О музици

[Guest Светлана]

СВЕТИ ВАРНАВА НАСТИЋ - О МУЗИЦИ

Хоћу најпре о музици да вам говорим. Да вам саопштим коју реч о том милозвучном говору Божијем на овоме свету, и на свим световима Божијим. У ранијим вековима људи су говорили о музици сфера, и тврдили да се у васиони непрестано чује нека тајанствена, дивна музика, која својим божанским звуцима испуњава цео бескрајни простор звездани. Мислили су да звезда звезди шапуће речи Вечне Љубави, говором само звездама знаним, а тај говор, као говор изнад сваког говора, могао је бити само музика, мелодија нота, нота некомпонованих руком људском, и замишљених ограниченом, заглушеном људском душом. То су симфоније, мислили су наши преци, које су само анђели могли спевати, само њихове обасјане душе могле компоновати и предати звездама, да се дошаптавају кроз мрачне, кроз недокучне даљине звездане. И оне су шаптале, говориле су језиком музике, јединим могућим.

И кад се потомак Адамов, мучен проклетством свога претка, пробијао кроз густе прашуме мука и зноја, кад је душа зашиштала, у вечној жалости зас Изгубљеним Рајем, онда се милост Божија спустила на људе: научила их је музици, песми, тајном говору душе. Тако су песма и музика биле прве утехе које је небо дало земљи, прве, после оне највеће и главне:...И род женин стаће змији на главу...

Музика оста и данас оно што је била најпре: велико откривење Божије. Гласник лепших светова одређених за човека и за душу његову. Капара тих светова у недоступној лепоти звука, у шареном ткању мелодија, које дочаравају оно што сада немамо, али што нам је спремљено, што нас припремљено очекује. А музика, то тихо куцање на врата нашег срца, храбри нас, теши, доказује да смо стварно створени за лепше, за више, за савршеније и срећније светове, тамо где ће музика бити отворена књига, где ће њени звуци бити део самог живота, не прижељкивања, и наде, и чекања, већ Живота Самог.

Зато се по музици распознају људске душе. Оне које музици отварају своје капије, то су душе ближе осећању неба, и невидљивих анђелских светова. Али авај, све је на овоме проклетоме свету проклетство и искушење, све је замка души, све је опчињено магијом змије, која пуже и вуче се по свим стварима земаљским, и од свих њих прави клопку за људе. Тако и са музиком. Многи су због ње и душе погубили. То као кад би нам дали прекрасно језеро, зелено и плаво, и пуно златних обала рајских птица. И кад би ми, уместо да уживамо у њему, скочили у њега и задавили и тело и душу своју. Тако и са музиком. Она је предивни предео, за онога ко има мапу, и познаје стазе и богазе своје сопствене душе, и ко зна и позна слабост људске природе, отрованост потомака Адамових, неспособних да седе на обали предивног језера зеленог и плавог, већ се отискују с његове меке обале, посуте цвећем, и налазе смрт у хладној води његовој. То је она прастара опасност, која мами, и коју треба познавати, да би постала неопасна. Јер музика није небо на овом свету, она га само предсказује, издалека на њега указује, и опомиње да се, сада, између нас и неба налази огромна провалија. Тешко ономе ко покуша својим слабим ногама да је прескочи! Заиста, уместо да остане на зеленој обали језера, и созерцава плаву и шарену лепоту његову, његова ће нога склизнути, и наћи ће свој крај на дну језерском.

Ја се не бојим за вас, сестре моје дивне. Ви сте обучене у оклоп мудрости и знања, ваше душе отварају се звуцима божанске музике, али капије њихове остају затворене за све сиренске звуке које вуку на дно језера, које, најпре, омађијају, онда вуку, и напослетку довуку до паклених врата.

Пазите, као што је и сама музика само по површини присутна, приступачна, тако су и ове моје речи о њој само једна далека напомена. Њу треба тихо ослушнути. Сачекати тајне одговоре. Тада ће донети плода. Ја знам да међу вама има бар једна душа која ће чути, и чувши разумети и радовати се.

(из писма сестринству манастира Јазак)

http://www.svjovan.org.yu/sveti%20varnava%20nastic.html

[Guest Светлана]

Muzika se sluša celim bićem

Autor: Milan Vukelić | 11.04.2008

Andreas Folenvajder, harfista

Čuveni ciriški harfista Andreas Folenvajder nastupio je u sredu uveče u restoranu „Plato“ u Masarikovoj ulici, na proslavi 175. rođendana švajcarske kompanije „Ringier“, koja je vlasnik „Blica“. U atmosferi pomalo netipičnoj za nastup te vrste, Folenvajder je izveo program koji se sastojao od numera s njegovih albuma (a objavio ih je 14). Ipak, on u razgovoru za „Blic“ kaže da nikada ne svira onako kako je to zabeleženo na snimku, jer bi to, kako kaže, „bilo dosadno i za mene i za publiku“.

Iako mu je otac bio jedan od vodećih orguljaša u Evropi, Andreas Folenvajder je izrastao u samoukog muzičara na više instrumenata, ali je svetsku slavu stekao svirajući harfu. Jedan je od retkih harfista koji je dobio „Gremi“ nagradu, a kombinovanjem različitih muzičkih pravaca stvorio je muziku bogatih fanki ritmova sa uticajima „vorld“ muzike.

Kako je izgledao vaš prvi kontakt s harfom?

- Bio sam još mali dečak. Gledao sam nastup jedne harfistkinje i osetio sam veliko sažaljenje prema njoj jer uopšte nije delovala srećno dok je svirala, delovala je kao da je pod užasnim stresom. Svideo mi se zvuk tog instrumenta, ali tada mi se činilo da će to biti, verovatno, poslednji instrument koji ću ja ikada svirati, toliko je ona delovala utučeno i napeto.

U svojoj muzici spajate razne žanrove, a kada svirate harfu, ona na trenutke zvuči gotovo kao gitara. Smatrate li sebe inovatorom sviranja na harfi?

- Mislim da sam prevazišao aspekt pokušavanja; to jeste postao novi instrument. Osim toga, moram da kažem da nikada nisam svirao klasičnu harfu, a nemam ni klasično obrazovanje na harfi. Imam tehniku sviranja koja mi dozvoljava mogućnost da sviram i onu muziku koja nije klasična. Mislim da sam time doprineo razvoju ovog instrumenta.

A kako ste došli do džeza? Teško da je harfa tipičan džez instrument...

- Nikada se nisam ograničavao muzičkim pravcima, oduvek sam se trudio da pronađem sopstveni jezik u muzici. Taj moj stil ima neke elemente džeza zbog obilatog improvizovanja, ali se ne bi moglo reći da dobro poznajem džez scenu.

Razvili ste sopstveni muzički jezik...

- Razvio sam muzički jezik kojim pričam svoje priče. Znate, sebe ne doživljavam kao dobrog kompozitora i muzičara, nego kao pripovedača. S druge strane, ja pišem i prozu, uživam u pričanju priča. Muzika je sjajan način da ispričate nešto što prevazilazi razum, jer ide direktno na emocije. Ona samo stimuliše vaše sopstvene, unutrašnje priče. Svaka osoba na ovom svetu ima svoju priču. Neke od tih priča su lepe, a neke su, bogami, zastrašujuće, ali ja mislim da je ipak potrebno nekako otkriti sve te unutrašnje arhive priča koje svi krijemo u sebi. Mislim da je muzika najbolji način da se do njih dođe. Nije to ništa novo. Još u srednjem veku imali ste trubadure, pripovedače koji su muzikom prenosili svoje priče. Slično su radili i Debisi i Ravel u klasičnoj muzici.

Vaša muzika bi se mogla svrstati i u ambijentalnu, lako priziva razne pejzaže. Možda švajcarske pejzaže?

- Ako ikada postignem pravi uspeh baveći se muzikom, to će biti trenutak kada pronađem ničiju zemlju. To je zemlja koju niko ne poseduje, ona pripada svima. Želim da komuniciram s onim suštinskim u svakom čoveku. Svi mi smo i nacionalno određeni kao Srbi, Švajcarci ili Englezi... ali po svojoj suštini mi smo, pre svega i iznad svega, ljudska bića. Mnogo više stvari nas spaja nego što nas deli. Uzmite emocije: iste stvari nas rastužuju, zbog istih stvari smo veseli. Svi želimo da smo voljeni i zaštićni i sigurni. Ipak, negde usput mi postanemo puki Srbi i Švajcarci i sami sebi pravimo probleme. Da se razumemo, ni kod nas u Švajcarskoj nije sve kao što možda ljudi zamišljaju. Tamo je tolerancija, po mom mišljenju, prilično plitka i zapravo samo zatvaramo oči pred problemima koje imate i vi ovde. Možda ne u tako ekstremnom obliku, ali ipak svi mi imamo iste probleme.

Koliko vas putovanja inspirišu?

- Imam jednu veliku strast, a to je prikupljanje različitih zvukova. Ja zvukovima slikam. To je nešto između pripovedanja i slikanja. Ako želite da u ljudima pokrenete njihov sopstveni unutrašnji film, za saundtrek tog filma vam je potrebno mnogo detalja i zvučnih boja da pokrenete njihovu maštu. Želim da ljude uzmem za ruku i odvedem ih u tu ničiju zemlju o kojoj sam govorio. Moram da se uverim da većinu tih zvukova koje čuju od mene nikad ranije nisu čuli, da bi mogli da suspregnu intelekt i uši i da počnu da slušaju celim bićem, svojim srcima.

Ples s lavom

O čemu pišete u svojim knjigama?

- Sve se svodi na isto: otkrivanje našeg bogatog unutrašnjeg sveta. Muzika dopire mnogo dublje upravo zato što nema reči. To ne znači da je ona nešto neshvatljivo i potpuno apstraktno; ona može da bude veoma konkretna, čak zastrašujuće konkretna. Evo jedne anegdote koja to dobro ilustruje. Pre mnogo godina snimio sam album „Dancing With the Lion“, koji je nastao tokom aparthejda u Južnoj Africi. Moja sestra tamo živi, i ja sam komponovao razmišljajući o njoj i o toj užasnoj situaciji. I mislio sam, ako ikada budu hteli da okončaju aparthejd, trebaće im oproštaj. To je nešto što ćete i vi ovde morati nekako da rešite. Ubrzo nakon što je ta ploča izašla, u raznim gradovima Južne Afrike pojavila se na kasetama. Onda su uzeli jednu moju kompoziciju, koja inače nema reči, i na tu melodiju sami spontano dodali reči, i to reči oproštaja. Hiljade ljudi su marširali od grada do grada pevajući tu pesmu. Šta će vam bolji primer univerzalnosti muzike?

http://www.blic.co.yu/intervju.php?id=215

[Guest Оливера]

Иако сам по професији делимично музичар, јер ме Бог обдарио талентом, не сматрам себе привилегованом што музику осећам на посебан начин. Слушајући ових дана импресивну Бетовенову 9. синфонију, схватих да сам Господ говори кроз музику. Заиста, тешко је појмити ниво то блаженство које се усели у вашу душу. А права музика је само она која дође од Господа. Осети се то, шта је мозак људски смислио а кроз коју музику се нама Господ показа. Та музика траје вековима...

[Guest Светлана]

А тек Византијска музика, вееееековима траје.  :smiley:

[Драган άσημος :)]

Да ли је нека мелодија у вама изазвала неко духовно осјећање, које вас је приближило Богу, нпр. осјећај жалости због учињених гријехова?

Да ли нека мелодија може да буде Богом благословена, тј. да некако буде носилац благодати Божије, тј. да се преко мелодије усели благодат у човјека?

Или ја не знам шта причам и у заблуди сам?

[мирођија]

    Мислим да сама музика не може да пренесе благодат,ако у

    човеку није посејано семе чију клицу отвори одређена благодатна

    музика.

    Када ово слушам,мој живот стаје.

        Αι Γενεαί Πάσαι - Ω Γλυκή Μου Έαρ