бити на силу већ образовањем, подучавањем и угледањем на савршеније. Када говори о апокатастази Ориген појашњава 1 Кор 15, 26. У овом стиху апостол Павле каже да ће на крају као задњи непријатељ бити уништена смрт. За Оригена смрт је ознака за ђавола, смрт је ђаволско дело. Уништење смрти значиће и уништење ђавола који јој је узрок. Међутим, Ориген ђавола схвата као биће које има стварно реално истинско постојање. По Оригену оно што је једном створено да постоји не може престати да постоји – није природно да творевина пропадне. Ово опште начело треба применити и на све духове. Код злог духа неће пропасти суштина (=биће) јер ју је створио Бог. Ориген мисли да ће код злог духа нестати његова зла намера која је извор непријатељства. Ориген каже да апостол Павле има право да говори о уништењу непријатеља (смрти), али нема право да говори о тоталном уништењу бића „да непријатељ више не постоји“. У противнику Ориген допушта уништење непријатељског (зла), али не и самог непријатеља. Занимљиво је да Ориген покоравање Бога Сина Богу Оцу на крају историје објашњава у контексту апокатастазе. Ориген учи да Христос неће изгубити Своје – данашњим речником речено – ипостасне карактеристике које му припадају као Сину Божијем. Син је непрестано у заједници са Оцем. Синова воља је истога хтења са вољом Бога Оца. Син непрестано врши вољу Очеву.

Ориген Сина сматра као Логоса и Мудрост у којој је као целина постојао небески свет духова и сачињавао вечну Цркву. Удови те Цркве били су духови а глава Христос. Падом удови су се распали и престали да буду послушни глави, и зато су били одстрањени из заједнице са Оцем. Основни задатак очовеченог Логоса је да изнова окупи и сједини сва духовна бића, и као удове свога тела доведе у склад и измири их са Богом. Докле год има непослушних удова Христос Цркву не може да положи цркву Богу Оцу. Али када све поново узведе у Своје Тело Он ће се као глава и претходник покорити Оцу. То представља крај историје. Тада наступа апокатастаза. Ориген закључује да ће се Синовим покоравањем Богу Оцу успоставити савршено добро у целокупној творевини. Ориген апокатастазу види назначену у Павловој тврдњи да ће на крају Бог бити све у свима – ίνα η ο Θεός τα πάντα εν πάσιν. Бог ће се настанити у сваком разумном створењу. Биће све и боравиће у свему. По Оригену успостављање свега у добру је и коначно довршење свега. Тада наступа крај, историја спасења достиже врхунац, успоставља се трајно стање, блажена вечност. 

[Viktor Ljvovic]

Оригеново дело Περί αρχών је пуно очигледних противречности. Ориген је био врло паметан и образован човек, тако да он то није могао написати. Највероватније је да су за грешке у делу више заслужени преводиоци него Ориген. Оригинално дело, колико је мени познато, није у целини сачувано(постоје делови сачувани у зборницима каснијих учитеља Цркве).

[Viktor Ljvovic]

http://www.tzamalikos.gr/bibilio-en.html