Osmi dan Postanja

[grigorije22]

ДВОСТРУКА ЗАВОЈНИЦА

Осми дан Постања

Без обзира што припадамо истој биолошкој врсти Homo sapiensа, сваки од нас носи свој и ничији више геном – ниска гена. Народски речено, носи свој крст! А то је тек почетак. Предстоји нам да из тзв. аналитичне фазе геномике, у којој се сада налазимо, пређемо у синтетску. То значи да ћемо стварати потпуно нове или постојеће геноме мењати по нашој вољи

Величина генома

Откако постоје писмени записи, а и пре њих, човек је себи постављао два крупна питања: Порекло васионе и Порекло живота на Земљи. Самим тим питао се за своју будућу улогу и овде и у свемиру.

Није нимало чудно што су од искона све религије, на овај или онај начин, покушавале да на то одговоре. Поједина тумачења била су бизарна, из данашње перспективе, чак, смешна и наивна, рекли бисмо, бесмислена. Мало се знало, па је свако објашњење било могуће. Последње у том низу налазимо у првој књизи Мојсијевог петокњижја која се зове „Постање”, где се тврди да је Богу било потребно шест дана од дана када „у почетку створи Бог небо и земљу” до момента када „Бог створи човека по обличју своме, по обличју Божијему створи га мушко и женско створи их”.

А онда половином 19. века, тачније 1858. године, теорија Чарла Дарвина објављена у књизи „Порекло врста” је из основа променила схватање нашег порекла. Укратко, нисмо створени одједном и напречац тако што „створи Господ Бог човека од праха земаљског, и дуну му у нос дух животни, и поста човек душа жива”, већ полако еволуцијом, за око 3.5 милијарди година, колико је било потребно од првих живих бића до човека.

Дакле, захваљујући Чарлсу Дарвину почели смо да објашњавамо своје порекло науком, а не веронауком!

Историјски гледано, протеклих 150 година човечанство се не само у биологији већ и у другим областима усредсредило да научно, без свакојаких фатаморгана, одговори на горе наведена најсуштинскија питања која нас од искона тиште.

Дарвинов аксиом

Усредсређујући се у овом напису на жива бића, у том контексту и на човека, прекретницу у нашем поимању суштине живота означило је откриће Џејмса Вотсона и Френсиса Крика 1953. године који су растумачили хемијску структуру дезоксирибонуклеинске киселине , ДНК, помоћу које смо могли да на научној основи заснованом гледишту одгонетнемо тајну живота и особине свега живог на кугли земаљској. Ово откриће ставило је тачку на расправу стару колико је стара и сама људска врста.

Да ли живот има магичну и мистичну суштину или је као свака друга хемијска реакција која се изводи у лабораторији, плод уобичајених физичких и хемијских процеса? Да ли постоји нешто божанско у срцу ћелије што је чини животном? Вотсон-Крикова двоструко уланчана структура ДНК је одговорила дефинитивним – НЕ! С тим НЕ до тада исправно дефинисана само као Дарвинова теорија, теорија је прешла у Дарвинов аксиом!

Од 1953. до данас, захваљујући великом броју изванредних научника, назвао би их спектакуларним технолошким иновацијама, и милијардама и милијардама инвестираних долара широм света, стигли смо до момента када се укупна наследна материја неког организма, у науци названој ГЕНОМ, може прочитати и дешифровати за неколико дана уз релативно мале трошкове.

У ишчитавању генома, од најједноставнијих до најсложенијих живих створења, повремено су искрсавала изненађења. Основна претпоставка била је да, уколико је неки организам сложенији, а на самом врху мора да буде, ко ако не човек, онда и геном таквог бића мора да буде највећи, јер треба да „покрије” све сложене функције које други немају. На пример, свест код човека. Из парцијалне листе коју прилажем види се да то баш није тако.

Из ове табеле се види, рецимо, да продавац лука има шест пута мањи геном од лука који продаје!

Зора стварања

Наведене разлике у величини генома су већ дуго горуће, замршено, изазовно питање објашњавања механизама еволуције. Основно очекивање, као што рекосмо, јесте да – уколико је неки организам сложенији, биће му потребан већи геном – зато што треба да садржи већи број информација него онај једноставнији. Таква је, заиста, корелација између величине генома квасца који је већи од бактерије (коли), али оба су мања од нашег генома.

Међутим, поменута корелација је слабашна. Природно је претпоставити да природна селекција, то ће рећи еволуција, подржи и одржи што мању величину генома. Сваки пут када се ћелија подели, она мора да удвостручи своју ДНК; што више има да копира, то је већи простор за грешке, а потребно је и више времена и више енергије. То је, очигледно, велики подухват за амебе, даждевњаке, пшеницу.

У овом тренутку једино можемо да претпоставимо да су се у случајевима изузетно великих генома неки селективни притисци супроставили селективним импулсима да одрже геном што „мршавијим”. У савременој литератури на ову тему више је спекулација него валидних научних објашњења.

Уосталом, тек смо закорачили у цик зоре Осмог дана стварања, када се раздани боље ћемо сагледати ову изузетно важну непознаницу еволуције.

И најзад, шта нова наука геномика, посебно преко америчког Хуманог геномског пројекта, утемељеног здушном подршком Џејмса Вотсона, значи за нас? Колико смо научили о својој прошлости тумарајући путевима еволуције? Зашто имамо само нешто више од 20.000. гена када, рецимо, винска мушица има 14.000 или обична бактерија 4.000?

Сазнали смо да смо пореклом из Јужне Африке, да су нам прародитељи били Бушмани из пустиње Калахари. Сазнали смо да све наше болести имају подлогу у структури нашег генома. Сазнали смо да се по геномској структури међусобно веома разликујемо што нам не обезбеђује само различит изглед него и пријемчивост за болести, дуговечност, интелигенцију.

Једном речју, све што нас чини посебним записано је у нашем индивидуалном геному и нигде више поновљеном. Чак ни код једнојајчаних близанаца! Сада знамо, на пример, да нема два канцера дојке или коже, као ни осталих, са истом геномском подлогом. Колико канцера у свету, толико различитих геномских подлога.

Крст геном

Главни закључак из досадашњих геномских анализа, а обухваћен је приличан број појединаца из Азије, Европе, Африке, Америке, Аустралије, јесте да не постоји универзални хумани геном. Без обзира што припадамо истој биолошкој врсти Homo sapiensа, сваки од нас носи свој и ничији више, јединствен геном. Народски речено, носи свој крст!

А крст је геном чију су нам сваку од јединствених половина даровали наши родитељи, њима њихови и тако уназад 10.000 генерација до Бушмана из Калахарија. Зато када кажемо хумани геном, морамо да нагласимо Перин, Јовин, Мирин, Јованкин итд.

Имајући у виду да ишчитавање хуманог генома постаје све јефтиније, можда ће цена пасти на 1.000 долара, моћи ћемо да предвидимо основне контуре способности и понашања сваког од нас. Када будемо имали свој „здравствени картон” у облику прочитаног генома, лекар ће моћи да нам препише лек који ће, управо, за нас бити делотворан.

Предстоји нам, такође, да из тзв. аналитичне фазе геномике, у којој се сада налазимо, пређемо у синтетску. То значи да ћемо стварати потпуно нове или постојеће геноме мењати по нашој вољи. Први од таквих успешних подухвата урадила је прошле године група научника у лабораторији Крејга Вентера, створивши прву ћелију коју је потпуно контролисао хемијски синтетисани геном. А то је тек почетак.

Напослетку, престаћемо да страхујемо од неизвучене премије или, макар, улога у геномској лутрији, игри наших родитеља! Генетичко, сада већ геномско инжењерство, је нешто с чиме ћемо морати врло брзо да се суочимо и морално и друштвено, а богами и политички. Ваљда смо довољно интелигентни да то питање разрешимо.

Закорачили смо у Осми дан Постања. Нема одмора, док траје обнова!

(Из додатка НИТ - број1)

Проф. др Владимир Глишин

објављено: 16.05.2011.

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/Nauka/Osmi-dan-Postanja.sr.html