Eпархија новограчинчка-средњезападноамеричка

[Guest]

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј у Америци

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј је од 26ог новембра у посети Српској Православној Цркви у Северној и Јужној Америци и боравиће у Манастиру Светог Саве у Либертивилу до 13ог децембра. Званична објава из Епархије Новограчаничке-Средњезападно Америчке …>>>

У суботу, 26ог новембра, Патријарх српски је у манастиру Светог Саве служио Свету Литургију са Епископом Новограчаничким-Средњезападно Америчким Лонгином, уз саслуживање неколико свештеника и ђакона. Након Литургије, служен је парастос за Протојереја-ставрофора Милана Савића на годишњицу његовог упокојења.

У недељу, 27ог новембра, Његова Светост је служио Литургију са Епископом Лонгином у Храму Светог Стефана Дечанског у Чикагу.

[Guest]

Посета Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија

Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорско-приморски, Господин Амфилохије ће гостовати у нашој Епархији између 8ог и 20ог децембра ове године. С обзиром да је Светигора објавила дневник Митрополита Амфилохија у четири тома, који темељно говори о догађајима на Косову и Метохији, од поробљавања овог дела Србије до данас, наша Епархија организује промоцију ове књиге у неколико црквених општина као и у седишту Епархије.

Распоред промоција у званичној обавести из Епархије…>>>

[Guest]

Презентација књига Митрополита Амфилохија

У препуној сали Чикашког Саборног Храма Светог Васкрсења Христовог, у суботу 10. децембра, свечано су представљени Дневници Високопреосвећеног Архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорско-приморског г.г. Амфилохија која у четири тома сведоче о страдању православних Срба на Косову и Метохији у периоду од 1999. -2000. године по доласку међународних мировних снага у јужну српску покрајину. Потпуни извештај Саборног Храма са презентације…>>>

Ове суботе се презентација истих књига одржава после вечерње службе у Храму Светог Саве у Милвокију, а у недељу после Свете Литургије у Манастиру Нова Грачаница.

Књиге Митрополита Амфилохија се могу купити у току презентација или у књижари Манастира Нова Грачаница…>>>

December 16th, 2011 | Category: Вести

[Guest]

Говор Митрополита Амфилохија

Говор Митрополита Амфилохија у сали Манастира Нова Грачаница, новембра 2011 године.

February 6th, 2012 | Category: Вести

[Guest]

Распоред Великипосних Богослужења у Детроитском Намесништву

Распоред Великипосних Богослужења у Детроитском Намесништву…>>>

February 19th, 2012 | Category: Обавештења

[Guest]

Епархијска скупштина и једнодневни семинар

У петак, 30 марта, у Манастиру Нова Грачаница ће бити одржана редовна Епрахијска скупштина, попраћена једнодневним семинаром.

Позив на скупштину…>>>

Позив на семинар…>>>

February 20th, 2012 | Category: Обавештења

[Guest]

Распоред Великопосних Богослужења у Милвошком Намесништву наше Епархије

Преузмите распоред Великопосних Богослужења Милвошког Намесништва Епархије Новограчаничке – Средњезападно Америчке. Осим учествовања на вечерњим службама и Литургијама Пређеосвећених Дарова у нашој Епархији, клирици и верни народ наше Епархије се такође позива на Све-Православну Вечерњу у Грчкој Православној Цркви Светог Николе у Oak Lawn у недељу, 4ог марта.

Распоред служби…>>>

Све-Православна Вечерња…>>>

February 20th, 2012 | Category: Вести, Обавештења

[Guest]

Крстопоклона недеља у Саборном храму Светог Пророка Илије у Мервилу

21. Март 2012 - 14:59

Крсту Твојему клањамо се Владико,

и свето васкрсење Твоје певамо и славимо.

Духовни ехо ових дивних речи црквене песме одзвањао је у душама верног народа Божјег који се заједно са својим свештенством у Саборном храму Светог Пророка Илије окупио око свог Епископа да прославе Крстопоклону недељу Часног поста. Ово велелепно молитвено славље са благословом Епископа Лонгина предводио је протојереј-ставрофор Недељко Лунић. После великоpoсног вечерњег богослужења свештенство и народ Божји заједно са Епископом Лонгином поклонили су се великим метанијама Часном Крсту Господњем.

Молитвено присуство и дивна духовна поука Епископа Лонгина духовно је укрепила све присутне вернике после светог богослужења. У току великопосног вечерњег богослужења Црквени хор при Саборном храму Светог Пророка Илије торженсвено и величанствено је певао црквене песме посвећење Крсту Господњем.

Старешина Саборног храма, свештеник Александар Новаковић захвалио се Епископу Г. Лонгину, свештенству, и народу Божјем на молитвеној посети и изразио наду да ћемо наставити наше духовно усавршавање у ове дане Часног поста и достојно се припремити за долазак празника над празницима, Васкрсења Христовог.

Молитвено сабрање завршено је трпезом љубави коју су припремиле вредне чланице Кола српских сестара при Саборном храму.

Извор: Саборни храм Светог Пророка Илије у Мервилу

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

Молитва Светог Јефрема

аутор: О. Јуџин Роуз

После молитве Господње, молитва Св. Јефрема је једна од најсавршенијих и најлепших црквених молитава. Једноставним и разумљивим речима, молитва нас подсећа на то шта је неопходно за наш однос према Богу и нашим ближњима. Могло би се рећи да је та молитва “Добротољубље”^*i у малом, која важи и за монахе и за верни народ, мушкарце и жене, старе и младе, за свакога и на сваком месту, баш као што је “Оче наш” универзална молитва.

Да узмемо у обзир ову велику молитву:

Господе и Владико живота мога!

Духа лености, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми.

Дух целомудрености, смиреноумља, дуготрпљења и љубави, даруј ми, рабу Твоме.

Да, Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове века. Амин.

Молимо се за помоћ да бисмо могли да се боримо против духа лености. Тај дух се бори против рада. Радом морамо да сакупимо храну за данашњи дан. Овај дух жели да нас одвоји од Бога, “који увек дела”. Такође је речено: “Отац мој до сада дјела, и ја дјелам”; а св. Павле вели: “Ако неко неће да ради, нека и не једе” (2. Сол. 3, 10). Овај “дух” нас тера да се користимо радом других људи, а потом води у крађу и криминал.

Молимо се да се боримо против духа унинија (очајања), који покушава да отера и расеје нашу пажњу на неважне ствари, тиме занемарујући он што је “једино потребно” (Лк. 10, 41). Исус је то открио Марији у Лазаревом дому у Витанији. Овај “дух” расипа наш ум и срце, чинећи нас робом свакодневних брига.

Молимо се за помоћ да бисмо се борили против духа властољубља. Овај дух нас лишава смирења и обмањује да (по)верујемо да имамо право да управљамо другима. Тако, почињемо да хранимо своју саможивост, сујету и дволичност. Исус је рекао Јакову и Јовану, који су га замолили да владају са Њим у вечном царству: “Не знате шта иштете“ (Мк. 10, 38). Они су помислили да говори о земаљском царству. “Који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга” (Мт. 20, 26-27). Овај дух покушава да одвуче човека од заједнице са Богом и људима.

Тражимо да се боримо против духа празнословља. “Дакле, нека буде ријеч ваша: да, да; не, не; а што је више од тога од злога је.” (Мт. 5, 37). Св. Павле упозорава о овом духу, говорећи да сви који слушају и следе овај дух су “лажљивци, зли звјерови, прождрљивци лијени” (Тит. 1, 12) и “окрећу се бајкама” (2. Тим. 4, 4).

С друге стране, молимо се за духцеломудрености, смиреноумља, дуготрпљења и љубави. Под “духом” подразумевамо анђеле који имају силу да помогну нашем уму и осећањима, и да нам дају довољно снаге да се заштитимо од злих духова који нас нападају.

Дух целомудрености је чувар ума и тела од земаљских греха, оних који најпре настају у уму и прљају душу. Дух целомудрености је пут до исповести, очишћења душе и срца. Молимо се за дух целомудрености да бисмо очистили храм своје душе ради победе над духом нечистоте.

Молимо се за дух смиреноумља, за заштиту од сујете и дволичности. Смирена помисао је управо она која препознаје границу преко које се не може прећи. Смиреноумље дозвољава људима да буду отворени. Из самог смирења истиче чиста вода скромности. (Ко пребива) у смерној скромности, не може пасти.

Дух дуготрљења нас храбри у болести, када смо увређени и када нас други газе. Дуготрпљење је последње оружје и сила угњетених. То није знак кукавичлука нити очајања, већ знак мудрости. Дух дуготрпљења је добар брат духа мудрости.

Молимо се да стекнемо дух љубави. Љубав је божански део човека, примљен директно од Творца, јер “Бог је љубав” (1. Јн. 4, 8). Без љубави, наш живот нема смисла. Кроз љубав, људи постају јаки, узрастају заједно и помажу једни другима, као што каже Св. Павле у прелепој химни љубави (1. Кор. 13, 1-13).

Такође, молимо се да видимо своја сагрешења. Ова молба се односи на нашу спремност да исповедимо скривене грехе и да се исцелимо.

Молимо се да не осуђујемо брата свога. Тешко је, али понекад заборављамо. Најтеже је не упоређивати себе (са другима) “Боже, хвала ти што нисам као остали људи…” (Лк. 18, 11). Ко од нас може да побегне од упоређивања? Када учинимо нешто добро, сместа смо спремни да упоређујемо, чак и да одуђујемо некога ко не ради исто што и ми. Често, класификујемо себе као најбоље, а лествица врлина је сломљена нарочито када мислимо и верујемо да смо на врху.

У Св. Јефрему Сирину, препознајемо веома доброг “специјалисту” за људску душу, а његова молитва је истински психолошки приручник. Осећамо како молитва помаже; и, пружа нам прави пут за очишћење душе, учећи нас да испитамо себе преко најједноставнијих, али и најузвишенијих речи пуних благодати Духа Светог. Прозбе ове молитве су права врата ка покајању, обнови живота и уласку у Царство небеско.

*“Добротољубље” (“љубав према лепом, узвишеном, одличном, ономе што се подразумева под извором живота и откривењем Истине” – дефиниција из предговора превода са грчког изворника на енглески, Palmer, Sherrard, and Ware) – је зборник текстова духовних отаца Православне Цркве, списа из (периода од) четвртог до петнаестог века о дисциплини хришћанске молитве и живота посвећеног Богу.

April 4th, 2012 | Category: Вести

[Guest]

Достојни Светих Тајни

аутор: О. Димитрије Козби

За православног хришћанина, средиште духовног труда је примање Светог Причешћа. Црпимо духовну храну и снагу из Тела и Крви нашег оваплоћеног Искупитеља и доживљавамо дубоку унутрашњу заједницу са Њим кроз Причешће. Свети Дух, који дејствује кроз Часне Дарове, чисти нас и крепи за борбу са страстима и узрастање у врлини и светости.

Управо због значаја Светих Тајни, не смемо им приступати нехатно. Од нас се очекује да се припремамо молитвом, постом и покајањем за своје грехе. Православни молитвеници садрже зборник молитава које се читају у припреми за Свето Причешће. Од нас се очекује да поштујемо уобичајне дане поста током седмице (среду и петак) и вишедневне постове, али постоји и посебан пост (уздржавање од хране или пића) пред Свето Причешће од вечери пре Литургије на којој желимо да се причестимо. Своје покајање показујемо: испитивањем савести, усрдним читањем молитава пред Свето Причешће, које су у суштини покајничке по природи, као и учешћем у Светој Тајни Исповести.

Однос између Исповести и Светог Причешћа је сложен. Као што смо сви свесни, сама Исповест је важна као дисциплина која нас охрабрује да завиримо у своје срце и признамо да у њему владају страсти и пороци. Ако се исповедамо, задобићемо две користи од тога. На првом месту, власт греха ће слабити у нама да бисмо је се ослободили ради чистијег, светијег живота. Друго и најважније, опрашта нам се да бисмо, по обећању Господњем, неосуђени могли стати пред Њим на Суду. Св. Јован Златоусти наводи речи Св. Павла, “Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени” (1. Кор. 11, 31), и додаје, “А није рекао: ‘Да смо сами себе казнили, да смо се сами себи осветили”, већ само да смо били вољни да признамо свој преступ, да смо прекорили себе, да смо осудили све што је погрешно урађено, ослободили бисмо се осуде у овом свету и следећем”.

Због тога што грешимо и непрестано нам је неопходно да се кајемо, морамо повремено долазити на Исповест пре примања Светог Причешћа. Потребно је да испитамо савест и очистимо душу, што нам омогућава Исповест, да бисмо могли приступити Светим Тајнама. Делимичан разлог за Исповест је тај што нас грех одваја од Бога и Његове Цркве. Грешимо као појединци пред Богом и морамо Га непрестано призивати у свакодневним молитвама да нам опрости. Али, коначан опроштај налазимо у Цркви. Заједници својих верника, Христос је поверио благодат Своје смрти и васкрсења, и њој је даровао, преко Светих Апостола, власт да свезује и разрешује грехе (Мт. 16, 19 и 18, 18; Јн. 20, 22-23). Црква је чувар божанског праштања и арена у којој оно дејствује. На Исповести нас свештеник подсећа: “А ја сам само сведок који сведочи пред Њим све што ћеш ми рећи.” Сâм свештеник својим ауторитетом није онај који опрашта, већ нас његово присуство уверава да Христос опрашта, да Својом очишћујућом благодаћу обитава у Светој Цркви, и да ћемо бити исцељени ако Му приступимо у љубави и искреном покајању. Сила Свете Тајне произилази од благодати Духа и дејствује кроз Цркву и искреност нашег сопственог покајања. Свештеник нас храбри да се искрено покајемо, стојећи крај нас као представник Цркве пред милостивим Господом сведочећи о нашој скрушености и уверавајући нас у помирење са Црквом и са Господом. У разрешној молитви он моли Бога да “помири и присаједини (покајника) са Светом Црквом Твојом…” Само тада можемо поново ући у Тело Христово, Цркву. А тамо, у целебном загрљају Цркве, примамо Христово Часно Тело и Крв, а благодат причешћа тече у нама.

Међутим, чак и после Исповести, не смемо никада помислити да смо “достојни”. Постоје два разлога за то: (1.) слабост пале природе слаби чак и нашу Исповест и (2.) сама Исповест налази своје испуњење само у нечему узвишенијем и величанственијем.

На првом месту, ниједна Исповест није савршена и потпуна. Сама огреховљеност нас спутава да испитамо своју савест. Нисмо свесни истинске природе и последица својих дела. Нарочито нам нису позната “скровишта” у нашем уму, ставови и страсти које се тамо скривају. А чак и када бисмо имали неопходну дубину расуђивања, увек бисмо били подложни грешним искушењима и дражима. Колико често смо долазили на Исповест и отварали своје срце пред Спаситељем, а потом, у повратку, нека зла помисао би нам ушла у ум, подстакнута гордошћу, гневом, љубомором или пожудом? Када бисмо могли да се исповедимо само неколико тренутака пре приступања Путиру, чак и у тих неколико секунди демонски наговор или сопствена духовна слабост би нас навела да згрешимо ако не телом онда помишљу. Нисмо достојни да приступимо Тајнама због тога што смо отишли на Исповест и, тиме, неколико сати гајили илузију о савршености. Пре ће бити да смо “достојни” да се причестимо, иако звучи парадоксално, зато што у потпуном смирењу признајемо своју недостојност. “Достојни” смо само ако порекнемо да било шта у нама заслужује милосрђе Божије и признамо да наша једина нада за опроштај, исцељење и мир почива у Његовој благодати и љубави, које снаже оно што је слабо и испуњавају оно што недостаје и које су присутне у часном Телу и Крви оваплоћене Речи (Логоса). “Достојни” смо Светог Причешћа само онда када смо свесни своје апсолутне недостојности.

Из тог разлога, не смемо никада одступити од примања Светих Тајни зато што се осећамо грешно. Уместо тога, свест о греху треба да нас води к Тајнама, ка очишћењу Исповешћу и божанском освећењу Причешћа. Св. Јован Касијан врло добро резимира црквено учење у тој области: “Но, не треба да се удаљавамо од Причешћа Господњег зато што знамо да смо грешни, већ треба да му похитамо са још већом жељом ради душевног исцељења и духовног очишћења, али са таквим смиреноумљем и вером који ће нас навести да, осуђујући себе као недостојне примања такве благодати, тражимо лек за своје ране.”

Друго, сама Исповест није сама себи циљ. Радије, она нас припрема за Причешће и, заиста се употпуњује једино том Светом Тајном. Значење и сила свих Светих Тајни происходи, на крају крајева, из централне Тајне Светог Причешћа. Исповест се испуњава када примимо распето и васкрсло Тело и Крв Онога Ко је умро и васкрсао ради опроштаја наших греха и помирења са Оцем. Иако је сама по себи важна, Исповест није средиште нашег духовног живота. То место припада Светом Причешћу. Ми смерно приступамо Спаситељу на Исповести и молимо Га за опроштај, али печат и испуњење опроштаја и наше коначно оправдање почива у великој Тајни Тела и Крви Господње. На Исповести изражавамо своје покајање, али оно нас коначно не исцељује нити очишћује. Саме Свете Тајне су наше исцељење, што потврђујемо молитвом коју узносимо пред само Причешће: “Нека ми причешће Светим Твојим Тајнама, Господе, не буде на Суд или осуду већ на исцељење душе и тела.” Та истина се потврђује формулом коју свештеник изговара док се причешћујемо: “Причешћује се раб Божији (раба Божија) на отпуштење грехова и живот вечни.” Овде имамо парадокс – Исповест нас очишћује како бисмо могли да примимо Тајне, али само причешћивањем остварујемо истинско очишћење и само се њиховим примањем савршава и запечаћује наше исцељење.

На крају, примамо Свете Тајне зато што знамо да само кроз њих имамо удела у животу и његовој пуноћи. Без њих и јединства са нашим Спаситељем, које тече кроз њих, наше постојање чами у греху, изобличено страстима и лишено доброте и мира. Међутим, све што је грубо, земаљско и пало се чисти Светим Тајнама, а ми се испуњавамо милосрђем, благодаћу и славом. То обећање се потврђује позивом на Свето Причешће које свештеник изговара: “Са страхом Божијем, вером и љубављу, приступите.” Прилазимо Великој Тајни у смирењу због своје грешности али и у дивљењу због дубине божанског милосрђа и опраштања. Приступамо пуни вере, видећи у Христу своју једину наду. Приносимо Му своју љубав и молимо Га да распламса слаби пламен љубави у нашем срцу, да се Његовом љубављу запали и храни наша.

April 4th, 2012 | Category: Вести

[Guest]

Света тајна исповести

Зашто се исповедамо?

Бог је извор сваког живота и радости. Одвојеност од Његовог живота, од Царства Оца и Сина и Светога Духа, неминовно нас води у трулежност, очајање и смрт. Дошавши у овај свет и поставши један од нас, Бог Син, Господ наш Исус Христос, побеђује смрт Својом сопственом смрћу и васкрсењем и нуди свима који верују у Њега и који се сједињују са Њим могућност вечног живота.

У светој тајни Крштења ми се тајанствено а ипак стварно сједињујемо са Христом и Његовим живим Телом – Црквом – препорађајућом силомСветога Духа која дејствује у крштењској води. По Христовим сопственим речима: „ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије.“ (Јн. 3, 5). Нажалост, у свакодневном животу, чак и после Крштења, ми настављамо да одбијамо Божији дар живота и Његове вредности на толико много начина. Мирећи се са овом чињеницом и видећи колико често „подбацујемо“, схватамо да нас грех и даље држи у шаци и поставља препреку између нас самих и Бога. „Ако речемо да гријеха немамо“, каже Св. Јован,„себе варамо, и истине нема у нама.“ (1 Јн. 1, 8).

Света тајна исповести, дакле, постаје за нас средство којим обнављамо спасоносно дело Крштења у своме животу и које дозвољава целебној сили Божијој да обнови однос између нас и Њега који је нарушен грехом. „Ако исповиједамо гријехе своје, вјеран је и праведан да нам опрости гријехе, и очисти нас од сваке неправде.“ (1. Јн. 1, 9).

Зашто је важна?

Сваки грех нарушава наш однос и са Богом и нашим ближњим. Не постоји „приватни“ грех. Чак и наше најскривеније помисли коначно имају утицај на начин на који се понашамо и односимо премо другима и према Богу. Црква је од најранијих времена разумела да је једини начин да сејош једном помиримо са Богом и са онима које смонепосредно или посредно повредили, тај да јавно исповедимо грех. И тако Св. Јаков пише у својој посланици: „Исповиједајте пак једни другима сагрјешења“ (Јак. 5, 16). На тај начин се грех разоткрива и искорењује и не дозвољава му се да се прошири у животу појединца или Цркве као духовни рак који тихо једе све што је добро и здраво.

У раној Цркви исповест се вршила пред читавим сабрањем верног народа али је током векова свештеник остао једини сведок Цркве пред којим се исповедамо Христу. То је одржало „јавну“ природу свете тајне док је истовремено очувало целовитост чина од људи који му можда не би указали поштовање које му приличи. Свештеник потом упражњава, благодаћу Светога Духа, власт коју је Христос подарио апостолима да објављују Божији опроштај ономе ко се истински покајао и јавно исповедио. „Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су.“ (Јн. 20, 23).

Како се припремити за исповест?

Сама света тајна је коначан чин у процесу самоиспитивања и покајања пред Богом. Не може се вршити механички нити без духовне припреме јер нам може бити опроштено само оно што истински тражимо да оставимо за собом. Пре него што одемо на исповест треба да проведемо неко време у самоћи на молитви и у размишљању да бисмо се помирили не само са својим делима него и са оним ко смо и шта постајемо. У тишини морамо замолити Бога да нам открије оне ствари у животу које су постале препрека у нашем односу са Њим. Ако је ово наша прва исповест, добра идеја је да преиспитамо читав досадашњи живот и да забележимо на парчету папира оне главне догађаје током година због којих осећамо кривицу или који на неки начин још увек заокупљују нашу савест. Потом можемо преиспитати свој живот у последње време – последњих неколико месеци, седмица и дана. За водиче који нас могу опоменути, добро је прочитати 10 заповести (Изл. 20) и Господњу Беседу на гори (Матеј, 5-7. главе). Ови одељци делују као духовно огледало нашег унутрашњег „ја“. Док нас Бог наводина размишљање, можемо забележити (грехе) и онда понети тај „списак“ са собом на исповест. На тај начин се можемо постарати да стварно кажемо све што смо намеравали и да не избегнемо и не прескочимо оне грехе због којих ћемо се можда постидети или посрамити.

Шта се дешава на исповести?

Иако сваки може да исповеда мало другачије, свештеник (који носи епитрахиљ) ће углавном прочитати уводну молитву а потом нас позвати да седнемо према икони Христовој и да се исповедимо. Понекад ће нам поставити питање да би нас покренуо или да би појаснио смисао нечега али углавном ми треба да приступимо овом сусрету као одласку код лекара. Треба да опишемо свештенику своје грехе - који су симптоми наше духовне болести – што искреније и отвореније можемо да би се он помолио Богу да нам опрости и да би нам саветовао како да се ухватимо у коштац и превазиђемо ове грехе у свакодневном животу. Дакле, наша исповест треба да буде јасна, без оправдања и разматрања грехова других људи. Морамо веровати да Бог зна све околности и да ће нас оправдати ако то буде потребно. Морамо да му препустимо и да га замолимо да опрости оно што је неоправдиво, односно грех. На крају наше исповести, свештеник нас може саветовати и понекад нам дати епитимију која није казна, већ „лек“ који ће нам помоћи да искоренимо грех из свог живота. Потом ће нас замолити да клекнемо док нам ставља епитрахиљ на главу и чита разрешну молитву храбрећи нас да се уздамо у милосрђе Божије и Његову љубав према нама. За сваког православног хришћанина усрдна исповест је прилика да очисти свој унутрашњи живот и да направи нови почетак у свом односу са Богом – прилику да још једном ступи у живот и радост Царства Божијег.

Свештеник Анастасиос Бозикис

April 4th, 2012 | Category: Вести

[Guest]

Предање

Појам “предања” (“традиције”) је само наизглед једноставан. Сама реч просто означава оно што је “предато” (с једне генерације на другу). То је нешто нама веома блиско, јер свако од нас живи у мрежи традиције која утиче на све, од тога како прослављамо породичне или националне догађаје до нашег општег погледа на свет, било да је то “просвећена” преданост неком рационалном трагању или пак религиознији став. Бити хришћанин такође значи стајати унутар предања. Чак и они који, следећи протестантску реформацију, тврде да је само Писмо (sola scriptura) једини легитимни темељ вере и богословља, ипак стоје унутар традиције, наследивши извесне претпоставке и ставове. Православни хришћани, с друге стране, прихватају своје предање, полажући велику пажњу на саму традицију као основну димензију хришћанске вере и свог живота у Цркви.

Али какво је то предање на које православни хришћани полажу право? Православци говоре о “предању” тако често да тај термин постаје, у неку руку, нејасан. Наследивши две хиљаде година стару традицију, примамо огромну ризницу са благом – богословским, литургијским, уметничким, подвижничким. Но, то богатство може постати само по себи проблем, јер није све што се предаје подједнако значајно. Као што Св. Кипријан каже: “предање без истине је само древна грешка”. Треба да знамо шта је истина, не само шта је древно. Савремени православни богослови с правом наглашавају да предање није само понављање без размишњања, већ жива, стваралачка вера. Међутим, треба да нам буде јасно чему то тачно треба да смо верни, да бисмо могли да будемо оваплоћење ове живе традиције, говорећи исту реч истине свету који се увек мења.

Било би погрешно рећи да имамо и Писмо и предање, јер предање није независтан извор ауторитета. Радије, предање је наставак праве вере. “Писмо које се разуме на правилан начин”, како га описује о. Георгије Флоровски, које је нашло бројне изразе, односно отелотворења, једне исте истине у последња два миленијума: саборне посланице о догми и црквеном поретку, иконопису, литургијској пракси и тако даље. Али, било би подједнако погрешно тврдити да је Писмо део предања.

Истина је да је Црква већ постојала, дарујући ново рођење хришћанима крштењем и савршавањем Евхаристије, пре него што су текстови Новог Завета били написани и сакупљени. Но, ми не смемо губити из вида чињеницу да се најранија објава Јеванђеља, на којој је Црква утемељена, већ позива на Писмо: Закон, Псалме и Пророке, које сада називамо “Старим Заветом”.

У једној од најранијих изјава хришћанског прогласа, наглашава се важност овог позивања на Писмо: “Јер вам најприје предадох што и примих, да Христос умрије за гријехе наше по Писму, и да би погребен, и да је устао трећи дан, по Писму” (1. Кор. 15, 3-5). Ово позивање на писмо је толико значајно да га Павле спомиње два пута у краткој реченици. Оно што Павле “предаје” као основу хришћанске вере је разумевање и објављивање распетог и васкрслог Христа “по Писму”, позивајући се, не на Јеванђеље по Матеју, Марку, Луки и Јовану, већ на Закон, Псалме и Пророке. Ово “предање” је толико значајно да је упућивање на Писмо сачувано у Никејско-цариградском Символу вере, заједничком наслеђу већине хришћана до данашњег дана – ми и даље исповедамо да је Христос умро и васкрсао “по Писму”.

Начело које “предаје” Павле постаје јасно Јеванђељем. По Матеју, Марку и Луки, ученици су напустили Христа у време Његовог страдања; Петар је чак порекао да Га познаје. Оно што су научили од Христа или посведочили да је чинио, није било довољно да их убеди ко је заиста Христос. Тек су се у светлости Христовог страдања и васкрења она вратили Писму, под руковођењем васкрслог Христа, да би коначно разумели ко је Он: “И почевши од Мојсеја и од свију Пророка разјасни им што је у свим Писмима о њему писано… Тада им отвори ум да разумију Писма. И рече им: Тако је писано, и тако је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих трећега дана” (Лк. 24, 27; 45-46). Као што Павле вели, “а ако и познасмо Христа по тијелу, но сада га више не познајемо” (2. Кор. 5, 16) већ по Духу – Духу, Којег нам је Христос обећао да ће послати, Који ће их увести у сву истину о Христу (Јн. 14, 25-26; 16, 13), да бисмо могли да исповедамо да је Он заиста Господ (1. Кор. 12, 3), Онај о коме се говори у Писму. Значај Христовог страдања за разумевање ко је Он, такође се наглашава у Јеванђељу по Јовану, где за разлику од других Јеванђеља, Христос није напуштен на Крсту, већ крај Њега стоје Његова Мајка и вољени ученик. Даље, то је “предање” које одређује (издваја) четири Јеванђеља Новог Завета од осталих списа која тврде да су апостолска. Свако од ових Јеванђеља објављује распетог и васкрслог Христа позивајући се на Писмо, док дела као што је Томино Јеванђеље, чак и поред тога што садрже изворни историјски материјал, не објављују страдање Христово нити га објављују “по Писму”.

Али Јеванђеље Христово које ми објављујемо је и даље Јеванђеље “Онога што ће доћи” (упор. Мт. 11, 3), Онога Који ће седети с десне стране Бога на небесима, где је истинска отаџбина хришћана, и одакле они очекују свог Спаситеља, Господа Исуса Христа, уздајући се да ће Он“преобразити наше понижено тијело, тако да буде саобразно тијелу славе његове” (Фил. 3, 20).“Предање” које су нам апостоли оставили у наслеђе, дакле, није укорењено у једном тексту (уосталом, имамо четири Јеванђеља, која представљају четири верзије четворице Јеванђелиста). Радије, “предање” у коме се налазимо, као православни хришћани, је размишљање о Христу “по Писму”, будући да смо верни залогу предатом нам од апостола, но лицем окренутим ка будућности, ка Ономе који ће доћи. Реч “расте”, као што се каже у Делима апостолским (Дјел. 6, 7), у томе да што више људи поверује у њу и размишља о њој, то се више Реч оваплоћује на разне начине који изражавају пуноћу вере која нам је дата од почетка, истог Јеванђеља, исте Речи Божије – Исуса Христа, истог јуче и данас и у векове (Јев. 13, 8).

Да ли је то оно трагање на које нас Христос позива када пита: “А ви шта велите ко сам ја?” (Мт. 16, 15). То је задатак који се не може заобићи. Чак и када је Његов пријатељ Јован Крститељ био у затвору, уочи погубљења, послао је свог ученика Христу да Га пита: “Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо?“ Христос не одговара директно. Уместо тога, говори да кажу Јовану шта су видели, да слепи гледају и хроми ходе, губави се чисте и глуви чују (Мт. 11, 2-5). Другим речима, Сâм Христос упућује Јована на Писмо по коме ће моћи да разуме ове месијанске знаке и знати да је Христос заиста Месија. Ово размишљање о Христу “по Писму” је оно што чинимо када смо сабрани у Цркви као Црква, очекујући Његов повратак и уверени у Његово присуство, јер смо ми Његово тело, хвалећи Бога у Христу и ради Христа, у Духу и Духом, користећи језик, слике и речи, које су наведене из Писма. Химнографија као и иконопис који украшава Цркву и лепота самих литургијских обреда, стварају порекло, утробу, у којој се поново рађамо по Његовом лику, као хришћани. Предање размишљања о Христу “по Писму” је задатак на који је свако од нас призван, у уверењу да ћемо, када се открије, бити слични Њему (1. Јн. 3, 2).

О. Џон Бер

April 4th, 2012 | Category: Вести