Пренос моштију светог оца Николаја, Свети пророк Исаија, Свети мученик Христифор . . .

[Владан]

среда 22. мај (9.мај)

 

Пренос моштију светог оца Николаја

Овај светитељ родио се у граду Патари, у Ликији. Родитељи његови, Теофан и Нона били су људи знаменити, високородни и богати и чинили су многе милостиње према сиромашнима. Био је то велики угодник Божији, велики Чудотворац и изврсни посредник пред Богом. Још као дете дали су га родитељи његови да учи Свето Писмо, те пошто се одликовао природном бистрином ума и руководством Светог Духа, за кратко време стекао је велику мудрост. Име је добио по свом стрицу Николају, епископу града Патаре. Замонашио се у манастиру "Нови Сион" и још за живота народ га прозва Светитељем. Био је изабран за архиепископа града Мира у Ликији, где је и сахрањен након смрти, 343 године. Одатле је под најездом Муслимана, 1087. године, народ склонио његове свете мошти у Бари у Италији. Пренос моштију је извршен по чудесном сновиђењу једног христољубивог, побожног и праведног монаха, коме се јавио Свети Николај и рекао да се његове мошти пренесу у Бари, који је у то време био под православним патријархом. Како је речено тако је учињено. Приликом преноса светих моштију, десила су се многа чудеса. Исцелише се болесни, хроми и слепи, глуви и бесомучни. Та чудеса и чудесна исцељења дешавају се и дан данас. Зато многи хришћански ходочасници походе град Бари, где је временом саграђена и црква у знак захвалности и част његову, и долазе ту из разних крајева света на поклоњење чудесним моштима и кивоту светитеља Николаја.

При преносу светитељских моштију догоде се многа чудеса, како од додира моштију, тако и од мира, које се изобилно точило из моштију. Још се у овај дан спомиње чудо светог Николаја над Стефаном Дечанским, краљем српским; наиме, како је светитељ Николај повратио вид слепоме краљу Стефану (в. 6. децембар).

Тропар:

Приспје ден свјетлаго торжества, град Барскиј радујетсја, и с њим всељенаја всја ликовствујет пјесанми и пјенми духовними; днес бо свјашченоје торжество, в пренесеније честних и многоцјелебних мошчеј, свјатитеља и чудотворца Николаја, јакоже солнце незаходимоје возсија, свјетозарними лучами, разгоњаја тму искушениј же и бјед от вопијушчих вјерно: спасај нас јако предстатељ наш великиј Николаје.

Свети пророк Исаија

Овај велики пророк беше од царскога рода. Рођен у Јерусалиму од оца Амоса, брата Амасије, цара јудејског. По великој благодати Божјој, која је била у њему, Исаија се удостоји видети Господа Саваота на престолу небеском, окруженог шестокрилним серафимима, који непрестано певају: "Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот". Исаија је пророковао много ствари, како појединим људима, тако и народима. Једанпут је три дана ходио сасвим наг по улицама Јерусалима проричући скори пад Јерусалима под асирског цара Сенахерима, и опомињући цара и главаре народне, да се не уздају у помоћ Мисираца и Етиопљана, пошто ће и ови ускоро бити покорени од истога Сенахерима, него да се уздају у помоћ Бога Свевишњега. И ово пророчанство, као и сва остала, дословце се испунило. Али, најважнија су му пророчанства о ваплоћењу Бога, о зачећу Пресвете Деве, о Јовану Претечи, и о многим догађајима из живота Христова. Овај видовити муж беше, због чистоте срца свога и због ревности према Богу, примио свише још и дар чудотворства. Тако када опседнути Јерусалим страдаше од жеђи, он се помоли Богу, и вода потекне испод горе Сиона. Та вода прозвана је Силоам (послата); и на ту воду упутио је доцније Господ слепорођеног да се умије, да би прогледао. У време цара Манасије, када Исаија грмљаше против незнабожачких обичаја цара и главара, сравњујући тадањи нараштај са Содомом и Гомором, диже се против овога великог пророка гнев главара и народа, и он би ухваћен, изведен ван Јерусалима и тестером преструган. Живео и пророковао на седам стотина година пре Христа. (Видети, Књигу пророка Исаије у Старом Завету.

Свети мученик Христифор

Свети мученик Христифор велики чудотворац. Нарочито поштован у Шпанији. Њему се народ моли највише против заразних болести и великог помора. Намучен за Христа и прослављен од Христа 249. године.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest]

СВИ СВЕТИ МОЛИТЕ БОГА ЗА НАС ГРЕШНЕ!!!

[Guest]

РАСУЂИВАЊЕ

Мучеништво за веру може сваки хришћанин примити на себе, како у време гоњења вере тако и у време мира. Авва Атанасије рече: „Буди мучен савешћу, умри греху, умртви уде земаљске, и бићеш мученик по жељи својој. Они су се борили c царевима н кнежевима, — имаш и ти цара греха, ђавола, и кнежеве демонске. Пре су били кумири, капишта и идоложртвеници. И сад постоје они у Души мислено. Ко је роб блуда, тај се клања идолу Афродите. Ко се гневи и јари, тај се клања идолу Ареја. Ko je среброљубив и затворен према муци и беди суседа свога, тај се клања идолу Хермеса. Ако се уздржиш од свега овога, м сачуваш себе од страсти, победио си кумире, одрекао си се зловерија, и постао си мученик за веру.” И тако, дакле, не мора човек нарочито чезнути за гоњењем и мучеништвом. Може свак и у свако време трпети мучеништво ради Христа и Његовог Јеванђеља.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам силазак Бога Духа Светога на апостоле и то:

1. како се сви људи диве и чуде слушајући апостоле где говоре разним језицима,

2. како се неки подсмевају говорећи: накитили су се вина!

БЕСЕДА

о проклетству човека који се узда у човека

Овако вели Господ: да је проклет човјек који се узда у човјека и који ставља тијело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово (Јерем. 17, 5)

Кад човек одступи срцем од Господа, онда се он обично узда у људе и у себе — јер у кога би се иначе могао уздати, кад је већ одрешио свој чун од лађе Божје. Кад је већ одрешио свој чун од лађе Божје, не остаје му ништа друго него да се узда у свој чун и у чунове својих суседа. Слабо уздање но — другога му нема! Плачевно уздање над бездном пропасти но — другога нема!

Но, о небо и земљо, зашто одреши човек свој чун од лађе Божје? Шта би човеку да бежи од своје сигурности? Какав рачун прорачуна кад нађе да ће му бити боље осамљену на бурним таласима неголи у дому Божјем и покрај скута Божјег! С ким направи савез кад раскиде савез с Богом? Да ли с неким јачим од Бога? Безумље, безумље, безумље!

Да је проклет човјек који се узда у човјека! Ово је Бог рекао једанпут а људи хиљаде пута. Разочарани у своме уздању у људе, људи су хиљаде пута проклињали онога ко се узда у човека. Бог је рекао само оно што су људи и сувише добро искусили и искуством својим утврдили, на име: како је заиста проклет човек који се узда у човека!

Зато да се у Бога уздамо, браћо моја, у Бога, који је тврда лађа на бури, и не изневерава. Уздајмо се само у Њега. јер свако друго уздање је ђаволска обмана. У Тебе се уздамо, о Господе, тврђо наша и уточиште наше. Ти нас вежи уза Се и не дај нам одрешити се, ако ми, по безумљу и проклетству, покушамо одрешити се од Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.

[Guest]

http://days.pravoslavie.ru//Days/20130509.htm

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/-/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%98-%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B5%D1%98-%D1%82%D0%BA%D0%B0%D1%87%D0%BE%D0%B2-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98-%D1%87%D1%83%D0%B4%D0%BE%D1%82%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B0%D1%86-r1634

[Данче*]

Пренос моштију Светог оца Николаја

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xpf1/v/t1.0-9/11216250_824172870970686_3670152276139886247_n.jpg?oh=2bd887cb489f6294c176a864b18e3510&oe=55CEAFC0

 

Године 1087, при грчком цару Алексију Комнену, и при цариградском патријарху Николи Граматику, би најезда Измаиљћана на грчке покрајине. Почевши од Херсона ови непријатељи крста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс. 77, 17). Јер када људи који живе без покајања много ожалосте и огорче Бога, тада он не штеди ни светиње, нити услишава молитве угодника својих. Са тог разлога Господ једном приликом рече пророку Јеремији: Да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја окренула к томе народу; отерај их испред мене, и нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко за ропство, у ропство (Јерем. 15, 1-2). Пошто таким праведним гневом Божјим бише опустошене многе покрајине грчке, међу њима и Ликија са градом Мире, Господу би угодно да се чесне мошти његовог угодника светитеља Николаја пренесу из опустошеног града Мире у многољудни град Бари. А то би са два разлога: прво, да свете мошти таког светила света, чија света душа живи у неисказаној светлости на небу, не би остале на земљи под поклопцем и без поштовања, и да овај непресушни извор чудесних исцелења не би остао неискоришћен од људи; и друго, да и Запад не би био лишен доброчинстава Божјих, која бивају молитвеним заузимањем овог великог архијереја.

То пренесење светих моштију би извршено на овај начин: једном христољубивом, побожном и праведном презвитеру који је живео у граду Бари, јави се ноћу свети Николај и рече му: Иди и реци грађанима, и свему збору црквеном, да иду у ликијски град Мире, узму отуда моје мошти, пренесу их у овај град Бари, и ту положе, јер не могу да боравим тамо, у опустошеном месту. Ово тако хоће Господ Бог мој.

После тог виђења презвитер устаде, оде изјутра у цркву и исприча црквеном клиру и свему народу како му се те ноћи јави свети Николај и шта му рече. Они се сви веома обрадоваше томе, и рекоше: Данас Господ обилно изли милост своју на нас људе своје и на град наш, јер нас удостоји да примимо угодника његовог, светог Николаја. О они одмах спремише три лађе, изабраше угледне и богобојажљиве људе и прикључише им неколико чесних свештених лица, да иду по свете мошти великог светитеља Божјег Николаја. Но да би избегли сметње које би их могле снаћи путем, ови људи напунише лађе житом, и као трговци кренуше на пут тобож ради трговине. Пловећи срећно, они допловише најпре у Антиохију. Ту продадоше жито, и као трговци накуповаше неке друге ствари. Али ту сазнадоше од неких људи да су пре њих стигли у Антиохију инострани трговци, Венецијанци, са намером да иду у Ликију и узму мошти светог Николаја. Стога они хитно отпловише и благополучно стигоше у Ликију, и пристадоше у пристаништу града Мире. Пошто се добро распиташе за цркву и мошти светога Николаја, они се наоружаше, јер се бојаху да не наиђу на сметње које би онемогућиле остварење њихове намере. Тамо нађоше четири монаха и упиташе их где се налазе мошти светог Николаја да им се поклоне. Монаси им показаше гробницу у цркви, у којој под поплочаним патосом лежаху целебне мошти светитеља Христова. Барјани онда раскопаше патос црквени, нађоше светитељеву раку, и кад је отворише видеше да је пуна миомирисног мира које је текло из светих моштију. Они онда покупише миро у своје судове, а светитељеве мошти с радошћу узеше, и свештеници их на рукама до лађе однесоше и тамо чесно сместише. Са њима пођоше и два монаха, а двојица остадоше при цркви.

Са тако добром и неисказано скупоценом робом Барјани испловише из мирликијског пристаништа 11 априла, и срећно стигоше у свој град Бари у недељу вече 9 маја. А када житељи града сазнадоше да су им стигле чесне мошти великог угодника Божјег, одмах са епископима и свештеницима и иноцима и целокупним клиром црквеним изађоше у сусрет сви: и људи и жене и деца, и старо и младо, и велико и мало, са свећама и тамјаном, певајући и славећи Бога и његовог светог угодника. И тако дочекавши радосно и веома свечано ову неизмерно скупоцену ризницу духовну, положише је у цркви светог Јована Претече крај мора.

И одмах се стадоше збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу вече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду - двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи. - О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег.

Но и после овога сваки дан се непрестано даваху од светитеља Николаја чудесна исцелења, а и сада се дају свима који му с вером прибегавају. Видећи где се тако чудотворна благодат излива обилно из моштију светог оца Николаја као из неког извора, грађани града Бари сазидаше у име његово велику и прекрасну цркву и веома је скупоцено украсише. Затим направише кивот од сребра, па га позлатише и драгим камењем окитише. И треће године по пренесењу чесних моштију из ликијског града Мире они позваше околне архиепископе и епископе са њиховим клиром ради пренесења моштију светог Николаја у нову цркву. Ови дођоше, положише светитељеве мошти у сребрни кивот, па чесно пренесоше свете мошти великог чудотворца Николаја из цркве светог Крститеља у нову цркву, подигнуту у његово име, и поставише их у олтару, деветога маја. Пренеше они и стари кивот светитељев, у коме он беше донесен из града Мире, поставише га у цркви и метнуше у њега део руке од моштију светитељевих. И од тога времена би установљено да се сваке године деветога маја празнује пренесење чесних моштију светитеља Христова Николаја, и то двоструко пренесење: и оно из града Мире у град Бари, и ово из цркве светога Претече у цркву светога оца Николаја Чудотворца.

И отада многи народ одлази тамо на поклоњење светитељу, и целива његове свете мошти и кивот. Неколико година после пренесења чесних моштију светитељевих, сам се светитељ Николај јави једноме монаху у граду Бари и нареди да се његове мошти ставе под свети престо у олтару. И бише положене тамо чесне мошти које точаху из себе свето миро. То се и сада може видети тамо, и то миро се даје на исцелење од сваковрсних болести, у славу Христа Бога нашег, прослављеног у светитељу његовом, са Оцем и Пресветим Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове, амин.

http://www.svetigora.com/node/10703

[Данче*]

"Правило вјери и образ кротости, воздержанија учитеља јави тја стаду твојему, јаже вешчеј истина. Сего ради стјажал јеси смиренијем високаја, нишчетоју богатаја: отче свјашченоначалниче Николаје, моли Христа Бога, спастисја душам нашим."

 

[Viktor Ljvovic]

Једанпут је три дана ходио сасвим наг по улицама Јерусалима проричући скори пад Јерусалима под асирског цара Сенахерима,

 

Ovo nije tacno. U Bibliji pise da je sveti prorok Isaija 3 godine isao golisav i bos ulicama. Valjda su piscima teksta 3 godine bile previse

 

2τότε ἐλάλησεν κύριος

πρὸς Ησαιαν λέγων Πορεύου καὶ ἄφελε τὸν σάκκον ἀπὸ τῆς ὀσφύος σου καὶ τὰ σανδάλιά σου ὑπόλυσαι ἀπὸ τῶν ποδῶν σου· καὶ ἐποίησεν οὕτως πορευόμενος γυμνὸς καὶ ἀνυπόδετος. 3καὶ εἶπεν κύριος ῝Ον τρόπον πεπόρευται

Ησαιας ὁ παῖς μου γυμνὸς καὶ ἀνυπόδετος τρία ἔτη, ἔσται σημεῖα καὶ τέρατα τοῖς Αἰγυπτίοις καὶ Αἰθίοψιν

 

https://www.academic-bible.com/en/online-bibles/septuagint-lxx/read-the-bible-text/bibel/text/lesen/stelle/23/200001/209999/ch/f52a08ebf5b0f6f5197490780c0ad3e1/

[Данче*]

Преко леда до спасења

Чуда која Отац наш небески чини спадају у најдивније пројаве Његове љубави према нама људима. Она су очигледан доказ Његове доброте и промишљања о људима која за циљ имају спасење душе а чини их или непосредно или посредством светих Његових угодника и светитеља. Међу светима Његовим најпознатији је свети Николај Чудотворац, један од најслављенијих светитеља у нашем српском роду.

 

Јануара 1996. године сам због нечега узела да прегледам старе папире и фотографије, које сам чувала у кутији. Узела сам у руке своју комсомолску карту. Некако одмах сам почела да се сећам догађаја из младости. Јануара 1956. године су мењали те карте за нове, то је било на дан Христовог Рођења. Тада сам живела у Тулској области и било ми је свега 14 година. 

Рејонски одбор комсомола се налазио 17 км од нашег сеоцета. Рано ујутру су нас, ђаке, довезли аутобусом у рејонски центар. Ја и моја другарица смо прве добиле нове карте. Ја нисам желела да чекам, да свима замене карте, и предложила сам Љуши (тако се звала моја другарица) да одемо до моје рођаке, која живи 4км од градића. Брзо смо дошле до ње. Она нас је угостила и ја и Љуша смо буквално “утонуле” у књиге. Тетка је имала сабрана дела “Светске историје” и Велику совјетску енциклопедију. То је у то време била велика реткост. 

Читајући нисмо ни приметиле како је дан пролетео. Брзо смо се обукле и отишле на аутобуску станицу на крају села. Смркавало се. Закасниле смо на аутобус; чекати следећи – било је хладно, а ићи пешке – хладно и веома далеко, више од 12км. Могуће је било ићи поред језера, које је служило као резервоар за скупљање воде, и тиме скратити пут за трећину. Не сећам се која је од нас две то предложила, али смо скренуле на стазу која води до њега. Приметила сам да нико тог дана није прошао стазом – стопе су биле затрпане снегом. Љуша ме је умиривала: кажу да се стаза види и поред језера. 

Али када смо дошле ближе, запрепастиле смо се: био је лед, са тамним пукотинама, злослутно блистајући под Рождественим небом, без икаквих отисака стопа. Стајале смо ћутећи, и не знајући ста да радимо. Аутобус је отишао, пешке је – и далеко и хладно, преко леда – страшно, може се упасти у несмрзнуто место на језеру. 

 

О чему је Љуша размишљала – ја не знам. А ја сам стајала и присиљавала се да се сетим неке молитве, коју ме је учила бака. Ничега нисам могла да се сетим сем: “Николаје Угодниче – спаси и сачувај нас”. Понављала сам и понављала те спасоносне речи. Тада је већ било сасвим мрачно. 

И одједном, на 20-30м од нас угледале смо на леду мушкарца у поодмаклим годинама, у старомодном кратком капуту, са стапом. Он нам је махао: што стојите, треба да сте на другој обали. Идите! И ми смо пошле за њим дрхтећи од страха и зиме, држеци се једна за другу. Нас путовођа је ишао напред, не дозвољавајући да му се приближимо, раздвајајући нас у страну, говорећи да ћемо пропасти кроз лед ако будемо ишле скупа. Тако смо и ишле, дршћући као јасикови листови, прескачући преко пукотина. А путовођа нас је водио само њему познатим путем, по мрклом мраку, заобилазећи несмрзнута места. Ширина језера је на том месту већа од 2км! 

 

Када је до обале остало 50-так метара, ми смо почеле да трчимо, престигнувши нашег путовођу. Скочивши на обалу, ја сам се зауставила, да заблагодарим томе ко нас је спасао од сигурне опсаности. Али, није га било ни на леду, ни на обали. Занемеле смо од страха. Постојавши још неко време, почеле смо да трчимо у село. Ћутке смо се разишле својим кућама. Када су нас следећег дана питали, како смо дошле кући, Љуша и ја смо без договора одговарале – аутобусом. Ни кући, ни пријатељима нисмо рекле ни речи о томе ста се десило. Сетивши се тога после отприлике 40 година, ја не сумњам, да нас је спасао Свети Николај Чудотворац. Хвала му за спасење наших душа.

Записао свештеник Алексеј Тимофејев

Извор: manastir-lepavina 

 

http://www.prijateljboziji.com/_-Preko-leda-do-spasenja/38681.html