Историјске претпоставке богослужења

[Guest - . . .-]

Историјске претпоставке богослужења

Хришћанско богослужење је, као што је познато, настало у јудејској средини, као и само хришћанство. Богослужење има своје порекло у делатности Господа Исуса Христа, Који је учио њему и дао заповест да се оно врши. Тако је Он научио Своје ученике да се моле, било Својим примером (Лк. 6, 12; 22, 30-45, итд), било да их је подсти- цао да се моле (Мт. 5, 44; 6, 5-8, 41, и тд.), дајући им образац молитве "Оче наш..." (Мт. 6, 9-13; Лк. 11, 2-4), која се због тога назива „Господња молитва". Предао им је, такође, и свету тајну евхаристије на Тајној вечери (Мт. 6, 26-28; Мк. 14, 22-24; Лк. 22, 23-25), дао заповест да крштавају оне који верују у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19), Сам учествовао у богослужењу јудеј- ског храма и молитви синагоге. Апостоли и први хри- шћани били су Јевреји, те су, по примеру Господњем, на- ставили да напоредо са својим сабрањима учествују и у богослужењу јудејског храма и синагога. После разарања храма и њиховог изгнања из синагога које је претходило томе, ограничили су се на своја сабрања, али су сачували свест да су они нови Израиљ, наследник обећања и истинског богослужења. Стари завет је био њихова свеште- на књига из које се читало на богослужењима и на којој се заснивала проповед, Псалтир је остао њихова химнолошка књига, празници су у основи задржани, поредак сабрања синагоге био је узор за њихова сабрања, док су многи богослужбени обичаји остали у црквеној пракси. Међутим, све то је употребљавано селективно и свему томе дат је нови смисао и чисто хришћански садржај. То је био образац (τύπος) и сенка, али је представљало темељ и педагогију за долазак и примање у Христу истине и "у духу и истини " хришћанског богослужења (Јн. 4, 23-24). Без обзира на то што су у хришћанство ушли многи не- знабожачки народи и народи са друкчијим верским традицијама, до данас су остали многи елементи јудејског богослужбеног предања, као што је субота која је преме- штена и преображена у недељу, Пасха, Педесетница, одежде, кађење, време молитве, многи литургијски термини, у извесним литургијским типовима бесквасни хлебови, и тд. Поједини утицаји су примарни, док су други секунда- рни, односно настали су под утицајем Старог завета α ро- steriori, као што је, на пример, питање чистих и нечистих. Али хришћанско богослужење ни у ком случају не представља некакво преправљено и побољшано издање јудејског богослужења. Оно је његов наставак на исти начин као што се хришћанство може сматрати наставком јудаизма.

Некада је постојала и супротна тврдња да је, наиме, хришћанско богослужење оплемењени облик многобожачког богослужења, односно идолопоклоничке бо- гослужбене праксе. Ово мишљење се данас сматра потпуно погрешним. Од самог почетка постојала је оштра конфронтација између хришћанског богослужења и многобожачког идолослужења, које је карактерисано као „λατρεία δαιμονίων" („служење демонима"), ,,πολύθβος πλάνη" („многобожачка заблуда"), коју је требало иско- ренити из света. Од оних који су се крштавали захтевано је одрицање од Сатане „и свих дела његових, и свих весни- ка његових, и сваког служења њему", односно потпуно одбацивање сваког служења идолима. То што су после

дефинитивне победе хришћанства над многобоштвом остали, званично или незванично, неки елементи многобожачког богослужења у појединим областима и у народној побожности, нема никакав посебан значај. Оно што је задржано из многобоштва било је или безопасно, или јс представљало општи начин манифестовања служења Богу, или је опет било плод генијалне стратешке тактике. Тако је је на место рођења непобедивог сунца (25. децембар) дошао Божић, односно Христово рођење (рођење „Сунца правде"), празничне оргије заменили су постови, служење идолима заменило је поклоњење светим иконама, свете изворе (које су имали многобошци) су замениле водице, Асклепијева светилишта (τά ασκληπιεία) заменили су храмови посвећени светим исцелитељима (бесребреницима), итд.

Ј.Ф.

[Guest - . . .-]

Апостолски и постапостолски период (I век)

Прва сведочанства ο хришћанском богослужењу дају нам новозаветни текстови, и то углавном Дела апостолска, а спорадично и посланице светог апостола Павла. Богослужење је било веома једноставно. Састојало се од сабрања која су се одржавала увече, по узору на Тајну вечеру, и заједничких трпеза (агапе), после којих се вршила света евхаристија. На тим сабрањима се читало Свето писмо, а затим је следила проповед, као и у синагогама. Појани су псалми из Старог завета, а можда и први хришћански поетски састави, који се наводе и у апостолским текстовима (Ефес. 5, 14; 1. Тим. 3, 16; Фи- лип. 2, 5-11, и др.). Читањима из Старог завета почињу се додавати и читања апостолских посланица, а касније и је- ванђеља.

Крштење се вршило погружавањем у воду, а миропо- мазање је давано кроз полагање руку апостола. Посланица светог апостола Јакова сведочи да је постојала посебна брига и ο болеснима који су помазивани уљем, што је праћено „молитвом вере" (Јак. 5, 14-16).

Из Јовановог Откривења закључујемо да је крајем I века богослужење било прилично развијено, ако прихва- тимо да пророчке визије, макар делимично, преносе и богослужбену реалност Цркве. Малоазијске црквене заједнице су своју традицију празновања Пасхе везивале за светог Јована Богослова, што значи да овај годишњи празник има апостолско порекло. Међутим, ако се и не може са сигурношћу рећи за Пасху, постоји јасно сведочанство ο сабрању „κατά μίαν Σαββάτων" („у први дан недеље") (Дап. 20, 7; 1. Кор. 16, 2), који се већ у Откривењу назива „Κυριακή ήμερα" („дан Господњи") (Откр. 1, 10). То је био највећи корак у правцу ослобађања од јудаизма који је имао суботу као знак држања Закона и гаранцију за Бо- жија обећања. Субота је постала недеља, обрезање - крштење, левитско свештенство - свештенство по чину Мелхиседекову.

Почетком II века написан је један веома важан спис који означава прелазни период. Реч је ο спису „Διδαχή των δώδεκα αποστόλων" („ Учење Дванаесторице Апостола"). Више није било Апостола, али је остало њихово пре- дање, које се у Цркви чувало путем усмене проповеди. О- вај спис је био један покушај њеног записивања. Спис се не дотиче само учења Цркве, што би било за очекивати, него и богослужења: крштење, агапе и евхаристија, постови, времена молитве и начини молитве били су део првобитне апостолске проповеди. То се само по себи разуме, али је и сведочанство апостола Павла јасно: „јер ја примих од Господа што вам и предадох... " (1. Кор. 11, 23).

[Guest - . . .-]

Период гоњења (II век - 313. год.)

Створена је једна романтична теорија ο „катакомбној Цркви" и једном богослужењу примереном таквим условима. Историјска је чињеница да је Црква, с времена на време, трпела страшна гоњења, прво од стране Јудеја, а затим и од стране званичне римске државе. Али истовремено знамо и то да су хришћани имали и храмове, и да њихово богослужење није било тек у зачетку.

Из овог периода имамо опис хришћанског сабрања и од стране многобошца Плинија млађег (98-117), као и о- пис који нам даје свети Јустин мученик и философ у својој Првој апологији коју је упутио Антонију Пију (око 150. године), и „Апостолско предање" светог Иполита Римског (217-235). Чињеница је да су постојале органи- зоване Цркве са епископима, презвитерима и ђаконима, са прилично развијеним богослужењем и снажним литургијским интересовањем. Црква је по промислу прикривала свештенорадње (disciplina arcani), као што по Божијем промислу није записивала ни литургијске текстове. Богослужења су вршена са усменим изговарањем текстова, молитве су импровизоване према „моћи" предстојатеља, али на основу веома развијене усмене традиције. Да су постојали апостолски текстови литургија и осталих свештенорадњи, богослужење би се у њима окаменило, те не би било кадро примити ништа ново и не би се могло адаптирати према потребама и условима сваког народа коме је проповедано Јеванђеље. Господња и апостолска традиција представљала је семе и квасац из кога су произашле дивне и разноврсне литургијске форме широм хришћанске васељене, које се јављају после престанка гоњења.

[Guest - . . .-]

Период врхунца (IV - IX в.)

Током прве половине IV века збивају се крупни догађаји у историји Цркве: последње велико гоњење у доба Диоклецијана (284-305), издавање Миланског едикта (313) којим се хришћанство признаје за слободну религију, као и посебна благонаклоност према хришћанству цара Константина Великог, што је довело до признавања хришћанства за званичну религију римске империје од стране цара Теодосија Великог (379-395).

Богослужење улази у етапу свога врхунца. Овоме су допринели различити фактори:

1. Слобода вршења хришћанског богослужења и његово проглашење за званичан култ римске империје. Тада су, донацијама царева, саграђени велики храмови, те је хришћанско богослужење попримило сјај и величанство.

2. Током овог периода истакли су се велики оци и учитељи Цркве како својом световном ученошћу, тако и изузетним богословским образовањем. Многи од њих не само што су литургијску праксу Цркве подигли на виши степен, него су написали и многе литургијске текстове који одражавају дотадашњу традицију, али јој, истовремено, дају и печат њихових личности.

3. Развило се монаштво, коме су приступала лица на високом степену духовности и образовања. Монаси су доприносили формирању типика и служби, које су заузимале велики део њиховог свакодневног живота.

4. Развила се химнографија, посебно у монашким срединама, која је улепшала и украсила богослужење химнама од велике поетске и духовне вредности.

5. Велики градски центри империје, као што су Рим, Александрија и Антиохија, постали су велики литургијски центри, око којих су се развиле велике литургијске породице васељене. Све оне, имајући као језгро изворну апостолску традицију и локалне елементе, дале су литу гијске форме које су достојне дивљења, сличне, али и међусобно различите, којима је у неподељеној Цркви, са полифоним јединством у Светом Духу, слављен Тројични Бог. Реч је ο „литургијским типовима", чији ћемо кратак преглед дати у поглављу ο светој литургији.

Скоро истовремено са проглашењем хришћанства за слободну религију почео је да се развија и један нови поклонички центар - Јерусалим и уопште Света Места. Ископавањима која је тамо предузела света царица Јелена, проналажењем часног крста и гроба Господњег, изградњом величанствених базилика на местима где су се збили свештени догађаји и стицањем поклоника из свих делова хришћанског света, устројавањем у Палестини и на Синају монашких братстава, створено је једно ново црквено средиште од великог значаја, које је извршило веома важан утицај на литургијску праксу локалних Цркава. Многи празници и службе воде своје порекло одатле.

Нешто слично се догодило и са Константинопољем, Новим Римом. Тамо се сливају и стапају литургијске традиције Тракије, Мале Азије и Антохије. На тај начин се ствара један јак, такође новији, литургијски цен- тар, чија литургијска пракса врши утицај на цео Исток. На крају, нови литургијски тип који је тамо (у Константинопољу) формиран постаће доминантан у целој Православној Цркви, из чисто историјских разлога. Древни литургијски типови Истока бивају потиснути и остају у употреби само у оним источним Црквама које су се отцепиле после Халкидонског сабора.

    Исто се догодило и са римским литургијским типом на Западу. Пошто је попримио утицаје и спојио елементе древних западних литургијских типова, римски тип превладао је у целој Римокатоличкој цркви.

Остали древни западни литургијски типови - амвросијански, галикански, мозарабски, келтски, као и картагински литургијски тип (северна Африка) - остали су само као острвца у митрополитским црквама оних градова где су се налазили епицентри ових типова (Милано, Лион, Толедо) или су сасвим ишчезли.

    Јереси, премда представљају негативну појаву, позитивно су утицале на развој хришћанског богослужења. Јереси су за своје ширење користиле химнографију, тако да је Црква била принуђена да се против њих бори истим оружјем. Химне су постале носиоци православног учења, привлачан и погодан начин поучавања верних.

[Guest - . . .-]

Од иконоборства до пада Константинопоља (IX век - 1453)

Период великог процвата није могао вечно трајати. Наследио га је један дуг период релативне декаденције, али не и стагнације. Међутим, литургијска дела створена у то доба немају ону јачину коју су имала у претходном периоду. Пишу се молитве и негује химнографија углавном у виду канона. Стара парохијска богослужења постепено уступају своје место монашким богослужењима која, у основи, следе јерусалимски типик светог Саве, који су разрадили студити. Византијски литургијски тип се, заједно са православном вером, преноси у словенске зе- мље севера, као и на Исток, где долази до постепеног слабљења древних патријаршија Александрије и Антиохије. Већ после битке код Манџикерте (1071), ислам преко Турака Селџука продире у Малу Азију, пошто је претходно преко Арапа већ био преплавио Африку и Блиски Исток. Турска владавина и тешка времена су за многе области били почели много пре 1453. године, када је пао  Константинопољ. Сви ови догађаји имали су озбиљне последице по богослужење.

Већ с краја претходног периода имамо сачуване најраније литургијске рукописе (Барберинијев кодекс 336, из друге половине VIII века). Литургијско истраживање се више не базира само на сведочанствима црквених пи- саца, него и на конкретним текстовима који су употребљавани на богослужењу. Њихово историјско-филолошко истраживање, као и компаративно проучавање, расветљује еволуцију литургијских типова и доводи нас до позитивних закључака. Истовремено се негује и један вид мистагошких коментара којима оци и црквени писци тумаче литургијске типове, користећи, углавном, симво- личко и анагошко тумачење. Тако имамо сачуване коментаре Псевдо-Дионисија Ареопагита, светог Максима Исповедника, светог Германа Цариградског, Псевдо-Софронија Јерусалимског, Теодора Андидског, Николе Кавасиле, светог Симеона Солунског и светог Марка Ефеског. Већина њих тумачи само свету литургију. Дионисије и Симеон своје коментаре проширују и на друге свештене обреде, док се свети Марко Ефески ограничава само на дневни круг богослужења.

[Guest]

Период турске владавине и реформација (XV - XIX век)

Доба турског ропства представља период великих искушења за народе хришћанског Истока. Хришћанска вера је сачувана захваљујући богослужењу које се могло слободно вршити, без обзира на друге спољашње притиске. Као што је било и за очекивати, дошао је један период конзервирања постојећег стања и релативне статичности, без постојања могућности креативног континуитета и еволуције. Манастири су пружали свештенству основно литургијско образовање, што је и био главни разлог да монашки типик у потпуности превлада у парохијама. Управо ти недовољно образовани свештеници са побожношћу и смирењем одржали су неугасивом литургијску традицију и поштовали су предани им литургијски поредак. Тада су се догодила многа упроштавања, званична и незванична, да би се спасло од исламског уништења оно што се могло спасти. Превладала је пракса да се крштења и венчања врше по домовима, а то значи изван свете литургије. Вечерње службе и литургије пређеосвећених дарова премештене су са вечерњих сати на јутарње. Литије су ограничене или ишчезле. Нова стваралаштва на пољу богослужења ограничавају се на службе светим новомученицима, да би се кроз њихово поштовање спречавала исламизација. На Светој Гори се пред крај турског ропства јавља покрет такозваних Коливара, који су на основу учења Отаца Цркве радили на обнови духовног и литургијског живота православних народа.

Тада је наглашен значај Недеље и њене „привилегије", подстицано је чешће причешћивање пречистим Тајнама, тумачени су литургијски текстови, написане нове службе углавном новомученицима,састављени нови синаксари или протумачени стари, и дађе јак подстицај литургијској катихизацији клира и народа.

На Западу је овај период обележен реформаторском интервенцијом протестаната на пољу богослужења. Они су, у свом покушају да исправе многе лоше текстове у богослужењу Римокатоличке цркве, дошли до тога да су одбацили литургијску традицију у име повратка Господњој и апостолској пракси. Тако су уведене нове форме „апостолског богослужења", на основу података из Новог завета, са идејом да развој богослужења није био ништа друго него повратак јудејским и многобожачким узорима. Римокатоличка црква је бранила изворност свог богослужења било на тај начин што је покушавала да га прочисти на Тридентском сабору (1545-1563), било кроз неговање проучавања литургијске традиције у циљу доказивања непрекинутог континуитета и легалности развоја литургијских форми. Од тада се пажња истраживача окренула ка литургијској традицији Истока, тако да су издати и преведени веома важни древни литургијски текстови неподељене Цркве, као и текстови из каснијег доба. Чувени литургичари овог периода, као што су Кепаи- <1о1, Аззеташ, Сађго1, Ооаг, и други, заслужни су за покретање проучавања не само западне, него углавном источне православне литургијске праксе.

[Guest]

Савремено доба (XX век)

На Западу се почетком XX века развио такозвани „Литургијски покрет", који се на различите начине, као што је оснивање литургијских центара, публиковање научних студија, часописа и брошура, кроз научна истраживања и симпозијуме, суочио са проблемима који су векoвима мучили Римокатоличку цркву. Циљ овог покрета је, углавном, био осавремењивање литургијске праксе, повратак изворнијим узорима, и нарочито активно учествовање народа у богослужењу, који је због искључиве употребе мртвог латинског језика био потпуно одсечен од богослужења. Други ватикански концил (1962 - 1965) је усвојио ове принципе Литургијског покрета и предузео озбиљне реформе у римском богослужењу, имајући као основу праксу древне Цркве и посебно литургијску традицију Истока. Од тада се богослужење врши на националним језицима, на које су преведене литургијске књиге са латинског, уведене су у употребу четири анафоре уместо Једне - римске, која Је важила до тада, храм и одежде су растерећени од сувишних украса који су уведени у средњем веку, проповед је поново заузела место које треба да има на богослужењу, прочишћен је каталог празника и наглашени су Господњи празници, формиран је нови круг библијских читања да би на сабрањима било заступљено читање целог Светог писма Старог и Новог завета, враћено је саслуживање и причешћивање народа под оба вида, народ је почео учествовати у појању и уопште у литургијском животу Цркве.

На Истоку је богослужење наставило свој традиционални пут и сачувало своје присуство у народу, без обзира на секуларизацију која је нагло продрла у друштво после ослобађања многих православних народа од турског јарма. Предавање Литургике на богословским факултетима и у богословијама омогућило је да клирици и лаици теолози, као и свештеници, стекну потребно знање ο богослужењу које би могли пренети ученицима у школама, као и верном народу, како би могао и активно да учествује у богослужењу. Велики литургијски проблеми су стављени на дневни ред будућег Великог сабора, као што је питање најтачнијег израчунавања пасхалије, питање постова, система библијских читања, учествовања верног народа у богослужењу, и др.

У пракси се наставља литургијски развој: пишу се нове службе и молитве, граде се нови храмови и, мање или више успешно, живопишу по угледу на византијске узоре, снабдевају се намештајем и сасудима веће или мање уметничке вредности и квалитета, уведено је електрично осветљење и озвучење, издају се литургијске књиге и врше се покушаји њиховог редиговања, негује се византијска музика и појање, али је било и покушаја увођења полифоније по угледу на новију руску црквену музику, и тд. Много тога је добро и заслужује одобравање и даље напредовање, јер показује љубав и интересовање клира и верног народа за богослужење Цркве и доприноси напретку литургијског живота и уздизању религиозне свести чланова Цркве. Много тога је, опет, дискутабилно, сумњиво, па чак заслужује и критику. У наставку ће нам се дати прилика да, с једне стране, наведемо и похвалимо многе такве добре иницијативе, а с друге стране, да укажемо на девијације које кваре исправну литургијску традицију и тачан литургијски поредак Цркве. Побожност значи смирено покоравање и саображавање црквеним литургијским правилима, а не самовољно интервенисање из незнања или надмености. Исправно литургијско образовање се састоји у проучавању и знању литургијске традиције, њеног слова и духа.