«Господу се помолимо» пре возгласа Трисвете молитве

[Оља]

«Господу се помолимо» пре возгласа Трисвете молитве «И у векове векова» део возгласа Трисвете молитве који говори ђакон

Зашто ђакон (или свешеник) на Светој Литургији пре возгласа: «Јер си Свет, Боже наш...» говоре «Господу се помолимо» када не следи јектенија (прозба)?

Зашто ђакон када саслужује са свештеником Говори крај возгласа Трисвете молитве («И у векове векова»), док код свих осталих возгласа свештеник сам изговара цео возглас ?

Горе наведена питања опет указују на две особености наше литургијске праксе које на нас не остављају утисак, јер смо се на њих навикли, али изазивају разумљива питања код оних који пажљивије проучавају текст наше Литургије.

Ђаконов позив, «Господу се помолимо», нас веома разумљиво уводи у молитве свештеника или у ђаконске јектеније. И молитве и јектеније Богу упућују прозбе молитава црквене заједнице или у уста народа Божијег стављају теме молитве. Овде је то увод за возглас, уместо увод у молитву или јектенију, који славослови Светога Бога, а да при том нема ни молби, ни молитава да бисмо се молили. Наравно, могло би се сматрати да је ово убацивање реченице «Господу се помолимо» произишло из неке врсте свештене навике, као што видимо да се у каснијем времену догодило при облачењу свештених одежди и на проскомидији. Тамо је ова већ устаљена реченица ђакона увод у стихове псалама «Обрадоваће се душа моја...», «Покриј нас...»), а да при том нема неку непосредну, уза- јамну везу са оним што се говори. Али, овде се, као што ћемо видети, не ради ο томе.

У свим случајевима славословни завршетак молитава, «возглас», заједно са његовим једнообразним завршетком («сада и увек и у векове векова») свештеник говори целокупан, а да се при том не укључује ђакон како би преузео завршетак («и у векове векова»), као што то бива код возгласа Трисвете молитве. Налазимо да се нешто слично, али потпуније («Свагда, сада и у векове векова»), изговара приликом одлагања остатака Часних Дарова на Предложење (или раније у ђаконик), али само од стране свештеника, или као припев, опет неповезано, за време облачења сваког дела одежде. Међутим, и ови каснији случајеви нису ни у каквој вези са случајем ο којем говоримо.

Оба ова особена елемента су трагови које су узастопне етапе развоја овога дела Свете Литургије оставиле за собом. Из историјских сведочанстава знамо да се Трисвето већ од 5. века користило као тропар литије. Ова употреба Трисвете песме се и до данас одржала у заупокојеној служби и у са литијом повезаним азматским Трисветим песмама на крају славословља на Велику Суботу и ο празницима Часнога Крста. Од 6. века га налазимо на почетку Свете Литургије као песму Входа, дакле опет као тропар литије, било да је Вход вршен након литије, било да није. Тада је појање те песме пратило одабирање стихова из Псалама, вероватно из 79. псалма, и Света Литургија је почињала одмах од њега, без јектеније, возгласа и молитве Трисвете песме. Још нису била уведена три антифона. Трисвето је у архијерејској Литургији још увек задржало тај карактер песме Входа. Архијереј за време Трисвете песме седа на престо. У 6.-7. веку се испред Трисвете песме као песма Входа уводи трећи антифон са тропаром. Трисвета песма остаје на свом месту, али јој претходе велика (мирна) јектенија, молитва Трисвете песме и њен возглас. Та фаза је задржана у древној Литургији Светог Јакова и у чину велике схиме. Уосталом, и са вечерњом службом повезане архаично достојанствене Литургије Светог Василија Великог ο Божићу и Богојављењу, Великом Четвртку и Великој Суботи почињу од Трисвето. Оно што претходи Трисветој песми припада вечерњој служби. Од 7. до 10. века се антифону Входа (трећем) додају још два антифона за време којих се врши Предложење. Али, велика јектенија остаје на свом старом месту, дакле пре Трисвете песме. Од 11. до 13. века постепено долази и до других измена: Предложење се премешта пре почетка Свете Литургије и постаје независно. Велика јектенија се премешта пре првог антифона и мо- литва Трисвете песме која је тајно изговарана за време велике јектеније или наглас, како би је народ чуо, између велике јектеније и возгласа, почиње да се изговара са извесним закашњењем, за време појања Трисвете песме. Као остатак јектеније је преостала њена почетна реченица («Господу се помолимо»), која је уводила или у молитву Трисвете песме (ако је она и даље говорена пре Трисвете песме), или само уз возглас, ако би се молитва премештала, што је на крају и преовладало. Тако стигосмо и до одговора на прво питање.

За време једне од узастопних фаза кроз које је литургијски поредак прошао све док није стигао до свог данашњег облика - развој који смо навише само угрубо скицирали -упоредо су постојале две велике јектеније: почетна јектенија пре Трисвете песме и новија јектенија пре првог антифона. Дакле, у тој прелазној фази се велика јектенија произносила два пута, као и у данашњем облику Свете Литургије, а из одговарајућих историјских разлога су два пута предвиђане и прозбене јектеније и молбе, једном након великог Входа и други пут пре «Оче наш». Када је изостављана друга велика јекетнија (велика јектенија Трисвете песме), ђакон би, као онај ко управља службом, хору давао знак да одмах након тропара почне Трисвето. Знак би давао или показујући својим ораром ка народу, или, по погрешном тумачењу, закрштавајући народ ораром, или пак спајајући показивање ораром са возгласом «И у векове векова». Тај ђаконов покрет је био особито неопходан у оним случајевима када је јектенија у потпуности изостављана (чак и њен почетак «Господу се помолимо») и када је не само молитва Трисвете песме, него и њен возглас изговаран тајно, за време појања Трисвете песме.

На крају је преовладао данашњи, вероватно компромисан, облик: ђакон, окренувши се ка народу и показујући свој орар, говори само почетак јектеније («Господу се помолимо») и крај возгласа («и у векове векова»). На тај начин он обавештава народ - па чак и ако је узрок тога у међувремену заборављен - ο изостављању јектеније и даје му знак за почетак Трисвете песме («време Трисвете песме»).

Блаженопочивши професор Панајотис Трембелас у својој импозантној књизи «Αι τρείς λειτουργίαι κατά τους εν Αθήναις κώδικας», Атина 1935, стр. 40-45, детаљно разлаже развојну путању уласка Трисвете песме у Свету Литургију и фазе које су уследиле те наводи са тим повезана сведочанства из извора и рукописа. Из тога изводи разумљиву претпоставку да је данашњи облик вероватно произишао из утицаја римске Литургије у местима у којима је она имала уплива (јужна Италија, Илирик), да је уведен у Цариграду за време крсташа и да је на крају до 17. века и преовладао.

Увођење истог или сличног возгласа у Водоосвећење, Свето Крштење и празничну јутарњу службу («Господу се помолимо» - «Јер си Свет, Боже наш...»), до којег је на сличан начин дошло, вероватно потиче од очигледног утицаја Свете Литургије.

                                                                                                             

                                                                                                          Јован Фундулис