Еклисиологија Св. Климента Римског (структура Цркве, апостолско прејемство)

[Guest - . . .-]

Термин Црква ekklesia Климент употребљава само у насловном поздраву, када се Црква Божија која је у Риму обраћа Цркви Божијој која је у Коринту, и једанпут у тексту посланице када цела локална заједница даје пристанак код постављања својих предстојатеља. Од посебног је значаја одсутност теме о односу Цркве која је од Јеврејства и Цркве која је од паганства: он не осећа проблем у примењивању старозаветних цитата на хришћане, за њега је то један непрекинут след. Климент је први новозаветни писац који Цркву назива „стадом Христовим“, што се надовезује на новозаветни говор о Христу као Пастиру. Њему је познат Павлов говор о Цркви  као телу, али он тај појам употребљава у социолошкој служби.

Главни је циљ Климентове посланице утврдити ауторитет хијерархије у Цркви. Сигурно је да хијерархија код Климента обухвата више ступњева, али није утврђено колико. Кад говори о ситуацији у Коринту Климент помиње само презвитере, а кад начелно доказују њихов ауторитет говори о епископима и ђаконима. Вероватно су епископи и презвитери исте особе, односно ови појмови су синонимни.

Главни докази њиховог ауторитета у заједници ослањају се на појмове послања и наследства: Апостоли су нама постали благовесници од Исуса Христа, Исус Христос је послан од Бога. Христос је дакле од Бога а апостоли од Христа...

Ти су се епископи и ђакони постављали уз пристанак целокупне локалне заједнице: сва им је заједница била дужна указивати потчињеност (1Клим 57). Држати Христове заповести значи одржавати везе љубави, а ко ради против тога раздире удове Христове. Стога, Климент, претпоставља да се епископство може одузети ономе који га не врши беспрекорно. Службе су се у Коринту делиле по демократском принципу, јер се тражила сагласност целе Цркве, али ток служби није се одвијао по демократском принципу, јер предстојатељи не могу бити свргнути по вољи заједнице него само ако своју службу не врше беспрекорно, што у Коринту није случај, како тврди Климент.

Превзитери су били предводници народа, којима су остали били подчињени. Кључни израз за њихову функцију је ЛИТУРГИЈА, што је служење стаду Христову које мора бити беспрекорно, у понизности, мирно и незанатлијско... Служба презвитера по Клименту се састоји од два елемента: пастирско вођство заједнице и богослужење.

Климент је први хришћански писац који новозаветне службе у Цркви повезује са старозаветним левитским свештенством (1Клим 40-41). По Клименту Христос је Велики свештеник (1Клим 36, 1); назив свештеник се односи само на паганске и јеврејске свештенике, али не и на хришћанске. Ипак, Климент је инаугурисао каснију терминологију, по којој се епископи и презвитери називају свештеницима.

Климент је уједно први хришћански писац којиј говори о лаицима (1Клим 40,5).

У Kлиментовој посланици уједно налазимо и корене теологије о апостолском наследству successio apostolica. Нема израза diadoche (successio), али има глагол diadechomai (1Клим 44,2). Директно Климент говори о наследству служби, али индиректно се иза тога може извести прва клица говора о апостолском наследству. Посебну улогу у томе играју „славни мужеви“, који су после апостола, уз пристанак целе Цркве постављали презвитере. Израз „славни мужеви“ највероватније означава данашње епископе, који још увек нису били резиденционална служба, него су путујући вршили своју службу. У часу када Климент пише посланицу назив апостол постаје резервисано само за прве апостоле, док се пре оно давало и путујућим сарадницима првих апостола, а име епископ још није задобило техничко значење да означује само њих, те назив „славни мужеви“ би био одраз тог прелазног стања.

Климентова посланица одражавала би прелазни период у црквеној организацији, у којој у локалним црквама још увек управља колегијум презвитера, али се почиње устаљивати и монархијски епископат, иако посланица не говори изричито о њему.