Шта је српска историја за једну историчарку са пешчаника:

[коЖељ њацИ]

Na Gazimestanu

Dubravka Stojanović  

01.07.2011.

Mnogo se radujem kad neko uradi nešto umesto mene. Ljudski je, valjda. Izbegnem da se vrtim na stolici, da se držim za glavu, dilitujem loše rečenice, hukćem, pišem, brišem. Olakšanje je to kad vidim da je neko, jednim potezom, uradio sve što sam mislila da treba da uradim. Osećam se tada kao da mi je neko sredio orman.

Ovih dana mi se, u tom smislu, baš posrećilo. Pre neki dan na Vidovdan, na Gazimestanu, na primer. Slavilo se 622 godine od Kosovske bitke. Patrijarh je rekao da on ne da Kosovo. Onda je govorio pretendent na presto. Ni on ne da Kosovo. Onda su „Naši“, adekvatno dizajnirani u dress code majice, počeli da remete tužni skup i da skandiraju „Ra-tko Mla-dić“. I odjednom – napravi se audio-vizuelni izraz svega onoga što ja nisam stigla, ni uspela da kažem. Dakle: datum je 28. jun. Mesto: Kosovo polje. Slavi se, u stvari, Ratko Mladić. On je na majicama. I, da ne zaboravim, scenografija: Spomenik Kosovskim junacima i na njemu, a preko njega celog, ogroman poster-freska cara Dušana, koji je umro četrdesetak godina pre presudne bitke. To je onaj isti car što je, u obliku iste freske, bio i na stadionu Partizana kad su bacali lutku koja je izigravala Brankicu Stanković.

Tako. Mislim da je to precizan opis. A sad da vidimo koji su oni to meni posao uradili. Pa doveli su u vezu, jednostavnim i nepogrešivim simbolima, ono za šta bi meni bilo potrebno nekoliko knjiga i višegodišnji ciklus nastupa na Peščaniku. Lepo su, i mnogo bolje nego što bih ja to ikada uspela, rekli: naš program je Dušanova Srbija, ona od Jadranskog mora do Atine. Nju je, u ime Kosova i Vidovdana, hteo da nam ostvari Ratko Mladić. Usput nas je oslobodio i nepoželjnih naroda. Zato ga slavimo. To je osveta Kosova. To nam Zavetna misao.

Nema laži, nema prevare. Nisu to objasnili ni strani plaćenici, ni zlobnici. Ni drugosrbijanci, ni „nevladine ženetine“. Oni su baš prva Srbija. Jasno su izneli svoj program, doveli u ispravnu i jedino logičnu vezu sve simbole i savršeno konzistentno rekli ono što se mi ubismo da objasnimo: da je rat vođen za Veliku Srbiju, da ona treba da bude etnički čista i da se to postiže jedinim mogućim načinom – genocidom. I da taj program nije poražen. Da, čak, nije ni osramoćen.

E, na to, ima i dodatak. Umesto mene, objasnili su ga učesnici demonstracija protiv hapšenja Ratka Mladića u Beogradu, krajem maja. Oni su pevali četničke pesme i nosili zastave pokreta Draže Mihailovića. Pričali smo mi, pričali: da je taj pokret kolaboracionistički, da je vodio ratne operacije zajedno sa italijanskim i nemačkim jedinicama, da je činio pogrome nad civilnim stanovništvom u Srbiji, a još mnogo više u Bosni i u Hrvatskoj. Da je imao program, kako se i govorilo, homogene Srbije. Da je ona trebalo da bude etnički čista. I velika. Da to nije bila samo vojna kolaboracija, nego pre svega ideološka. Da su se četnici u osnovi, u srži svojih ideja, slagali sa okupatorom. Da im zato nije bio problem da zajedno pucaju. I da je strašno što se današnja Srbija vezuje za poraženu stranu u Drugom svetskom ratu proglašavajući je svojim autentičnim glasom. I da je strašno što Državna komisija traži kosti po „omiljenom izletištu“. I da, šta će kad ih nađe?

Pričamo mi, pričamo, ali demonstranti su posao uradili umesto nas. I hvala im. Jasnije su nego mi doveli različite pokrete u vezu, objasnili idejni i istorijski kontekst, izneli program i istakli svoj neumrli cilj. Povezali su Ratka Mladića i Dražu Mihailovića s Vidovdanom i Carom Dušanom. I u pravu su. To je tačno ta veza. To je taj program. Ne razumem samo zašto su zviždali Karađorđeviću. Zapadnjak im je, valjda?

Zato, nemojte da se nervirate. Uvek kad se tako nešto desi, setite se: oni sređuju orman umesto nas.

Peščanik.net, 01.07.2011.

http://pescanik.net/content/view/7135/143/

[Guest - . . .-]

Добро, текст је написан за Пешчаник, за људе који то желе да читају и да се образују. Њима апсолутно није битна разлика између Светог кнеза Лазара и цара Душана.

А што се тиче ових туга који су исмејавали принца Александра, то је сасвим друга прича.

[коЖељ њацИ]

Неко јој је ипак дојавио како она каже хејт мејлом да то није Душан цар него Лазар кнез, али она вели да то не мења поенту приче о великом Душановом царству односно великој Србији.

Где ли је ова завршила историју да ми је знати  ...?

Кажу да је историчарка...

[коЖељ њацИ]

Добро, текст је написан за Пешчаник, за људе који то желе да читају и да се образују. Њима апсолутно није битна разлика између Светог кнеза Лазара и цара Душана.

Па сад не бих рекао , поента њеног текста је о великој србији односно о великачком Душановом царству , лазар нити је имао толико царство нити такве претензије, битка на Косову нема ту поруку коју јој је она прикачила. А приде она је историчар.

То је оно што је туга.

Што се тиче поштовања према кнезу Аци , то је посебна прича, мислим да има тема на ту тему.

[Пајко]

Неко јој је ипак дојавио како она каже хејт мејлом да то није Душан цар него Лазар кнез, али она вели да то не мења поенту приче о великом Душановом царству односно великој Србији.

Где ли је ова завршила историју да ми је знати  ...?

Кажу да је историчарка...

Можда је она по занимању "козметичар историје"? isus-sinai 4chsmu1 facenew22222222

[коЖељ њацИ]

Видовдан и антивидовдан

Пише: Бранко Радун    

02 јул 2011

У Србији се осим политичке битке око Косова, то јест око прихватања или одбијања „реалног стања на терену“ води још једна битка, на дубљем духовном нивоу. То је битка за идентитет који је код нас утемељен на видовданској оријентацији и традицији. Краће речено – није довољно Србима отети Косово и натерати их да то прихвате као „реалност“ већ је потребно и да се видовданска идеја потисне и по могућству деформише до непрепознатљивости. Дакле осим битке за косовску територију води се и битка за српску душу. Циљ је не само одрицање од косовске земље већ и одбацивање видовданске идеје која је оса националног идентитета.

На окупираном Косову и Метохији, на Газиместану је обележен и ове године Видовдан. Свако је чинио оно што му је чинити. Патријарх је служио литургију у Грачаници са монасима и верницима, при томе је поручио да се мора све учинити све како би Косово било и остало српско, како је вековима било до сада. Народ је у великом броју дошао на овај свесрпски парастос. Неки политичари су били присутни на КиМ, тек да се не каже да је оно заборављено. Политичари који „прослављају“ Видовдан попут Вука Драшковића су нам поручили да се морамо помирити са „реалношћу независног Косова“ и да нам је Косово „камен око врата“. Принц Александар Карађорђевић је на традиционално лошем српском покушавао да објасни српској омладини шта је Видовдан, а она ми је скандирала „научи српски“ и „Ра-тко-Мла-дић“ на шта је он комично и немоћно изнервирано реаговао. Албанци су каменовали аутобусе, а Срби су ухапшени због сумње да су бацили камен на албанску полицију. Опет албанска полиција је направила специјални оперативни програм дочека Срба на Газиместану под називом „Видовдан 2011.“ Тако су сви они и ми са њима широм српских простора, по градовима и манастирима обележили и овај Видовдан.

Све ово заједно горе наведено нам говори у каквој тегоби и стешњености наш народ обележава централни датум своје историје. Осим тога он сведочи и о различитим виђењима и „привиђањима“ тумачења Видовдана. Од оног заветног православног о избору небеског уместо земаљског, преко патриотског о борби за виталне националне и државне интересе, па до потпуно первертираног обележавања овог празника уз пригодне фразе о „Европи која нема алтернативу“ уз коју иде и она о сецесији Косова са којом се морамо и требамо помирити. И то је све у тај један дан и у однос према оном шта он за наш народ представља и треба да представља. Видовдан се показује поново као мерило вредности и најјаснији показатељ ко је ко заправо. Најјаснији историјски и животни тест који показује како би се у народу рекло ко је „вјера а ко невјера“.

Но ово је већ прилично јасно сваком ко је и мало на ову тему размишљао, па смо се желели позабавити једним другим аспектом видовданског феномена. А то је отворени и агресивни рат против свега што је видовданско и што има префикс српско. Идеолошко пропагандне радионице глобалистичке оријентације су кренуле у отворено оцрњивање видовдана и видовданске традиције као нечег потпуно негативног, примитивног па и злог. Њихова намера је да се потпуно затамни своја светли датум српске историје и судбине, те да се он езотеријском методологијом извргне у своју супротност. Да се представи или као историјско слепило нашег народа или као извор свих зала и невоља које су нам се дешавале. Они су намерили да униште видовдан, то јест да га потпуно десакрализују и сатанизују и да од њега не остане ништа узвишено и вредно. То се чини јер је како смо рекли видовдан та идеја која уједињује и покреће наш народ на слободарска прегнућа и подвиге, што очигледно смета онима који желе да контролишу и пацификују Балкан. Срби са видовданском идејом су потенцијални реметилачки фактор а без видовдана обична раја као и свака друга. Стога ти глобални центри моћи упрежу своје капацитете на терену да би видовданску идеју обесмислили, потамнили и огадили Србима.

Да би се у томе успело настоји се различитим приступима „размонтирати видовдански мит“ који вековима држи усправно кичму нашег народа, и сам по себи јесте његова кичма. Ту ћете чути различите аргументе – од оног да народно предање није верно историјским чињеницама, па до тога како се поштовања видовдана јавило тек у новије време и како је то наводно вештачки накалемњено. Исто тако се настоји „доказати“ да није било издаје у тој великој битци (што је немогуће тврдити, исто као што је тешко „доказати“ и супротно) у вези са чим иде и агресивно „амнестирање Вука Бранковића“. Без обзира на историјске чињенице којих често и нема довољно, а имамо народно предање, очигледна је намера да се преко амнестирања Вука Бранковића амнестирају и савремени Бранковићи. Па онда ту су и тезе како је читава прича о Видовдану заправа манипулација неких црквених кругова или касније националромантичара из деветнаестог века. Неки опет намерно или не са подцењивањем говоре о свом народу који мазохистички слави своје поразе, игноришући оно кључно и најважније у лазаревској оријентацији на више небеске вредности уместо на пролазне земаљске. Иде се на то да се са више страна „нападне“ видовданска идеја и оријентација, тако што ће се пре свега замутити вода и збунити људи око питања шта је то Видовдан.

Докле та злонамерна кампања против Видовдана може да иде можете се обавестити ако пратите домаће екстремне глобалисте који промовишу идеју „света у Србији, па ако треба и без Срба“. Један од идеолошких и пропагандних радионица који води крсташку борбу против српске народне традиције је и Пешчаник. Тамо је српска традиција, како њена национална тако и православна компонента по правилу приказана као нешто негативно, назадно, а неретко и нешто баш одвратно за њихов префињен проевропски укус. Ако имате сумње у значај Видовдана довољно је да читате њихове памфлете у којима се исти напада и прогони. А ако вам којим случајем недостаје мотивације за борбу за очување традиције – довољно је мало слушати или читати Пешчаник па да огорчени добијете нови импулс да наставите.

Сада је поводом видовдана 2011. године на Пешчанику изашао текст „историчарке“ Дубравке Стојановић под називом „На Газиместану“. Ту је ауторка рекла да је фигура на споменику на Газиместану Цар Душан. Свако ко је ишта прочитао о српској историји, а довољно је да је код нас ишао у основну школу, зна да се за косовски бој 1389. везује само кнез Лазар а да са тим никакве везе нема цар Душан. Она је из те везе – цара Душана и српске омладине која протествује јер им се „принц“ обраћа на лошем српском човек који председнику честита на хапшењу генерала Младића, закључила како је мегаломански и деструктиван српски национализам. Како ти јадни Срби код споменика косовским мученицима заправо снују о царству на три мора које се простире од Јадрана до Атине.

Тако је та погрешна и острашћена перцепција "Цара Душана" довела до закључка како је и парастос српским мученицима под пратњом албанске полиције, каменовани и хапшени тог дана као најугроженија мањина у Европи, заправо опасна група која има империјалне намере и аспирације. Но није ни битно што је она заменила једног српског владара другим, иако се то не би смело десити неком ко се бави српском историјом, већ контекст у који је та "замена" стављена. Никада није једна тако угрожена етничка заједница као Срби на Косову и Срби који би да дођу на Газиместан, није била тако нетачно и злонамерно представљена. Чак се ни у хрватској и албанској пропаганди, која су традиционално антисрпске, се није то и такво тужно ходочашће под пресингом непријатељски расположених Албанаца представило као јасан доказ српске империјалне амбиције да се створи земља на „три мора“. Стварно је страшно ако аутор верује у то шта пише, а бедно ако не верује али је мотивисан нечим другим.

http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=15455:2011-07-02-17-48-22&catid=40:tradicija&Itemid=67