Операција "Коридор"

[Владан]

Смрт 12 бањалучких беба

Смрт 12 бањалучких беба је догађај који се десио током распада Југославије и рата у БиХ, када је на одељењу за интезивну негу у бањалучком породилишту умрло 12 новорођенчади услед недостатка кисеоника потребног за адекватан третман. Несташица је била последица блокаде српске територије од стране хрватских и муслиманских војних снага. Ове смрти као и све већа несташица основних животних потрепштина су биле разлог за велику војну операцију „Коридор“, где су се снаге Војске Републике Српске сукобиле са хрватским (ХВ и ХВО) и муслиманским (АРБиХ) војним снагама. Сукоби су трајали од 14. до 26. јуна 1992. године и завршили су се пробојем блокаде.

Име мајке   Име бебе  Пол   Рођење Смрт

Душанка Ђукић  без имена мушко 22.5.1992. 22. 5.1992.

Живка Кнежевиђ без имена мушко 22.5.1992. 22. 5.1992.

Фатима Дедић   без имена мушко 23.5.1992. 27. 5.1992.

Жељка Тубић  без имена мушко 28.5.1992. 28. 5.1992.

Зилха Мурица-Делић без имена женско 1.6.1992. 1. 6.1992.

Сафета Медић          без имена женско 26.5.1992. 2. 6.1992.

Нађа Пушка           без имена женско 29.5.1992. 1. 6.1992.

Драгослава Марић без имена женско 3.6.1992. 5. 6.1992.

Милена Сандић           без имена женско 15.6.1992. 16. 6.1992.

Драгица Комљеновић без имена женско 1.6.1992. 19. 6.1992.

Мајда Ђуран            без имена мушко 17.6.1992. 17. 6.1992.

Грозда Рауш            Владимир мушко 28.5.1992. 19. 6.1992.

____________________________________________________________________________________________

КОРИДОР - ПУТ ЖИВОТА

Познато је да у историји српског народа, а нарочито у оној војној има много славних тренутака и победа које су наш народ учиниле великим, иако је он по бројности популације један од мањих народа. Сигурно се у славну историју нашег народа може уписати и операција Коридор, операција која је у нашем народу позната и као – битка за пут живота.

О Видовдану 1992. године, Војска Републике Српске (ВРС) је окончала, како су записали хроничари и стратези, најбриљантнију операцију у току последњег рата у Босни и Херцеговини (БиХ). Пробијање „коридора“ кроз Посавину била је битка над биткама, којом је после 40 дана прекида успостављен континуитет територије Републике Српске (РС) и даљња комуникација према Србији.

Операција Коридор била је кључ опстанка српског народа изван Србије и темељ Републике Српске.

Политичка ситуација у БиХ почетком 1992. године

Током политичке кризе у СФРЈ и након насилног отцепљења Хрватске и Словеније од СФРЈ, српски народ у БиХ и Хрватској суочио се са опасношћу од физичког нестанка. Конфузно стање у редовима ЈНА (која је у то време била једина легална војна сила у СФРЈ), и њен пре свега политички пораз у Словенији појачавали су тај страх. Након што су почели оружани напади на касарне и јединице ЈНА у Хрватској, од стране паравојних формација Хрватске, српски народ у Хрватској је био приморан да се самоорганизује и брани. Већ 19. децембра 1991. године, донесен је устав и устројена Република Српска Крајина. А почев од фебруара 1992. године започето је распоређивање снага Уједињених нација – УНПРОФОР. Међутим, то распоређивање је текло споро и са циљаним закашњењем, нарочито у западној Славонији где су биле распоређене јединице Петог (бањалучког) корпуса ЈНА.

Припреме за почетак операције

Познато је да се Пети (бањалучки) корпус почетком 1992. године налазио у западној Славонији, на извршавању редовних задатак у склопу формације ЈНА. Тад је већ почело да се спроводи потписано примирје, закључено јануара исте године и, углавном је поштовано. Команда Корпуса је већ тада реално закључила, да се спрема велика опасност за српски народ у БиХ. Политички врх Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) и муслиманске Странке демократске акције (СДА), на чијем челу је био Алија Изетбеговић договорили су се о заједничком деловању против српског народа и јединица ЈНА у БиХ. Марта 1992. године, снаге регуралне хрватске војске упадају у БиХ код Сијековац и врше погром над српским становништвом. У тим догађајима већ долази до оружаних сукоба, тако да је у мају начелник Штаба Корпуса, генерал Бошко Келечевић, са групом старешина послат на простор Дервенте ради сагледавања укупне ситуације и стања због евентуалног ангажовања, ако то буде требало, у спречавању међуетничких сукоба. Даље од Дервенте, све до Тузле и Дрине, била је зона одговорности 17. (тузланског) корпуса ЈНА. У међувремену ситуација се погоршала. Претила је опасност да цела регија буде захваћена ратом – од Купреса преко Влашића до Посавине и Семберије.

Уочавајући опасност која се спремала, команда Корпуса на челу с генералом Момиром Талићем, одлучује да почне са извлачењем дела јединица на простор БиХ, са основни циљем да те јединице својим присуством спрече планирани геноцид над српским народом. У међувремену долази до оружаних сукоба између јединица 17. (тузланског) корпуса ЈНА и хрватских и муслиманских паравојних формација које су организовале ХДЗ и СДА. Већ се тад увидело да муслимани и Хрвати заједнички делују са циљем прогона и уништења српског народа у БиХ.

Већ 31. марта 1992. године, отпочиње општи муслимански напад на Бијељину, с циљем заузимања тог града од стране „Патриотске лиге“. Замисао муслиманског политичког вођства, била је да са заузимањем Бијељине одсече српски народ у БиХ од Србије. Међутим, успешним отпором српских снага план Алије Изетбеговића није успео. Самим тим српским овладавањем градом омогућена је дислокација дела 17. корпуса из Тузле у Бијељину. Касније ће Корпус бити преименован у Источнобосански корпус ВРС (ИБК ВРС). Сличан сценарио догодио се и у Приједору, кад је по наређењу муслиманског политичког руководства отпочет напад на град 30. маја 1992. године. Напад је заустављен успешном интервенцијом дела војске која се налазила у граду.

Комплет Пети корпус ЈНА није мога бити извучен из западне Славоније и пребачен у БиХ, због кашњења распоређивања снага УНПРОФОР-а. Непалски и аргентински батаљон УНПРОФОР-а су каснили са распоређивањем у западној Славонији. Као што ће се касније видети, то је урађено смишљено, како би се муслиманским и хрватским снагама створили бољи услови на терену.

Хрватске регуларне снаге су без проблема убациване у рејон Посавине, и имале су задатак да спајањем Добоја, Зенице, Ливна и даље за Сплит испресецају територију под контролом Срба. Сада већ Први крајишки корпус ВРС, контролу над територијом западне Славоније снагама УНПРОФОРА-а предаје тек 4. и 5. јуна 1992. године.

Претходне припреме за покретање операције Коридор, отпочеле су још 2. маја 1992. године, кад долази до првих борби између дела јединица Првог крајишког корпуса и муслиманско-хрватских снага (МХ снаге). Те борбе мањег интезитета на простору коридора имале су за циљ сагледавање снаге непријатеља, и да се уочи правац на којем ће се ангажовати главнина и ударна снага српске војске. Овако сложена операција није се могла припремити за три дана, њена припрема трајала је месец дана, а отпочела је са реализацијом по повратку комплет Првог крајишког корпуса ВРС на простор бањалучке регије.

Одлука о пробоју коридора

С правом се може рећи да је иницијална каписла, за убрзање ове операције била смрт 12 беба у бањалучком породилишту. И поред тога што је градоначелник Бања Луке, молбом упућеном директно генералном секретатру УН Бутросу Бутросу Галију, у којој је молио званичнике УН да одобре хуманитарни лет авиона са лековима, кисеоником, одговор није добио. Тад је било јасно да се „велики“ свет оглушио на то, те српском народу није ништа друго преостало него или да се пробије или да тихо умре, јер резерве нису биле неисцрпне.

Повољна околност за команданте српских снага, била је та што су борци били искусни и спремни за извршење постављеног задатке. Саму неодлучност око пробијања „коридора“ (иако су сви били за), која је правила проблем јер се није могло одлучити којим правцем, којим снагама, како да се крене у извршење задатка - прекинуо је сам генерал Талић. Генерал Момир Талић командант Првог крајишког корпуса ВРС, одлучио је да се преко Требаве, најкраћим путем до Видовдана пробије „коридор“ и успостави веза са источним делом РС и даље са Србијом. Тада је рекао: „ Хоћу коридор до Видовдана, па макар то била козија стаза, нећу да деца умиру!...“.

Овом одлуком генерала Талића, мозаик се сам посложио, и кренуло се ка реализацији плана. Главнина српских снага била је у окружењу, само су два српска батаљона (из Посавине) била ван окружења, али су они садејствовали, главнини српскиг снага. Међутим, треба навести да су и та два батаљона била у полуокружењу. Одлука о формирању тактичких група које су носиле пробој, била је изнуђена, јер се морало са операцијом кренути пре него што су снаге УНПРОФОР-а преузеле положаја у западној Славонији. Како се која јединица српске војске извлачила из рејона западне Славоније, тако је она и ангажована на фронту према Посавини. Лаке бригаде су имале задатак да смире позадину Првог крајишког корпуса, након што су муслиманске снаге покренуле општи напада на неке градове у бањалучкој регији (Нови Град, Приједор, Сански Мост). Задатак који је био постављен пред лаке бригаде, извршен је у потпуности, стварајући тако услове главнини српских снага за извршење постављеног задатка. Мало је јединица Првог крајишког корпуса које нису учествовале у овој операцији, нису биле само оне око Јајца и Влашића. Све остале јединице су имале неку од улога – или снаге за обезбеђење бокова, или снаге за пробој из окружења.

                                                                                                                                                           

Одлучено је да ударна песница пробоја „коридора“ буде Прва оклопна бригада којом је командовао пуковник Новица Симић, а да јој садејствује Шеснаеста крајишка моторизована бригада (16. кмтбр – гарава), којом је командовао пуковник Милан Челекетић. Наређењем генерала Талића који је рекао: „Дај Симића на тежиште“, планирање операције је било у завршници. Кад је операција испланирана одлука је донесена у Становима код Добоја, а 19. јуна 1992. године је саопштена. Издата су наређења командантима и кренуле су припреме – извиђање, довођење јединица на правац извођења. Само није саопштен тачан почетак операције. Командно место Корпуса било је у Дугим њивама и оно је добро уређено, успостаљене су све потребне комуникације. Све јединице су добиле задатак да отворе ватру на целој дужини фронта, и самим тим су олакшале главнини српских снага које су биле на тежишту пробоја. Генерал Боривоје Ђукић, водио је мали тим за пропагандни рат, који је радио на заваравању непријатеља, да ће главни удар да крене према Тузли.

Обавештајни извори српских снага, сазнали су да Хрватска планира да у рејон Посавине, убаци знатне снаге ојачања, те је одлучено да операција започне 24. јуна, а не 26. јуна како је провобитно планирано. Свако чекање значило је да однос снага иде у корист непријатеља, а не у српску корист.

Српски ураган

Све српске снаге су биле спремне и чекале су наређење за почетак операције. На аеродрому Маховљани били су спремни јуришни авиони типа орао и јастреб, који су требали да пруже ваздушну подршку снагама на тежишту пробоја. Морал бораца је био на висини, знали су да имају подршку артиљерије, пратњу тенкова, подршку јуришне авијације, а и желели су да „пробију“ тај пут за Србију како им бебе више не би умирале.

У зору, у шест часова 24. јуна 1992. године, отпочела је операција Коридор. Тог јутра отпочела је снажна артиљеријска припрема, ракетни удари, ватра из тенковских топова, минобацача, прецизан налет јуришне авијације. Било је страшно. Први дан је био жесток на читавом делу фронта. Проблем тог простора био је доста тежак терен, река Босна је практично делила српске снаге на два дела. Првобитно план је предвиђао да се напредује асвалтним путем, па да се очисти лева обала реке Босне, како би се створила шира основица, и тиме што пре избило у шири рејон Модриче. Међутим, генерал Талић иако се сложио одлучио је да главнина снага иде Требавом, и тиме је постигнут степен изненађења. Непријатељ је очекивао да ће српске снаге ићи левом обалом реке Босне, касније ће се показати да су ту били знатно боље утврђени. Одлука генерала Талића да главнина снага иде Требавом показала се исправном. Пуковник Новица Симић (командант ТГ-1, током извођења пробоја), уочава опасност од Градачца. У том правцу се поставља део 43. Приједорске моторизоване бригаде (43. пмтбр), која је тако чувала десно крило Симићевих снага, које је предводила Прва оклопна.

Непријатељ је био обманут почетком операције, јер је операција почела два дана раније. Обманут је био и правцем напада. Јер, тешко је било помислити да су српске снаге изабрале један тешко проходан планински пут преко Требаве, да се главне снаге ту усмере и ударе у леви бок непријатеља. Баш због тог правца који је изабран, српске јединице брзо прелазе преко реке Босне, избијају пред Модричу и ослобађају је.

Пропаганда коју су шириле српске снаге углавном преко радија, мање преко телевизије, требала је да створи утисак код непријатеља, да ће се главни удар сконцентрисати према Тузли. Непријатељу је изгледало да ће главне снаге које су на Требави, ићи преко Грачанице, Градачца и Тузле. Том утиску допринео је и жесток удар 43. пмтбр, на сам Градачац. Сама бригада је у свом налету дошла до индустријске зоне у Градачцу и ту је стала. Информације које су слате преко средстава за информисање, твределе су да је то баш главни правац напада српских снага, тако да је заваравање непријатеља у потпуности успело. И на осталим правцима напада српска пропаганда је давала резултата. Око простора Дервенте, Брода, Орашја, Оџака, Модриче пропаганда је дала одличне резултате. Говорило се о продаји, замени територије и сличним стварима. Хрватска средства информисања, су ишла српским снагама на руку, јер су углавном каснили са информација четири дана. Српске снаге које су биле у Јакешу и у Оџаку, избијале су на реку Саву, док је ХРТ (хрватска телевизија) причала да се још брани Модрича, Јакеш и слично. То су биле комбинације стварних, материјалних елемената, и једне пропагандне комбинаторике. На тај начин Срби су доводили до разних заблуда хрватске медије.

Прва два-три дана, главни удар и већина тенкова били су на десној обали Реке Босне. Међутим, кад се увидело да лева страна доста заостаје, пребачен је део оклопних снага на леву страну. У току саме операције било је брзог маневра, брзих пребацивања јединица у циљу сталног проширења коридора. Већ другог дана операције спојиле су се јединице Првог крајишког корпуса и јединице Источнобосанског корпуса ВРС. Све постављене задатке ТГ-1 је извршила, а 16. кмтбр је веома брзо избила на Саву. Самим пробијањем коридора 26. јуна 1992. године, омогућено је пуковнику Симићу команданту ТГ-1 да 28. јуна за Видовдан ослободи Модричу. Чекајући да се изравна са ТГ-2 пуковник Симић предложио је генералу Талићу да се форсира река Босна и удари у бок Оџака, како би се ослабила упоришта непријатеља у Јакешу и Пећнику. Понтонирски батаљон је омогућио тај брзи маневар ТГ-1. Српска војска је ослободила Дервенту 7. јула, док је Оџак ослобођен 13. јула 1992. године. Након ослобађања Оџака српска војска је кренула у гоњење непријатеља. Треба навести да је хрватска војска имала и подршку сопствене авијације. Тако да је пружајући подршку сопственим снагама, изнад Посавине 26. јуна оборен авион типа МиГ-21 (евиденцијски број 101, бивши ЈНА 17133), хрватског ваздухопловства. Пилот пуковник Антон Радош је погинуо.

У вези са ослобађањем Оџака, постоји једна анегдота. Наиме, дан након ослобађања Оџака зове генерал Талић, пуковника Симића и пита: „Нападаш ли ти то данас?“. На то ће Симић: „Не нападам.“ И онда је генерал кренуо да псује, па је рекао: „Јесил ти нормалан па они беже, а ти не нападаш, они су у паници!“ На то је пуковник одговорио: „Не нападам, прешао сам у гоњење, а то је сасвим друга борбена радња од напада.“ На то су се обојица исмејали.

Треба истаћи да је је ТГ-1 све своје постављене задатке извршила пре рока. Самим својим успешним дејством знатно је помагала и другим тактичким групама. Дејством с бока и форсирањем реке Босне ТГ-1 знатно је допринела развлачењу непријатељских снага. Било је ту и самодоказивања, као што је био одред Скугрић-Толиса, којим је командовао капетан Станковић. Наиме када би се војници одреда измешали са механизованом пешадијом Прве оклопне, били су страх и трепет за непријатеља, права ударна јединица.

Период након ослобађања Дервенте и Оџака, је период мањих бојева. Тако да је значајан део борби вођен и на Озрену. Само на Озрену и у селу Смолућа ангажовано је око шест хиљада војника ВРС. Деблокада Смолуће успешно је извршена на Велику Госпојину 28. августа. Самим деблокирањем Смолуће, српска војска је била на 1,5 километара од села Потпећи. Већ је био пресечен пут Тузла-Грачаница. А од Потпећи је био пут који је ишао ка Сребренику. То је већ био крај августа 1992. године. Преко Ободног канала се много пре могло доћи до Брода, али су хрватске снаге добро уредиле ту територију. Сам Костреш је био уређен по приручницима, и имали су ту доста јединица из унутрашњости Хрватске, које су биле добро опремљене. У заузимању Костреша од стране српских снага, важну улогу одиграла је и српска авијација. На командном месту Корпуса, увек је био пилот потпуковник Слободан Кустурић, захваљујући којем је успешно обављена операција заузимања Костреша, као и остали задаци који су били неопходни да се операција Коридор приведе крају.

Иначе у операцији Коридор људски фактор није био толика превага колико оклопно-механизовани састави и авијацијска подршка. Јер кад би се изнад малог простора фронта појавило дванаест јуришних авиона Ј-22 орао, на земљи и у редовима непријатеља настајао је пакао.

Коначан слом снага ХВ, ХВО и Армије БиХ на посавском делу ратишта, уследио је српским заузимањем Босанског Брода (данас Брод) 6. октобра 1992. године. Операцијом заузимања Брода командовао је пуковник Славко Лисица.

Српски хероји

Сигурно је једно, да се сви борци (и јединице попут Прве оклопне, Шеснаесте крајишке итд.) који су учествовали у овој операцији, с правом могу назвати српски хероји - српски Обилићи.

Међутим, у ослобађању Модриче и Дервенте значајну улогу је одиграо и Батаљон војне полиције Првог крајишког корпуса. У самом старту знало се да ће батаљон бити јуришна јединица Корпуса, тако да је у свом саставу имао један противтенковски вод и мешовиту јединицу минобацача, а имали су и оклопне аутомобиле М-86 и БОВ-3. Јединица којом је у то време командовао капетан Лакић, придодата је Првој оклопној и то је био тандем за заузимање сваког града у Посавини. Знало се да је тенк у градској борби без праве подршке, бескористан, али ако су садејствовали тенкови Прве окопне и војни полицајци Првог корпуса, знало се да ће задатак бити извршен. У односу на јуришни батаљон „Вукови с Вучјака“ Батаљон војне полиције била је комплетнија јединица. Гледајући процентуално, Батаљон војне полиције имао је највише губитака, баш због тога што нису напуштали положај, кад је било тешко. Батаљон је пробио код Модриче, садејствовао Првој оклопној код Дервенте и Оџака. Батаљон је сам вршио припрему и подршку и ретко су кад тражили подршку артиљерије или нечију другу. На тенкове које би они штитили, ставили би по једног свог војника са својом везом и он би одржавао везу између тенка и јуришне јединице. Карактеристика јединице је била и та што су сви носили шлемове и панцире (ко је имао).

Друга по квалитету јуришна јединица био је јуришни батаљон „Вукови с Вучјака“ којим је командовао Вељко Миланковић. За ову јединицу је карактеристично да је пробила положаје непријатеља на Добор кули, јуришом и борбом прса у прса. Наиме, тад је Миланковић командовао: „Нож на пушку. Јуриш! За мене.“

Командант 327. бригаде (27. Дервентска моторизована бригада) пуковник Триво Вујић у јуришу, практично у првим редовима, испред тенка гине одмах на почетку саме операције у оквиру ТГ-3.

Посебно се треба истаћи у целини хеликоптерска ескадрила, која је превозила и омогућила квалитетно санитетско збрињавање рањеника. Мајор Вељко Лека пилот хеликоптера, доносио је боце с кисеоником, саминицијативно је прелетао преко непријатељских положаја, како би довезао рањенике до прихватилишта. Увек је ризиковао сопствени живот како би спасао цивиле и рањенике. Све време био је у санитетској екипи. Са својим хеликоптером постигао је својеврстан рекорд. Спасао је шест стотина рањеника са „коридора“. Многи могу само њему да захвале, што су остали живи. У току дана знао је по три пута да тешко рањене вози за Београд. Три пута кроз тај уски коридор, испод далековода, јер се није смео подићи, гађале би га непријатељске снаге.

Закључак

Операција Коридор је једна од значајнијих битака у историји српског народа, она представља темељ Републике Српске. Војнички гледано то је добро планирана и бриљантоно изведена операција, којом је сломљен знатно јачи непријатељ. Према тврдњи самог учесника ове операције генерала у пензији Новице Симића - операција Коридор је јединствена операција у свету. Чињеница да су главне оперативне снаге биле у оперативном окружењу непријатеља, и да нису имале подршку снага изван окружења, говори у прилог тврдњи генерала Симића. Војни врх је имао потпуну и војну, и политичку и моралну подршку како политичког врха тог дела РС, тако и самих бораца и цивила. Што се тиче операције у оперативним оквирима, она је најзначајнија операција у протеклом рату са српске стране. Самим успешним завршетком операције, спречен је геноцид који је планиран над српским народом у БиХ. Операција је вођена по свим међународним ратним и хуманитарним правилима. Баш због те чињенице, Хашки трибунал није могао наћи нити једну „мрљу“ на начин припреме, ток и исход саме операције. Операција Коридор засигурно се може уврстити у једну од најчаснијих српских војних победа у двадесетом веку. Да није било операције Коридор не би било ни данашње Републике Српске.

Извор: vidovdan.org

www.vostok.rs

КРВЉУ НАТОПЉЕНА ЖИВОТИМА ОДБРАЊЕНА

[Иван]

Otac mog kuma je poginuo u toj operaciji.

Briljantna vojnicka pobeda.

Steta sto nije odlucno izvojevan koridor sirine bar 20km...

Inace, da li ste znali da je tokom rata koridor nakratko (nepun dan) bio presecen. Bosnjacka armija je izbila na obalu Save i cekali su pomoc oklopnih jedinica HV sa druge obale. Kako je ista izostala, morali su se povuci pred protivudarom VRS

[Иван]

Само на Озрену и у селу Смолућа ангажовано је око шест хиљада војника ВРС. Деблокада Смолуће успешно је извршена на Велику Госпојину 28. августа. Самим деблокирањем Смолуће, српска војска је била на 1,5 километара од села Потпећи.

Malo se zna koliko je ovo bila vazna pobeda. Par hiljada Srba bilo je gotovo dva i po meseca okruzeno od strane Bosnjaka. Jedva su prezivljavali. Deblokiranjem Smoluce, sprecena je tragedaija i omogucena je njihova evakuacija na slobodnu teritoriju. Danas je Smoluca u FBiH, pusta, nenaseljena, porusena...