Благослов сједињења на Предложењу

[Guest - . . .-]

-Да ли свештеник приликом молитве Предложења, када говори «Благослови ово Предложење...» руком благосиља часне Дарове или не?

Данас је, колико можемо да знамо, пре уопштено преовладало да свештеник не благосиља часне Дарове када у молитви Предложења, «Боже, Боже наш...» изговара горе наведену реченицу. Стари свештеници су следили различита предања, не из незнања или по навици, него уверавајући нас да су тако примили и да то тако треба да буде. Неки су благосиљали, неки не. Бар по ономе што извори показују, изгледа да се ради ο некој старој различитости. Уредбе типика у текстовима Литургије или у «Поретку» патријарха Филотеја не говоре ο благосиљању, али то уопште не значи ништа. Време и начин благосиљања нису одређени ни код «Мир свима» или у другим благословима које свештеник без сумње даје руком, често ни код самог призива Светога Духа. Међутим, непобитно је да су и ове и њима сличне реченице биле праћене крстообразним покретом руке свештеника. И у случају ο којем говоримо се јасно ради ο молитви благосиљања Дарова Предложења. По аналогији са другим паралелним случајевима треба сматрати да је само по себи разумљиво да је речи благосиљања првобитно пратило и крстообразно благосиљање од стране свештеника. Α сада, како се појавило питање да ли у том тренутку треба благосиљати Дарове и како је дато ово зачуђујуће решење да се изговарају речи благослова, а да се не даје благослов руком? Покушаћемо да уз податке које смо сакупили нађемо неко решење за ово доста сложено питање.

Прво сведочанство у вези са овим налазимо у 12. канону Светог Никифора патријарха Цариградског (806-815). Ради се ο једном низу од 36 или 37 канона, који нису потврђени од стране неког Васељенског Сабора, а који су повезани са мноштвом проблема. Не само да је неизвесно време њиховог састављања и име састављача, него су и сам њихов наслов («Του εν αγίοις Νικηφόρου... εκ των εκκλη-σιαστικών αυτού Συντάξεων και των συν αυτώ αγίων πατέρων...») и текст проблематични. Свети Никодим их у «Πηδάλιον»- у објављује онакве какве их је нашао «у рукописним књигама поштованих Светогорских манастира», преведене «на прост језик». Међутим, постоје и новија штам- пана издања оригиналног текста и превода. Али, у сваком случају ти такозвани Канони Светог Никифора представљају неко Цариградско предање које покушавају да канонски установе и, најважније, они имају утицаја и на касније тумаче, бар по питању ο којем је реч.

Дакле, 12. канон Светог Никифора по оригиналном тексту јесте следећи: «Да у молитви Предложења над светим Путиром није потребно чинити знак крста.» У свом преводу на новогрчки у «Πηδάλιον»-γ је овај канон отприлике исти. У његовом тексту има нејасноћа које се могу објаснити на два начина. Ако се благосиља (чини знак крста) свети Путир, онда се то благосиљање односи на благосиљање сједињења («Благословено сједињење Светиња Твојих») након уливања вина и воде у њега. Али, онда би «у молитви проскомидије (тј. приношења)» требало да се врши освећење у уопштенијем смислу, као истозначно са службом Приношења уопште, што је више невероватно но вероватно. Тачније, «Молитва Предложења» или «Молитва проскомидије» јесте молитва која се обично назива «Молитва при употребљавању Светиња која се изговара у проскомидији», дакле последња молитва Литургије («Христе Боже наш, Ти сам јеси пуноћа времена...» или «Испуни се и изврши...», или «Господе Бо- же наш, ти си нас увео...» Светих Литургија Светог Златоуста, Светог Василија и Пређеосвећене Литургије). Али, овде се не мисли на ту молитву, него на «Молитву Предложења», која је заједничка у обе византијске Литургије, «Боже, Боже наш, који си послао Небески Хлеб...», која је по најдревнијој пракси понекад насловљена са «Молитва (Предложења) коју свештеник чита на проскомидији пошто на дискос стави Хлеб».

И поред нејасноћа које смо већ навели, требало би да се забрана благосиљања односи на молитву Предложења, а посебно на реченицу која је у питању забележена. Тако је ту реченицу разумео и Свети Никодим, који у забелешци ο канону ο којем се расправља упућује на свој коментар на 21. канон Лаодикијског Сабора. Он се у забелешци која се односи на тај канон бави проблемом ђаконика и Предложења и наводи «12. канон Светог Никифора, који забрањује да се код молитве у проскомидији над Путиром чини знак крста, то јесте да свештеник, када говори молитву Предложења, руком благосиља часне Дарове који су на Предложењу. Погледај и Јована Натанаила Иконому у његовом тумачењу Свете Литургије (гл. 17. стр. 11)». Нисмо могли да имамо увида у Натанаилово тумачење. У Никодимовом тексту није јасно да ли нас на Натанаила упућује због питања благосиљања или због места ђаконика-Предложења, као што је вероватније. Било како било, сви који говоре ο питању благосиљања Дарова за време Предложења или ο неблагосиљању се просто позивају на Никифорово сведочанство, а да при том, као ни он, не објашњавају разлог из којег се Дарови не благосиљају. То тако једноставно постављају Јован Китрус и «Κυπριακά νόμιμα».

Једна скорија, прилично вредна књига вероучитеља Данила Георгопулоса из Зиговистија у Аркадији са насловом «Ιερά ανθολόγια », која је по први пут издата у Венецији 1833. године и пети пут у Атини 1898., објашњавајући оно што се приликом светог Предложења врши говори и ο нашој теми. Прво говори ο благосиљању Путира: «И крстообразно благосиља то сједињење вина и воде говорећи: "Благословено сједињење Светиња"». И објашњава: «Благословом их посвећује Богу». Потом говори ο честицама, покривању Дарова, кађењу и молитви Предложења. На том месту карактеристично говори: «И даје отпуст». И објашњава: «По 12. канону Николе Исповедника» (очигледно мисли на Никифора).

У недостатку других познатих података, Данилов спис може да нас усмери ка неком одговору на питање из ког разлога се канон који носи име Светог Никифора, на који нас, као што смо видели, и сам упућује, спречава благосиљање. Данило је то негде нашао или је пак у питању његова претпоставка. Сматрано је да се првим, на неки начин за оба вида Дарова заједничким благосиљањем Чаше посвећују Дарови. Други благослов је сходно овоме вишак («да благосиља више»), Једну слабу потпору тог канона налазимо у изразу «над светим Путиром». Благосиљање може да се сматра неким уклапањем двају благослова које се подразумева. Први благослов се односи на Путир (само), други (и на Хлеб) и на Путир. Међутим, један благослов не искључује други блатослов, нити први благослов може да се сматра као благослов који се односи на оба вида Дарова, што је веома јасно.

Једно друго тумачење би могло бити нека врста безвредног страха од погрешног разумевања благосиљања за време молитве Предложења као освећујућег благослова, као нека врста узимања благослова пре призива Светога Духа за време најзначајнијег момента молитве Приношења. То је можда и вероватније, али и неисправно. Уосталом, зашто не бисмо сматрали да се погрешно може разумети и благосиљање Путира након сједињења вина и воде на Предложењу? У нашем литургијском предању имамо разне врсте благосиљања: благосиљање Хлеба, воде, јелеја, живих и неживих ствари. Све ово се благосиља речима молитве и знаком крста начињеног руком свештеника. Било би ван сваког смисла да посвуда покушавамо да уочимо могућности мешања смисла ствари и погрешног разумевања. У свим литургијским обрасцима, а особито у Светој Литургији, имамо посведочена благосиљања Дарова пре коначног призива Светога Духа и благосиљања због претварања евхаристијских приноса у Тело и Крв Христову, који тај призив прати. Чак и неку врсту предпризива.

Евхаристијски Дарови су већ од чина Предложења принесени Богу од стране Цркве и они су благословени, «часни», «свети», «божански», «обрасци» Тела и Крви Христове, све док освећењем, путем благодати и дејства Светога Духа, и речи призива, и знамења крста - благосиљања начињеним од стране свештеника не буду претворени у Тело и Крв Христову. Због тога им се и пре освећења указује част, каде се, поклањамо им се као светим и, као што смо рекли, «обрасцима» Тела и Крви Христове. Тако то да ли се они благосиљају за време «благослови ово Предложење» прераста у један готово безначајан детаљ и у сваком случају одаје утисак неке недоследности. Речи благослова се и овако и онако изговарају, увек на посредан и ненаметљив начин, као и сви благослови који се у православној литургијској пракси и предању дају уз крајње смирење од стране свештеника («Нека се Бог смилује на нас...», «Крштава се...», «Венчава се...», «Благослов Господњи... нека дође на вас... » и слично).

И само постојање овог канона показује да је свештеник за време молитве Предложења благосиљао руком или да су од тада бар упоредо постојале обе праксе те састављач канона једној од њих даје предност. Мало је невероватно да долази до увођења нечега новог.

Нисмо видели ни супротан став, јер и он постоји. Оставили смо га за крај. Ради се ο Одговору на 5. питање постављено Јоасафу Ефеском (1437). Питају га: «Да ли свештеник треба да благосиља Предложење док говори молитву "Боже, Боже наш који си послао Небески Хлеб"?» И он одговара: «Китрус и то забрањује, а Велика Црква Христова то сваки дан чини, те стога и ти чини исто».

Јован Фундулис

Имате ли ви неко мишљење о овоме?