Prederag Anđelić

[Radmila]

Istorija je borba dobra i zla

Kada smo se posle Brozove smrti našli suočeni sa stvarnošću koju više nije bilo moguće prikrivati niti ulepšavati, otvorila su se mnoga neprijatna pitanja i dogodile šokantne spoznaje. Šiptarska pobuna 1981. godine nas je osvestila u pogledu posledica koje su izazvala politička kvazi rešenja u kojima je živeo ne samo Srpski narod, nego i drugi narodi Jugoslavije. Pošto je Brozov režim decenijama bio sve i svja, a naročito Broz lično, naravno da je on morao biti i najodgovorniji za takvo stanje. Istražujući bez ideoloških stega, zapazio sam određene koordinate i konstante koje se tiču Srbije, svojevremeno oličene u paroli Slaba Srbija jaka Jugoslavija. Postavilo se pitanje, zašto je najveći narod Jugoslavije morao biti ''imobilisan'', gurnut u stranu od razvoja i emancipacije koju su uživali drugi narodi, napose nacionalne manjine u njoj? Dokumentovan odgovor u vidu zaključka do kojeg sam i sam došao dali su brojni istraživači, istoričari, publicisti, obaveštajci, a sve je ukazivalo na ulogu Broza u jugoslovenskoj i post-jugoslovenskoj drami, do naših dana... Ovako ekskluzivno za Srpsku politiku književnik Predrag Anđelić objašnjava razloge svoga interesovanja za događaje i procese koji se odvijaju daleko od očiju neupućenih.

Autora izuzetno zanimljivog špijunskog trilera Letač, čija internet stranica obiluje biranim sadržajima o političkim, obaveštajnim i ezoterijskim dešavanjima iza kulise a njegovi tekstovi izazivaju veliku pažnju, nismo želeli da zamolimo za viđenje samo trenutne situacije u kojoj se naše društvo nalazi, već da otvorimo i druge teme iz njegovog domena, što bi se moglo sintetički izraziti pitanjem: ko vlada svetom?

- U pogledu odgovora na vaše pitanje, postoji nekoliko škola mišljenja. One nalikuju razlikama koje ljudi imaju prema pitanju da li postoji Tvorac, pa tako, u zavisnosti jesu li ljudi verujući ili ne, formira se i optika i ugao posmatranja na procese u ljudskom društvu, odvajkada. Jedni istoriju posmatraju kao borbu dobra i zla, dok joj drugi odriču bilo kakva metafizička svojstva izvan teorije proizvodnih odnosa i proizvodnih snaga, u novije vreme teorije interesa, videći u svemu samo želju za novcem i ništa više. Zalaganjem ozbiljnih istraživača (u našoj sredini bih istakao dvoje od njih – Zorana Nenezića i profesorku Smilju Avramov), uvidom u arhive i deklasifikovana dokumenta pa potom rekonstrukcijom istorijskih događaja, kao i retkim svedočanstvima neposrednih aktera koje treba primati sa dozom rezervisanosti, dolazi se do zaključka o postojanju centara moći u svetu koji su u pozadini glavnih tokova te istorijskih zbivanja. Argumenti za takve tvrdnje sve su brojniji, mada ćemo za neke slutnje još uvek morati da pričekamo konkretne dokaze. Najbolji primer je upravo pomenuti Broz, čije su arhive od Moskve, Rima, pa do Londona i dalje nedostupne.

Kažite nam konkretno koji su to centri koje spominjete?

- Jedan moj prijatelj ima običaj da kaže kako je sve u knjigama... Dopunjujući ga mogao bih reći da ima ponečeg i na filmu (smeh). Ako ste gledali Kopolin treći nastavak Kuma, u kom tradicionalna mafija, pokušavajući da uđe u legalne tokove biznisa dolazi u kontakt i sukob sa igračima koji je nadilaze, onda ćete moći da me pratite. U tom filmu je Mario Puzo, svesno ili nesvesno, po mom mišljenju dodirnuo suštinu. Radi se, naime, o starim, aristokratskim porodicama, čije rodoslovno stablo često potiče iz humusa Rimske imperije. One kontrolišu bankarstvo, osiguranje (naročito važna delatnost razvijana stolećima kroz pomorsku trgovinu), industriju, medije... Dr Džon Kolmen, autor znamenite knjige o Komitetu 300, i prebeg iz MI-6, tvrdi da raspolaže preciznim spiskom članova koji čine to misteriozno upravljačko telo kao i listom kompanija koje su pod njihovim uticajem, do čega je došao kao bivši operativac britanske obaveštajne službe (na mom sajtu zainteresovani mogu da pronađu video snimak predavanja dr Kolmena na engleskom pod nazivom Wake up America – Probudi se Ameriko). Shvatite da je do Prvog svetskog rata Evropa bila ona koja je apsolutno dominirala svetom. Od ulaska SAD na svetsku pozornicu, posle Prvog, a naročito nakon Drugog svetskog rata, suštinski se ništa nije promenilo. Amerika je samo izvođač radova, svetski snagator kao najjača pojedinačna sila razvijenog sveta, i ona je, poput britanskog carstva vek ranije, Španije i Portugalije pre toga... produžena ruka sile koja se nalazi na evropskom tlu.

                                                                                                                                    foto: P. Anđelić

U Evropi o kojoj govorimo je vekovima dominantna Rimska crkva?

- I patricijske porodice koje je podupiru. Jedan od ozbiljnijih istraživača koji je proučavajući grupu Bilderberg stupio na ovaj teren, Danijel Estulin, bivši ruski vojni kontraobaveštajac a sada pripadnik organizacije Metagrups, sačinjene od bivših i aktivnih obaveštajaca i protivobaveštajaca koji prate Bilderbergere i o njima izveštavaju javnost, izneo je ime jedne od tih porodica – Freskobaldi – čije se bogatstvo meri kvadrilionima dolara (kvadrilion je broj sa 24 nule). Dok je većina ljudi zainteresovanih za ovu tematiku čula za Rokfelere, čije bogatstvo seže vek i po unazad, i Rotšilde, od pre nekih dva i po veka, bogatstva porodica poput Freskobaldija potiču od pre hiljadu, pa i više godina unazad, iz Venecije, Firence, Đenove...

Vi ste ih u našem razgovoru nazvali ljudi u crnom...

- Po protokolu Rimske crkve, a tako je bilo i u slučaju predsednika Tadića i delegacije Republike Srbije pre godinu dana u zvaničnoj poseti Vatikanu, zvaničnike dočekuju predstavnici starih rimskih porodica (videti izveštavanje Politike o tom događaju) koji ih uvode kod pape. Pošto je protokolarna odora prilikom audijencija obavezno crna, za potrebe ovog razgovora sam ih tako imenovao. Inače, postoji legenda o tome kako su se predstavnici plemstva, odani Rimskoj crkvi, posle pada papske države pred naletima ujedinitelja Italije 1870. godine, u znak žalosti zavetovali na večnu crninu. Od 1870. pa do 1929. godine nema papske države, sve dok nekom koincidencijom i slučajnošću 1922. Musolini nije stupio na vlast i Lateranskim sporazumom iz 1929. godine vratio privilegije crkvi, doduše teritorijalno ograničene na jedan rimski kvart. Boja Musolinijevog fašističkog pokreta koji se nadahnjivao Rimskom imperijom bila je crna. A taj pokret je bio pelcer koji se dobro primio i u Nemačkoj za vreme Hitlera, u čemu je uloga tadašnjeg pape, Pija XII, prilično dokumentovana... Dakle, radi se o čistoj slučajnosti a svako ko drugačije kaže spada u teoretičare zavere...

Princeza Dajana i princ Čarls u crnoj odori kod pape

Mišel i Barak Obama

Hajde da rizikujemo taj epitet pa da progovorimo o tokovima zavere u naše vreme...

- Glavni tok je globalizacija planete. To konkretno znači da hiper-bogati postanu još bogatiji. Od nastanka sveta dominantna privredna grana je pljačka, sa robovlasničkim društvenim uređenjem u raznim oblicima. Nekada je bilo potrebno da vaša vojska ili horda fizički zauzme tuđu teritoriju da bi se dokopala vrednosti koje se tamo nalaze. Gola, takozvana tvrda moć je redovno izazivala otpor, što je uzrokovalo teškoće za osvajače i naposletku dovodilo do toga da oni budu proterani. Onda su mudraci za koje je moć jedini zakon (Might is right), došli na ideju da izvedu nevidljivu okupaciju i tako opljačkaju što se opljačkati može, jer takvoj okupaciji se ne pruža otpor. Naprotiv, kada se instaliraju poluge vlasti osvajača, od ideoloških kroz razne koncepte otvorenog društva te poželjnog sistema vrednosti, do političkih u vidu korumpiranih pseudo-elita u tim zemljama, narod okupiranih zemalja ima privid integrisanosti u moderne, svetske tokove. Jer isti proizvodi krase iste šoping-molove istih vlasnika i u kolonijama i u kolonijalnim metropolama. A to je ono što se nameće kao smisao čovekovog postojanja.

Krajnji cilj procesa globalizacije je ovladavanje svim resursima ove planete od strane onih koji su smislili formulu Kod vas se nalaze sirovine, ali kod nas se nalaze berze na kojima mi određujemo cenu vaših sirovina. Potom, svođenje čovečanstva na za njih prihvatljiv broj ljudi. Bauk globalizacije je terorizam. Nevidljivi (možda i nepostojeći?) neprijatelj koji može udariti bilo kada, bilo gde, na bilo koji način... Idealan da War on terror, borba protiv njega postane trajno polu-vanredno stanje. Stoga je pitanje ljudskih prava i sloboda, zamenjeno pričom o bezbednosti, koja je ugrožena. U tu svrhu se uvodi totalni video nadzor, sve naprednije generacije biometrijskih ličnih dokumenata, a početak bukvalnog žigosanja ljudi minijaturnim RFID čipovima koji će se ugrađivati pod kožu je neposredno pred nama. Uostalom, hrišćanima su dobro poznate reči iz Otkrovenja: ''I učini sve, male i velike, bogate i siromašne, slobodnjake i robove, te im dade žig na desnoj ruci njihovoj ili na čelima njihovima, da niko ne može ni kupiti ni prodati, osim ko ima žig...'' (Otkr. 13 glava, 16 i 17). Dakle, ovi čipovi će služiti i u identifikacione svrhe i za kupoprodajne transakcije, plaćanja...

U tom kontekstu, da li mislite da je tzv. svetska finansijska kriza planirana ili se demon kapitalizma potpuno otrgao kontroli?

- Mišljenja oko toga su podeljena. Mnogi (većina) smatraju upravo ovo što ste rekli, da je neutaživa pohlepa pokrenula entropijske mehanizme koji su u osnovi smrti svih dosadašnjih imperija. Naravno, ova sadašnja, globalna, raspolaže tim istorijskim iskustvima i  regulatornim mehanizmima kojima i inače želi sve da drži pod svojom kontrolom. Lično sam skloniji stavu što ga je svojevremeno izneo predsednik SAD, Ruzvelt, u vreme velike ekonomske depresije kada je obraćajući se Kongresu rekao: U politici se ništa ne dešava slučajno. Ako se neka slučajnost i dogodi, budite uvereni da je ona planirana. Ovim ne umanjujem ulogu iracionalnog u savremenim društvenim zbivanjima. Naprotiv, smatram da ona u osnovi počivaju na iracionalnom. Ali, zar mislite da se nije moglo predvideti čemu vodi preseljenje industrije iz razvijenih zemalja u Kinu, finansijski derivati - u osnovi lažni novac koji je služio kao pravi, te projekat osuđen na propast po imenu evro. Pročitajte poslednju analizu Bloomberg-a o evru, Pad evro-domina, koju je Politika prenela 19. novembra. Neće biti da je neko poverovao kako je moguće upregnuti vola i miša u isti jaram, da se poslužim metaforom uglednog analitičara Zvonimira Trajkovića. Monetarna politika Evropske centralne banke, ista za sve, je upravo takav jaram. Slabe ekonomije bi, da nije toga jarma, mogle devalvacijom nacionalne valute koju su utopile u evro osloboditi prostor za povećanje izvoza i time uposliti vlastitu privredu, te tako lakše prebroditi krizu. Bogatije članice evro zone, što je pokazao nedavni nemački slučaj, nisu voljne da pomažu PIGS states (ružna britanska opaska o klubu najproblematičnijih zemalja, sastavljena od njihovih početnih slova). Dakle, imamo situaciju koja je neizdrživa i neodrživa. Živi se na račun sutrašnjeg dana. Problemi se sve više gomilaju a njihovo rešavanje ostavlja za budućnost. Kao da se očekuje dolazak nekog deus ex machina po uzoru na antičke drame, nekog mesije a u osnovi možda antihrista...

Koji su, po Vama, glavni uzroci za stanje u našem društvu koje je u svakom pogledu veoma loše, i gde Vi vidite moguće puteve za izlaz iz tog stanja?

- Vaše pitanje nas vraća na sam početak našeg razgovora i ulogu neprijatelja još one prve države u kojoj su Srbi jedinstveno živeli, dakle Kraljevine SHS. Pošto je Srpski narod, čije su vojničke pobede i enormno stradanje koje je podneo ugrađene u temelje stvaranja te države, bio u njoj daleko najbrojniji, lansirana je teza o njegovim navodno hegemonističkim težnjama. Pa i pored stalnih unutarpolitičkih trzavica, Kraljevina Jugoslavija je bila na putu da postane jedna od najozbiljnijih i poštovanih evropskih država. Kada se otvore Brozove arhive, i ako se u dovoljnoj meri rasvetli uloga Kominterne i stranih činilaca u njegovom dolasku na čelo zabranjene Komunističke partije, te njegove veze sa ustašama pre i za vreme rata, kao i veze sa Vatikanom, onda će nam postati jasno ko nam ga je i zašto poslao, i zbog čega je njegova politika prema Srpskom narodu do smrti ostala neprijateljska. Ova digresija je bila nužna da shvatimo sa kakvim teškoćama i problemima smo suočeni odvajkada, što naravno ne sme i ne može biti opravdanje za naše vlastite greške i slabosti. A kada smo, krajem osamdesetih godina prošlog veka, pokušali da zaokružimo državni okvir barem Republike Srbije, krenuo je rat, pa blokada, bombardovanje, tranzicija... Danas smo, posle toliko gubitaka i razaranja svake vrste, nalik grogiranom bokseru, kako je to neko primetio. Međutim, po razornim učincima, decenija koja je na izmaku nema presedana u našoj dosadašnjoj istoriji. Jer, možete biti demonizovani, možete biti izopšteni iz tzv. međunarodne zajednice, možete biti bombardovani pri čemu vam je srušena kuća, što sve spada u omražene devedesete, ali ako ta porušena kuća ostane u vašem vlasništvu, vi ćete na njenim temeljima kad-tad sagraditi novu. Ako je, pak, prodate, ona više nikada neće biti vaša. U tome je suštinska razlika ove i prethodne decenije.

Vlast nakon prevrata od pre deset godina, suštinski je, svesno ili nesvesno, učinila dve stvari: u domenu politike, orijentisala je državu isključivo u smeru tzv. evroatlantskih integracija, pa je katastrofalna floskula o nemanju alternative potpuna zamena teza, tojest posledica činjenja onih koji su u kontinuitetu već deceniju na vlasti; u ekonomskoj sferi, zemlja se prekomerno otvorila za strane privredne subjekte koji su u njoj zagospodarili najpre ekonomskim krvotokom, finansijskim sektorom, tako da su banke u stranom vlasništvu postale neka vrsta protočnog bojlera za uvoz kapitala koji je ovde oplođen kroz kredite za kupovinu uvozne robe široke potrošnje, ponovo završio u centralama tih banaka u inostranstvu koje su ih i osnovale. Taj potop dinara koji je plivao u okeanu evra čije poreklo nije izvoz domaće robe, nego su ga povukle domaće banke u stranom vlasništvu iz svojih centrala, po principu ''zakona ponude i potražnje'', kako su godinama objašnjavali u NBS, uslovio je enormnu podcenjnost evra i precenjenost dinara, koja je učinila da naše prosečne zarade, iako sa padom industrijske proizvodnje, nerealno porastu u ovom periodu za oko devet puta... Tako je nastalo vrzino kolo u kojem je bilo isplativije uvoziti nego proizvoditi, privreda se gasila a uvoz i dugovi su rasli...

Ali, kako kaže izreka, može se činiti šta se hoće, ali ne može dokle se hoće. Srbiju očekuje dramatičan period u kojem će ono što se naopako činilo u poslednjoj deceniji doći na naplatu. Kako se zove kada država ovih dana od komercijalnih banaka uzima zajmove da bi isplatila budžetske korisnike jer su njeni prihodi nedovoljni? Da li je to možda bankrot? I od čega će se sutra vratiti kamata i glavnica, kada se danas nema ni za glavnicu?

Narod koji ostane bez ekonomskih resursa nema budućnost. Znam za slučaj privatizacije narodne imovine preduzeća koje je uspešno poslovalo, ali je strateškom odlukom države da sve mora da ide na doboš bilo prodato privatnoj kompaniji koja je, poštujući prelazni period u kom je zabranjena promena delatnosti i otpuštanje radnika, nakon toga otpustila gotovo sve radnike, pretvorivši ih od nekada pristojno plaćenih ljudi u lumpenproletere. Ne, ne treba kriviti novog vlasnika što se ponašao u skladu sa zakonom. Treba se pitati nešto drugo: da li je normalno staviti dobrobit jedne porodice, ma koje, iznad dobrobiti nekoliko stotina porodica otpuštenih radnika? Stvar je jasna kao dva i dva. U ovome vam je i odgovor na drugi deo vašeg pitanja.

Jedan pametan čovek je svojevremeno ironično prokomentarisao novu tranzicionu paradigmu u kojoj smo se jednog jutra probudili, rečima: Naše će šanse biti veće, ukoliko ih ne iskoristimo! Jer brzina na putu koji vodi u propast ne može se smatrati uspehom.

S. Pavlović

Srpska politika

25. novembar 2010.

[Zayron]

  Цитат

Inače, postoji legenda o tome kako su se predstavnici plemstva, odani Rimskoj crkvi, posle pada papske države pred naletima ujedinitelja Italije 1870. godine, u znak žalosti zavetovali na večnu crninu. Od 1870. pa do 1929. godine nema papske države, sve dok nekom koincidencijom i slučajnošću 1922. Musolini nije stupio na vlast i Lateranskim sporazumom iz 1929. godine vratio privilegije crkvi, doduše teritorijalno ograničene na jedan rimski kvart. Boja Musolinijevog fašističkog pokreta koji se nadahnjivao Rimskom imperijom bila je crna. A taj pokret je bio pelcer koji se dobro primio i u Nemačkoj za vreme Hitlera, u čemu je uloga tadašnjeg pape, Pija XII, prilično dokumentovana...

1. Vatikanski protokol je ustvari preuzeti i na potrebe Vatikana prilagođeni srednjovjekovni ceremonijalni protokol španjelskog kraljevskog dvora i ta crnina propisana njim je u njemu još vjekovima prije nego što se ikad čulo i znalo za nekog Garibaldija, Musolinija, Windsore, Obamove ili Tadića!

2. Ja se spremam napostovat ekscerpt, izvadak izrenomovanih istorijskih tekstova, radova respektovanih istoričarskom komunitom a iz kojih se vidi i to: "u čemu je uloga tadašnjeg pape, Pija XII, prilično dokumentovana..." i tiče se njegovog ANTINACIZMA i ANTIFAŠIZMA pa i ANTIKOMUNIZMA. Međutim sad o tom posljednjom nije riječ ni tema, dakle može se govoriti o njegovom dokazanom ANTITOTALITARIZMU s bilo koje strane da je taj totalitni sistem ili ta ideja potjecala i potekla. A koji je dokazao svim čim je stigao: od enciklika pa do direknih operativnih naređenja episkopima pomjesnih evropskih katoličkih crkvi za vrijeme 2ww i tajnih dokumenata koji su odtajnjeni tek nedavno a također i na osnovu njegove prepiske i ponašanja još kao veleposlanika Vatikana, papinskog legata u Berlinu prije nego što je postao papom i što mu ne osporava u svijetu nijedan ozbiljan istoričar koji drži do istorije i svoje osobne dobre povijesti i imena kao istoričara! Njegov antinacizam i antifašizam je evidentniiji, prokazateljniji i javan a da ga se dokazati lakše i brže nego takav taj antifašizam ili antinacizam bilo koga od vas na Forumu ŽRU ako bismo to dvoje htjeli nekako uporediti. Ne mislim tim reći da vi ili netko od vas na Forumu niste antinacisti ili antifašisti već to da dokaza antinacizma i antifašizma po pitanju djela i osobe pape Pija XII ima više nego što bi se ih našlo za vaš taj antinacizam i antifašizam dakle vas svih zajedno koliko vas na Forumu ŽRU ima članova kad bismo ih radi nečega od danas trebali potražiti. Znači takve vaše pismene i ostale dokaze i fakta koja bi nešto rekla o vašem antinacizmu i antifašizmu. U to ne trebate ni da sumnjate! Nisam imao vremena sad tokom Vaskrsa pa ga očekavajte tokom ovog mjeseca, maja. Tekst nije bio pristupačan ka kopiranju, blokirana bila funkcija copy-paste zbog autorskih prava pa sam ga morao ofotografovat i s cijelom slikom monitora, moraću ga prepisati s tih fotografija lično, sad mi je na tridesetak fotki nasnimljen, čeka na obradu i možda ako stignem i prevesti jer je na engleskom. U obliku prevoda bude ga moguće objaviti, biće objavljen na depozitoriju slovenskih hrišćanskih tekstova i materijala "Slava Christu" a ovdje će biti samo link tako da Forum ŽRU neće imati ni nikakvih pa ni teoretskih problema sa eventualnim autorskim pravima.

Dakle da rezimiramo, antinacizam i antifašizam pape Pija XII za vrijeme pa čak i prije 2ww je u svakom slučaju daleko manje sporan nego nacizam i antifašizam svih vas članova Foruma ŽRU zajedno kad bismo bili morali dokazati ga strogo istorijskim naučnim metodama i zdokumentirati, pri tom bismo kao te vaše dokumente uzeli onda barem vaše izjave u bilo kakvim medijima od školskih, preko građanskih pa do crkvenih novina, na radiju i TV, pa čak i vaše privatne dnevnike ako ih pišete ako već nemate nikakve mjerodavnije i ozbiljnije dokumente kao recimo papa Pio XII što ih ima te enciklike, diplomatsku i unutarcrkvenu poštu i prepisku itd. itd. Ali priznali bismo vam u svakom slučaju i to, naravno, bilo što nađete da imate napismeno, što ste izjavili u intervjuima ili napisali kao članak a  s datumom od prije recimo 01.05.2011.

To je taj tekst, čeka sad na obradu kod mene na desktopu - monitoru naslagan u obliku fotki!