Значење прозбе: «За принешене и освећене Часне Дарове, Господу се помолимо»

[Оља]

На Светој Литургији постоји прозба: «За принесене и освећене Часне Дарове, Господу се помолимо». Је ли могуће молити се за освећене Часне Дарове, значи за Тело и Крв Христову? Можда треба рећи: «Пред принесеним...»?

Треба признати да у тумачењу ове прозбе постоји једна тешкоћа коју су многи истакли. Отац Гервасије Параскевопулос карактеристично примећује: «Нисмо у могућности да одгонетнемо питање које је настало на основу горе поменуте прозбе, нити наредна и завршна реченица у потпуности одговара на њега. Јер, питамо се, будући да су Часни Дарови освећени, да ли се можемо молити за њих»? (Ερμηνευτική επιστασία επι της Θείας Λειτουργίας, Πάτραι 1958, стр. 228, прим. 1). Тешкоћа, као што је исправно изражена и у горе наведеној примедби из књиге оца Гервасија, произилази из догматских разлога: Часни Дарови су освећени, они су сами Христос. Како ћемо се молити за Христа?

Мишљење ο исправци, пре свега, треба унапред искључити. Један текст, који носи печат најмање хиљаду и пет стотина година непрестане литургијске употребе, којим су генерације и генерације наших отаца и браће прослављали Бога и вршили Тајну Свете Евхаристије, не можемо тако олако прогласити јеретичким - јер се ово у том смеру креће макар и у једној његовој речи. Једино што би могло оправдати један такав поступак, било би то да текст није исправно предат и да је приликом преписивања кроз векове био оштећен.

Што се тиче овога «за», таква могућност не постоји. Оно тако стоји апсолутно у свим рукописима, без иједног јединог изузетка. И не само то. Паралелно са овом прозбом византијских Литургија, на истом месту постоје прозбе и у две најстарије Литургије одговарајуће антиохијске породице: у Литургији Апостолских Установа («За принесени дар, Господу Богу нашем, помолимо се»), и у Литургији Светог Јакова брата Господњег («За принесене и освећене часне, небеске, неизрециве, пречисте, славне, страшне, божанске Дарове, Господу Богу се помо- лимо»). Ово «за», у сличном контексту постоји и у Ана- фори Божанствене Литургије Светог Златоуста: «Још Ти приносимо ову словесну службу за преминуле у вери Праоце, Оце... особито за Пресвету... Светога Јована...».

Шта је сада прави смисао прозбе «За принесене и освећене часне Дарове Господу се помолимо»? Отац Гервасије га повезује са 1 Кор. 11, 28 - 31 («Али човјек нека испитује себе...»), у односу са местом из Литургије Светог Василија Великог «и немој због мојих грехова отклонити благодат Светог Духа Твога од ових Дарова који су пред нама (са значењем овог израза позабавићемо се у другом одговору), и у односу са трећом прозбом «Да човекољубиви Бог наш...», те разликујући «освећујућу» благодат и благодат «која се преноси», даје једно сасвим задовољавајуће тумачење: «Да недостојност, како служитеља, тако и оних који се причешћују, не би отклонила очишћујућу и освећујућу благодат Светог Духа, него за њих била «огањ очишћења, који спаљује» сваку нечистоту и сваку врсту гре- ха. И поједностављено: нека нам, Господе, Причешће пречистим Тајнама Твојим, иако недостојнима - буде на отпуштење грехова и живот вечни» (горе нав. стр. 228-9).

Очигледно је исправније да се овај израз доведе у везу само са следећом прозбом која, као завршна реченица зависи од претходне, допуњава је, посебно одређује молбе које, поводом Жртве, тражимо од Бога: «Божанску благодат и дар Светога Духа», независно дакле од недо- стојности или достојности служитеља и народа. Боље би приличило да се ово «за» изрази речју «кроз», као што преводи професор Панајотис Трембелас: «Кроз принесене и освећене часне Дарове, као Жртва на Светој Трпези, Господу се помолимо. Да човекољубиви Бог наш, примивши их... ниспошље нам уместо њих, божанску благодат и дар Светога Духа, Господу се помолимо» (Λειτουργι- κόν, Αθήναι 1963, стр. 127).

Изврстан коментар на ову прозбу, и потпуно поразњавање ове тешкоће налазимо у «Тумачењу Свете Литургије Николе Кавасиле: «Па шта каже? За принесене и освећене часне Дарове, Господу се помолимо; не да часни Дарови приме освећење (због тога сам их и назвао освећенима, да не би тако нешто помислио), већ да то освећење они нама предају; јер то значе речи: Да човекољубиви Бог наш, примивши их..., ниспошље нам за то божанску благодат. Помолимо се, каже свештеник, за часне Дарове, да њихова благодат и на нас делује; да не ослабимо у тој благодати као онда кад је то свесилно Тело Господње било међу људима и кад у неким градовима, због неверја њихових житеља, није могло да учини чудеса» (гл. 35, 8).

                                                                                                                  Јован Финдулис