"Specijalni rat" ili kako je izmišljeno da je papa tražio bombardovanje Srbije

[Zawisza]

Pod nazivom "specijalni rat" upotrebljavali smo termin u svrhu objašnjenja propagande koju su vodile posebne vojne jedinice a koje su regrutovale svakoga ko je imao neku ideju u cilju slamanja morala i unošenja haosa kod protivnika.

Želeo sam da saznam ko i kada je izmislio da je papa tražio bombardovanje Srbije. Jasno mi je bilo da je to mogao samo neko ko je slično  obrazovan da smisli, ali nisam mogao da dođem do saznanja ko i kad.

Kako je moj prijatelj otac Zoran bio u Rimu i mogao doći do  važnih saznanja, prihvatio se jako nezahvalnog posla da sazna šta se u stvari dešavalo.

Svoja saznanja je objavio i na sajtu http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/novinarski-ili-doktorski-falsifikat-dr-zorana-petrovica-pirocanca.html

a ja prenosim i ovde njegov tekst naravno sa njegovim dopuštenjem:

Црква и политика

Новинарски или докторски фалсификат др Зорана Петровића Пироћанца?

Зоран Ђуровић   

четвртак, 09. јун 2011.

Наслов овог текста је провокативан, али не толико провокативан колико „џингл” г. Петровића који кружи Србијом: „Требало би да бомбардујете Србе” (Папа Јован Павле Други – речи упућене председнику Клинтону током јавног појављивања у Денверу). Аутор ове изјаве је др Зоран Петровић Пироћанац[1], који ју је публиковао у књизи Избрисати српски вирус, а отуда се она проширила по разним сајтовима (нпр. сајт „Двери”[2]) и форумима, па је чак елаборирана и у другим електронским формама.

Моје питање је једноставно и ограничено: Да ли је Папа ово рекао или није? Уколико Папа Јован Павле Други ово није рекао, мој наслов је више него оправдан, и следи да Петровић се не бави новинарством или научним истарживањем него фабулацијама које су мотивисане другим разлозима.

Јако је тешко верификовати изјаву у питању, јер Петровић – ствар недопустива са новинарског и научног становишта – не наводи свој извор. Полазећи са премиса Поперове теорије фалсификације ова изјава не може бити научна, као што није научна изјава: Једнорози постоје. Но, оно што се да учинити је размонтирање самог Петровићевог текста да би се дошло до истине. Он вели да су ове речи упућене председнику Клинтону током јавног појављивања у Денверу. Наши елементи су: Клинтон, јавно појављивање, Денвер. Како преноси The Associated Press у Alistofall 25 meetingsbetweenpopesandU.S. presidents, spanning 89 years, fivepontiffsand 11 Americanleaders[3]  Бил Клинтон и  Папа Јован Павле Други срели су се четири пута: 1) Denver, 12. 08. 1993, 2) Vatican, 02. 06. 1994, 3) Newark, N.J., 04. 10. 1995 и 4) St. Louis, 26. 01. 1999. Дакле, интересује нас само шта се јавно рекло у Денверу, и мирно можемо отписати остала три сусрета. Не интересује нас шта су Папа и Клинтон могли рећи приватно – јер, неко нпр. може рећи да је Папа казао: Господине Председниче, ваша сарадница Моника је заиста прелепа жена – јер је то недоказиво, него само оно што је званично. Сам Петровић вели, наиме, да је реч о јавној изјави.

Јако је тешко верификовати изјаву у питању, јер Петровић – ствар недопустива са новинарског и научног становишта – не наводи свој извор.

Срећом, документа, како су јавна, тако су и доступна. Имамо само два јавна Папина обраћања Клинтону, оба 12. априла 1993. Први и дужи потиче са добродошлице на аеродрому у Денверу[4], а други приликом посете на Тhe Regis University of Denver[5]. Имамо такође и видео запис: PopeJohnPaulsecond - wordsdirectedPresidentClintonduringpublicappearancesinDenver[6]. Ко чита и слуша ова сведочанства неће, кратко речено, наћи ову цитирану реченицу. Једноставно, она не постоји. Постоји само као плод Петровићеве маште. Но, како рекох, не бавимо се фантазијом него фактима. Нисам навео документа због њихове дужине, али свако може да их види на интернету, на званичним сајтовима.

Погледајмо, макар укратко, садржај ових говора. У првом говору, параграф 1, Папа поздравља и захваљује се председничкој породици и америчкој бискупској конференцији на дочеку. У п. 2 говори о Светском дану младих где је централна тема била живот. У п. 3 помиње личну осведоченост у „скоро општој тежини у којој млади расту и живе“. Недаће које их погађају су природне непогоде, глад, епидемије, економско-политичке кризе, ратна зверства. Помоћи младима се може високом визијом моралног живота, на којој је, како он верује, Америка и основана. Уз то, она има јаку традицију поштовања појединца, људског достојанства и права. 5. Америка има привилегован положај у међународној заједници, и она би требало да успостави ефикасније структуре за одржавање и промовисање правде и мира, а првенствено се треба бринути о немирима на Блиском истоку, неким афричким земљама, и затим у погледу трагичних сукоба на Балкану и Кавказу. То подразумева, вели папа, развој концепта стратешки интерес који је заснован на помоћи потпуног развоја народа – „од сиромаштва ка једном достојанственијем битисању, од неправде и експлоатације у правцу потпунијег поштовања људске личности и одбрани општих људских права. Ако Уједињене нације и друге међународне организације, преко мудре и искрене сарадња нација-чланица, успеју да ефикасно одбране рањене нације, које су жртва неразвијености, или сукоба, или масовног кршења људских права, онда заиста има нада за будућност, јер је мир дело правде“. На крају, п.6 Папа заједно са милионима људи широм света деле наду да САД неће штедети напора у унапређењу аутентичне слободе и промоције људских права и солидарности. „Бог благословио Америку“!

У првом говору, параграф 1, Папа поздравља и захваљује се председничкој породици и америчкој бискупској конференцији на дочеку.

У другом, јако лапидарном говору, и стога неподељеном на параграфе, Папа се захваљује председнику што су имали прилику да разговарају о неким од главних проблема са којима се суочавао тадашњи свет. Понављају се места о неотуђивом достојанству сваког људског бића и права која проистичу из тога: „право на живот, одбрана живота, благостање и пуни развој појединаца и народа, који су у срцу поруке Цркве и њене акције у свету“. То су аспекти на којима Црква инсистира у конструктивном дијалогу са светским лидерима.

Инкримисана реченица, бомбардујте Србе, не постоји. Трагајући стрпљиво – читај: мазохистички – по интернету, једини извор је Петровић. Он је реченицу ставио под наводнике – као да ју је преузео – али она нигде као таква не постоји. Ergo, он је њен аутор. Алфа и Омега. Можда – хипотетички питајмо се – аутор уствари сажима идеју Папе? Ако је сажима или тумачи, онда, како и основци знају, она се не ставља под наводнике. Ако се пак бави егзегезом, онда је она на лабавим ногама. Папа говори о дугорочном и праведном решењу проблема и стварању структура које би помогле демократском развоју народа. Говори о институцијама и премисама развоја друштва а не о бомбардовању. Он жели да подсети Американце на њихову Конституцију, која се базира на слободи и поштовању људских права, и то посећање, како ми се чини, управо жели да их упозори и на средства која се употребљавају за остварење циљева. Формирање институција и дугорочно размишљање нису компатибилни са бомбардовањем. Притисак, али не и насиље, рекао би Папа. Ова позиција, позивање на опште концепте правде, раскрива свест о историјским грешкама Америке. Не каже Американцима: Истребите Србе као што сте истребили Индијанце, него вели: Направите институције које ће омогућити спровођење људских права. Папа Пољак је исто учинио и у погледу Цркве. Није рекао: Црква је злочиначко удружење, него: Црква је починила злочине за које се кајемо јер су они у супротности са општим начелима на којима она почива. Некоме, ко је способан за самокритику, приписати реченицу коју је измислио Петровић, је више него невероватно.

Како Јован Павле Други за грехе својих претходника није одговоран, тако није одговоран ни за Клинтонове бомбе. Није могао да утиче на оне који су били пре њега (физички немогуће), исто није могао да уради ни у Клинтоновом случају (реално немогуће). Он није био њему надређени ауторитет. Исто се види и из примера када је Папа тражио од Клинтона да се не бомбардују Срби за време Васкрса 1999, на чему му се лично захвалио српски патријарх Павле и тражио да се оно сасвим прекине (Време, ванредно издање бр. 4, 7. април 1999[7]). Демонска интерпретација – опростите ми на изразу – ове Папине интервенције била би: Бомбардујте Србе, али немојте баш на Васкрс, јер то евоцира на Хитлеров напад. Папа, понављам, једноставно није могао да нареди Клинтону да не бомбардује Србију и зато је молио да се бар за Васкрс уздржи. Клинтон га није послушао.

Инкримисана реченица, бомбардујте Србе, не постоји. Трагајући стрпљиво – читај: мазохистички – по интернету, једини извор је Петровић.

Закључак: Свакоме је на слободи да изабере интерпретацију Папиних речи како жели. Недопустиво је пак да се Папи подметне изјава: „Требало би да бомбардујете Србе”, јер она не постоји. То нема везе са новинарским кодексом, а још мање са научним. Нема навођења извора (из простог разлога што не постоји). Изјава је пука лаж, узевши је у обзир било као цитат, било као представљање цитата. Као интерпретација је лабава. У том случају, опет, некоректна је, јер се не декларише као тумачење.

Залеђина: Утврдивши једном за свагда да се ради о подметачини, питамо се из којих разлога је пласирана. Папа вели: Бомбардујте Србе, сигурно не доприноси његовој популарности код Срба. Напротив. Производи мржњу. Препознаје се једна линија која би могла да асоцира на тајну службе Србије (ДБ) која се идентификовала са одбраном националних интереса који су у супротности са свиме што долази са Запада. Та логика се не либи од произвођења лажних вести које се шире као вирус.

Мислим да је ова политика једног дела српског националног бића сасвим погрешна. Како препознајем добру намеру и позив на „корене“ и „традицију“ ових људи, желим и да упозорим да лаж и фалсификовање добра не могу донети. Ако пак верују и позивају се на Писмо, треба да знају да тамо пише да је лаж од ђавола, а да нас истина ослобађа. Ако су пак само људи од културе, сигурно деле Његошеву: Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом, али онда морају да прихвате и ову другу: Ко је научио лагати, тај не умије вјеровати.

(Аутор је доктор теолошких наука)

[1] Наш аутор сада ради у Институту за политичке студије у Београду, у оквиру Центра за геополитичке студије „Југоисток”. Рођен је 1953. године у Крњачи, где је завршио основну и средњу школу, а потом и француски језик и књижевност на Филолошком факултету. Бавио се новинарством, нарочито као ратни извештач (Блиски исток, Либан, Израел, Никарагва, наш грађански рат). Докторирао је на École des hautes études en sciences sociales, у Паризу са тезом: Anatomie d'une auto-dégradation. La Serbie et l'ascension de Slobodan Milosevic (1982-1992), која није публикована. Ментор му је био Бошко Бојовић, председник жирија Предраг Симић (www.ehess.fr/fr/ecole/recrutements/). Школа од 2007. је ауторизована за издавање теза, трансформисана је од 1975. у један конгломерат од различитих истраживачких института, који су се бавили хуманистичким и социјалним наукама, али није у рангу универзитета, иако је један од најважнијих европских центара за социјалне науке. Ови штури редови су довољни да покажу, како ми се чини, да је наш аутор више авантуристичког него научничког духа.

[Михајло]

Pod nazivom "specijalni rat" upotrebljavali smo termin u svrhu objašnjenja propagande koju su vodile posebne vojne jedinice a koje su regrutovale svakoga ko je imao neku ideju u cilju slamanja morala i unošenja haosa kod protivnika.

Želeo sam da saznam ko i kada je izmislio da je papa tražio bombardovanje Srbije. Jasno mi je bilo da je to mogao samo neko ko je slično  obrazovan da smisli, ali nisam mogao da dođem do saznanja ko i kad.

Kako je moj prijatelj otac Zoran bio u Rimu i mogao doći do  važnih saznanja, prihvatio se jako nezahvalnog posla da sazna šta se u stvari dešavalo.

Svoja saznanja je objavio i na sajtu http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/novinarski-ili-doktorski-falsifikat-dr-zorana-petrovica-pirocanca.html

a ja prenosim i ovde njegov tekst naravno sa njegovim dopuštenjem:

Црква и политика

Новинарски или докторски фалсификат др Зорана Петровића Пироћанца?

Зоран Ђуровић    

четвртак, 09. јун 2011.

Наслов овог текста је провокативан, али не толико провокативан колико „џингл” г. Петровића који кружи Србијом: „Требало би да бомбардујете Србе” (Папа Јован Павле Други – речи упућене председнику Клинтону током јавног појављивања у Денверу). Аутор ове изјаве је др Зоран Петровић Пироћанац, који ју је публиковао у књизи Избрисати српски вирус, а отуда се она проширила по разним сајтовима (нпр. сајт „Двери”) и форумима, па је чак елаборирана и у другим електронским формама.

Моје питање је једноставно и ограничено: Да ли је Папа ово рекао или није? Уколико Папа Јован Павле Други ово није рекао, мој наслов је више него оправдан, и следи да Петровић се не бави новинарством или научним истарживањем него фабулацијама које су мотивисане другим разлозима.

Јако је тешко верификовати изјаву у питању, јер Петровић – ствар недопустива са новинарског и научног становишта – не наводи свој извор. Полазећи са премиса Поперове теорије фалсификације ова изјава не може бити научна, као што није научна изјава: Једнорози постоје. Но, оно што се да учинити је размонтирање самог Петровићевог текста да би се дошло до истине. Он вели да су ове речи упућене председнику Клинтону током јавног појављивања у Денверу. Наши елементи су: Клинтон, јавно појављивање, Денвер. Како преноси The Associated Press у Alistofall 25 meetingsbetweenpopesandU.S. presidents, spanning 89 years, fivepontiffsand 11 Americanleaders  Бил Клинтон и  Папа Јован Павле Други срели су се четири пута: 1) Denver, 12. 08. 1993, 2) Vatican, 02. 06. 1994, 3) Newark, N.J., 04. 10. 1995 и 4) St. Louis, 26. 01. 1999. Дакле, интересује нас само шта се јавно рекло у Денверу, и мирно можемо отписати остала три сусрета. Не интересује нас шта су Папа и Клинтон могли рећи приватно – јер, неко нпр. може рећи да је Папа казао: Господине Председниче, ваша сарадница Моника је заиста прелепа жена – јер је то недоказиво, него само оно што је званично. Сам Петровић вели, наиме, да је реч о јавној изјави.

Јако је тешко верификовати изјаву у питању, јер Петровић – ствар недопустива са новинарског и научног становишта – не наводи свој извор.

Срећом, документа, како су јавна, тако су и доступна. Имамо само два јавна Папина обраћања Клинтону, оба 12. априла 1993. Први и дужи потиче са добродошлице на аеродрому у Денверу, а други приликом посете на Тhe Regis University of Denver[5]. Имамо такође и видео запис: PopeJohnPaulsecond - wordsdirectedPresidentClintonduringpublicappearancesinDenver[6]. Ко чита и слуша ова сведочанства неће, кратко речено, наћи ову цитирану реченицу. Једноставно, она не постоји. Постоји само као плод Петровићеве маште. Но, како рекох, не бавимо се фантазијом него фактима. Нисам навео документа због њихове дужине, али свако може да их види на интернету, на званичним сајтовима.

Погледајмо, макар укратко, садржај ових говора. У првом говору, параграф 1, Папа поздравља и захваљује се председничкој породици и америчкој бискупској конференцији на дочеку. У п. 2 говори о Светском дану младих где је централна тема била живот. У п. 3 помиње личну осведоченост у „скоро општој тежини у којој млади расту и живе“. Недаће које их погађају су природне непогоде, глад, епидемије, економско-политичке кризе, ратна зверства. Помоћи младима се може високом визијом моралног живота, на којој је, како он верује, Америка и основана. Уз то, она има јаку традицију поштовања појединца, људског достојанства и права. 5. Америка има привилегован положај у међународној заједници, и она би требало да успостави ефикасније структуре за одржавање и промовисање правде и мира, а првенствено се треба бринути о немирима на Блиском истоку, неким афричким земљама, и затим у погледу трагичних сукоба на Балкану и Кавказу. То подразумева, вели папа, развој концепта стратешки интерес који је заснован на помоћи потпуног развоја народа – „од сиромаштва ка једном достојанственијем битисању, од неправде и експлоатације у правцу потпунијег поштовања људске личности и одбрани општих људских права. Ако Уједињене нације и друге међународне организације, преко мудре и искрене сарадња нација-чланица, успеју да ефикасно одбране рањене нације, које су жртва неразвијености, или сукоба, или масовног кршења људских права, онда заиста има нада за будућност, јер је мир дело правде“. На крају, п.6 Папа заједно са милионима људи широм света деле наду да САД неће штедети напора у унапређењу аутентичне слободе и промоције људских права и солидарности. „Бог благословио Америку“!

У првом говору, параграф 1, Папа поздравља и захваљује се председничкој породици и америчкој бискупској конференцији на дочеку.

У другом, јако лапидарном говору, и стога неподељеном на параграфе, Папа се захваљује председнику што су имали прилику да разговарају о неким од главних проблема са којима се суочавао тадашњи свет. Понављају се места о неотуђивом достојанству сваког људског бића и права која проистичу из тога: „право на живот, одбрана живота, благостање и пуни развој појединаца и народа, који су у срцу поруке Цркве и њене акције у свету“. То су аспекти на којима Црква инсистира у конструктивном дијалогу са светским лидерима.

Инкримисана реченица, бомбардујте Србе, не постоји. Трагајући стрпљиво – читај: мазохистички – по интернету, једини извор је Петровић. Он је реченицу ставио под наводнике – као да ју је преузео – али она нигде као таква не постоји. Ergo, он је њен аутор. Алфа и Омега. Можда – хипотетички питајмо се – аутор уствари сажима идеју Папе? Ако је сажима или тумачи, онда, како и основци знају, она се не ставља под наводнике. Ако се пак бави егзегезом, онда је она на лабавим ногама. Папа говори о дугорочном и праведном решењу проблема и стварању структура које би помогле демократском развоју народа. Говори о институцијама и премисама развоја друштва а не о бомбардовању. Он жели да подсети Американце на њихову Конституцију, која се базира на слободи и поштовању људских права, и то посећање, како ми се чини, управо жели да их упозори и на средства која се употребљавају за остварење циљева. Формирање институција и дугорочно размишљање нису компатибилни са бомбардовањем. Притисак, али не и насиље, рекао би Папа. Ова позиција, позивање на опште концепте правде, раскрива свест о историјским грешкама Америке. Не каже Американцима: Истребите Србе као што сте истребили Индијанце, него вели: Направите институције које ће омогућити спровођење људских права. Папа Пољак је исто учинио и у погледу Цркве. Није рекао: Црква је злочиначко удружење, него: Црква је починила злочине за које се кајемо јер су они у супротности са општим начелима на којима она почива. Некоме, ко је способан за самокритику, приписати реченицу коју је измислио Петровић, је више него невероватно.

Како Јован Павле Други за грехе својих претходника није одговоран, тако није одговоран ни за Клинтонове бомбе. Није могао да утиче на оне који су били пре њега (физички немогуће), исто није могао да уради ни у Клинтоновом случају (реално немогуће). Он није био њему надређени ауторитет. Исто се види и из примера када је Папа тражио од Клинтона да се не бомбардују Срби за време Васкрса 1999, на чему му се лично захвалио српски патријарх Павле и тражио да се оно сасвим прекине (Време, ванредно издање бр. 4, 7. април 1999). Демонска интерпретација – опростите ми на изразу – ове Папине интервенције била би: Бомбардујте Србе, али немојте баш на Васкрс, јер то евоцира на Хитлеров напад. Папа, понављам, једноставно није могао да нареди Клинтону да не бомбардује Србију и зато је молио да се бар за Васкрс уздржи. Клинтон га није послушао.

Инкримисана реченица, бомбардујте Србе, не постоји. Трагајући стрпљиво – читај: мазохистички – по интернету, једини извор је Петровић.

Закључак: Свакоме је на слободи да изабере интерпретацију Папиних речи како жели. Недопустиво је пак да се Папи подметне изјава: „Требало би да бомбардујете Србе”, јер она не постоји. То нема везе са новинарским кодексом, а још мање са научним. Нема навођења извора (из простог разлога што не постоји). Изјава је пука лаж, узевши је у обзир било као цитат, било као представљање цитата. Као интерпретација је лабава. У том случају, опет, некоректна је, јер се не декларише као тумачење.

Залеђина: Утврдивши једном за свагда да се ради о подметачини, питамо се из којих разлога је пласирана. Папа вели: Бомбардујте Србе, сигурно не доприноси његовој популарности код Срба. Напротив. Производи мржњу. Препознаје се једна линија која би могла да асоцира на тајну службе Србије (ДБ) која се идентификовала са одбраном националних интереса који су у супротности са свиме што долази са Запада. Та логика се не либи од произвођења лажних вести које се шире као вирус.

Мислим да је ова политика једног дела српског националног бића сасвим погрешна. Како препознајем добру намеру и позив на „корене“ и „традицију“ ових људи, желим и да упозорим да лаж и фалсификовање добра не могу донети. Ако пак верују и позивају се на Писмо, треба да знају да тамо пише да је лаж од ђавола, а да нас истина ослобађа. Ако су пак само људи од културе, сигурно деле Његошеву: Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом, али онда морају да прихвате и ову другу: Ко је научио лагати, тај не умије вјеровати.

(Аутор је доктор теолошких наука)

Наш аутор сада ради у Институту за политичке студије у Београду, у оквиру Центра за геополитичке студије „Југоисток”. Рођен је 1953. године у Крњачи, где је завршио основну и средњу школу, а потом и француски језик и књижевност на Филолошком факултету. Бавио се новинарством, нарочито као ратни извештач (Блиски исток, Либан, Израел, Никарагва, наш грађански рат). Докторирао је на École des hautes études en sciences sociales, у Паризу са тезом: Anatomie d'une auto-dégradation. La Serbie et l'ascension de Slobodan Milosevic (1982-1992), која није публикована. Ментор му је био Бошко Бојовић, председник жирија Предраг Симић (www.ehess.fr/fr/ecole/recrutements/). Школа од 2007. је ауторизована за издавање теза, трансформисана је од 1975. у један конгломерат од различитих истраживачких института, који су се бавили хуманистичким и социјалним наукама, али није у рангу универзитета, иако је један од најважнијих европских центара за социјалне науке. Ови штури редови су довољни да покажу, како ми се чини, да је наш аутор више авантуристичког него научничког духа.

Надам се да се види читав текст!

[Zawisza]

Gospodinu  Piroćanacu, moje poštovanje, ljudski, dostojanstveno priznaje da je pogrešio.

Одговор на текст др Зорана Ђуровића, или шта папа (ни)је рекао

Зоран Петровић Пироћанац   

среда, 15. јун 2011.

Одговор на текст Зорана Ђуровића "Новинарски или докторски фалсификат др Зорана Петровића Пироћанца"

Поштована редакцијо и читаоци НСПМ, поштовани оче Ђуровићу,

Спречен да одмах одговорим на текст г. Ђуровића, а ненавикнут да учествујем у оваквим расправама, на данашњи дан, 14. 6. 2011, признајем да je др Ђуровић у праву у расправи коју је редакција НСПМ подстакла објављивањем поменутог текста. Као човек који је васпитан да у животу често „стиже“, ретко „утекне“ и увек „и на страшну месту постоји“, очигледно је да сам начинио озбиљан пропуст, у коме није било икакве острвљености према Светом оцу, првом Словену Папи, Војтили. У стотинама примера говора мржње према Србима (у збирци „Избрисати српски вирус“), било је и других знаменитих личности нашег времена (и још једна Папина изјава), и нико није поштеђен. Па зашто бих и ја сада био за одговорност за мој недоказани цитат?

У сва три издања овог прегледа расистичких антисрпских излива мржње, из 1999, 2002. и 2008, ја сам остављао и инкриминисани цитат на који сам наишао још 1993. И нисам забележио извор, што је, наравно, у науци тежак елементарни прекршај методологије рада. Та грешка кошта ме и овог темељно одрађеног Ђуровићевог текста.

Треба нагласити да је реч о збирци говора мржње, а не о научном раду у правом смислу. (На књизи нисам ни потписан као Др, а титулу сам стекао после трећег издања ове збирке.) Истина је и да сам цитате сакупљао не бих ли охрабрио млађе истраживаче да овоме посвете дужну пажњу. Ја сам израелски ђак у овоме, па сам упорно бележио бројне примере говора мржње према Србима у последње две деценије, јер нас Јевреји најбоље уче важности архивирања за будућност. И надам се да ће бити у будућности и доктората на тему моје збирке.

Не као неко „вађење“, већ као морални дуг према свим учесницима ове дискусије, и уз чињеницу да је реч о Папи Павлу Другом, дакле историјској личности, морам да кажем: тај цитат нисам сањао, нити измислио. Нисам забележио извор, затурио се, истина је, време је прошло, и сада никако не успевам да га тачно лоцирам после 18 година, јер је тешко поново га пронаћи. Једина моја експликација је очити траг ватиканских и вашингтонских спин-доктора, који су, колико успевам да реконструишем магловито сећање, највероватније посао „чистача“ обавили одмах по сусрету папа-Клинтон, на начин како је то Ширак учинио у Паризу (Видети: доле, други пример из књиге „Избрисати српски вирус“.) Али, у овом обавезујућем положају damage control (контроле штете), немам никако намеру да заташкавам ситуацију, нити моје објашњење задовољава строга научна правила о изворима.

За знатижељне, те 1993. вођени су тешки интелектуални двобоји Срба из дијаспоре са свим планетарним нападачима, а „битке“ су се водиле и на сајту „Њујорк тајмса“. О томе сам писао у „Дуги“, и то ми је био значајан извор информација. Други извор је SIEM мрежа. Можда ћу касније успети да пронађем траг на тзв. "Internet time machines", то јест у архивама интернет сајтова, али су ми стручнији људи већ рекли да су мале шансе, да и тамо има мало материјала из 1993. Ако негде, срећним случајем, не пронађем мој тадашњи извор, којим сам увредио католике планете, обећавам да ћу у наредном издању ту изјаву изоставити, а у предговору новог издања ове непрестано увећаване колекције ужасних изјава, нарочито ћу поменути моју грешку и извињење и тим поводом.(Успут, како ја и даље сакупљам овакве изјаве, молим такође бројне учеснике ове расправе да, када наиђу на неки очити расистички, понижавајући и омаловажавајући цитат који говори о Србима, то пошаљу, са референцом наравно, на моју адресу. Бићу вам захвалан за сваки индивидуални напор у том смислу.)

За оне најзнатижељније поводом ове, за мене очито веома непријатне епизоде, постоје само два извора који би дефинитивно оповргли мој цитат, или га потврдили – Архив Ватикана и Председнички архив Била Клинтона. Оба су засад недоступни, наредних барем 30 година, а две можда најважније планетарне личности тог доба су, признаје и Клинтон, највише тада разговарали о рату у БиХ.

Пошто сам изрекао принцип Dixit et salvavi animam meam, oвога пута само неколико примера за бројне учеснике ове расправе, по принципу да ако има дима, највероватније је негде и ватра.

Пример 1. „As if in response to such pleas against indifference to the human suffering in Bosnia, the pope, in his January 16 address to diplomats, raised the possibility of culpable indifference, on the part of governments and the international community, to a "duty to disarm the aggressor." Following this, in a March 25 Statement on the Balkans, the USCC Administrative Board urged U.S. government leaders to consider a limited use of force in Bosnia-Herzegovina as the kind of "humanitarian intervention" spoken of earlier by the pope. (Видети: William L. Portier, http://www.ewtn.com/library/ISSUES/FROMWAR.TXT)

Пример 2: 13. август 1993.

http://www.nytimes.com/1993/08/13/us/pope-challenges-president-s-stance-on-a

bortion.html?scp=2&sq=pope+Bosnia&st=nyt

„ Raymond L. Flynn, the new Ambassador to the Vatican, told reporters thatthe situation in Bosnia and Herzegovina 'was probably the most significant issue discussed' in the private meeting. Mr. Flynn would not say whether the Pope had expressed concern about the possible use of NATO air power in Bosnia.“

Пример 3: August 16, 1993

THE POPE IN AMERICA; Pope Edits His Most Critical Language to End Visit on Positive Note, By ALAN COWELL,

"In our own century, the 'culture of death' has assumed a social and institutional form of legality to justify the most horrible crimes against humanity: genocide, 'final solutions', 'ethnic cleansing' and the massive 'taking of human beings even before they are born or before they reach the natural point of death,' " he said in one passage omitted from today's speech. „

(Приметно је како и папа већ 1993. барата клишеима наметнутим западним медијским бичевањима планете, па без зазора говори о „ужасним злочинима против човечности: геноциду, коначним решењима, етничком чишћењу.“ Потконтекст је јасно редукован ИСКЉУЧИВО на Србе, а да се они не помињу именом.) То је, сећамо се, тада био обавезни дискурс званичника планете, а Ватикан се није баш разликовао у том запрепашћујућем и увредљивом маниру. Но, то, опет, не оправдава мој директни цитат.)

Пример 4: Orlando Sentinel, January 13, 1994

Pope Pushes Intervention In Bosnian War, January 13, 1994

„ Pope John Paul II, expressing concern that the Bosnian war could spread, urged humanitarian intervention Wednesday to end the suffering and said the church endorses action to disarm the aggressor.The pope did not identify who he believes is the aggressor in the conflict, and said the church condemns military aggression but condones legitimate defense. The Vatican was quick to distance John Paul's position from NATO's reaffirmation this week that the alliance was ready to carry out airstrikes to relieve embattled Muslim enclaves in Bosnia.“

Пример 5: http://www.nytimes.com/1994/01/13/world/pope-seeks-a-disarming-of-aggressor-in-bosnia.html

The New York Times: Pope Seeks a Disarming Of 'Aggressor' in Bosnia, By ALAN COWELL Published: January 13, 1994

„Calling for what he described as’humanitarian intervention’ in former Yugoslav republics, the Pope said he favored "not primarily a military intervention but all forms of action aimed at disarming the aggressor."

Пример 6: „The mystical pope continues to have a genuine ability to think in the language of politics. His campaign in support of Muslim Bosnia (and implicity against the Christian Serbs), like his earlier opposition to the Gulf War, he sees clearly as an investment in the future.” И још: „John Paul II has commited the Holy See to an innovative concept of international law known as ‘humanitarian interfere ‘ If I see my neighbor persecuted, I have to defend him. It’s an act of charity. The international community has the same right and duty toward anу nation that has been attacked- and as a last resort (to defend the innocent nation) by the force of arms” (Видети: Carl Bernstein and Marco Politi, His Holiness, Doubleday, 1996.)

Пример 7 (који објашњава зашто је тешко да се пронађе траг, кад га не забележиш одмах): Жак Ширак, председник Француске:

„Дозволите ми да Вас прекинем, господине председниче (грчком премијеру Папандреу - прим.а.), Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста.” (Скан­далозна изјава Ширака на традиционалном састанку шефова влада држава чланица ЕУ, среди­ном јуна 1995. у Паризу. Током званичног ручка, у присуству ТВ екипа, по традицији сваки лидер даје кратку изјаву на дату тему. Том приликом тема је била Босна. Данас покојни легендарни премијер Грчке, Андреас Папандреу, као најстарији, први је говорио. Почео је изјаву речима да се у Босни води грађански рат, са многим карактеристикама верског рата. Тада га је Ширак грубо прекинуо, рекавши цитиране речи. Настао је мук, јер такав наступ је био необичан и нео­чекиван, посебно у присуству репортера. Прилог са скандалозном Шираковом изјавом је неко­лико пута емитован на „Јуро Њуз” каналу, да би потом нестао. Следећег дана, једина новина ко­ја је поменула инцидент, али искривљено и скривено, био је дневник „Л' Монд”.Дневник је до­нео кратку црту о изјавама за време ручка и записао тек следеће речи: ”Председник Ширак, својом спонтаношћу, унео је живост у овај традиционално и генерално прилично досадни састанак.” (Видети: ЗПП,

„Избрисати српски вирус“, „Југоисток“, Београд, 2008)

РS

Са статусом грешника у теми чији сам актер постао, а како сам стекао титулу магистра, па потом и доктора наука, на Школи високих студија друштвених наука (EHESS) у Паризу, имам такође и обавезу, дозволићете ми, да на вашем веома посећеном сајту додам још неке детаље, искључиво из респекта према свима који су учествовали у расправи:

Школу је (у смислу Grande école) основао вероватно највећи европски историчар 20. столећа, Фернан Бродел, репрезентативна је и привлачи истраживаче из целог света.

Французи, поред осталог, овако образују и будуће управљачке кадрове у многим земљама света. EHESS спада међу пет „најјачих“ на планети у области друштвених наука.

У комисији на одбрани тезе (2009) била су и два Србина, чије учешће у том процесу поносно истичем. Пошто се теза тицала Србије и Југославије, у нашој Школи је обичај да се позове и члан комисије из региона који се у тези помиње. Тако у Школи непрестано имамо чланове комисија за докторске тезе буквално са читаве планете. А проф. др Предраг Симић је угледан политолог и дипломата и ван Србије.

Проф. др Бошко Бојовић, мој ментор, јесте историчар и социолог религије, много познатији у свету него у Србији, и више од 45 година живи у Паризу. Поносан сам на знања која сам од њега стекао (као „матор“ студент). О ком је научном „калибру“ реч, говори и податак да је проф. Бошко Бојовић одавно објавио свој докторат о Немањићима у Италији, а издавачи су му, нико други него језуити из Ватикана, на чијем је челу тада стајао језуитски генерал, унук америчког председника Тафта. У тој престижној едицији проф. Бојовић се нашао међу 200 најзначајнијих аутора православља које Ватикан признаје као ауторитете вредне објављивања међу католицима.

Нефер је, из прикупљаних података о мени и Школи, да се изоставе још два имена чланова комисије, такође мојих учитеља историје, геополитике и географије. Један је Г. професор Андре Гију, велики историчар-медијевалиста, светски респектовано име и велики интелектуалац и легендарна личност у круговима УНЕСКО. Други је Г. професор Ив Лакост, такође светско угледно име геополитике и географије, који је за живота означен у француском језику и придевом, јер су из његовог презимена извукли придев „лакостијанска школа геополитике“, што је реткост у Француској и свету. На ова два професора, драга и поштована учитеља, занавек сам поносан и посебно сам им захвалан.

Теза јесте засад необјављена, али сам у Паризу потписао недавно уговор са угледном издавачком кућом L’ Harmattan и, ако Бог да, ове јесени ће се појавити у књижарама у Француској.

Потичем из радничко-сељачке пиротске породице, рођен у предграђу Београда, поносан на преминуле родитеље, велике раденике, поносан на сељачке српске гене, први у породици са магистарском и докторском дипломом;

Надам се да сам задовољио овим одговорима већину уважених учесника расправе, а пре свега колегу Ђуровића.

Са искреним уважавањем,

Зоран Петровић Пироћанац, геополитолог

 

[Пајко]

Можда није тражио, ал' је волео 

[Zawisza]

To je diskutabilno, da li je voleo ili nije, bitno je da se nešto pripisuje da je rekao. Ne potcenjujući ničiju inteligenciju, ali svaki čovek koji malo razmišlja, biće mu jasno da papa to nikad ne bi mogao da izgovori, ne zato što ne želi, nego zato što je papa, papa i što se strogo vodi računa šta će da kaže, gde i kad.

Sigurno da se može polemisati o mnogim postupcima pape poljaka, pre svega što se Srba tiče o beateifikaciji Stepinca.

Činjenica je da papa nije to izgovorio.

[Leontijev]

Ovakva pisanja najviše štete su nanjela samim Srbima.

[коЖељ њацИ]

Пошто сам изрекао принцип Dixit et salvavi animam meam, oвога пута само неколико примера за бројне учеснике ове расправе, по принципу да ако има дима, највероватније је негде и ватра.

Пример 1. „As if in response to such pleas against indifference to the human suffering in Bosnia, the pope, in his January 16 address to diplomats, raised the possibility of culpable indifference, on the part of governments and the international community, to a "duty to disarm the aggressor." Following this, in a March 25 Statement on the Balkans, the USCC Administrative Board urged U.S. government leaders to consider a limited use of force in Bosnia-Herzegovina as the kind of "humanitarian intervention" spoken of earlier by the pope. (Видети: William L. Portier, http://www.ewtn.com/library/ISSUES/FROMWAR.TXT)

Пример 2: 13. август 1993.

http://www.nytimes.com/1993/08/13/us/pope-challenges-president-s-stance-on-a

bortion.html?scp=2&sq=pope+Bosnia&st=nyt

„ Raymond L. Flynn, the new Ambassador to the Vatican, told reporters thatthe situation in Bosnia and Herzegovina 'was probably the most significant issue discussed' in the private meeting. Mr. Flynn would not say whether the Pope had expressed concern about the possible use of NATO air power in Bosnia.“

Пример 3: August 16, 1993

THE POPE IN AMERICA; Pope Edits His Most Critical Language to End Visit on Positive Note, By ALAN COWELL,

"In our own century, the 'culture of death' has assumed a social and institutional form of legality to justify the most horrible crimes against humanity: genocide, 'final solutions', 'ethnic cleansing' and the massive 'taking of human beings even before they are born or before they reach the natural point of death,' " he said in one passage omitted from today's speech. „

(Приметно је како и папа већ 1993. барата клишеима наметнутим западним медијским бичевањима планете, па без зазора говори о „ужасним злочинима против човечности: геноциду, коначним решењима, етничком чишћењу.“ Потконтекст је јасно редукован ИСКЉУЧИВО на Србе, а да се они не помињу именом.) То је, сећамо се, тада био обавезни дискурс званичника планете, а Ватикан се није баш разликовао у том запрепашћујућем и увредљивом маниру. Но, то, опет, не оправдава мој директни цитат.)

Пример 4: Orlando Sentinel, January 13, 1994

Pope Pushes Intervention In Bosnian War, January 13, 1994

„ Pope John Paul II, expressing concern that the Bosnian war could spread, urged humanitarian intervention Wednesday to end the suffering and said the church endorses action to disarm the aggressor.The pope did not identify who he believes is the aggressor in the conflict, and said the church condemns military aggression but condones legitimate defense. The Vatican was quick to distance John Paul's position from NATO's reaffirmation this week that the alliance was ready to carry out airstrikes to relieve embattled Muslim enclaves in Bosnia.“

Пример 5: http://www.nytimes.com/1994/01/13/world/pope-seeks-a-disarming-of-aggressor-in-bosnia.html

The New York Times: Pope Seeks a Disarming Of 'Aggressor' in Bosnia, By ALAN COWELL Published: January 13, 1994

„Calling for what he described as’humanitarian intervention’ in former Yugoslav republics, the Pope said he favored "not primarily a military intervention but all forms of action aimed at disarming the aggressor."

Пример 6: „The mystical pope continues to have a genuine ability to think in the language of politics. His campaign in support of Muslim Bosnia (and implicity against the Christian Serbs), like his earlier opposition to the Gulf War, he sees clearly as an investment in the future.” И још: „John Paul II has commited the Holy See to an innovative concept of international law known as ‘humanitarian interfere ‘ If I see my neighbor persecuted, I have to defend him. It’s an act of charity. The international community has the same right and duty toward anу nation that has been attacked- and as a last resort (to defend the innocent nation) by the force of arms” (Видети: Carl Bernstein and Marco Politi, His Holiness, Doubleday, 1996.)

Пример 7 (који објашњава зашто је тешко да се пронађе траг, кад га не забележиш одмах): Жак Ширак, председник Француске:

„Дозволите ми да Вас прекинем, господине председниче (грчком премијеру Папандреу - прим.а.), Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста.” (Скан­далозна изјава Ширака на традиционалном састанку шефова влада држава чланица ЕУ, среди­ном јуна 1995. у Паризу. Током званичног ручка, у присуству ТВ екипа, по традицији сваки лидер даје кратку изјаву на дату тему. Том приликом тема је била Босна. Данас покојни легендарни премијер Грчке, Андреас Папандреу, као најстарији, први је говорио. Почео је изјаву речима да се у Босни води грађански рат, са многим карактеристикама верског рата. Тада га је Ширак грубо прекинуо, рекавши цитиране речи. Настао је мук, јер такав наступ је био необичан и нео­чекиван, посебно у присуству репортера. Прилог са скандалозном Шираковом изјавом је неко­лико пута емитован на „Јуро Њуз” каналу, да би потом нестао. Следећег дана, једина новина ко­ја је поменула инцидент, али искривљено и скривено, био је дневник „Л' Монд”.Дневник је до­нео кратку црту о изјавама за време ручка и записао тек следеће речи: ”Председник Ширак, својом спонтаношћу, унео је живост у овај традиционално и генерално прилично досадни састанак.” (Видети: ЗПП,

[коЖељ њацИ]

четвртак, 16 јун 2011 12:25

Шта је писац хтео да каже

Ако је З.Ђуровића хтео да укаже на непрописно навођење цитата једног аутора у једној књизи – онда је његов текст непримерен. У таквим случајевима се скрене пажња аутору, рецензентима и издавачу на пропуст, и тиме је цела прича завршена.

Ако је З. Ђуровић хтео да докаже да је политика папе према Србима добронамерна – онда је његов текст бесмислен. И ближа и даља историја говоре супротно. Једна изјава - правилно или неправилно цитирана - не може променити ту историју.