Eпархија новограчинчка-средњезападноамеричка

[Guest]

Богослужење

аутор: Протојереј Пол Јергер

Ако бисте упитали већину православних хришћана шта им је недостајало када су присуствовали (служби) у некој другој цркви, они би вам вероватно рекли: “богослужење”. Иако ми високо ценимо наше црквено богословље, морални став и стабилност, ипак, најближе нашем срцу је богослужење.

У исто време, многи посетиоци и (Бого)тражитељи сматрају да им је управо православно богослужење најтежи аспект Православља. Свакако, наше богослужење (може толико да) гане неке посетиоце и таквима никада не пада тешко да буду на службама. Али многи други, и поред тога што цене црквено богословље, морални став и стабилност, не могу себе да замисле да богослуже као што то чине православни хришћани.

Неки посетиоци имају догматска питања. Да ли ми “обожавамо” иконе или Дјеву Марију? Зар нису наше службе само “узалудно понављање”? Замишљамо ли да ћемо умилостивити Бога свим тим напорима? Други просто сматрају да су службе дуге, да се понављају и дуплирају – зар нам не би и Исус пожелео да седнемо, да се раскомотимо и будемо “оно што јесмо”? Уосталом, шта “добијамо” од тих служби?

Део проблема је тај што већина Американаца нема много осећаја за богослужење. Оно се подразумева углавном под средством за учење па чак и забаву; зато и постављају питање: шта “добијате” од тих служби? За многе Американце, часови веронауке (недељна школа) су много важнији од богослужења. И зашто је наше богослужење тако “телесно”? Модерни људи сматрају да “религија” припада уму или срцу а не телу.

Но Свето Писмо посвећује доста простора богослужењу – физичком, телесном богослужењу. Постоје читаве књиге које се углавном баве храмом, његовом архитектуром и намештајем, свештенством, жртвама и обредима, данима и периодима, празницима и постовима, одеждама, светиљкама и тамјаном, завесама и дуборезом, хлебом и уљем. То богослужење је сложено, тешко и захтевно. Каже се да је Бог заповедио да буде тако, све до најситнијег детаља. То није учињено да би они који се моле “добили” нешто од тога већ просто зато што тако приличи чинити Богу. Све остало се позива на богослужење; царевима се не суди по њиховим спољашњим успесима, чак ни по личним врлинама већ да ли су правилно и искључиво служили Богу Израиља.

Неки ће рећи да је то само случај у Старом Завету. Замишљају да су некако одмах после Педесетнице хришћани, који су уосталом већином и били Јевреји, одрасли погружени у свој тој сложеној култури богослужења, одједном уместо тога одлучили да држе једноставне, необавезујуће молитвене састанке и часове Светог Писма. Но, не постоји никакав доказ за то. Покољење или два након што су новозаветне књиге биле написане, налазимо детаљно сведочанство хришћанског богослужења које се не разликује много од данашњих православних служби.

Нови Завет, такође, не одбацује обредна богослужења. Господ је често похађао храм и синагогу. Осудио је лицемерје оних који су прописивали богослужење а нису у себи имали љубави ни послушности Богу, но не и само богослужење. Развалиће храм и за три дана ће га подићи (упор. Мт. 2, 19) јер је Он Сâм испуњење храма, савршена жртва за којом сви чезну. Посланица Јеврејима објашњава како читаво храмовно богослужење указује на Христа. У Откривењу, Св. Јован види целокупну тајну Царства Божијег откривену у сложеним символичким описима богослужења. Оно што је Св. Павле основао у Коринту и другим градовима је једноставно била још једна синагога која је исповедала Исуса као Месију. Али богослужбени обрасци нису измењени – хришћани верују да је Исус Христос истински садржај целокупног јеврејског богослужења које је обогаћено тако да то одражава.

У ствари, људи имају потребу да богослуже – ако не обожавају Бога, обожаваће нешто друго. Људи су, такође, телесна створења; потребно је да богослужимо и телом и умом. Они који учествују у православном богослужењу налазе да опште на њему на дубљем нивоу од речи. Ући у зграду цркве, целивати иконе, упалити свећу, чути познате (и библијске) песме, мирисати тамјан, поклонити се и прекрстити, и изнад свега примити заједно Хлеб који Христос даје “за живот света” (Јн. 6, 51) – све ово дефинише ко смо, везује нас за Христа и једне за друге. Живети у ритму периода и светих дана који се понављају нам омогућава да се узвисимо изнад времена у вечно сећање Божије. Даље, чак и мала деца могу да га доживе; није неопходно да разумеју умом шта се дешава (а њихово искуство не зависи ни од тога колико је свештеник талентован!).

Ипак, морамо да исповедимо да је православно богослужење у културном смислу “страно” Американцима, и поред тога што наше богослужење почиње на уснама апостола и предато нам је током 2000 година преко хришћана у разним местима. Православно богослужење има своје корене у јеврејском богослужењу; развило се на грчком језику у поднебљу Средњег истока и Медитерана; преузело је много тога у својој садашњој форми и изгледу од Византијског Царства; било обогаћено хришћанским монашким заједницама, а касније додатно обојено арапском, словенском и руском културом. Чак и на енглеском језику православно богослужење може изгледати “страно”. Православне службе личе на посету бакиној кући; у њему постоје ствари које потичу из многих места и покољења и свака од њих има своју причу. Рационални импулс Американаца је да “рашчисте гужву и да сведу све на основне ствари” или да се “врате Новозаветној Цркви”. Али то је превише поједностављено и опасно. Будући да сам се и сâм обратио у Православље пре 26 година, могу да кажем да ми многе ствари, за које сам мислио да су безначајна “гужва”, сада толико значе јер су ми најдражи и најбогатији делови богослужења. И открио сам да много тога за шта сам мислио да потиче из средњег века, има своје порекло у новозаветном времену или јудаизму.

Будући да православно богослужење учвршћује своје корене у Америци, америчка култура ће свакако у некој мери имати утицаја на њега, као што су то чиниле грчка или руска култура у прошлости. Тај процес је већ започео. Али одвијаће се органски током генерација, сагласно Духу Светом, а не изненадним “реформама”. Узмимо у обзир да, када је вечни Син и Логос Божији постао човек, Он је то учинио само једном, у једном месту и времену за свако време и место. Могао је изабере да се роди у деветнаестом веку као Енглез или у двадесет првом као Американац. Но изабрао је да се роди као Јеврејин, на Средњем истоку, у медитеранском свету грчког говорног подручја.То је нераздвојиви део Његовог Личног Откривења, Његове богочовечанске природе којој смо сједињени по благодати. У некој мери, култура Литургије је Господња и део Његовог општења са нама.

April 4th, 2012 | Category: Вести

[Guest]

Исповест пред Васкрс

Сваки озбиљан православни хришћанин треба да узме у обзир свету тајну Исповести пре великог празника Пасхе, Васкрсења Господњег. Основна је духовна дисциплина тражити духовног оца, ићи редовно на исповест, и користити овог духовног лекара да вам помогне на путовању ка Господу. Кроз исповест, чистимо душу од свега што је спречава да се приближи Богу.

Многи људи, међутим, никада нису били на исповести, те се и сада устручавају да оду. Па чак и ако се можда одлуче на то, нису сигурни како да се припреме за ову свету тајну. Најбоље је почети од тога да закажете састанак са својим свештеником и да одредите време када ћете отићи на исповест. Следећи корак је да размислите о свом животу, и потреби за исповешћу. Покушајте да се присетите свих греха које сте починили вољно или невољно, оних греха који су из навике, и других који су можда озбиљнији и оптерећују вам срце. Морамо пажљиво испитати свој живот да бисмо се сетили не само греха које смо починили од последње исповести, већ и оних које никада нисмо исповедили. Тада, покајног и скрушеног срца приђите оцу исповеднику и почните да се исповедате.

1. Исповедајте грехе искрено, сећајући се да их откривате не човеку, већ Самом Богу. Бог већ зна ваше грехе и само хоће да их признате. Не треба да се стидите пред својим духовним оцем. Из тог разлога духовни отац не поступа као судија на исповести. Напротив, духовни отац ће вас још више волети када види вашу отворену, искрену исповест. Поред тога, ако се бојите да откријете своје грехе пред духовним оцем, како ћете превазићи свој стид када се појавите на Страшном суду Божијем? Тамо ће се, сви греси које нисте исповедили, открити пред Самим Богом, анђелима и свим људима.

2. Будите одређени када се исповедате. Св. Јован Златоусти каже: “Не сме се рећи: грешио сам, или грешан сам, већ се мора открити какав је грех.” “Откривање греха”, каже Св. Василије Велики, “подлеже истом закону као откривање телесних болести…” Грешник је духовно болестан, а духовни отац је налик на лекара. Разуме се да се човек мора исповедити или рећи своје грехе на исти начин као што онај који је телесно болестан описује симптоме своје болести лекару од кога очекује да добије исцељење.

3. Не помињите никог другог током исповести, односно не жалите се на друге.

4. Не покушавајте да се оправдате ни на који начин током исповести: окривљујући друге или извесним слабостима, навикама, итд. Што се више човек оправдава током исповести, то га мање оправдава Бог. Што више пориче, осуђује и оптужује себе, то се више оправдава у очима Божијим.

5. Осим ако вас духовни отац не упита, не наводите грехе које нисте учинили или оно што нисте урадили. Чинећи то, уподобићете се јеванђељском фарисеју. Не исповедате своје грехе, већ се хвалите, тиме увећавајући своју осуду.

6. Морамо исповедати са жалењем и скрушеним срцем грехе којима смо растужили Господа Бога свога. Није добро то што многи само саопштавају своје грехе, без имало кајања. Они говоре као да су укључени у обичан разговор. Болесни смо и треба нам исцељење. То је озбиљна духовна вежба.

7. Коначно, исповедајте своје грехе са вером у Исуса Христа, са надом на Његову милост. Само са вером у Исуса Христа и надом у Њега можемо добити опроштај грехова. Без вере, не можемо добити опроштај. Пример овога је Јуда издајник, који се покајао због онога што је учинио, али није веровао у Исуса, нити се надао у Његово милосрђе, и тако је окончао свој сопствени живот. .

Дакле, овако се морамо исповедати да бисмо добили отпуштање грехова од Господа Бога нашег. “Ако исповиједамо гријехе своје, вјеран је и праведан да нам опрости гријехе, и очисти нас од сваке неправде.”(1. Јован 1, 9).

April 4th, 2012 | Category: Вести

[Guest]

Црква на удару демократије

Демократски приступ стварима човеку се чини веома прихватљив. У основи му се чини да он, човек, бива уважен, да га се пита о битним стварима, да одлучује о томе шта ће се дешавати са његовом судбином и судбином државе у којој живи. И, наравно, када човек прихвати овакву философију он је спреман да све то брани, често и не размишљајући о последицама. Нама није у циљу да на овом месту говоримо детаљније о последицама, али само да напоменемо једну ствар. Користећи своје демократско право човек гласа за посланика, који га претстсавља у парламенту, да свој удео у томе, а овај онда гласа у парламенту или конгресу да крене у рат против неког народа и неке земље, а наш демократа остаје по страни и, питање је да ли се сети или не сети да се запита да ли је он гласао за рат иили за мир. Нико нашег јунака, демократу, човека ни зашто не пита. Он је послужио својом „слободом“ некоме за нешто, срећан је што му је омогућено да одлучује, учествује активно у важним животним питањима. О воме би се, наравно, могле књиге писати и доказати да се под видом овакве врсте демократије крије вешто постављена замка за човека. Но, и ово је доста за људе који желе да мисле.

Наравно, плодова тако званих „демократских размишљања“ нисмо ни ми у Цркви поштеђени. Воли наш човек да се пита, да одлучује о важним питањима, баш онако демократски као и у одлучивању у овоземаљским стварима. У овој борби за то своје „демократско“ право људи раде против себе, против своје душе, против Православља и Цркве Божије. Зашто је то тако?

Христос је основао Цркву, којој је сам глава, Цркву којој руководи Дух Свети. Основао је Господ Свете Тајне кроз које се излива благодат Духа Светога на људе, чланове Цркве, благодат која спасава човека. Једна од тих Светих Тајана је Света Тајна Свештенства. У овој Тајни одређен члан Цркве, који се за то припрема, постаје овлаштен, снабдевен „силом Духа Светога“ да предводи чланове Цркве у богослужењу – да руководи црквеним животом.

УСТРОЈСТВО ЦРКВЕ

Локалном Црквом од самог њеног оснивања руководи епископ, који има апсолутну духовну власт над локалном Црквом. Он руководи целокупним духовним животом локалне Цркве. Но, пошто је епископу немогуће да брине о многољудној пастви у исто време, Црква је увела у праксу нижи степен свештенства – свештенике, који од епископа добијају благослов да могу да, у име његово, опслужују део његове пастве, за коју је одговоран. Свештеник добија од епископа Антимис – платно на коме је изображена икона скидања Христа са крста, на којој се освећују свети дарови и без које се не може служити Литургија. Само је епископ властан да постави свештеника и да га лично овласти да у име његово руководи духовним и црквеним животом и само је он властан да га разреши те дужности.

ЕПАРХИЈА И ПАРОХИЈА

Све се више јављају гласови људи, који, или не познају Цркву и њено устројству, или су заслепљени својим демократским осећањима и жељом да одлучују, који заговарају подвојеност парохије у односу на епархију. „Неће нам епархија да диктира“, „треба престати плаћати епархији разрез и давати прилоге“, „треба саопштити свештенику да је он наш запосленик и да нама одговара“ и сл. И, уопште говорећи, људи на парохијском нивоу доживљавају епархију као намет, као нешто сувишно односно као неко страно тело. Оно што је овде неопходно рећи је то да нема парохије без епископа односно нема Цркве без епископа. Ово је истина коју Православна Црква садржи у својој природи и чињеница да смо ми навикли на „демократска“ одлучивања не одузима ништа од те истине. Дакле, потпуно су неправославне изјаве разних људи, који под утицајем друштва у коме живимо – протестантизма – демократије или чега већ, покушавају да они ствар узму у своје руке, да управљају Црквом. Тешко је поверовати да људи то заиста желе, већ ту мора да је по среди једно неразумевање суштине Цркве и тога шта они желе.

УСТАВ

Црква се управља према Светом Писму и Светом Предању; према канонима Васељенских и Помесних сабора; према Уставу Цркве, који је писан на основу и у духу напред реченог; према локалним епархијским или парохијским правилима, која не могу ни у чему да одударају од напред реченог. Треба знати да у пракси Православне цркве народ никада није правио / изгласавао Устав. Зашто? Управо због тога што нико у Православној Цркви ван саборског одлучивања никада није имао никакву власт да о тим стварима доноси одлуке. Наша Српска православна црква је учинила извесне уступке својим члановима, који живе ван отаџбинских простора, те су они ушли у тај процес „прављења“ или „усвајања“ Устава. Ово се дозволило у једном ограниченом смислу. У смислу предлога нацрта Устава, који се односи само на материјалне ствари и функционисање црквено-општинских тела, које не може да изађе из канонског поретка Православне цркве. Оно чега су наши људи или несвесни или не желе да буду свесни јесте чињеница да сваки тај нацрт Устава одобрава или неодобрава или мења па одобрава Свети архијерејски сабор Српске православне цркве. Такав је поредак у Цркви и то човек може да воли или да не воли, али не може да мења. Онај ко би то мењао грешио би против природе саме Цркве и временом би сам себе издвојио из Православне цркве.

КТИТОРСТВО И ЗАДУЖБИНАРСТВО

Српска православна црква има богату историја ктитора и задужбинара. Од Немањићког периода наши честити Срби, нарочито они које је Бог обдарио овоземаљским богатством, градили су цркве и манастире широм Србије и Српских земаља. Никада овог дара није недостајало у Српском народу. Тако је и до данашњих дана. За сваку је похвалу то што су се десетине хиљада Срба у Америци, Канади, Аустралији, Европи и Африци зидали прво своје цркве па онда сопствене домове. Нарочито треба истаћи онај период после Другог светског рата, када је Диаспора освежена доласком националне српске емиграције.

Међутим, десило се нешто што је тешко објаснити. Одређен број наших нових ктитора и задужбинара – приложника погрешно је разумео ово давање Цркви и уграђивање себе у зидине наше Српско-православне грађевине. Наиме, они су схватили да су својим прилозима постали деоничари у објеката које су градили односно да су овим прилозима осигурали себи право да тиме управљају. Нажалост, ово није задужбинарство ни ктиторство нити има било какве везе са схватањем Цркве. Има сјајних примера оних који то нису заборавили. Да наведемо пример г. Бранка Тупањца, који је вероватно један од највећих ктитора нашега времена, који недавно рече:“Кад сам завршио Грачаницу у Требињу, предао сам кључ Преосвећеном Владици и ни на памет ми не пада да се мешам у то шта се тамо и како ради“. Свако од нас прилаже колико може или колико жели оној цркви где живи и којој тренутно припада. Онога момента када промени место боравка, наш приложник припада некој другој цркви, коју је неко други градио или до тада бринуо о њој. Он, доласком својим у нову парохију, наставља да прилаже и да се брине сада о овој цркви. Било какав други приступ овој проблематици заиста није православан.

СТРАХ ДА ЋЕ НАМ „БЕОГРАД“ ПРОДАТИ ЦРКВУ / ИМАЊЕ

Када људи поставе погрешне премисе онда неминовно доносе погрешне закључке. Наравно, социолози би били компетентнији да одговоре на питање како се десила ова значајна промена у српском човеку. Откуда данас да Србин има страх да ће му његова Црква, Црква која је сачувала и државност народа, и биће народа и Цркву, кроз силне векова народног страдања, да му прода „његову“ цркву, „његово црквено имање“. Има ли ико да наведе и један пример кад је то „Београд“ продао неко или нечије црквено имање односно отео исто од оних који су то купили и градили? И, узалуд је стављати у тај наш црквени Устав клаузуле, које најјасније кажу и ко је власник имања и који је процес евентуалног гашења једне парохије. Да тај процес није одозго од врха на доле, већ напротив да процес започиње молбом парохијана једне парохије да се евентуално парохија затвори у случају да нема више довољно породица које могу да брину о цркви. Власт о томе ко одлучује о евентуалном затварању парохје Устав ставља у руке парохијана дотичне парохије. Епархијске власти само потврђују одлуку годишње скупштине једне црквене јединице: црквено-школске општине или парохије. Овај начин одлучивања у Цркви у складу је са канонским и уставним поретком као и са традицијом наше Свете Цркве. Мало је, дакле, рећи да је та тврдња да ће нам „Београд узети црквено имање“ потпуно бесмислена и недобронамерна. Ово служи уношењу немира међу чланове Цркве, то је сигурно, а једино није јасно да ли то појединици чине из стварног страха да ће им „Београд“, кога доживљавају као страни град, заиста узети „њихова имања“, или то, пак, чине јер је ова идеја вешто убачена од некога и то са одређеном намером – да не буде мира и слоге.

ЦРКВА НИЈЕ ИМАЊЕ /ИМАЊЕ СЛУЖИ ЦРКВИ

У борби за „наша“ имања, која смо ми купили ми смо заборавили да бринемо о душама својим. Основно назначење Цркве и пребивања у Цркви јесте спасење душе – задобијање Вечности. Црква нема друге улоге сем те. Наравно, да би смо могли организовано да бринемо о локалној цркви потребно је да купимо и одржавамо имања, која служе Цркви за постизање горе наведеног циља. Везивање за материјално нама је до те мере блиско да смо тежиште црквеног живота и постојања пребацили на борбу о томе ко ће да контролише имања. И, наравно, будући ограничени грехом и његовим последицама, сматрамо да смо баш ми ти који то треба да радимо. Нарочито онда када смо постали деоничари у куповини или градњи једне од цркава. Недавно смо били сведоци поклика од стране извесних појединаца, који су преко интернета позивали људе на побуну пшротив црквеног поретка. Ово показује да ови људи не разумеју Цркву, да немају поштовања за онога без кога нема Цркве – за свога епископа.

ЗАКЉУЧАК

Православље односно Православна Црква, на овим просторима, налази се на ветрометини и бива запљускивана са разним таласима – ветровима, разним културама и традицијама, религиозним организацијама, философијама итд. Чињеница да је то све тако не значи да ми можемо или да требамо да мењамо нешто у нашим односима у Цркви, како бисмо, по угледу на друге и ми у нечему одлучивали. Да је Православна црква тако радила ових две хиљаде и нешто година она би се звала неким другим именом, јер не би могла да инсистира на томе да исправно слави Бога. Свакоме од нас понекад засмета када морамо да прихватимо да неко други одлучује о нечему. Нама свештеницима није увек лако прихватити да Епископ има апсолутну власт у Цркви, али то је природа Цркве и човек ту нема много избора. Смиреност и послушање су најбоље врлине којима се вежбамо у послушности и сопственом духовном изграђивању. Све остало, свака борба за имања и овоземаљске добробити, за прва места у овоме свету, све то одудара од Православља и духовности и неминовно одводи од Бога.

Протојереј-ставрофор Милорад Лончар

April 5th, 2012 | Category: Вести

[Guest]

Распоред Богослужења за Страсну Седмицу у Ускрс 2012

7 април – Благовести, Лазарева Субота

10:00 – Литургија, освећење врбица, фарбање ускршњих јаја

17:00 – Велика Вечерња

8 април – Врбица

10:00 – Литургија, освећење врбица

9 април – Велики Понедељак

10:00 – Литургија Пређеосвећених Дарова

17:00 – Службе

10 април – Велики Уторак

10:00 – Литургија Пређеосвећених Дарова

17:00 – Службе

11 април – Велика Среда

10:00 – Литургија Пређеосвећених Дарова

18:00 – Јелеосвећење

12 април – Велики Четвртак

10:00 – Литургија

18:00 – Јутрење са читањем 12 Јеванђеља

13 април – Велики Петак

10:00 – Царски Часови

17:00 – Вечерња са изношењем Плаштанице

19:00 – Јутрење са појањем Статија

14 април – Велика Субота

9:00 – Литургија

23:30 – Васкршње Јутрење

15 април – Пасха – Васкрсење Христово

10:00 – Литургија, освећење Ускршњих јаја, Ускршњи ручак у сали

16 април – Светли Понедељак

9:00 – Литургија

17 април – Светли Уторак

9:00 – Литургија

22 април – Томина Недеља

10:00 – Литургија

22 април – Недеља Мироносица

10:00 – Литургија

6 мај – Недеља раслабљеног, Свети Георгије

10:00 – Литургија, сечење славских колача у 9:00 и после Литургије

13 мај – Недеља Самарјанке

10:00 – Литургија

6 мај – Недеља Слепога

10:00 – Литургија

April 6th, 2012 | Category: Вести

[Guest]

Празник Уласка Господњег у Јерусалим

Данас наша Света Црква истовремено слави два вели-ка догађаја: васкрсење пра-ведног Лазара и победонос-ни улазак Господа и Спаса нашег у Јерусалим. Ови до-гађаји су присно повезани. Света Црква пева на овај празник: “Уверавајући нас пре Твог страдања у опште васкрсење, из мртвих поди-гао си Лазара, Христе Бо-же…” (тропар празника). Христово Васкрсење и Лаза-рево устајање (из мртвих) указују на будуће Опште васкрсење читавог рода људског. Зато на данаш- њем богослужењу славимо помен ова два догађаја.

На данашњој служби, Света Црква [...даље]

April 9th, 2012 | Category: Вести

[Guest]

Томино Самооткривење и Христово Самооткривење

Библија је пуна примера не тако савршених људи који су се жалили, сумњали па чак се и расправљали са Богом. И Бог је све то примио. У ствари, Он позива (људе) на то. Бог жели отворен, искрен и поштен однос са нама у контексту “решавања проблема” и живљења. Бог не окреће леђа онима који Га љубе, који стреме да Му служе, који се жртвују за Њега, и који се осећају повређеним, разочараним или напуштеним када се ствари не десе онако како су очекивали.

Један такав пример је апостол Тома, чија ревност и љубав према Христу су га навеле да каже: “Хајдемо и ми да помремо с њим” (Јн. 11, 16). На дан Васкрсења, десио се изузетан догађај коме Тома није присуствовао: Христос се јавио и пренео на Своје апостоле власт, која припада искључиво Богу, да опраштају грехе, удахнувши у њих Самог Бога, Духа Светог, преко Кога се даје опроштај.

Но, ученицима није био потпуно подарен Свети Дух све до Педесетнице и из тог разлога су се и даље окупљали иза затворених врата. На овим окупљањима – пре Цркве и њених апостола – Тома је исповедио своју сумњу. Није могао да је прикрије; уместо тога, био је искрен. Врло је могуће да је Тома био прва особа која је била на Исповести.

Да ли је сагрешио зато што је посумњао? Можемо бити у искушењу да то помислимо зато што Тома није имао правог разлога да сумња. Уосталом, Тома је оставио све и следио Исуса три године. Слушао Га је како их учи као што их нико до тада није учио, видео Га како се труди без одмора дан и ноћ као савршени подвижник, како исцељује душевно и телесно небројено много људи – чак и оне који су од рођења били слепи – и како је васкрсао најмање троје људи из мртвих, укључујући и онога чији је леш заударао после четири дана у гробу. Исус је предсказао Своје страдање, смрт и васкрсење. Било како било, распеће – што је била смрт одређена само за злочинце – на спектакуларном јавном приказу насиља руље, римског користољубља, и лукавства и сплетки верских вођа, је било, у најмању руку, трауматично.

Ипак, Исус је васкрсао из мртвих и почео да се јавља Својим ученицима, дајући им на сваком сусрету доказ који су желели. Јавио се Петру и другима, који су сведочили исто као и он, и Томи, који је одбацио њихово сведочанство.

Тома је желео знак. Како је то могуће? Исус је раније рекао да само “род зли и прељуботворни тражи знак”. Тома је видео сва чуда! Чуо је сведочанства других. Како је могао тако дрско да посумња? Можда је то било оправдано, можда није. Можда је Тома желео да верује, али још увек није могао. Није био способан за то делимично због тврдоглавости, а делимично због искрености према себи самом. Ма шта да је било у питању, Тома није могао да верује и то је и рекао. Био је искрен према апостолима јер није сакрио своје неверје. А могао је. Могао је једноставно да га не открије и да га не исповеди. Могао је да иде својим путем и да сâм уреди ствар пред Богом. Могао је то да исповеди само Богу у тајности; уосталом, зар Бог није на сваком месту? Зар нас Бог не чује и у тајности?

Али Тома се није исповедио у тајности и Бог му није одговорио у тајности. Уместо тога, и једно и друго се десило пред апостолима, онима кроз које Исус сада дела даром Духа Светог.

И ево поенте: Бог хоће да будемо искрени. Он хоће да Му кажемо како се истински осећамо – шта нас боли, у шта сумњамо, шта нас узнемирава, у чему смо подбацили. Он је довољно велики да то све прими. Он ће нам одговорити на свако питање. Тома је посумњао и исповедио је то као што икона и црквене химне показују; Христос је не само дао Томи да додирне Његово ребро, већ се ни Тома није устручавао да то учини. Христос није рекао: “Тај Тома! Док не одрасте, нећу да разговарам са њим!” Бог се не противи нашем испитивању ако смо искрени и ако трагамо. Он не очекује од нас да имамо “слепу” веру нити да не размишљамо рационално, јер зашто би нам онда дао ум ако не треба да га користимо?

Али наша искреност пред Богом је нераздвојива од Цркве, као што је Христос нераздвојив од ње. Христос наставља да нам опрашта грехе и да нам открива Себе у Цркви. Као што је један савремени богослов изјавио: Христос не долази на земљу да би нас научио како да нахранимо гладне, да извршимо неку друштвену делатност, или да би нас научио новој философији, без обзира колико је све то важно. Уместо тога, врло једноставно – Он оставља Своје тело и шаље Свој Дух. Са њима нас укључује у Свој живот у Богу Светој Тројици.

Искреност (Исповест) и Откривење (Причешће) су ознаке апостолског живота. Прва је наше самооткривење Богу а друга Његов одговор на наше откривење. И једно и друго су дубоко лични и истовремено нераздвојиви од Цркве. Тома нам је пример и у једном и у другом. Само искреношћу пред Богом, полажући све пре Њим, откривајући Му себе, ми Му дајемо прилику да се Он открије нама. И у тој обостраној отворености и ми можемо, као Тома, да исповедимо: “Господ мој и Бог мој”.

Јеромонах Калиник (Бергер)

April 22nd, 2012 | Category: Вести

[Guest]

Владика Лонгин Допутовао у Аустралију

Митрополија Аустралијско-Новозеландска…>>>

Његово Преосвештенство Епископ новограчаничко-средњезападноамерички Г.Г. Лонгин и часни ђакон Николај Костур допутовали су у Сиднеј у четвртак, 19. априла 2012. године, у раним јутарњим часовима. Сиднејско свештенство, на челу са Преосвештеним Владиком Иринејем, дочекали су високоуважене госте у саборној цркви у Александрији где је након доксологије Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске срдачно поздравио драге госте и пожелео им пријатан боравак међу својим народом на Петом континенту. Владика Лонгин захвалио се своме брату и саслужитељу на лепим речима, као и свештенству и народу на искреној и топлој добродошлици, истакавши да иако се навршило већ двадесет година од како није више епархијски архијереј у Аустралији, овде у овој земљи и са овим народом остао је велики део његовог срца и овде се увек осећа као код куће.

Епископ Лонгин допутовао је у Аустралију као специјални гост поводом освећења обновљеног храма Светог Архиђакона Стефана у Рути Хилу (Сиднеј) које ће бити извршено у суботу, 21. априла 2012, а на Петом континенту боравиће још неколико недеља обилазећи, колико то време и могућности дозволе, што је више могуће црквених општина и мисионарских парохија.

April 23rd, 2012 | Category: Вести

[Guest]

Владика Лонгин у Москви

По завршетку Св. архијерејског сабора Српске православне цркве, Његово Преосвештенство Г. Лонгин, Епископ новограчаничко-средњезападноамерички, допутовао је у Москву, у краћу посету Русији, у петак 25. маја 2012. године. Преосвећеном владици Лонгину придружила се мала група поклоника из Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке.

Данас, у суботу, 26. маја 2012. године, наши домаћини, путничка агенција подворја Српске православне цркве у Москви, на челу са Његовим Преосвештенством Г. Антонијем, шефом поменутог подворја, посетила је више значајних светих места у овом чудесном граду.

Највеће светиње посећене овога дана су манастир Св. Покрова, Новоспасовски манастир и манастир Св. Данила московског. По поклоњењу моштима Св. Данила и једног значајног духовног доживљаја, после получасовне вожње око Кремља и дивљења златним крововима овог јединственог светилишта, уследило је још једно незапамћено духовно искуство. Наиме, застали смо колима испред уласка у манастир Св. Покрова и угледали једну непрегледну масу света. Огромна манастирскса порта беше испуњена поклоницима, На капији су стајале младе девојке, необично обучене (готово у искушеничке мантије) са прекрасним букетом цвећа. Шпалир од четрдесетак девојака и монахиња простирао се дубоко према уласку у храм, а около маса света се тискала да види ко то долази и коме се дочек спрема. Када су се огласила манастирска звона, није требало много времена да разумемо да је ова велика светиња, која чува тело Св. Матроне, у посебном одушевљењу дочекивала, по речима игуманије Теофаније, по први пут епископа са Америчког континента. Игуманија Теофанија, по примању благослова од владике Лонгина, дала је знак да литија крене према храму. Тешко је наћи речи и описати оно што је потом уследило. Уз звоњење многобројних звона литија нас је отпратила до моштију Св. Матроне, обиласка осталих светиња Светопокровског манастира, да би се на крају задржала у трпезарији, где је за све нас уприличен ручак. За време ручке, девојке које су тако успешно организовале литију, а за које смо сазнали да су деца без родитеља и да манастир има за њих приватну школу, извеле су спектакуларан пригодан духовни програм.

У току ручка игуманија Теофанија је поздравила Преосвећеног Владику и, завршавајући свој надахнути говор, предала Владици икону Св. Матроне, изражавајужи веру да ће ова икона бити од огромне духовне користи и помоћи вернима Америке. Преосвећени Владика благодарно је говорио, обраћајући се Игуманиији и њеном сестринству, а посебно је истакао радост због несвакидашњег гостопримства, указаног му од стране деце.

После измењаних поклона, напустили смо Манастир на исти начин како смо и дочекани. Када су утихнули звуци манастирских звона, а ми се почели удаљавати у правцу једне нове светиње, манастира Новоспасовског, храма у коме су се подвизавали у молитви и посту руски цареви, иако нико ништа није рекао, свима је постало јасно да је ова мала група поклоника, предвођена српским Епископом, управо, и сасвим незаслужено, најсвечаније дочекана у једној од великих светиња свете земље Русије.

Протојереј-ставрофор Милорад Лончар

Недеља у Москви

Литургија у храму Св. Апостола Петра и Павла

Подворје Српске православне цркве у Москви

Јуче, недеља 27. маја 2012. године, у храму подворја Српске православне цркве, где столује моравички епископ Г. Антоније, служена је свечана Архијерејска литургија од стране Њихових Преосвештенстава Г. Лонгина и Г. Антонија, уз учешће три свештеника и два ђакона. Храм је био препун од верног народа, који је причешћиван из три путира. Наш домаћин, епископ моравички Г. Антоније, бираним речима је поздравио нашег Епископа представљајући га својој пастви. По свршетку Литургије уприличен је ручак за нас, чланове хора и Србе, који живе и раде у Москви. После измењаних здравица наших Епископа, овој изузетној трпези љубави посебан тон дао је један млади Рус, члан хора при храму Подворја, иначе оперски певач, отпевавши неколико дивних руских песама.

Кремаљ су само Руси могли створити

После подне посетили смо срце Руске царске државе и Цркве. Ово је место коме се човек увек изнова може дивити. Недавно је, вероватно највећи српски живи песник, Матија Бећковић, уоквирио у речи оно што је тако евидентно, када је рекао да је градњом храма Св. Саве на Врачару Београд „добио капу“. Сваки посетилац Москве и Кремља, могао би да закључи да је Москва давно, пре неколико векова, добила „златну капу“. Просто је тешко одлучити се чему човек пре треба да се диви: да ли архитектури храмова или пак њиховом унутрашњем украсу. Не може се отети ни утиску да је лепота и духовна снага ових олтара, који призивају небо и потсећају на вечност, спречила и бољшевике да не насрну и обешчасте или сруше ово што неминовно потсећа на спој небескога и земаљскога царства.

Бољшој Театар

На крају дана посетили смо „Бољшој Театар“ и покушали да гледамо оперу „Борис Годунов“. Осећај да смо седели у овој чувеној и знаменитој позоришној кући био је посебан. Међутим, не привикнутост на временску промену и интензивно шетање по Москви учинили су да неки од нас нису издржали до краја ове чувене опере. Није било довољно координације између срца и очију, тако да је подсвест претила да преузме команду над свешћу. Неки од нас, да би све то спречили, искрали су се на паузи, отишавши на тако жељени починак. Ујутру је планиран одлазак за Оптинску Пустињу.

Протојереј-ставрофор Милорад Лончар

ФОТОГРАФИЈЕ

[Guest]

Оптинска Пустиња Обнавља Русију

Манастир, који су прославили старци, ученици и духовна деца Св. Пајсија Величковског, зачетника старачевства у Русији, који је у 19. веку претстављао духовни стожер верујућих Руса, помагао је руској интелигенцији да, и поред утицаја француских револуционарних идеја и немачке философске мисли, уздигне православну мисао изнад свега овоземнога.

Знајући важност ове светиње Бољшевици су уништили Оптинску Пустињу и побили или протерали монахе. Од Манастира, који је био један од најзначајнијих извора духовности Руске православне цркве, ништа није остало, сем предања [...даље]

[Guest]

Пут за Петроград

Руси су успели да унапреде своју железницу, придодајући редовним возовима најнапреднији воз, који познаје Европа. Овај воз достиже брзину до око 250 км на сат. Наша поклоничка група напушта Москву и одлази овим возом, у уторак рано ујутру. Били смо одушевљени удобношћу коју је ово путовање пружало. Разговор током овог трочасовног путовања одвијао се под утиском прошлог дана – Оптинске Пустиње као и претстојећег сусрета са градом на Неви.

Наши домаћини сместили су нас у хотел у центру града, а [...даље]

[Guest]

Валаам – Мала Света Гора

Поклоничка група на челу са владиком Лонгином наставља обилазак руских светиња. Среда ујутру. Речено нам је да ће узети око три сата аутобусом до пристаништа, одакле ћемо бродом бити пребачени на острво Валаам. Понешто смо знали, понешто читали о овој великој руској светињи, али нико није могао наслутити ни из близа о каквом се то у ствари месту ради и који је значај ове Светиње, којој се стиже бродом преко највећег језера у Европи – Ладошког језера (Ладога). Пре свега, [...даље]

[Guest]

Владика Лонгин обишао храм Христа Спаситеља у суботу 2. јуна 2012

ХРАМ ХРИСТА СПАСИТЕЉА НАЈБОЉИ СВЕДОК НОВЕ РУСИЈЕ

По повратку из Петрограда, владика Лонгин, са својом пратњом, посетио је храм Христа Спаситеља. Ово је реконструисан храм на месту где је оригинално био саграђен, после победе над Наполеоновом војском, као спомен храм жртвама овога рата, чија су имена уписана на плочама храма. Храм је срушен од стране богоборних Совјета, који су на месту срушеног храма, тридесетих година прошлог века, покушали да саграде неку њихову зграду. Ова зграда требало је да буде са [...даље]

[Guest]

Литургија са патријархом Кирилом – Сергејев Посад, Москва

Наш пут се наставља. Недеља 3. јуна 2012. године. Духови – велики празник Цркве Христове. Планирано је присуство Литургији у Сергијевском Пасаду, познатој Лаври – манастиру Св. Сергија Радонешког, у којој је смештена Московска Духовна Академија. Владика Лонгин се посебно радује што ће имати прилику да се посети на школске дане као и да сретне неке од својих професора или школских другова. Значајна ствар била је и то што је требало да, на овај велики Празник, Преосвећени владика Лонгин [...даље]

[Guest]

[Guest]

Завршила се сезона кампа за 2012 годину

28ог јула 2012 г. завршила се сезона кампа за ову годину. Тема овогодишње сезоне је била “Не уведи нас у искушење”. Осим уобичајених забавних активности, одржавали смо и уобичајена предавања и дискусије на којима су свештеници са децом обрађивали тему. Штавише, наш камп је као оаза мира у свету немира и искушења сам по себи сведочио деци о црквеном животу, показујући јасно колике су разлике између световног живота и живота у Цркви – макар и у трајању од само шест дана.

Много се захваљујемо свештенству, радницима, васпитачима и Колу Сестара што су деси омогућили још једну дивну сезону Кампа Грачаница.

Фотографије овогодишњег кампа се налазе на: http://picasaweb.google.com/campgracanica

А више информација о кампу на вебсајту кампа…>>>