Саборни храм Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу

[Guest Izida]

Саборни храм у Крагујевцу је посвећен празнику Успења Пресвете Богородице. Налази се у улици краља Александра I Карађорђевића 31. Од свог настанка Саборна црква или Нова црква представљала је, представља, а по свему судећи и представљаће важну карику у животу многих Крагујевчана који су, осетивши позив Бога и окусили и видели баш у овом храму. Град Крагујевац и његова историја није дуга ако се мисли само на прве помене овог града у писаним изворима. Али, живот на ширем подручју Крагујевца је старији од 15. века, када датира први писани извор. Бројни трагови боравка људи на овим просторима забележени су на многим местима, од оних најстаријих, палеолитских пећина (околина Градца) и оних неолитских (Дивостин, Гривац) и из бакарног и бронзаног доба и тако редом кроз све епохе. Први историјски помен Крагујевца је из 1476. године у једном турском дефтеру под именом Караговинџа. Када је 1818. године кнез Милош Обреновић за престоницу одабрао Крагујевац једна од првих ствари којој је посвећена пажња била је подизање цркве, задужбине једног владара по први пут након пропасти Деспотовине. Кнез је своју цркву сазидао на старом гробљу и посветио Силаску Светог Духа, то је данашња Стара црква.

План за изградњу Нове – Саборне цркве израђен је 1866.г. одборници крагујевачке општине су донели решење које је упућено ондашњем Начелству Округа Крагујевачког, а које се тиче жеље да се црква изгради и да технички надзор врши Андреја Андрејевић, који је направио план цркве. Као почетак градње Саборног храма Успења Пресвете Богородице одређен је, 29. јун 1869. године. У присуству митрополита Михаила Јовановића, малолетни кнез Милан Обреновић положио је темељ нове цркве. План цркве је, израдио инжињер Андреја Андрејевић. Извођач радова је био Светозар Таназевић. У периоду од 1872. - 1879. године нису извођени никакви радови. На крају 1879. године су се нашла средства за наставак градње. Изградња храма је завршена 1884. У Минеју за месец септембар, на страни 144. постоји запис о томе да је освећење цркве извршио митрополит Теодосије Мраовић у недељу, 30. септембар 1884. године.

[Guest Izida]

                         

[Guest Izida]

                             

[Guest Izida]

Основа цркве је у виду грчког крста са четвртастом олтарском апсидом. Изнад централног простора, на пресеку кракова крста, уздиже се велика обличаста купола распона седам метара, а дијагонално од ње, на угловима, постављена су четири мања кубета. Црква је зидана од камена и опеке. Портали су полулучни са уздигнутим степеништем, а прозори вишеделни са танким каменим стубићима, романичким аркадама и рељефним розетама. Венци се састоје од низова слепих аркада и конзола и подсећају на студеничку декорацију. Фриз на куполи је романски, као и на осталим деловима фасаде. Розете, на источном и западном зиду спадају, такође, у одлике романског стила. У храму постоје два споредна улаза у цркву, са северне и јужне стране, као и улаз у олтар, директно у ђаконик. Када би се одређивао стил којем припада црква Успенија Пресвете Богородице, онда би то било могуће само описно - то је византијско - романички стил са примесама ренесансе и других стилова.

[Guest Izida]

Решавање питања звоника почиње 1894. године. Одбор крагујевачке цркве је 1894. године послао предлог суду да се за Нову цркву набаве пет звона, јер црква није имала својих, већ се богослужење обављало уз помоћ два позајмљена звона. Одлучено је да звона излије тополивница крагујевачког Војно - техничког завода и то од старих турских топова. Свако звоно је било снабдевено клатилом, гвозденом круном да се може кретати по потреби, тако да клатило не удара само у једну страну и да може давати тонове у „d - duru за весело и у f - mollu за тужно звоњење“. Реализација овог плана је извршена делимично из касе Старе цркве. Највеће звоно је платио краљ Александар. Осим краља јавила су се још два добротвора, али су се на крају повукла па је сама црква финансирала израду, укупно, четири звона. Министар просвете и црквених дела је 1894. године одобрио да се из црквене касе узме потребан новац за израду звона. Ова су звона звонила на службу све до 1916. године када су их скинули Аустријанци. Поуздано се зна да до 1928. године није било зидане звонаре. Међутим, Нова црква је током окупације остала без бакарног крова и звона, а фотографија из тог периода показује да је фасада била у великој мери пропала, иако је по Летопису цркве извршено малање и споља и унутра 1911. године. Након рата приступило се обнови цркве. Сима Радуловић, у граду познат под надимком „муфљуз“, вероватно да би надимак “опрао“, 1922. године је завештао пола свога имања цркви, ради израде звоника. Исте године је израђено звоно од добровољних прилога верника. Изградња звоника је трајала од 30. IV до 25. IX 1928. године. Изграђена је по пројекту архитекте Мониде Мактејева, руског избеглице. У звонару је осим поменутог звона смештено и звоно које је купљено из заоставштине Симе Радуловића.

[Guest Izida]

Крагујевац двадесетих година деветнаестог века је био пун Руса-избеглица који су својим радом и, углавном, академским образовањем, дали посебно обележје историји града између два рата. Њихов утицај се осећао у свим гранама културно-историјског живота. Међу њима је било пуно свештенства, професора, официра, уметника. Поред поменутог, још један Рус је оставио трајног трага у историји Саборне цркве. Био је то Андреј Биценко, академски сликар. Иконостас саборног храма израдио је 1926 / 27. године Андреј Биценко, академски сликар. Дуборез је рад официра Александра Редкина, а док је аутор икона познати сликар Биценко. Иконе јеванђелиста (Царске двери), Успенија Пресвете Богородице (престона икона) и Св. Јована Крститеља (јужне двери) су оригинлани радови, док су Свети Сава и Свети Симеон копије радова академског сликара Уроша Предића. Остале иконе се сматрају копијама руских сликара. Иконостас је исликан у духу академског реализма и стилски је близак црквеном сликарству Уроша Предића, са којим је Биценко био у блиским односима. Карактеристике овог иконостаса су златасто – окер – смеђи колорит, видљива линија која описује контуре светитеља, а у обради одеће – видљиви набори, графизам; окер и маслинасте боје у сликању инкарната. Овај иконостас је године 1977. рестауриран.

[Guest Izida]

Црква је први пут живописана 1930. године. То је према Летопису урадио Воја Ковачевић, том приликом је уведена и струја. Касније је, за време владике Валеријана фрескописан олтар који је пребојен када је комплетна црква фрескописана. Од 1979. године, за време Епископа Саве започето је фрескописање које је завршено 1992. године. Живопис је рад Николауса Кундунакиса, Адониса Стергиу и Милоја Милинковића са ученицима.

[Guest Izida]

УСПЕЊЕ

Тропар празника Успења Пресвете Богородице

В рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси Богородице: преставиласја јеси к животу, мати сушчи живота, и молитвами твојими избављајеши от смерти души нашја.

Родивши дјевство си сачувала, упокојивши се свет ниси оставила, Богородице: прешла си у живот, будући Мати Живота, и молитвама Твојим избављаш од смрти душе наше.

Саборни храм у Крагујевцу је посвећен Успењу Пресвете Богородице. Православна Црква у августу празнује крај земаљског живота Дјеве Марије, Њену смрт коју назива Успењем, речју у којој су сједињена значења сна, блаженства, мира, спокојства и радости. Ми ништа поуздано не знамо о околностима смрти Дјеве Марије, Мајке Исуса Христа. Из времена раног Хришћанства до нас су дошле разне приче о тој смрти, углавном украшене неком врстом детиње љубави и нежности. Но, баш због тога што су те приче различите нема потребе да се бавимо испитивањем "историјске поузданости" ниједне од ових прича понаособ. На дан Успења Пресвете Богородице Црква своје сећање и љубав усредсређује не на тај чињенични и историјски контекст, нити на тачни датум и тачно место окончања земаљског живота Мајке свих мајки и те свејединствене Жене, већ на оно што чини суштину и смисао Њене смрти, где год да се и када год да се она збила. Црква се сећа смрти Оне чији је Син - како вели наша вера хришћанска - победио смрт, Васкрсао из мртвих и даровао нам обећање општег васкрсења и славне победе бесмртнога живота. Сматрам да су суштина и смисао смрти Мајке Божије најбоље изражени на икони која се на Успење износи на средину храма и представља символично средиште празновања тог празника. На тој икони Мајка Божија упокојена лежи на самртном одру. Око Ње стоје апостоли Христови, а изнад Ње Христос Који на рукама држи Своју Мајку, живу и заувек сједињену у вечности са Богом. Ми, дакле, видимо смрт и оно што се збило у тој смрти: не растанак, већ сједињење; не жалост, већ радост; и - у коначном исходу - не смрт, већ живот. "И после Рождества - Дјева и после смрти – жива", пева Црква гледајући ту икону и додаје: ''Родивши сачувала си девство, упокојивши се свет оставила ниси''.

[Guest Izida]

Саборни храм је добио предиван дрвени кивот у дуборезу, који је извезен сребрним филиграном, украшен имитацијом драгог камена. На поклопцу кивота у дуборезу урађена је сцена „деизиса“ – молитвеног посредовања, Господ Исус Христос је у средини композиције, а Свети Јован Претеча и Крститељ Господњи и Пресвета Богородица су са леве и десне стране. На предњој страни кивота је сцена Успења Пресвете Богородице. У кивоту се налазе честице моштију разних светитеља: Светог великомученика косовског кнеза Лазара, Преподобне Анастасије мајке Светог Саве, Светог Поликарпа Смирнског, непознатог светитеља из Манастира Каленић, Светог великомученика Пантелејмона, Светог Инокентија Аљаског, Светог Тихона Аљаског, Светог Теодора Тирона, Светог Харалампија, Светог Георгија, Архиђакона Стефана, Цара Уроша српског и прстен Светог Јоаникија Митрополита црногорско - приморског.

[Guest Izida]

ОСНИВАЊЕ ШУМАДИЈСКЕ ЕПАРХИЈЕ

Оно што је било давнашња жеља, али и егзистенцијална потреба овдашње Цркве испуњено је 07. V 1947. године стварањем Шумадијске епархије. Неколико дана касније 20. V за првог Епископа је изабран дотадашњи владика будимљански, Валеријан. Мада се давно јавила жеља да се оснује епархија са седиштем у Крагујевцу, ратне прилике су одгодиле њено формирање за 1947. годину.

[Guest Izida]

U ovom hramu su sahranjeni episkopi Valerijan,prvi Sumadijski episkop,kao i drugi Sumadijski episkop dr Sava.

Takodje,je u porti ovog hrama Eparhijski centar,kao i Vladikin dvor.U njemu ovozemaljske dane obitava vladika Jovan.

[Guest Izida]

            http://sabornihram.com/

[Guest Izida]

ХОР УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ КАТЕДРАЛНОГ ХРАМА ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ У КРАГУЈЕВЦУ

Хор Успења Пресвете Богородице(бивши Хор младих) је основан 1981.г. благословом блаженопочившег Епископа шумадисјког Господина Саве, а на иницијативу свештеника Станка Секулића. Временом се хору прикључују и чланови Хришћанске заједнице. За кратко време, савладавши Литургију од Мокрањца, хор почиње да редовно учествује на богослужењима Саборног храма. Први диригент је била госпођа Јованка Секулић, супруга јереја Станка Секулића. Велики допринос раду хора дали су и диригенти Иван Филиповић и Љиљана Миловић. Јереј Станко Секулић је оснивач и катедралног мушког октета "Свети Роман Мелод". Садашњи диригент, Оливер Беговић, вероучитељ, апсолвент Богословског факултета у Београду и члан Хора Успења Пресвете Богородице од 1997.г., руководи радом хора од септембра 2002.г. Током његовог досадашњег рада највећа пажња посвећује се очувању континуитета и складном функционисању друштва, с обзиром на чињеницу да је у току период једне од смена генерација и приспећа великог броја нових чланова. Основа целокупне делатности хора јесте неговање православног црквеног појања, као и прикупљање и очување разних дела црквене музичке уметности.Рад друштва је обогаћен и многим наступима и путовањима у земљи и иностранству, и учешћем на боголужењима широм Епархије шумадијске. Треба рећи да је кроз Хор Успења Пресвете Богородице прошао велики број људи - забележено је, наиме, да је овај хор до сада имао око пет стотина чланова. Треба нагласити да је овај хор Саборног храма послужио и као основа за настајање осталих хорова у Шумадијској епархији. Као своју Крсну славу хор слави Успење Пресвете Богородице.

[Guest Izida]

Катедрални октет "Свети Роман Мелод"

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Саве основан је 8. марта 2001. године, Катедрални октет «Свети Роман Мелод». Као одговор на молитве Господу и Спасу нашем Исусу Христу да у Божанственој Литургији учествујемо, и као одјек похођења његовог Гори Атонској и манастиру Хиландару, припаде брату нашем Саши мисао да оснује певачку дружину која би умела у манастирима и црквама нашим, а ако Бог да, и у манастиру Хиландару Божанствену Литургију певати. Протојереј Станко Секулић је пристао да нам духовник и диригент буде и да нас у овим нашим потребама подучава и води, започе брат наш Саша да нас једног по једног радује и част чини позивајући да у дружини учествујемо. Са више ентузијазма него певачког умећа, научисмо “Ниње отпушчајеши” и отпевасмо у Недељу православља лета Господњег 2001., а Преосвећени Епископ шумадијски Сава чу то и претпостави тај ентузијазам нашој вештини па нас позва к’ себи и благослов и име даде нам и славу нам одреди. Милошћу Пресвете Богородице завирисмо у Њен врт, Свету Гору Атонску и Свету Архијерејску Литургију коју је служио Преосвећени Епископ шумадијски Јован у царској лаври манастира Хиландара певасмо о Тројеручици 2003. године. Окусивши колач са монашке трпезе постидесмо се своје несавршености па нови циљ себи постависмо - крај живота нашег да буде хришћански, без бола, непостидан, миран и да добар одговор дамо на страшном Христовом суду. Због тешке повреде протојереја Станка остадосмо без духовника и диригента што јако отежа наше даље напредовање, али нам се почетком 2005. године придружи диригент чтец Марко Нешић. Милошћу Божијом учествовасмо у богослужењу са његовом светошћу Патријархом Павлом у манастиру Вољавчи о Успенију Пресвете Богородице 2005. године. Похвалу од Патријарха и благослов примисмо и настависмо свој даљи рад. Након тога, благослови Преосвећени Владика наш Јован да нам духовник отац Драгослав буде, а да се о нашем певачком умећу диригент чтец Марко Нешић стара и да у црквама и манастирима Шумадијске епархије у богослужењима учествујемо. О успесима не можемо причати, јер једном успеху тежимо, него, ако би ко док на богослужењима певамо, ближе молитви био не би напори наши узалудни били.

Вас сву браћу у Христу у молитви помињемо. Катедрални октет “Свети Роман Мелод” Чланови октета: отац Станко - бас отац Драгослав – баритон (духовник) чтец Марко Нешић – други тенор (диригент) Зоран Јевтовић – други тенор Добрица Андрић – први тенор Иван Филиповић – баритон (диригент) Саша Несторовић – бас (оснивач) Саша Милојевић – баритон Никола Илић – други тенор Александар Луковић – први тенор Дарко Спасић – први тенор Младен Словић – бас

[Guest Izida]

U ovaj hram sam odlazila tokom studija.U njemu mi je zauvek ostao deo srca!