Мисионарска делатност протођакона Андреја Курајева

Август 17, 2009

"Ноћни вукови"

Увод

Мисионарски портал и форум ђакона Андреја Курајева припада епархијским одељењима Мисионарског одељења Московског Патријархата. Ђакон Андреј Курајев је професор на Московској Духовној Академији.

www.kuraev.ru

Седиште руског мото-клуба "Ноћни вукови", примило је необичног госта, Владимира Путина. Његово руководство је испричало Премијеру о току припрема за пут у Севастопољ, где ће се одржати бајк-шоу, посвећен Црноморској флоти. на улазу у клуб Владимира Путина дочекао је његов председник Александар Задостанов, познат под надимком "Хирург".

Он је саопштио Премијеру да ће се 13. Међународни бајк-шоу одржати у Севастопољу 10.-11. јула и да ће бити посвећен не само Црноморској флоти , већ и 65. годишњици ослобођења града од фашистичких освајача.

Ове године у прослави ће учествовати не само бајкери из Русије, него и из суседних земаља. Главни део колоне од неколико хиљада моторциклиста је већ кренуо из Москве. "Хирург" је причао Путину да ће ту бити и руски рок-састав "Алиса" чија песма "Небо Словена" Највише одговара смислу акције. Главни "Ноћни вук" је показао Премијеру на карти маршруту мото-трке , која води кроз Орел, Курск и друге руске и украјинске градове. Бајкери су замолили Путина да стави потпис на карту, что је он радо учинио."Ноћни вукови" су му уручили слику са амблемом клуба, а Премијер им је поклонио велику руску заставу.

Бајкери су му показали своје "гвоздене коње". Путин је признао да је недавно покушао да вози мотоцикл.

Путин: "Покушао сам једном, недавно."

Хирург: "Да, ја сам у току."

Путин: "Заглавио ми се задњи точак, па сам се сударио са другим возилом. Просто сам пребрзо пустио квачило."

Хирург: "Ипак, желим да Вас то не одврати од даљих покушаја. Ипак нисте оставили мотоцикл у гаражу."

У Севастопољ бајкере прате познати руски музичари. Поред Константина Кинчева чланова саства "Алиса", ту су и састави "Арија", "Пилот"...Биће и присутни украјински рок-састави, нпр. "Браћа Карамазови".

Руска Православна Црква подражава акцију "Ноћних вукова" — рекао је подпредседник одсека Московске патријаршије за спољне црквене везе, отац Всеволод Чапљин.

"Међу бајкерима има много верника са којима контактирамо. Они редовно посећују црквене догађаје. Када су руководиоци бајкерског клуба " Ноћни вукови" испричали пресветом Патријарху о својој намери да иду у Севастопољ, он их је са интересоваљем саслушао шта намеравају да чине и пожелео им срећан пут".

Узред речено, акција ће се одржати пред посету Патријарха Москве и целе Украјине Кирила Кијеву.

Колона бајкера кретаће се по територијама Русије и Украјине , примајући у редове све своје истомишљенике. Придружиће им се пријатељи из Белорусије, Литваније, Летоније, Немачке, Полјске , Шведске, Србије, Чешке, Грчке и Бугарске. Осим тога, бајк-клуб је позвао неколико ратних ветерана да о њиховом трошку дођу до Севастопоља на сусрет са локалним ветеранима, поводом 65. годишњице ослобођења града-хероја.

Говор ђакона Андреја Курајева

Севастопољ, 35.000 људи, 2 сата ноћу,

Добра вам ноћ, људи!

Прво хоћу да вам се обратим молбом:

Многи од вас путовали су до овде хиљаде километара, и то није прошло без жртава. Код Харкова су погинула два младића. И зато имам молбу:

Ако неко чује за такав случај, сазна да се некоме десио удес, пренесите поруку, важи? Када видите момке у одећи "Ноћних вукова", дајте им имена, да се помолимо за њих. И напишите, уједно, ако имате и њихове телефоне. А ја ћу звати "Хирурга" и замолићу га да их позове и ободри а поруке ћу следеће недеље сам однети у Тројице-Сергејеву Лавру.

Па, "Ноћни вукови" су ходочасници 21. века.

Ходочасник је човек који бежи од себе.

Човек, који се уплашио оног што га окружује, оног што види на телевизији. Не може да верује је све то заувек, до гроба. И зато се тргнуо, пробао да постане неко други, тражи новог себе.

Савремени ходочасници, бајкери, то су људи који ђоновима, коленима, лактовима гребу о асфалт, да би скинули са себе кожу, кожу трбушастог посматрача догађаја са телевизора, да се не претворе у коначну жртву оног ко гледа рекламу.

Мада, има једна реклама, која ми се јако свиђа. То је реклама са мотом: "Узми од живота све!"

Па то су свете речи! Само треба схватити да то "све", није скупо пиво и доступне девојке. Ако од живота узимаш све, узми и беду и победу. Искуство детињства и искуство очинства. Искуство туге и искуство радости.

Радост може бити телесна, али и душевна.

И ако узимаш од живота све, паметно је се сетити, да за реч живот у Светом Писму постоји задивљујући синоним - Бог. Тамо су и Христове речи: "Ја сам пут, истина и живот".

Значи, ако хоћеш да узмеш све од живота, ти хоћеш да узмеш све од Бога. Али ако узмеш од Бога све и сам ћеш постати Бог. Да ли ће се то десити - не знам. Али ако човек о том задивљујуће високом задатку и не машта, онда се он не може задржати на нивоу човека. Машта много говори о човеку...

Сећам се старе руске приче, како је рибар ухватио златну рибицу и рекао јој: "Желим све да имам!". Рибица му каже:"Добро, све си и имао!"

Не желим такву причу за моју Русију. Не желим да је Русија "све имала". Хоћу да се у њој појави будућност, не само прошлост. Нека у Русији настају нови путеви, нова деца, нове победе!

Светла моја Русијо, не дај Севастопољ! Не дај своју децу!

А вама, момци, срећа на путу! Нарочито на путу - којим иде душа.

Видео снимци

http://rutube.ru/tracks/2128648.html?v=d84ab296bdca6a136178244b21619f92

http://rutube.ru/tracks/2127420.html?v=81ff2d3e5716feca05ace9496b4f4453

Август 20, 2009

Участники миссионерского рок-тура по Украине удостоены наград Украинской православной церкви

Митрополит Киевский и всея Украины Владимир наградил участников миссионерского рок-тура по этой стране орденами Украинской православной церкви "1020 лет Крещения Киевской Руси".

Церемония награждения прошла во вторник в резиденции митрополита Владимира в Киеве. Наград удостоены известный миссионер диакон Андрей Кураев, лидеры рок-групп ДДТ, "Братья Карамазовы" и "С.К.А.Й" Юрий Шевчук, Олег Кривошея и Олег Собчук.

"В ходе миссионерского рок-тура мы говорили о любви, добре, о том, что украинцы и россияне - единый народ. Это особенно актуально сегодня, когда происходит жуткая ситуация в зоне грузино-осетинского конфликта. Льется кровь, а ведь это тоже наши братья", - сказал О.Кривошеев в беседе с корреспондентом "Интерфакс-Религия".

Музыкант отметил, что, по некоторым данным, на рок-концерт, который состоялся в центре Киева в честь 1020-летия Крещения Руси в конце июля, собралось несколько сотен тысяч человек.

В свою очередь диакон А.Кураев сообщил агентству, что проведение такого же миссионерского тура по России пока под вопросом из-за отсутствия финансовых средств.

"Это достаточно дорогой проект. Нужно сцену с собой везти, технику, а в России не те расстояния, что на Украине. Сроки очень сжаты. Если делать в таком формате, как мы это делали на Украине, то максимум до октября надо успеть, потому что потом уже будет холодно, на площадях будет трудно работать", - отметил отец Андрей.

Он также рассказал, что ранее в частной беседе с ним председатель Отдела внешних церковных связей Московского патриархата митрополит Смоленский и Калининградский Кирилл, который также присутствовал на торжествах в Киеве по случаю 1020-летия Крещения, указал на важность того, чтобы Церковь могла найти слова для любой группы людей. В частности, был затронут вопрос о возможностях православной миссии на эстраде.

В этой связи собеседник агентства указал на принципиальное отличие рок-среды, которая ориентирована на поиск истины, внутренней свободы человека, от поп-музыки, перечень тем в которой крайне ограничен.

"Поэтому очень трудно, выступая на таком гламурном собрании, самому не оказаться гламурным, попсовым. Это не значит, что это невозможно, но уровень проповеди и личности проповедующего должен быть на порядок выше на поп-сцене, чем на рок-концертах", - считает отец Андрей.

Сам диакон А.Кураев, по его признанию, не взялся бы проповедовать перед посетителями поп-концертов.

"Это не мой уровень. Но, может быть, Господь явит такого златоуста, который сможет быть непопсовым в попсовом окружении. А может быть, это будет не златоуст, а батюшка такого очевидного внутреннего света, что когда он даже молча выйдет на сцену попсового концерта, то люди, увидев его глаза, все поймут без слов".

marija · Август 20, 2009

ЂАКОН АНДРЕЈ КУРАЈЕВ

ЗАШТО ДА ИДЕМ У ЦРКВУ,

АКО ЈЕ БОГ У МОЈОЈ ДУШИ?

Свако од нас има познанике, или чак и родбину, који са чуђењем гледају на наша искупљања у храму. На њиховим лицима је написано дубоко неразумјевање, некада и нервоза са љутњом. Некад се то преточи у ријечи сличне овим: "У реду, ударио си у вјеру, 'ајде де, нек ти буде. Али зашто још у цркву ићи, толико времена и снаге на то траћити? Ево, напримјер, ја такође вјерујем у Бога. Али ја вјерујем у својој души. Бог је код мене у мојој души, и мени нису потребне никакве вањске церемоније и ритуали. Сјети се само шта рече недавно сатиричар Михаил Задорнов: "Да бих општио са Богом - мени нису потребни никакви посредници!".

Како таквим људима објаснити наше понашањe? Као и увијек, за то постоје два пута: пут напада и пут одбране. Критика животне "философије" таквог типа не представља неки проблем. На крају крајева, заиста је довољно имати само покоју мрвицу здравог разума да би се схватило да је друштво у којем се дворске луде (данас се то зове "сатиричари") доживљавају као експерти у области богословља и духовног живота - веома болесно. Такво друштво болује као минимум од губитка осјећаја за хумор: оно више није у стању да се смије кад види како се дворска луда пење на проповједничку катедру... За садашње друштво је озбиљно оно чиме су се забављали наши преци на вашарима...

Такође не вриједи да се имало озбиљније удубљујемо у увјеравања наших критичара да је Бог њима наводно "у души". Да, наравно, такво стање представља највиши идеал духовног живота. То нам је желио још апостол Павле: "Дјецо моја, ради којих сам у поново у мукама рађања, док се и у вама не изобрази Христос!" (Гал. 4, 19); "да вам да тврдо да се утврдите Духом Његовим у унутрашњем човјеку, вјером де се усели Христос у срца ваша" (Ефес. 3,16-17).

Да је ријечи "Бог је унутар мене" рекао преподобни Серафим Саровски - те ријечи би имале тежину, зато што би оне представљале поштено свједочанство о плоду његовог подвига. Да пустињак каже да је он себе приучио непрестаној унутрашњој молитви, тако да се због тога удаљеност храма који он посјећује тек понекад и не осјећа толико - из таквих уста такве би ријечи такође биле оправдане.

Али када такве ријечи слушамо од малограђана... Тада имамо пуно право да се заинтересујемо: а какви конкретно духовни подвизи Ваши су Вас довели до таквог успјеха? Бога имате у души? Појасните, молимо Вас, какав је био пут Ваше молитве? Како често читате Молитву Господњу?... Шта? "Оче наш" не знате баш напамет?.. У реду, онда нам барем испричајте на који конкретно начин Ви преживљавате присуство Бога у Вашој души? Какве плодове дарова Духа Ви у себи осјећате? Да Вам припомогнемо: "А плод је Духа: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, вјера, кроткост, уздржавање" (Гал. 5,22-23). Имате ли Ви та осјећања? Не, не мислимо на особине Вашег карактера, него на дарове. Дар - то је оно што прије нисмо имали, али је приликом нашег духовног рођења ушло у наш живот, обновило га? Није ваљда да се не сјећате тог обновљења?

Надамо се да у Вашем душевном искуству можете разликовати: ово је "присуство Бога", а ово је испољавање обичних људских особина: осјећање љепоте, хармоније, осјећање савјести, људски афинитет према некоме?.. Не можете? Да ли то значи да Ви уопште нисте примјетили тренутак када је Бог, Творац Васионе, ушао у Ваш живот и у Вашу душу? Зар се то не може примјетити? Дакле, можда Он није ни улазио?

Односно, може ли бити да сте Ви једноставно побркали и поистовјетили вјеру у Бога са присутношћу Самог Бога? Али, сачекајте, да видимо, имате ли Ви уопште и вјеру? Јер, вјера није обична пасивна сагласност: "но, добро, слажем се, Нешто тамо негдје и постоји...". Вјера - то је стремљење ка томе да се истинитим покаже оно што је одлучила да заволи душа... Вјера не уступа пасивно притиску ауторитета или аргумената; вјера активно жуди: "ја хоћу, треба ми да буде тако!".

Вјера - то је дејство. То је стремљење ка ономе што се већ предосјећа, али још није постало очевидно. Стремљење ка ономе што се већ дотакнуло нашег живота, што је нањ бацило свој одбљесак, али још није ушло у њега зацијело... Вјера - то је жељење новог искуства. Али они који говоре: "ја имам своју вјеру, и она је у мојој души" говоре то са тако покислим очима, да је веома тешко повјеровати да су они икада осјећали икакво стремљење ка Богу.

Не можемо вољети а да не испољавамо своју љубав, да не чинимо баш никакве покрете према вољеном човјеку. Исто тако не можемо вјеровати а да никако не испољавамо своју вјеру у неким вањским дејствима. Ружа коју поклањају вољеној жени сама по себи није неопходна. Тај цвијет њој није драг због његове љепоте, него због одбљеска који је на њега положила љубав онога који га поклања. Цвијеће које смо сами купили и цвијеће које смо добили на дар на потпуно другачији начин оживљавају собу. Ако човјек тврди да некога воли, али ништа не чини у име своје љубави: не тражи сусрет, ништа не поклања, не одваја вријеме ради општења са вољеном особом, ништа не жртвује - то значи да се он једноставно хвалише пред својим, већ заљубљеним друговима: "па ето, нисам ја гори од вас, имам и ја љубљену!".

Е, па, ви који тврдите да имате "Бога у души" - шта сте то па ви учинили да бисте очистили своју душу за тако предивну Посјету? Како и којим именом сте Га позвали? Како Га чувате у себи? Шта се у вама промјенило од тог Сусрета? Да ли сте завољели Онога Којег сте срели? И шта то ви радите ради те љубави? Ако ли вас пак оваква питања наводе да збуњено ћутите - па, немојте барем сматрати да сте превазишли оне који макар нешто чине да би пребивали са Богом! Ви који вјечно стојите на једном мјесту - не презирите оне који корачају, чак ако се успут и спотичу!

Оваква питања се могу поставити онима који своју љеност оправдавају својом умишљеном "духовношћу".

Али и ми сами морамо знати због чега идемо у цркву. Да чујемо проповијед? За то је данас довољно укључити радио-пријемник. Да се помолимо? Молити се можемо свуда и у сваком тренутку. Штавише, управо тако и гласи апостолов савјет: "Непрестано се молите". Да бисмо принијели жртву? Данас има много скупљача прилога и на улицама. Да предамо цедуљицу са молитвеним поменом ближњих? Њу можемо предати преко познаника. Да запалимо свијећу? И њу можемо поставити пред кућном иконом. Зашто, онда, ми идемо у храм?

Штавише, неки људи говоре да када они хоће да се помоле - иду у шуму, на рјечицу или до мора, јер им је тамо, у Богосазданом Храму, лакше да осјете величанственост Творца и да Га прославе. Зашто бисмо, говоре они, одлазили из бескрајног Храма и улазили под тијесне сводове храма рукотвореног?

Да бисмо то схватили - хајде да за који минут изађемо изван граница хришћанског храма. Отворимо "Упанишаде" - древне индијске книге, састављене на прелазу из II у I миленијум прије Христова Рођења. Те књиге су до дан-данас свештене за хиндуисте, а однедавно су постале веома ауторитативне и за многе наше саотачаственике који су трагом окултиста отишли у данас модерно "ходочасништво на Исток". Ево како се у "Упанишадама" описује почетак стварања свијета: "На почетку овдје није било ничега. Све то бијаше обавијено смрћу или глађу, јер је глад - смрт. Он - који се зове смрт - пожеље: "Да се оваплотим" - и створи разум... Он се покрену, славословећи, и од његовог славословља роди се вода... Изнури се... Разумом он (глад или смрт) произведе спој са говором. То што је било сјеме, постало је година... Он отвори уста, да би појео рођеног... Помисли: "ако га убијем, имаћу мало хране". Тада он тим говором и тим тијелом створи све што постоји овдје: ...приношење жртве, људе, животиње. Све што је произвео одлучио је да прождере... Он пожели: "Нека ово тијело буде погодно за мене, ради жртве, и нека се оваплотим уз његову помоћ". Тада оно постаде коњ; када је порасло, постало је добро за жртвовања... Након завршетка једне године он га принесе у жртву самом себи, а друге животиње одаде боговима"[1].

Пред намa je објашњење једног од најконстантнијих паганских убјеђења: у религији и ритуалу се одвија кружна размјена једне те исте енергије. Божанство, стварајући свијет, троши у том труду немали дио својих сила, осиромашује, изнурава се. Од паганских богова одржавање у свијету реда, удржавање "космоса" од распада у "хаос" захтијева подоста напора. Богове који су онемоћали у трудовима на задржавању космоса (космос у смислу уређено стварање) од распада морају подржати људи. Због тога људи морају стати на пут ... рушења. Рушећи дио космоса, жрец ослобађа из њега енергију коју су богови некада давно потрошили да би је саздали и тим самим враћа ту енергију боговима, окрепљујући њихову снагу. У ритуалу се руши дио створеног свијета, да би тако потпомогнути богови могли одржати свијет у цјелини и заштити го од коначног распада. У нашем садашњем животу аналогију можемо видјети у раду физичара који су се научили да приликом вјештачки испровоцираног распада атома ослобађају енергију и усмјеравају је на друге циљеве... Паганско богословље је убијеђено да бог у творевини даје дио своје силе, и да од тога слаби. Али жрец, рушећи творевину пред лицем тог бога, приносећи му жртву, враћа натраг првоисточнику исту ону божанствену енергију, која је била заложена у дијелу космоса који се сада спаљује на жртвеном огњу. Ослобођена божанствена енергија се узноси ка породицама богова. И богови се буквално хране њоме.

Управо се због тога у другом паганском миту - "Епу о Гилгамешу", састављеном у древном Шумеру - налази детаљ који данас изгледа сатиричан и смијешан. Богови наводе на земљу потоп. Спасава се од њега само један човјек... Пролазе дани, и одједном богови примјећују да им људи нису доносили само таму и непријатности. Са ишчезнућем људи прекинула су се приношења жртви... Богови почињу да гладују и прекидају потоп. Када им пак шумерски "Ној" приноси прву жртву након завршетка потопа, како пише у том древном миту, "Богови нањушише добар мирис. Богови се, као мухе, искупише око онога ко им принесе жртву"[2].

Понекад богови као храну траже чак и људске жртве. Ево цитата из једног недавно објављеног новинског чланка у којем се говори о тужним проналасцима археолога: Америчкки антрополог Џон Рајнхард започео је радове "у рејону вулкана Љуљаљако зато што је некада раније читао о древном насељавању Инка на падинама тог вулкана. Чланови експедиције живјели су под шаторима на врху вулкана (високог 6705 метара). Послије готово мјесец дана копања испод камења и сухе промрзле земље извађене су три мумије, заврнуте у некакав крпичасти чаршав. Мумије су биле откопане на мјесту које извана подсјећа на ритуално сахрањивање. Поред мумија чланови експедиције су пронашли 35 предмета од злата, сребра и шкољки, остатке материје украшене орнаментом и везом, мокасинке и керамичко посуђе. У њему су се понегдје очували и остаци хране. Мумије - тијела двају дјевојчица и дјечака старости од 8 до 13 година - датирају из претколумбовог периода, то јест старе су отприлике 600 година. "Ове мумије, - изјавио је новинарима професор Рајнхард, - су најочуваније од свих које сам ја имао прилику да видим за сву моју каријеру. Оне су биле замрзнуте, док су друге мумије обично биле балзмоване. Имам основане сумње да су ове биле замрзнуте још као живе". Према ријечима америчког професора, дјевојчице и дјечак су, по свему судећи, били принесени у жртву боговима Инка у току неког религиозног ритуала који се вршио, највјероватније, једном годишње. "Имамо такође намјеру да разјаснимо, - наставио је научник, - како су дјеца била убијена, с обзиром да на лобањама нема трагова удараца који се, као правило, проналазе на лешевима оних које су приносили у жртву својим боговима". У септембру прошле године око града Арекипе на југу Перуа у вулканској зони било је пронађено шест замрзнутих мумија, додуше, не у тако савершеном стању, у каквом су биле аргентинске. Оне су такође, како претпостављају експерти, биле принесене у жртву боговима Инка, и на њиховим лобањама су пронађени карактристични трагови од удараца који свједоче да су прошли кроз обред приношења жртве"[3].

Дакле, најважнији проблем паганских религија - то је питање о томе, какве жртве људи морају приносити боговима. Када треба приносити жртву. Ко их мора приносити. У чему се мора состојати та жртва. По каквом ритуалу она мора бити принесена. Којем од многобројних богова... О томе говоре књиге које разјашњавају паганске церемоније.

Али у Јеванђељу ми видимо нешто дијаметрално супротно. Ако пагани говоре о томе - какву жртву људи морају принијети богу, Јеванђеље говори о томе - какву је жртву Бог принио људима: "Син Човјечији није дошао да Њему служе, него да Он послужи и Он да ода душу Своју за искуплење многих" (Мт. 20,28); "Јер тако вазљуби Бог свијет, да одаде Сина Својега Јединца, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни" (Јн. 3,16).

Схватате ли, Бог Библије толико надвисује сву васељену, да не може бити ни говора о томе да Он слаби приликом стварања свијета. Да, Бог Својом силом, Својом енергијом подржава постојање космоса. Али Његова бесконачна моћ се од тога николико не смањује. Па због тога нема ни потребу за попуњавањем уз помоћ људи.

Због тога библијска жртвоприношења нису потребна Богу, него људима. Људи просто морају да се науче да буду благодарни. Људи морају да се науче да макар дио свог живота, своје имовине и својег времена (сјетите се заповијести о суботи) умију да одбацују од себе и да предлажу пред лице Господње. Не зато што је Богу потребан тај, Њему удијељени дио. Него зато да се људи на тај начин уче жртвеној љубави.

Тек се десетим или стотим дјелићем религија састоји од онога што у њу уносе људи. Главно у религији је оно што у њу уноси Бог. Главно није оно што људи чине ради Бога, него оно што Бог чини ради људи. Главно у религији није оно што људи доносе у храм, него оно што из храма износе.

Оно што ми можемо принијети Богу, можемо то учинити на било којем мјесту. Све што постоји на свијету и онако припада Њему. Али има један такав дјелић битија, у којем је Бог дозволио да царује не Он, него други. Тај други - то је моја душа. То је тај собичак у бесконачном здању Васељене, у који Зидатељ свега не улази без питања. И од нас зависи - на службу чему ћемо ми поставити своју слободу, коју је нама даровао Бог. Да ли ћемо служити Богу, или себи самим и својим прохтјевима и похотама. Јединствено чиме ми можемо обогатити бескрајну власт Господа - то је ако ми и своју слободну вољу предамо Њему. Због тога "жртва Богу - то је дух скрушен" (Пс. 50,19). И ту жртву може принијети било који од нас. И у том смислу свако од нас је - свештеник. У том смислу треба разумјевати ријечи ап. Петра о томе да су хришћани народ који се састоји од свештеника (1 Петр. 2,9). Нико не може умјесто мене принијети у жртву Богу моју вољу. Само ја сам владам њоме и само ја сам могу принијети њу ка пријестолу Божијем. Принијети заклетву на вјерност и рећи: "Господе, воља Твоја, а не моја да буде! Благодарим Тебе за све што Ти пожелиш донијети у мој живот! Дај ми могућност да послужим Теби сваким мојим дахом!" - може се на било којем мјесту.

Дакле, оно што ми можемо принијети у жртву Богу увијек је са нама. И због тога ми увијек можемо рећи свом "Ја" ријечи којима је философ Диоген некада одговорио на понуду господара свијета Александра Македонског да испуни било коју молбу мудраца: "иди, и не заклањај ми сунце!".

Да би могао принијети жртву Богу, хришћанин нема потребу за храмом. Али у религији не постоји само оно што ми дајемо. Важније је оно што добијамо. Важно није оно због чега ми тражимо Бога. Важније је оно - због чега Он тражи нас.

Због чега ми најчешће долазимо у цркву и обраћамо се молбом Богу - добро је познато. Ми смо склони да у Богу видимо један подобар генератор хуманитарне помоћи: "Дај нам, Господе, подоста здравља, подоста успјеха и додатака у плати!...". Превише често ми Господа тражимо, према опасци светитеља Димитрија Ростовског, - "не ради Исуса, него ради хљеба куса"[4]. Али, гле, зашто Бог тражи нас? Хоће од нас нешто да узме? Или да нам нешто да?

Зашто зове Његова Ријеч: "Приђите Мени, сви који се трудите и који сте обремењени" (Мт. 11,28)?.. Нема у том позиву понуде типа: "И дајте Ми то и то...". Другачијом се предвјешћу завршава тај позив; он говори о томе шта ће Бог учинити онима који се одазову: "И Ј ћу вас успокојити... наћи ћете покој душама вашим".

Дакле, Бог нас зове к Себи да би нам нешто уручио. Шта то? Знање - "Научите се од Мене"... Дух - "Примите от духа Мојега"... Љубав, мир и радост - "Пребиваћете у љубави Мојој... Мир Мој ћу вам дати... Радост Моја у вама да буде...". Али Христос нам даје и још нешто, нешто незамисливо...

"Пребиваћете у мени, и Ја у вама... Примите, ово је крв Моја која се за вас пролијева...". Читавог Себе Христос повјерава људима. И Своју божанственост, и Своју човјечност.

У савременој медицини постоји оваква процедура: човјеку се прелијева његова властита крв. Из његовог тијела се извлачи његова крв, и чисти се од неких штетних примјеса или се, напротив, обогаћује компонентама које организам болесника више не може сам да произведе у неопходној количини. И таква, од заразе очишћена и обогаћена крв се одмах улијева натраг у човјеково тијело. Нешто слично се дешава и у нашим односима са Христом. Бог постаје човјек. Он у Себе узима нашу природу која је пала у стање трулежности, у Себи је исцјељује, презасићује је Божанственошћу, Вјечношћу, Бесмртношћу, и Своје човјечије Тело, већ прошавше кроз смрт и васкрснувше, враћа нама. Своју човјечију крв, засићену Божанственим струјама, Он улијева у нас, да бисмо ми у себи носили зачетак Васкрсења и да бисмо били причесници Вјечности.

Дакле, у храм ми идемо да бисмо у њему нешто добили. Храм - то су зидови изграђени око Тајанства Причешћења. А Тајанство се состоји у томе да је људима пружена рука са Даровима. Због тога посјећивање храма није тешка обавеза, него предивна привилегија. Нама је дато право да постанемо саучесници Тајне Вечере. Нама је дата могућност да постанемо "причесници Божанске природе". Нама је дата могућност да се дотакнемо Енергије коју није у стању да произведе ни једна електростаница на свијету.

Они који говоре да им храмови и посредници не требају - тешко да као ауторитет прихватају ријеч Јеванђеља. Међутим, можда осјете људску истинитост и вјеродостојност ријечи свуда омиљеног јунака - Вини-Пуха. Једном, као одговор на молбу Петка да састави пјесмицу, Вини-Пух је рекао: "али то није тако просто. Јер поезија - то није ствар коју ти налазиш, то је ствар која налази тебе. И све што ти можеш да урадиш - то је да пођеш тамо где те могу пронаћи".

Бог је нас тражио. И нашао. А ми једноставно треба да пођемо и станемо на мјесто гдје Бог ближе него игдје прилази људима, на мјесто гдје Он људима раздаје најневјероватније дарове. Ако Чашу са причешћем Христос нама даје иза Царских двери храма - треба ли, заиста, да окрећемо нос од њих и тврдимо "Бог је мени и тако у души"?

Христос је рекао гдје нас чека и шта жели да нам да. Он, Вјечни, жели да се с нама састане и сједини се са нама још у овом животу - да у будућем, вјечном нашем животу не бисмо остали непоправљиво усамљени.

Па, да ли је учтиво, када нас обавијесте да нас неко чека да се састане са нама на Пушкиновом тргу, у договорено вријеме отићи у шетњу по улици Лава Толстоја? Ако до састанка не дође - ко ће у том случају бити крив?.. Зна се ко ће бити крив: "Пушкин"!

Они који говоре да њима нису потребни посредници у њиховим односима са Богом, не разумију да их у храму чека управо Онај Посредник, Kоји је баш умјесто њих и принио жртву и ослободио људе од неопходности да нешто руше у свијету и да плодовима рушења потхрањују богове-пере-ждере. Није ваљда да је тако неподношљиво тешко раширити своје руке да би се у њих могли положити Дарови?

izvor manatir Lepavina

Август 20, 2009

Један мисионар мање? Ђакон Андреј Курајев рукопроизведен у чин протођакона...

– Анатолиј Степанов, главни уредник „Руске линије

Један мисионар мање? Ђакон Андреј Курајев рукопроизведен у чин протођакона... – Анатолиј Степанов, главни уредник „Руске линије“

Јуче, за време Литургије у Ипатијевско храму у Санкт-Петербургу, патријарх московски и све Русије Кирил рукопроизвео је у чин протођакона познатог мисионара, прогфесора Московске духовне академије, оца Андреја Курајева. Како је рекао Свјатејши, „због активног мисионарског служења и рада са младима“.

Отац Андреј је, без сумње, заслужио награду. И не само због свог многостраног мисионарског рада. Награду је заслужио, пре свега, због информационе кампање у периоду избора патријарха. Сви памте његову активну агитацију за будућег патријарха Кирила. Он је то чинио енергично, снажно, без прегиба (колико вреди само кампања поводом избора делегата на Сабор из семинарија), али увек интелигентно и талентовано, за разлику од својих колега, типа озлоглашеног Фролова или неке Курове. И ми никада нисмо ставили знак једнакости између оца Андреја Курајева и именованих лица. Ако је са њиме некада, авај, и могуће спорити, то фролово-куровске умотворине увек пажљиво пропуштамо мимо ушију.

Претпостављао сам да оца Андреја треба наградити, али, да будем искрен, нисам препостављао да ће то и бити урађено на овај начин. И ту треба одати потребно уми и такту његове Светости. Јер оца Андреја су могли наградити неком дужношћу, на крају крајева, орденом, или скупим поклоном. Али Патријарх га је наградио чином!

И у томе се крије дубоки смисао.

Без сумње – отац Андреј Курајев је један од најталентованијих популаризатора Православља, прекрасни лектор и беседник. Међутим, у последње време он се показује све чешће и чешће умешан у различите врсте скандала, што штети не само његовој репутацији, већ, узимајући у обзир и његову познатост, репутацији наше Цркве. Час почиње да говори сумњиве и саблажњавајуће речи о Благодатном Огњу. Час почиње да протура учење о митарствима, противно светоотачком наслеђу. Час опет наступа са некаквим сумњивим идејама од којих се само смућење и саблазан појављују у црквеној и ванцрквеној средини.

Зато је награда оцу, очигледно, уручена са смислом. Јер ако ђакон заиста не може себе да оптерећује службама, то протођакон не може себи да дозволи. Чин обавезује. Јер малослужећи протођакон, сем ако није оронуо старац – представља бесмислицу. Па и најава а рок концерту „А сада пред вама стоји ђакон Андреј Курајев“ још некако може и бити прихватљиво (ту је и реч „ђакон“ која се може изговорити фамилијарно са меким знаком) - а „ сада наступа протођакон Андреј Курајев“ – звучи већ сасвим неприхватљиво. Сама реч „протођакон“ исувише је црквено-архаична, да би се њоме гњавили на концертима и омладинским скуповима (а тек пробај да научиш рокере и брокере да правилно изговарају ту реч!)

Патријархова награда оцу Андреју Курајеву тумачи се по нашем мишљењу овако: дечко, оче Андреј, много си се и плодотворно потрудио; али нешто си почео да заборављаш – ти ниси просто публициста и мисионар, ти си и СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉ; требао би мало чешће да служиш Божију Литургију и мање да се занимаш полемиком и публицистиком. Зато је награду Свјатејшег могуће оценити не само као оцену напора оца Андреја, већ као и отачку бригу о његовом духовном здрављу. Пројављену, треба приметити, веома својевремено.

Отац Андреј Курајев, сматра се, не без основе, мисионаром број један у нашој Цркви. Међутим, у последње време само схватање „мисионарства“ дискредитује се од стране веома језиве, па чак и агресивне групе такозваних „политички коректних православних“. Мисионарство у њиховом испуњењу постаје нечим потпуно довољним само по себи. Ствара се неки утисак да им је за „мисионарење“ и Црква у многоме и није потребна. Ствара се својеврсна „мисија ради мисије“. Зато је могуће разумети да, награђујући оца Андреја чином протођакона, патријарх Кирил не само да га издваја из те групе „бораца за мисију“, већ и јасно указује да се главно мисионарство врши у храму, да је мисија откинута од богослужења опасна, да се може претворити у агресивно празнословље. Да таквом мисијом не само да нећемо привести људе у храмове, већ можемо нанети штету Цркви.

А отац Андреј је, понављам, достојан ове награде. Био сам на богослужењу у Ипатијевском храму и као одговор на возглас Патријарха при стављању камилавке на главу новог протођакона Руске Православне Цркве „Аксиос!“ (Достојан!) чистог срца одговорио „Аксиос!“.

И од све душе честитам оцу Андреју за награду. Уверен сам, да ће својим талантима он принети још не мало користи нашој Цркви и нашој Отаџбини.

Анатолиј Степанов,

главни уредник „Руске линије“.

http://www.rusk.ru/newsdata.php?idar=105687

http://www.svetosavlje.org/vesti.php?action=fullnews&showcomments=1&id=684

Август 20, 2009

Филм о Јудином Јеванђељу ненаучан и антихришћански

7. фебруар 2008 - 10:32

Ђакон Андреј Курајев, професор Духовне Академије из Москве Документарни филм о Јудином јеванђељу, који је ових дана приказан на Руској телевизији је ненаучан и антихришћански, а направили су га људи који не верују у Бога и мрзе Хришћанство - став је ђакона Андреја Курајева, професора Московске духовне академије.

"Филм је и ненаучан и антихришћански. Ненаучан је зато што не пружа гледаоцима суштину гностичког мита," каже ђакон Андреј Курајев. Према његовом мишљењу, суштина легенде коју су измислили гностици, који су и творци Јудиног јеванђеља јесте радикални и митолошки антисемитизам јер оповргавају цео Стари Завет, Закон, а посебно су песимистички настројени према природи, пореклу живота, крају, а негативно гледају на брак. Пошто им је главно учење да је лош творац створио свет, врло је битно да се побегне из света - тако да је кључна ствар у филму - свет или пакао. Ђакон Курајев даље наводи да је филм снимљен са посебно израженом лажном историјском реконструкцијом догађаја, тако да су многе непобитне чињенице искривљене.

Последње питање које се наметнуло ђакону Курајеву било је како је овако лош и нанаучан филм могао уопште бити приказан на Руској телевизији.

Извор: www.interfax-religion.com

http://www.spc.rs/sr/film_o_judinom_jevandjelju_nenaucan_i_antihriscanski

Август 20, 2009

PO PITANJU O STATUSU I BOGOSLOVLJU “TEODORINIH MITARSTAVA”

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/3424_christ_icon.jpg&size=500

«Mitarstva blažene Teodore» (ne zna se za takvu svetiteljku), ulaze u sastav «Žitija Vasilija Novog» - tekst sumnjivog porekla i sadržaja. On nije dogmatski tačan jer ne ostavlja mesta za Božiji Sud. Spasitelj je rekao da je «Otac sav sud predao Sinu» ali u toj knjižici sav sud vrše demoni. Hristu ostaje samo da uruči medalje pobednicima, slično tome kao što pobednicima šampionata uručuje medalje rukovodilac sportske federacije, koji sam možda navija za drugi tim, ali koji je prinudjen tako da postupi po protokolu.

Poreklo tog «Žitija» nije potpuno crkveno i moralno čisto iz razloga što Grigorije, autor «Žitija» bogohuli na svetitelja – konstantinopoljskog patrijarha Nikolaja 5 Mistika, koji je bio «ubrojan u likove svetih u grčkoj i rimskoj crkvi. U obe crkve praznik patrijarha se slavi 15.maja, na dan njegove smrti» (pogl. Popov N. Car Lav 6 Mudri i njegovo carevanje u crkveno-istorijskom kontekstu. M., 1892, s. 190). U «Žitiju» se ime tog patrijarha Nikolaja zlonamerno izopačuje u Agrikolaos («seljak») i «Etilaos» (isto, s.175).

Postoji korisna knjiga Irine Gricevske «Indeksi istinskih knjiga». Pokazuje se da se žitije Vasilija Novog sa Teodorinim mitarstvima u Rusiji XVI-XVII veka odnosi na apokrife: «A Vasilija Novog i Andreja Jurodivog i Metodija Patrijskog stranik treba pitati, jer je istina». Upravo se u «Žitiju Vasilija Velikog» nalazi opis vidjenja, koja detaljno govore o posmrtnim mitarstvima...

U XIX veku sv.Filaret Moskovski je takodje upozoravao da «Vidjenja koja imaju svoju istinu koje uvek najbolje pretvarati u opšte dogmate. Vi pravite dogmate o mitarstvima, a potom navodite izlaganje posmrtnih stanja po svetom Makariju, koji ne kaže ni reči o mitarstvima. Odatle nastaju komplikovana pitanja» (Pisma moskovskog mitropolita Filareta pokojnom arhiepiskopu Tverskom Aleksiju. 1843-1867. M., 1883. s.62).

Izmedju ostalog, jeromonah Serafim (Rouz) kaže: «Čak je i detetu jasno, da se ne smeju bukvalno prihvatati opisi mitarstava, iako sami opisi nisu «izmišljotine» niti «basne», već iskrena priča očevidaca u za njih najprikladnijoj formi. Ako neko smatra mitarstva samo za privid, onda je to samo iz nepoznavanja te svakodnevne nevidljive borbe, koju vodimo u ovom svetu. Ovde nas takodje neprekidno očekuju sablazni, da naše duhovno oko samo drema i mi vidimo samo rezultat demonskih zamki – grehe, koje činimo, i strasti, kojima se predajemo. Posle smrti duša progledava, vidi duhovnu stvarnost (obično prvi put) i one koji su nam neprestano dosadjivali tokom života» (citat po: jeromonah Damaskin (Hristensen). Ne od ovog; pritom: prepodobni Nikodim Svetogorac kaže: «Oni, koji su praznoslovili da se duše umrlih pravednika i grešnika četrdeset dana nalaze na zemlji i posećuju mesta gde su živeli isti», seju predrasude i mitove, jer su takva tvrdjenja «neverovatna i niko ne treba da ih prima kao istinu» (citat po Vasiliadis N. Tajna smrti. Trojice-Sergejeva Lavra, 1998. s.397)).

U XIX veku cenzor profesor Moskovske Duhovne Akademije P.S. Kazanski se borio sa sličnim tekstovima: «Najšeće se izdaju priče, pune najneobičnijih čuda, jednom rečju, duhovni romani o mitarstvima, žitija Andreja Jurodivog, Jovana Novgorodskog, i sl. Svi ti sastavi su najvećim delom odraz nepismenosti. Koliko se samo knižica moralo ispravljati ili zabranjivati, koje su bile usmerene na širenje sujevernih pojmova u narodu. Koliko puta su mi donosili žitije Kiprijana i Justine, uporno tražeći nedostatke. Savest im nije bila mirna, iako su izbor vršili iz Četi-Mineja. Da li klevetnici duhovne cenzure poznaju tu neumornu službu cenzure duhovnog obrazovanja naroda?» (Prepiska prof MDA P.S. Kazanksog sa A.N. Bahmetovoj. Pismo od 8.2.1868// Pored Trojice u Akademiji. 1814-1915. M., 1914, s.525).

Danas su upravo ti «duhovni romani» (dopunjeni već direktnim «intervjuima» sa demonima) popunili crkvene prodavnice.

Izvor romana o mitarstvima su apokrifi, koji ispituju uticaj mnogobožačkog hermetizma. Upravo u njima je taj siže logičan. Duša je kod gnostika i hermetista van-kosmička (hrišćani se s tim slažu). Ona se formira negde u svetu bogova, nepokretnih zvezda. Zatim ta duša ulazi u telo, ali na putu preseca orbite planeta. A planete su bogovi. I u zavisnosti od toga koliko je blizu ta planeta, taj bog će biti na trajektoriji kretanja te duše, toliko će biti i jak njegov pečat i njegov dar. Dar Venere, Merkura, Marsa, Jupitera ili Saturna na tu dušu. Ti kosmički pečati se kod gnostika i hermetista prihavataju kao zlo, strast, trauma. I na putu nazad, kada čovek umre, a duša se vraća u svet viših bogova, ona mora da se razračuna sa planetarnim bogovima i skine sa sebe njihov pečat.

Ali mi ništa nismo dužni ni demonima ni planetama.

(Prim.: U Žitiju jurodivog Andreja Konstantinopoljskog, napisanog u X veku, «niz proroštva o nastupajućoj sudbini imperije, ukrašenih čisto narodnim uzdanjima u bolje vreme, na svojevrsni «zlatni vek» pred poslednji kraj» (Rudakov A.P. ostaci vizantijske kulture prema podacima grčke agiografije. – SPb., 1997, s.219).

Djakon Andrej Kurajev

prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović

preuzeto sa http://kiev-orthodox.org/site/theology/1921/

16 maj 2009 godine

preuzeto sa http://kiev-orthodox.org/site/theology/1921/

16 maj 2009 godine

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=3424

Август 20, 2009

Sekte kao društveni problem

Čudovišni zločin izvršio je dvadesetčetvorogodišnji žitelj grada Kiržača, u Vladimirskoj oblasti, član jedne od savremenih totalitarnih sekti. Kad je, zbog lošeg uspeha, udaljen sa Orehovsko-zujevskog pedagoškog fakulteta, ubio je majku i babu, i kao odgovor pedagozima, posalo im, u paketu, majčinu odrezanu glavu.

Piše: Đakon Andrej Kurajev

02. septembar 2006

Primera pretvaranja članova totalitarnih sekti u životinjske zločince ima množina. Zbog toga je pravedna potreba ruskog društva, da se, neizostavno, zabrani duhovni otrov u Rusiji. Veoma karakteristična je, u vezi sa tim, bila nezadovoljna reakcija američkog predsednika Klintona, kada je tadašnji sekretar državne bezbednosti A. Lebed, izjavio da je neophodno preseći zločinačku aktivnost sekti u Rusiji.

„Prevladavnje boljševizma“ označava se ne samo odricanjem od te ideologije, već i prevladavanje fobija koje izazaivaju teorija i praksa boljševizma. Dok čovek živi „nasuprot“ boljševizmu, postupajući mu u „inat“, on nije od njega slobodan, on mu još uvek u potpunosti, robuje. Tako pečatirani trag, mada i suprotstavljen starim pečatima, ipak je njegovo delo i njegov otisak .

Boljševizam je u svojoj praksi, i kasnijoj teoriji, bio radikalno etatističan. Postsovjetsko mišljenje, naravno, nasledilo je, zbog toga, alergičnu reakciju na ideju „jake države“. I mada je odavno poznato da samo jaka država može odista da zaštiti prava čovekova, državofobija (mada njena vlast nad umovima postsovjetske inteligenije slabi), ni izdaleka nije rezultat filosofsko-socioloških refleksija, već je, prosto, na strani očevidne kriminalizacije društvenog života.

Budući da je boljševizam bio ateističan i etatičan, postsovjetsko mišljenje izvalači otuida zaključak da u „civilizovanoj zemlji“ država ne mora da se zanima za delatnost nikakvih konfesija, i da podjednako dobroćudno treba da se odnosi prema svim grupama.

Ujedinjenje tih dvaju dogmi postsovjetskog mišljenja dovelo je dotle, da je religiozni „bum“ poslednjih godina proglašen izuzetim ne samo iz državne već i od društvene kontrole. Država je srušila prepreke za normalno funkcionisanje religioznih zajednica. Pri tom, međutim, mije predvidela mahanizme za zaštitu ljudi od delatnosti totalitarnih sekti, ni obezbedila sredstva za zaštitu tradicionalne duhovne kulture Rusije. U drugim zemljama dolazak stranih misionara i uvlačenje sekti prihvata se ka ispoljavanje „fanatizma“ koje treba na sve moguće načine blokirati.

Kao rezultat toga, U Rusiji se danas, različitim tempom i sa različitom dubinom, događaju tri različto usmerena religiozna procesa.

Prvi – neproporcionalano tretiran (kako pozitivno, tako i sa negativno intoniranim komentarima) – jeste obnavljanje crkvenih struktura Ruske Pravoslavne Crkve. Broj pravoslavnih objekata, u celini, u Rusiji, porastao je od 1988. godine približno četiri puta. Broj stvarnih parohijana povećao se sa još većom proporcijom. Ipak, značajno je porstao krug ljudi koji „osećaju“ Pravoslavlje i koji se, u kulturno-etničkom smislu, poistovećuju sa njim ( za taj krug ljudi, karakteristično je, međutim, izostajanje povratnog dejstva Crkve, njenih zapovesti i doktrina, na njihov karakter života i mišljenja).

Drugi proces – je neuporedivo brži razvoj protestantskih grupa, kojim rukovode inostrani (pre svega američki i južnokorejski) propovednici, i koji dobijaju moćnu finanskijsku, političku i kadrovsku podršku iz inostranstva. Na kraju veka, misionarski centri se trude da broj svojih članova u Rusiji povećaju do 1.000.000. ljudi. Za njihovu delatnost je karakteristično da je praktikuju u institucijama koje im ustupaju državne strukture – u bioskopima, pozorištima, školama, bibliotekama, domovima kulture.

Naporedo s tim, svoj pogled na svet, i svoju religioznu (tačnije pseudoreligioznu praksu), ovi ljudi danas ne povezuju sa hrišćanstvom (u ma kakvim njegovim konfesionalnim oblicima), vać sa neopaganstvom. Nije teško priznati da su raširenost i raznolikost religioznih i pseudoreligioznih predrasuda, mitova i sujeverja, u godinama ateističke vlasti, postale daleko veće nego što su bile pre revolucije. Istiskivanje razvijenog bogoslovlja i religiozne filosofije iz života društva vodi ka tome da se najdivljiji oblici religioznih težnji počinjiu širiti bez teškoća. Zemlja „pobedničkog ateizma“ kroz nekoliko pokoljenja neizbežno će postati zemlja pobedničkog okultizma.

Borba sa najvišim oblicima religioznosti pre svega nezaustavljivo vodi ka rascvatu najarhaičnijih i najprimitivnijih oblika religioznog osećanja.

Zbog toga je religiozna renesansa Rusije počela od renesanse najprimitivnijih oblika religioznosti. „Crni točak“ valja se po ruskim gradovima; u „domovima kulture“, neprestanim redom, smenjuju se šamani, „kontakteri“, „mesije“, „ezoterici“, „narodni iscelitelji“, i tome slični. Na jednu knjigu o Pravoslavlju, koja se prodaje na uličnim tezgama, dolazi najmanje dvadeset knjiga iz okultizma i paganstva (da i ne nabrajamo romane „mističkih strahota“). Horoskopi, udžbenici iz joge i meditacije, mističke rasprave od Drevnog Egipta do Kastanede, i još neopaganai, tipa Rona Habarda (sajentologija) ili Rerihovaca.

Šta za društvo znači masovna paganizacija Rusije?

1. Gubitak opšte religioznog i opštenacionalnog jezika komunikacije. Svaki narod izgrađuje svoj jezik, svoj sistem graničnih prirodno-religioznih vrednosti i termina, koje prihvataju svi slojevi društva. Danas se u Rusiji događa otvorena promena tog jezika, umesto hrišćanskih termina – „pokajanje“, „greh“, „opraštanje“, „ličnost“ – dolazi na svoje apsolutno drugi žargon – „karma“, „astral“, „kosmos“, i tome slično.

2. Zapadna Evropa nastavlja da se udaljuje od hrišćanske tradicije. Ako Rusija i dalje bude tonula u more okultizma, ona ne samo da neće vaspostaviti svoju prirodnu vezu sa opšteevropskom kulturom, nego će se još više udaljiti od nje. Posebno je pitanje: hoće li odgovarati prestižu Rusije u Evropi, ako se ona iz iemlje Dostojevskog i Čehova. Pretvori, u svesti zapadne inteligencije, u otadžbinu Blavacke i Reriha?

3. Religiozne doktrine, koje su u današnje vreme najaktivnije šire u Rusiji, spadaju u najnekulturnije i najnetradicionalnije. To se tiče i protestantizma (jer nisu nemački luteranci ili anglikanci došli da Rusiju preobraćuju u svoju veru, već netalentovani američki fundamentalisti – predstavnici konfesija koje se ne mogu pohvaliti ni jednim krupnijim filosofom, slikarom ili pesnikom, izraslim u krilu njihovih konfesija). Isto se može reći i o pseudoorijentalnim kultovima, koji jedva deklarišu svoju vezu sa „drevnom civilizacijom Idije“, ali su došli kod nas, zbog nečega ne iz Indije, već iz iste te Amerike (sekte tipa „Hari Krišna“ ili pokret Radžniša).

4. Skreće na sebe pažnju ratno-istorijski nihilizam sekti. Okultisti odbacuju, ili odlučnoj preradi podvrgavaju celokupnu hrišćansku kulturu: „Posle Origena – lažna hrišćanska vera počela je da buja“ („Pisma Jelene Rerih 1929 – 1938, Minsk 1992, str.276, tom prvi). Za otvorene neopagane, Hrišćanstvo je jedan od oblika jevrejstva, i vreme je da bude zamenjeno iskonskim „arijevskim paganstvom“, „ruskim vedama“. Za protestante, u Pravoslavlju je neprihvatljiva upravo njegova kultura: ikone, hramovi, liturgijska umetnost i simvolika. U protestantskoj istoriosoifji, između apostola i Bili Grema u suštini, stoji provalija od dve hiljade godina. Ruski protestanti će svoju duhovnu genealogiju voditi, zaobilazeći prepodobnog Sergija Radonješkog i kneza Vladimira. Drugim rečima, čak i privremena pobeda protestantizma u Rusiji označiće još jedan raskol u vezi među vremenima.

5. Ako je neukorenjost američkih protestantskih sekti u kulturnoj i duhovnoj tradiciji Evrope moguće prihvatiti, prosto, kao njihov nedostatak, onda je netradicionalnost psihičkih tehnika, koje predlažu pseudoorijentalni i neopaganski kultovi, već krcata ozbiljnim opasnostima. Nemoguće je prenebreći antropološku, arhetipsku neprihvatljivost jogijskih puteva za našu, sredozemnu kulturu. Evropejac, po ideji najvećeg psihologa dvadesetog veka K.G. Junga, može samo da imitira metode jpoge, izrađene za potpuno drugkčije psihičke uslove. „On može da nauči ideje i termine, ali na kraju krajeva ne može neposredno da izrazi svoje spihičko i duhovno iskustvo kroz termine indijskih tradicija. Mi, Evropejci, jednostavno, nismo tako sazdani, da bismo pravilno upotrebljavali te metode“ (K.G. Jung, „Joga i Zapad“, str. 229) Broj ljudi koji pribegava najrazličitijim i najsumnjivijim praksama „izmene“ ili „širenja svesti“ postaje toliko veliki, da će se, u najskorije vreme, ozbiljno postaviti pitanje o najelementarinjem psihičkom zdravlju našeg društva (vidi, na primer, mišljenje ekspertne komisije Ruskog psihijatrijskog društva „Hipnoza sekti“, u „Ruskim Novostima“, od pseudonauke – kao dug naučnika“, u „medicinskim novinama“, od 18. januara 1995). Ako se sekte slične vrste ne predstavljaju religioznim, već čisto kulturnim ili obrazovnim, i aktivno dolaze kod učitelja u škole (reč je pre svega o rerihovskim pokretu, i o „valdorfskoj pedagogici“ R. Štajnera), to je, zapravo, ozbiljan razlog da se zabrinmemo za psihičko zdravlje stotiuna hiljada dece.

6. Kad narod menja svoju religiju – to uvek dovodi do kulturne katastrofe. Ponekad te katastrofe mogu, na kraju krajeva, da budu blaže (kad je reč o prihvatanju humane religije ili jedne više kulture). Ako u Rusiji protestantskim misionarima pođe za rukom da preobrate religiozni deo našeg naroda (nije isključeno, s obzirom na to da su pravoslavni sveštenici primorani da se bave isključivo obnavljanjem razrušenih pravoslavnih hramova) – to će biti globalna kulturno-religiozna katastrofa. Pravoslavlje je, tokom poslednjih vekova, u velikoj meri zavisilo od Rusije. Bez Rusije Pravoslavlje možda i može da postoji kao zajednica, ali neće moći da stvori visoku kulturu. Zadatak stranih misionara potpuno je jasan: umnogome izgubivši uticaj u sopstvenoj Otadžbini, oni teže da ga, u svoju korist, uprave na još uvek neiscrpljenu duhovnu energiju pravoslavnih naroda. Mogu li oni sa sobom doneti kulturu mišljenja i osećanja, višu od one koju je sazdalo Pravoslavlje_ Ako znamo da je osnovna odlika njihovog bogoslovlja primitivni bukvalizam u shvatanju Biblije; ako se podsetimo da je osnovna razlika protestantizma od katoličanstva i Pravoslavlja u suprotstavljenosti Bibliji i kulturi hrišćanskog sveta („crkvenom miru“); ako dodamo da baptisti nisu svetu dali nijednog velikog filosofa, a advenitisti do sada nisu stvorili sopstvenog Baha ili Čajkovskog – onda je odgovor očigledan. Možda je iz Amerike moguće pozajmiti kafansku industriju „mekdonaldsa“, ali sopstvenu duhovnu kulturu Amerika nikada nije stvorila, već se i sama hranila emigrantskom kulturom Evrope i Rusije. Nadati se da đe američki misionari Rusima podariti dublje tumačenje Biblije, plastičnije i dublje ispoljenje osećanja čovekove duše, nego što je to, već, učinilo Pravoslavno Predanje, nije realno.

7. Za većinu sekti (kako protestantskog, tako i okultnog pravca) karakteristično je naglašeno odbijanje vojne službe i korišćenje sile radi razrešenja konflikata. Budući da je Rusija otvoreno stupila u epohu regionalnih koflikata, uspeh sektaških propvednika (ponovo podvlačim: koji dejstvuju pre svega u omladinskoj sredini) može neposredno da se odrazi na njenu budućnost. Njihova misija, može, s jedne strane, ozbiljno da suzi krug vojnih obveznika, a sa druge – da posreduje formiranju uporno principijelnih anrtiarmijskih tendencija u društvu.

8. Sekte (i protestantske i okultne) obraćaju se, pre svega, studentima. Pri tom, u mnogim sektama se praktikuje način života, nespojiv sa produženjem učenja. Kao rezultat, hiljade mladih ljudi napuštaju studiranje (čak i pred svršetkom studija). Mnogi od njih će, možda, i dovršiti studije, ali izgubivši pri tom svaku simpatiju za naučni rad i usvojivši okultna shvatanja o svetu. Sa sociološke tačke gledišta, to znači da su sekte postale svojevsrtsan kanal „unutrašnje emigracije“, još jedan oblik „odliva mozgova“.

9. Sve novoobrazovane države ispoljavaju naglašenu zabrinutost da masovne religiozne konfesije u njihovim zemljama ne dobiju svoja, potencijalno opoziciona uporišta. U Pribaltiku, na primer, državne strukture vrše ozbiljan pritisak na pravsolavne ljuide da istupe iz Moskovske patrijaršije i postanu ili autonomni, ili formalno povezani sa Konstantinopoljskom patrijaršijom (koja se nalazi u Turskoj). Ovakovo njihovo ponašanje može se nazvati ciničnim, ali ono je, u svakom slučaju, prilično racionalno. Međutim, ruske državne strukture vode poreklo iz utopijskih predstava po kojima za „demokratsku Rusiju“ nema i neće biti nikakvih oponenata u svetskoj političkoj igri, kao i da politički lideri drugih zemalja ne koriste i neće koristiti religiozne organizacije za postizanje svojih ciljeva. ( Meni su, uostalom , poznati slučajevi da su, u poslednje vreme, američki misionari bili proterivani iz Rusije zbog njihove špijunske delatnosti. Na primer, u Sevastopolju, jedna od misija zahtevala je od dec sa kojom je radila, da donesu odgovor na anketu – gde i na kakvoj dužnosti rade njihovi očevi).

10. Okultne doktrin imaju apsolutno antinaučni karakter,. Naučna slika sveta mogla je da ponikne samo u jednom regionu sveta – hrišćanskom. Sa istorijsko-kulturne taččke gledišta dovoljno je jasno da je hrišćansko shvatanje sveta poslužilo kao okrilje za rođenje naučnih metoda istraživanja sveta. Dvadeseti veko nije poznavao ni jedan konflikt crkvenog pogleda na svet sa savremenom naukom (što se ne može reći o okultizmu Blavaceke ili Reriha). Neće li širenje okultizma u Rusiji naneti veliku štetu budućoj ruskoj nauci i tehnologiji, veću od savremene krize u finansiranju naučnih programa?

11. Potpuno destruktivna može biti delatnost sektaša u malim i zatvorenim socijalnim grupama (u školama, zatvorima, kasarnama). Istovremene pojave različitih religioznih propovednika u njima, lako može da izazove stanje unutrašnje nestabilnosti i konflikata.

12. Sektaški aktivizam može da postane detonator za muslimansku eksploziju u Rusiji. Pravoslavlje i islam se danas obraćaju svako svom, strogo ograničenom, auditorijumu. U njihovim odnosima nema misionarskih izleta i nema prozelitizima. Međutim, kako za pagane, tako i za protestante – ljudi drugih vera nisu više nego predmet za misionarsku pažnju. I ako se Ruska Crkva radi zaštite od misionarske nasrtljivosti pre svega obraća štampi i Državnoj skupštini, a ne kozacima – onda islam, koji ne zna za odvojenost svetovnog i religioznog života, može da pozove na daleko odlučnija dejstva radi zaštite svojih regiona od nezvanih gostiju. Treba se prisetiti da, po šerijatskim zakonima, svaki čovek može da se pridržava svoje vere, one vere u kojoj je rođen, ali musliman koji pređe na hrišćanstvo, kao i hrišćanin ili Jevrejin koji prihvati paganstvo, podležu smrtnoj kazni. Pravoslavni ljudi naučili su da žive zajedno sa drugim verama u istoj zemlji, čak i u jednoj ulici sa muslimanima. Ali, umeju li to da rade inostrani protestantski propovednici? U srednjoj Aziji su se već događali slučajevi da je muslimanska mladež (po rođenju), prepustivši se stadionskim afektima, proglašavala sebe novim hrišćanima, a da je, rasrđena uvredom, masa starijih muslimana išla da se razračuna – ne sa strancima koji bi brzo otputovali – već sa najbližim pravoslavnim hramom.

Moguće je, na kraju krajeva, smatrati da su subjektivne namere određenog „evangelizatora“ – jedno, a realne socijalne posledice njegove delatnosti – nešto drugo. U svakom slučaju, administrator ili političar, koji dozvoli sektašima da koriste zgrade ili sredstva komunikacije u državnom vlasništvu, treba da se zamisli nad tim vredi li nacionalnim i socijalnim raskolima dodavati još i religiozne raspre?

R. Hazbulatov je, svojevremeno, potpisao dozvolu po kojoj su radio-stanica „Svetionik“ i Televizija počeli da prenose svakodnevne propovedi japanske sekte „Aum Šinrikjo“. Nema sumnje, rukovodioci te sekte su, veoma biranim, humanim rečima, opisali ciljeve svoje delatnosti u Rusiji. Ali, karijera ove sekte se završila trovanjem hiljada ljudi u japanskom metrou i propadanjem stotina porodica u Rusiji...

Preuzeto iz knjige

"Od utopije do košmara: Pravoslavlje i sekte 1"

Svetigora, (Pravoslavni-odgovor)

Август 20, 2009

KRAJ SVETA, CARSTVO ANTIHRISTA, OTKROVENJE

razgovor sa djakonom Andrejem Kurajevim

I CELO NEBO SE CINI BLIZE

Djakon Andrej Kurajev je profesor moskovskog Sveto-Tihonskog bogoslovskog instituta, stariji naucni saradnik katedre za filozofiju i religiju Filozofskog fakulteta Moskovskog drzavnog univerziteta; predavac filozofskih nauka i bogoslovlja; autor mnogih knjiga i clanaka na religiozno-filozofske teme. Nedavno je izala iz stampe knjiga oca Andreja "O nasem porazu" sa razmisljanjima autora o antihristu i kraju sveta. Ta knjiga, u kojoj nedostaje "apokalipticna" histerija i utisnutost stradanja, izazvala je veliki interes najsire citalacke javnosti. Zato smo odlucili da se obratimo ocu Andreju sa molbom da nam odgovori na mnoga potresna pitanja - sta je to kraj sveta, carstvo antihrista, apokalipsa?

- Oce Andreje, obicno se kraj sveta povezuje sa dolaskom antihrista. Koga samo nismo nazivali antihristom - Petra I, Lenjina, Staljina, cak i Gorbacova. A ko je antihrist po crkvenom shvatanju, sta od njega ocekivati?

- Kao prvo, Apostol Jovan u svojim Poslanicama (ne u Otkrovenju) govori da ima mnogo antihrista. U tom smislu antihrist napisan malim slovom - to je svaki covek koji je u stanju aktivne borbe sa Crkvom. U uzem smislu antihrist - to je lik Gospoda Hrista u ogledalu. Uopste, za anticku i srednjovekovnu kulturu ogledalo je veoma cudan predmet, u kojem postoji nesto nepravilno. U enciklopediji "Mitologije naroda sveta" pomenut je clanak o antihristu, koji prati dobra ilustracija - freska sa jedne italijanske katedrale iz vremena renesanse, gde je naslikan antihrist, koji stoji usred gomile ljudi. Taj antihrist spolja veoma lici na Gospoda Hrista: ima odeÊu kao Gospod Hristos, kosu kao Gospod Hristos, frizuru kao Gospod Hristos, i lice, i uopste je kao Gospod Hristos. Razlikuje se samo jednom detalju - ima zle oci.

Ne treba zaboraviti da prefiks "anti" na grckom jeziku ne oznacava samo protiv, nego i "umesto". Antihrist dolazi umesto Hrista, tj. zamenjuje sobom Hrista. I da bi takva zamena mogla "proci", on treba veoma da lici na Hrista. Ovde postoji neki lik u ogledalu: mi znamo da je Gospod Hristos tri i po godine propovedao na zemlji, tri i po godine zemaljske sluzbe. Tacno toliko po Otkrovenju, tri i po godine, trajace zemaljska vladavina antihrista. Gospod Hristos je cinio cudesa, nesumnjivo ce i antihrist "ciniti cudesa". Gospod Hristos je imao Svoje ucenike, Svoju Crkvu, naravno da ce i antihrist nesto tako imati. Gospod Hristos se javio citavom svetu, nesumnjivo da ce se i antihrist javiti citavom svetu, i takodje ce biti spreman apsorbovati u sebe i potciniti svojoj vlasti, svojemu "evandjelju" sve kulturne, nacionalne i religiozne tradicije, svaku od njih izokrenutu po njegovom, naravno.

Slicnosti ima mnogo. Ali kako govori Cesterton, ako covek koga ne interesuje sadrzaj uzme, recimo, dve novine, od kojih se jedna naziva "Ateist", a druga "Katolik", naci ce u njima mnogo zajednickog: isti modeli, stampani jednom istom tehnologijom, dogadjaje, redakcijske clanke, i takodje stranacki feljtoni i novosti. S tacke gledista strukturalizma, sve je veoma slicno, no bila bi velika greska izvesti zakljucak da su ateizam i katolicanstvo jedno te isto. Takodje i u nasem pitanju - spoljasnosti ce biti slicne. Razlika je u namerama. Zbog cega Hristos odbacuje zemaljsku vlast? Zbog cega je antihrist uzima? Namere su suprotne.

- Znaci, antihrist ce biti konkretan covek, koji ce osim toga imati i ogromnu svetsku vlast?

- Da. Ja smatram da je antihrista moguce opisati pomocu suprotnog bogoslovlja. Znamo sta je bilo sa Hristom, i iz toga mozemo zakljuciti sta ce biti sa antihristom. Znamo za tri kusanja Gospoda Hrista, o kojima je prelepo govorio F. M. Dostojevski u "Legendi o velikom inkvizitoru" - iskusenje hlebom, iskusenje vlascu, iskusenje cudom. Ta tri iskusenja koja je Gospod Hristos odbacio, antihrist ce, ocigledno, prihvatiti. On ce preuzeti vlast nad ljudskim dusama preko cudesa, vlast nad odnosima medju ljudima polugama zakona zemaljske uprave, vlast nad telima kontrolisanjem mehanizama raspodele zemaljskih bogatstava. Treba reci da je poslednje - povecani interes u oblasti raspodele - navelo Dostojevskog da posumnja na antihrista u idealima socijalizma.

- Da li Vase reci znace da ce carstvo antihrista predstavljati neku globalnu nadrzavnu strukturu, nesto poput svetske vlade?

- Posto antihrist dolazi da bi prevario ako je moguce i izabrane, to znaci da ce predmet njegovog specijalnog interesa biti kontrola nad zivotom onih koji su za njega opasni, kontrola nad zivotom hriscana. Zbog toga, da bi carstvo antihrista moglo u potpunosti dostici svoje ciljeve, bice neophodno sprovesti marginalizaciju hriscanstva s njegovim pratecim nestajanjem, tj. unistenjem. A za to antihrist ne mora zakone svoje zemaljske vlasti u bukvalnom smislu da rasiri na svim zemaljskim teritorijama.

- Ali, znaci li to takodje da su nehriscanski narodi od samog pocetka osudjeni?

- To je ta situacija u kojoj je neizvesno i "da" i "ne". To jest, moguce je dati argumente u korist "da" i u korist "ne". Hajde da cak pitanje postavimo ovako: da li ce se nehriscani spasti? Mislim da pitanje moze biti otvoreno dotle dok ubedjenja nehriscana nisu dostigla saznajno, direktno suprotstavljanje Jevandjelju.

- Pominjali ste cuda, ali vec sada vecina savremenih racionalista uopsteno shvata da su sve to "bapske price"

- Iskreno govoreci, ja sam vec davno zaboravio kako izgledaju "savremeni racionalisti". Mene srecu savremeni antihriscani, savremeni svetski mislioci, ali racionalizam kod njih po pravilu 'ne mirise'. To je moguce videti iz toga sto ce sa zanosom, s kojim ti nazovi racionalisti prilaze svakom zarezu u biblijskim tekstovima, s tim istim zanosom, samo promenivsi njegov znak, oni ce iznositi najcudnije price o cudesima koja se desavaju na granici Crkve. Recimo, okultizam, ekstrasenzorika i slicno. Zato, avaj, zbog obicnog racionalizma u nase vreme ljudi sasvim ne stradaju. Suprotno, ja zalim sto je iz savremenog obicaja nestala tako znacajna uzrecica koja je bila prisutna u univerzitetskoj i akademskoj sredini protekle dekade. Kada je neki student, disertant ili prosto predavac predlagao neku tezu, tada je njegov stariji kolega (profesor ili naucni supervizor) preteci stavljao prst ispred i surovim glasom govorio: "Dokazite!" Meni je iskreno zao sto je ta rec danas iscezla iz naseg zivota. Ja sam zapravo ubedjen da se savremeno misljenje ne dotice racionalizma.

- Sta, u krajnjem slucaju, ide na ruku dolazecem antihristu?

- Naravno, vlast nad dusama, tj. u uzem smislu religiozna vlast, to ce biti vlast koja ce pokusati da izgradi neki surogat realnih istorijskih religija kroz njihovu zamenu "nistavnostima". Neke spoljasnje forme ce ostati, ali ce sadrzaj biti sasvim drugaciji. Uopsteno, ako covek trazi opstu osobinu raznih filozofskih sistema, kao rezultat ce dobiti nulu. Pokusajte da uzmete, na primer, grcku anticku filozofiju i nadjete u njoj jednu ideju s kojom bi se saglasili svi grcki filozofi. Eto, garantujem vam da takve ideje jednostavno nema. Isto je i u indijskoj filozofiji. Samo izdaleka izgleda da je indijska filozofija nesto celovito. Nista slicno. To je vec dvehiljadegodisnja istorija sporova, razdora, beskonacnih diskusija, svoje sholastike, beskonacnog deljenja itd.

Zato, ako mi i jos sve zajedno objedinimo, dobijamo evropsku filozofiju, hriscansku filozofiju, kitajsku, i probajmo izvuci odatle nesto zajednicko - nista razumno necemo dobiti! Isto je moguce reci i za religije: iz njih se ne moze izvuci zajednicka osobina. Ona ce biti pusta, savrseno neinteresantna, vestacka. Ali ako neko ima stremljenje k tome da bi se pod zgodnim izgovorom spasao od religije, tada se to moze uskladiti, zato sto svaki covek oseca da religija nosi u sebi jos i neku opasnost za njega, da je to imperativ, potreba obnove zivota, potreba sluzenja. To ne zeli svako. Ali, reci o tome iskreno i pravo - takodje ne mogu svi.

Josif Brodski ima divnu izreku: "Neverje je slepoca, ali cesce podlost." Ja se s tim mogu potpuno saglasiti. U mom zivotu samo je jedan mladic iskreno priznao uzrok svog udaljenja od Crkve. Kada smo sa njim na intelektualnom nivou sve manje-vise razjasnili, on je izjavio: "Ne, ja se sigurno necu krstiti, jer bi onda trebalo da se rastanem od zena, zato necu" (treba primetiti da se posle, posto je zavrsio institut, ozenio i prisao Crkvi). U osnovi ljudi misle da Crkvu zapravo ne ostavlja mozak, vec nesto sasvim drugo. I zato smatraju da je bolje neku 'vasku' u mozgu zamisliti, koja bi mi objasnila zasto ja ne idem u Crkvu, zasto se ne slazem sa Jevandjeljem. I onda nagomilavaju takvo smece u glavu: "Ja bih posao, prihvatio bih vaseg Boga, da je 'vaska' rekla da to treba". Zato je Gospod Hristos i govorio: "Dodjite k Meni svi umorni i obremenjeni, i Ja cu vam dati mir", i samim tim cinom On je potpuno ispunio drugu socijalnu, psiholosku, psihoterapeutsku ulogu - On je uznemiravao, On je razrusio gradjanski mir, dusevni mir, farisejsku samozivost. S te tacke gledista je potpuno opravdano u Gospodu Hristu videti buntovnika. U Jevandjelju su hriscani nazvani "solju zemlji", a ako je pritom "zemlja" (tj. mi) bolesna, predstavite sebi reakciju ranjenog organizma na so!

- Obicno svi Hriscanstvo shvataju kao religiju ljubavi. I onda odjednom Otkrovenje! Otkrovenje svetog Jovana Bogoslova sa njegovim strasnim slikama. Desila se cak neka promena smisla same reci. Pa rec apokalipsa oznacava samo "otkrovenje", tj. ono u principu ne sadrzi jos nekakve strasne slike samo po sebi, tada kada se ne shvata niposto neutralno. Ne govori vec o dodatnom "apokalipticnom", iza cega stoji nesto veoma strasno, koje govori o kraju sveta. Kazneni mac poslednjih vremena

- Moze biti da je i mac. Ja ovde vidim potpuno drugo poredjenje: ovan. Ovan, koji probija jaka vrata. Evo u cemu je stvar: vrata ada, kao sto znamo, zakljucana su iznutra. Nije Gospod taj koji nas zatvara u neki koncentracioni logor vecnih muka, vecnog pogubljenja, vec se mi sami zatvaramo od Njega iznutra. Pritom, zatvaramo se na razne nacine. Postoje zatvori koji funkcionisu potpuno logicno: kada ja sam hocu, dodjem do vrata i zatvorim ih. A desava se da se ta vrata prosto zatvaraju od promaje. Uopsteno, u covecjoj dusi 'setaju' takve 'promaje', vrata koja se naglo zatvaraju, kroz koja bismo mi mogli doci do Boga. Posebno u poslednjim vekovima drustvenog zivota biti hriscanin je sve tezeEto neke reze, koje stihijski nastaju u drustvu, ponekad deluju cak nevidljivo. Posto ih ne vidimo, onda i ne osecamo koliko nas blokiraju. A posto ih ne osecamo da nas blokiraju, onda i ne osecamo da su nas lisile slobode. Prirodno, u nama se ne radja bunt protiv njih Tacnije, bunt se ponekad moze pojaviti, ali on po pravilu uplivava u potpuno nenormale forme - narkotika, samoubistva, itd. Ljudi ne shvataju protiv cega treba buntovati. Tako se polako navikavamo na nasu tamnicu, i kada se potpuno priviknemo, kada nas svet postane potpuno izolovan i zatvoren, tada se spolja i desava to dobrodosli ovana. Zato u nas zatvoreni svet spasiteljska komanda mora da se probija spolja, da bi nam omogucila da disemo svez vazduh. Najtuznije je to sto ta spasiteljska operacija, koju vrsi Gospod Hristos na kraju istorije, moze biti uspesna samo delimicno, zato sto Gospod Hristos mocno slama te zatvore koji su iznikli, kako se ne bi proizvoljno "tako desilo". Ali On nikada nece slamati vrata duse koja razumno nije htela da Ga primi. U tom smislu neretko govore da je Gospod Hristos - dzentlmen, On nikada ne ulazi bez brave i saglasnosti domacina. Takve zatvore Gospod ne moze razrusiti silom. Ti zatvori, isticem, nisu socijalno-istorijski, vec su oni unutar samog coveka, sam covek. Ovde Gospod odstupa od Svoje svemogucnosti i bira put nenasilja.

Proizilazi iz ovoga, moze se smatrati, da ljudi (delimicno proizvoljno, delimicno neproizvoljno) grade takvo drustvo u kojem gube najvazniju slobodu - slobodu da budu sa Bogom. I tada se Bog k njima probija, i probija se Sam, ali ako se pritom pokaze da neko razumno hoce da ostane sirotim, on ce takav i ostati. Upravo u tom smislu spasiteljska misija Gospoda Hrista ne moze biti dovedena do kraja, do sveopsteg, apsolutnog, totalnog uspeha. Prosto zato sto je, nakon bacanja spasonosnog obruca onome koji se davi, potrebno je da i on zeli da se za njega uhvati. A ako je on samoubica, ne treba ni bacati - sve je beskorisno.

- Oce Andreje, za savremenog coveka slike Apokalipse - strasni konjanici, Andjeli sa trubama - nikako ne idu sa realnim zivotom. U cemu je uzrok: u dubokom, sakrivenom simbolizmu apokalipticnih slika ili u necem drugom?

- Ja mislim da treba jos malo da pricekamo. Tada ce Apokalipsa, kao i cela Biblija, postati jasni. Stvar je u tome sto Biblija i jeste knjiga Crkve. Pravoslavna Crkva - to je Hriscanstvo perioda kasne antike. Pravoslavlje je formiralo svoje osnovne principe crkvenog zivota u periodu kada su hriscani ziveli u neznabozackom svetu. Zato je ono dovoljno dobro prilagodjeno zivotu u manjini i paganskom okruzenju. A zatim su hriscani postali vecina i Crkva je zamrla u toj tvrdjavi koju je sebi izgradjivala u vreme neznabostva. I postalo je mnogo toga nejasnog u proslosti, vise ili manje uspesnog u spoljasnjem

Znate, Pravoslavlje mozemo uporediti sa kornjacom: ako pogledate tu zivotinju, odmah zelite da zapitate: zasto te je Bog tako odvojio? Ali takvo pitanje se javlja samo zato sto je kornjaca u skolskom uglu. A ako je posmatrate u prirodnoj sredini, onda ce biti jasno: ako kornjaca ima tako debeo oklop, znaci neko ima ostre zube. Eto tako, svakom coveku koji prilazi Hriscanstvu, javlja se primetan paradoks: Hriscanstvo - to je religija ljubavi, i pritom to je jedinstvena dogmatska religija mira. Podvlacim: ne "jedna od", vec prosto jedinstvena dogmatska religija mira. A stvar je u sledecem: posto je hriscanska vest o ljubavi bila vest slobode, nju je u paganskim stereotipima bilo lako tajno izmeniti, lako tajno izokrenuti. I trebalo je da se zastiti od tih laznih izvrtanja. Uopste, svaki tekst ucestvuje u interpretaciji: svaki citalac shvata i izvrce tekst po svome. Zato je Jevandjelje nuzno moralo da se zastiti Predanjem, da bi se svojevoljne, lazne interpretacije odbacile i da bi apostolsko shvatanje Hristovih reci, tj. shvatanje tih ljudi koji su bili sa Hristom i koje je On Sam ucio, ne ugasne vekovima. S tim ciljem i nastaju dogmati, koji ne samo da utvrdjuju nesto o Bogu, koliko odstranjuju tajne i jednolinijske koncepcije.

Tako se Pravoslavlje kao dogmatski sistem formiralo u prvim vekovima hriscansske vere, i zatim je ono u toj ljusci, u tom oklopu tako i zivelo. I dozivelo do naseg vremena. I odjednom se pokazalo da je sve to veoma aktuelno, zato sto pocinje nova era paganstva, kako je nazivaju - era Vodolije. Kada svet pocinje da racuna godine ne od Hristovog Rodjenja, vec po principu "godina plave svinje" ili "lepog bika" i pozdrav "Srecna Nova" ce se transformisati u "Gadna Nova". Eto u ovo vreme se Pravoslavlje pokazuje svevremenim. I vise od toga, pravoslavni, koji su bili vise od svih prezirani i omrznuti sto godina unazad, danas se pokazuju potrebniji svim ljudima. Evo zasto su prezirani: "Vi imate spoljasnju obrednost, vi ne propovedate Jevandjelje". A danas se pokazuje da nije dovoljno samo propovedati Jevandjelje, pokazuje se da je najvaznije dati samu tu "energijsku", ako hocete, zastitu, same te obrede i crkvena Tajinstva. Danas kada nas na svakom koraku okruzuju neprijatelji, pokazuje se da blagodatni pokrov Tajinstva Crkve nije samo idiom. Pokazalo se da priziv ka Hristu posle Tajne Pricesca - "prodri u moje udove, u sav sastav, u utrobu, u srce", tj. napuni Sobom sve delove moga organizma, i moje duse - to nije prosto metafora, vec uslov zivota coveka u svetu, u kojem su sva geena i prah izasli ispod zemlje.

I u tom smislu postaje jasno zasto nam Otkrovenje ocrtava sliku koja veoma lici na epohu rane hriscanske Crkve, gde hriscana opet nema mnogo i njih opet gone, a okolo vlada paganska zver. I Pravoslavlje, na osnovu svoje nevestosti, pokazuje se u veoma pogodnoj poziciji u toj neznabozackoj epohi, u koju se vraca istorija. Zbog toga ja mislim da ce nam uskoro postati jasni ti zastrasujuci simboli duhovne borbe dobra i zla iz knjige Otkrovenja. Pokazuje se da se ne treba boriti samo ljubaznom recju. I dodatna rec propovedi pokazuje se ne kao mac inkvizitora ili krstonosca, nego upravo najblagodatnije "oruzje" u rukama Hrista, u rukama Njegove Crkve. I tada ce svi ti apokalipticni konjanici postati malo vise jasniji. Ipak, iza savremenih nagomilanih okultnih praksi stoji sasvim opredeljena realnost.

- Vi smatrate da ce ti likovi postati jasniji, jer ce se pretvoriti u realne zivotne slike?

- Potpuno tacno. Isto to mogu da kazem i o broju zveri - tri sestice

- Hteo bih da postavim konkretnije pitanje u vezi toga. Stvar je u tome da su stranice mnogih casopisa i novina, ukljucujuci i pravoslavne, bile pune prica o strasnom kompjuteru nazvanom "Zver", koji se nalazi negde u Briselu; potvrde da sifrovani kod na robi iz zapadnih zemalja sadrzi broj zveri, i na kraju, da ce na ruku i na celo uskoro biti stavljani neki znaci Ili ga vec negde stavljaju, u Ceceniji Koliko su opravdani tako istaknuti spoljasnji opazaji apoklipticnih znaka?

- Na to pitanje nemam jednoznacan odgovor. S jedne strane, po recima apostola Pavla, "idol u svetu je nista". I zato je za hriscanina: "Ako je Bog s nama - ko je protiv nas?" Ti spoljasnji idolopoklonicki i okultni znaci nad njim nece imati vlast. Ali, s druge strane, Pravoslavlje - to je religija s celokupnim vidjenjem coveka. Tu je dusa neodvojiva od tela, unutrasnje neodvojivo od spoljasnjeg. Zato je sva hriscanska tradicija, posebno ranohriscanska, puna upozorenja: bojte se, bojte se cak da u spoljasnjem gresite.

Recimo, paganski sledbenici, drzavni cinovnici, predlagali su hriscanima, koji, molim vas, srcem veruju u Gospoda Hrista, da jednostavno urade neki formalni gest zrtvoprinosenja pred statuom neznabozackog boga, zvanicnog boga imperije. Hriscani su odbijali da ucine taj gest, po cenu da umru. Zato su glasovi o duhovnosti Hriscanstva veoma preuvelicani: Hriscanstvo ceni kult i kultivira cak etikete spoljasnjih gestova. Mi znamo da i odeca coveka govori o njegovom nastrojenju, o njegovim manirima. Pokazuje se da post moze biti povezan sa iskrenoscu, srdacnoscu pokajanja, najunutrasnjijeg duhovnog dela. Zato nije iskljuceno da se neko "cudo" u ogledalu desi i ovde: da kroz materijalno dejstvo pronikne u dusu nesto strano, tudje.

Ipak, ja mislim da ne treba tako jeftino ceniti svoju dusu. Odakle takva pretpostvaka da ako coveku budu stavili pecat u pasos ili cak na ruku, da taj znak oduzima coveku slobodu? Sta me moze odvojiti od Hrista? Jednostavno, treba shvatiti, da nas nista ne moze odvojiti od zivota u Gospodu Isusu Hristu, ni sadasnje, ni dolazece, ni nacala, ni vlasti, ni andjeli, niko nas ne moze odvojiti. I kakav ce to pecat biti jaci od Ljubavi Bozje, jace od svih tih instanci koje je Apostol Pavle pobrojao? Sta se to odnosi na broj 666, ja ne vidim u njemu misteriju? Prosto zato sto se taj broj dovodi do broja koji se pominje u Apokalipsi. Uopste, zadatak proroka je uvek bio da otkriva volju Bozju, da obznanjuje, a ne da krije. Taj nam se broj daje da bismo prepoznali antihrista, a ne zbog toga da bismo mu pomogli da se skriva. A sto je do sifrovanih kodova, ja im ne bih pridavao toliko znacaja, tim pre sto sada ima mnogo vestackih razgovora na tu temu

Vracam se na pitanje o pecatu na ruci i celu. Primecujem da je za pravoslavnu tradiciju karakteristicno alegorijsko, duhovno shvatanje toga mesta u Otkrovenju. U Bibliji, uopsteno, desnica je tradicionalno ruka koja oznacava nacin delatnosti. A celo je nacin misljenja coveka. Zato, kada antihrist stavi ta dva pecata, on pocinje da kontrolise nacin misljenja coveka i nacin njegove delatnosti. I to je potpuno logicno, u tom smislu da antihrist kao zemaljski vladar uzima na sebe kontrolu nad socijalnim odnosima, a preko sistema masovnog informisanja i sistema obrazovanja on kontrolise ideologiju drustva i samim tim utice na razum ljudi.

Covek mase poslednjih vremena bice vaspitan i formiran tako da za Gospoda Hrista u njegovom zivotu jednostavno nece biti mesta. To mu nece biti interesantno, zato sto, prvo, samo drustvo nece postavljati pitanja o Hristu, a drugo, to drustvo ce tajno predlagati ubrzane odgovore na njih. Pocevsi od toga da je Gospod Hristos prosto veliki drevni iscelitelj, Kaspirovski prvog veka, ili je to jedan od onih sa druge planete koji nam dolecu, a moze biti jedan od mahatmi, no mi s tim nemamo nista

Uostalom, to se odnosi i na mnoge pravoslavne, zato sto u pravoslavnom svetu ponekad odgovor na pitanje "sta znaci biti hriscanin" porazava svojom primitivnoscu Neretko danas vidimo ljude koji govore fraze tipa: "Ja sam ateista, ali sam pritom Rus, znaci pravoslavan". Ili suprotno: "Ja sam pravoslavan, istina, ali sam, naravno, ateista". Naravno, takva redukcija Hriscanstva k etnografiji ne vodi do Hrista, ali ce ona biti veoma bliska zamislima antihrista. Cini mi se da o tome takodje postoji potvrda u Otkrovenju - u ljudskom drustvu sazrece takav sistem medjuljudskih odnosa, takav sistem ideologije, u kojem ce biti tesko cuti pitanje o Hristu, a jos teze, cuvsi ga, dati pravilan odgovor na njega U tom smislu nebo postaje sve dalje.

- A sta ce biti sa strasnim kompjuterom "Zver", i uopste sa kompjuterskim svetom. Sada, eto, postoji i "adski" internet?

- Vi znate, u literaturi su opisani svi ti "uzasi", sa mnogo dovoljno smesnih obrta. S velikom raznezenoscu ja uvek citam clanke u kojem se kompjuter razoblicava kao dete djavola. Narocito je prijatno citati clanak takve vrste u novini koja je na kompjuteru sredjena, u brosuri koja je takodje na kompjuteru napravljena. To budi zdrav osecaj humora. A ako je ozbiljno, tad je sve stvar, kako sam govorio, u namerama, u tome kako sve to iskoristiti, u tom broju i kompjuterima

- Ipak, kako treba da se ponasa covek koji iskreno ne zeli da podlegne prelesti antihrista?

- Prvo je, naravno, potrebno udaljiti se od svih tehnika koje su povezane sa prodorom u covecju dusu. Pre svega, ovde je rec o medicinskim tehnikama, tj. nikakva zombiranja, kodiranja, itd. Hemoterapija - da, hirurgija - da, tj. rad sa telom tamo gde vi ne dopustate da u vasu podsvest udje necija druga podsvest. Kriterijum je taj: ne otkrivati svoju dusu otvorenu. To pretpostavlja izbegavanje svih mogucih meditativnih tehnika, tehnologija mantri, kontrole uma. Sve one imaju jedan cilj - da vas lise kontrole nad sopstvenom svesti. To je potrebno na sve nacine odbacivati.

I pored toga, naravno, ja mislim ono sto shvata svaki ozbiljan covek - treba imati veliku distancu od sredstava javnog informisanja, ispitivati sebe: da li se ja menjam, moja ubedjenja, moj svet, moj jezik, prosto-naprosto u kopiju koju je stvorio televizor Ne tako davno na jednom od mojih predavanja za predavace moskovskih visokih skola (to su bili predavaci humanitarnih disciplina: kulturolozi, filozofi...) jedna slusateljka mi je postavila pitanje: "Recite mi, zasto se desava da bih s jednim svestenikom htela da razgovaram, a drugi mi ne uliva poverenje?" I nisam uspeo da odgovorim, kad njena susetka kaze: "Ali to je energija! Shvatas, jedan ima dobru a drugi losu!" I auditorijum je podrzao taj stav. Sta je moguce konstatovati nego da se nasa inteligencija toliko banalizovala kad ona tim necovecnim zargonom karmi, aura i energija opisuje najkomplikovaniji svet ljudskih odnosa To je stvarno katastrofa: danas u Rusiji (i uopste u celom zapadnom svetu) dolazi do smene jezika: nestaje jezik tradicionalne hriscansko-sredozemne kulture, a umesto njega dolazi zargon pseudo-istocno okultni: karma, cakra, astral, itd. U tom smislu, treba se truditi da ne prihvatamo te reci, vec da koristimo svoje, svoj jezik, kako ne bismo poceli sebe osmisljavati u potpuno necovecnim terminima Ljudi ne shvataju sta govore. Pri upoznavanju je moguce cuti: "Znas, ja sam skorpion, a ti?" - "A ja sam pacov. Bas lepo."

Pritom ne treba zaboravljati, da je Pravoslavlje istocno Hriscanstvo. I zato nije potrebno, dozivljavajuci naglo odvajanje od ateizma, odjednom tako ostro jurnuti na Daleki Istok, zato sto ovde kod nas, takoreci pod nogama, a takodje i nad glavama, postoji takav svet, takvo duboko shvatanje coveka, u kojem postoje sve te dubine koje raduju nasu dusu kada se upoznajemo sa svetom istocne mudrosti, ali postoji i nesto o cemu je Istok hiljadama godina mastao da cuje, a sto se prvi put culo na obalama Jordana

- Oce Andreje, mi smo razgovarali o literaturi, u kojoj se prilicno primitivno izlaze shvatanje Apokalipse i desavanja vezana za kraj sveta. Da li biste mogli da navedete neke knjige koje, po vasem misljenju, treba procitati?

- Sto se tice Otkrovenja, treba upamtiti da je to jedinstvena knjiga, koja se ne cita na bogosluzenjima, sto znaci da nema bezuslovno autorizovanih tumacenja. Ali meni se cini da je, ulazeci u tu tematiku, korisno upoznati se sa pricama Luisa - "Poslednja bitka" iz njegovog ciklusa "Hronike Narniji" i "Raskid braka". Zatim Cestertonov roman "Kugla i Krst", plus antiutopijska klasika (Orvel, Zamjatin). U narednoj etapi to bi mogla biti "Tri razgovora" Vladimira Solovjeva, ukljucujuci tu pricu o antihristu. Iz savremene literature, narocito iz pravoslavne, ja bih toplo preporucio oca Serafima Rouza "Pravoslavlje i religija buducnosti"

- Oce Andreje, nekako je uzasno tesko razmisljati o kraju sveta

- A zasto vas toliko plasi to saznanje o kraju? Pa kraj - thelos na grckom, "cilj" - ima znacenje ne samo kraja, vec i neke zavrsenosti, ispunjenosti, postizanje nekog cilja. Zato, ako nastane istorijski kraj, to znaci da u istoriji postoji i smisao. Eto, ako u njoj ne bi postojao kraj, ona bi se shvatala, po recima Dostojevskog kao "djavolov vodvilj": neko beskonacno stremljenje koje nikuda ne vodi. Posto Hriscanstvo utvrdjuje kraj istorije, ono spasava ideju istorije, utvrdjujuci postojanje smisla u njoj. Zato, kada govorimo o kraju sveta, pretpostavljamo pozitivnost istorije. To nije istorijski nihilizam

Naravno, ja predobro shvatam da u hriscanskoj filozofiji istorije, kao uopste u hriscanskom shvatanju coveka, postoji veoma mnogo svetlih tacaka, ali i nekih protivurecnih i nejasnih Delimicno, u Hriscanstvu do kraja nije jasno postoji li u istoriji progres ili regres. Hriscanin ima pravo da razmislja i ovako i onako. Ali o Hriscanstvu je moguce reci nesto sto je jednom Cercil rekao o demokratiji: "Demokratija je uzasna stvar, ali je sve ostalo - gore". Hriscanstvo je, s tacke gledista filozofije, stvar, moze biti, ne uvek pravolinijska, ne potpuno logicna, mozda ne potpuno ubedljiva, ali je sve ostalo gore, sve ostalo je necovecnije.

- Da, ali u svojoj knjizi o antihristu vi pisete: "Hriscanstvo je ubedjeno u svoj istorijski poraz". Sta nam ostaje da kazemo onima koji sumnjaju, sa cime prici citaocima?

- S pitanjem: a sta covek zeli da dobije? Sta se bojao da izgubi, a sta je mastao da dobije? Ako covek postavi za svoj cilj da dobije zemaljsku vlast i zemaljska zadovoljstva, onda ce, povezavsi se sa Pravoslavnom Crkvom, on, naravno, izgubiti sve. A ako covek hoce da ugodi svojoj dusi, tada znamo sta je Jevandjelje kaze: gore je coveku ako ceo svet zadobije, a naudi svojoj dusi. A zastiti dusu je jedino moguce sasvim je nasitivsi Vecnoscu, punocom Bivstvovanja, punocom Smisla, punocom Radosti. I to je moguce, ja sam duboko ubedjen, jedino u Pravoslavlju. Zato mi cesto govorimo: nama je sve lose, nama je mnogo lose. (Mislim, svaki pravoslavni covek ce reci zajedno sa Visockim: "Ne, u Crkvi nije sve tako"). Veoma je tesko, veoma je bolno biti pravoslavan, zato sto kada zovemo u Pravoslavlje, mi zovemo ne na beskonacni banket zivota, ne na piknik na ivici civilizacije. Mi zovemo na boj. U tom boju ponekad buntuje tvoj sopstveni konj, ponekad napade ne zaustavljas. No najtuznije je to sto neke strele lete iza ledja, a pozadi, gde ocekujes podrsku, najednom osecas pustos Situacija je na osnovu predjasnjeg odredjena: s Hristom ce dusi biti neizdrzljivo, ali bez Njega potpuno ocajno.

- Znaci nebo postaje sve dalje, ali njemu treba i dalje stremiti?

- Naravno. Ili, znate, cak ne sasvim tako. Nebo uvek postaje blize, zato sto nebo ima jednu zelju - da se kao https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/msn_stormy.gif izlije na Zemlju. Ali ljudi neprekidno otvaraju svoje kisobrane i njima kolju nebo. Zasto se onda zalimo na nebo? Zatvori svoj kisobran.

razgovor vodio Vladimr Legojda

www.manastir-lepavina.htnet.hr/krajsvetacarstvoantihrista.html

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=378

Август 20, 2009

УЏБЕНИК ПРАВОСЛАВНЕ КУЛТУРЕ

Московски патријарх Кирил је именовао редакцијски савет и редакцијски колегијум за припрему уџбеника и методског материјала за предмет „Основе православне културе“. Оба тела ће водити у Русији врло познат протођакон, мисионар, професор Московске духовне академије, Андреј Курајев. Рок за израду није одређен. Овај уџбеник веронауке би изашао вероватно тек за три године, изјавио је Курајев. То ће бити „лек од екстремизма“. Деца треба да науче не само да воле оца и мајку, већ Оног који је изнад свега, да разумеју да свет почива на љубави. Алтернативни уџбеник веронауци је приручник из етике. Јевреји, муслимани и будисти издаће своје књиге.

Редакцијски савет има 25 чланова, познатих архимандрита, професора разних универзитета, државник чиновника из области културе и образовања. Међу њима је и епископ зарајски Меркурије, који представља Одељење патријаршије за образовање и катихизацију. Предмет још није званично уведен у школе.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1016/tekst/kroz-hriscanski-svet/

Август 20, 2009

РОК КОНЦЕРТ У ЧЕРНИГОВУ ПОВОДОМ 1020 ГОДИНА КРШТЕЊА РУСИЈЕ

МОСКВА, 31. мај 2008.г. - У Чернигову је прошлог четвртка одржан концерт поводом 1020 година Крштења Русије, коме је присуствовало више од пола милиона гледалаца.

Тим концертом се завршио први дио свеуркајинске турнеје група «ДДТ», «Браћа Карамазови», «С.К.А.Ј.», познатог мисионара ђакона Андреја Курајева и представника Украјинске православне цркве, саопштили су у петак организатори.

Тога дана је градом прошла литија с моштима светог равноапостолног кнеза Владимира и других православних светиња.

Први дио концертне турнеје одржан је у 18 градова, чији су учесници прпутовали земљу од запада на исток. Други дио турнеје одржаће се у јулу од југа ка сјеверу – кроз Крим, Одесу, Николајев и Херсон до Кијева.

Раније је у интервјуу ђакон Андреј Курајев изјавио да је концерт осим Иваново-Франковска отказао и Севастопољ, чије власти нијесу потврдиле своју сагласност за јулски концерт.

Извор: Седмица.Ру

С руског: Марија Живковић

http://www.mitropolija.cg.yu/svetigorapres/Saopstenja/svp052008.htm#p50

Август 26, 2009

Протођакон Андреј Курајев, професор Московске Духовне Академије , руководилац редакционе комисије за припрему уѕбеника "Основи православне културе", сматра да за припрему предавача будућег предмета треба да одговара Министарство образовања , и у Цркви може бити коначан глас по свим питањима , која се тичу методике предавања и личности учитеља.

"Тај педмет је светован. И одговор о избору предавачај је лакмусов папирић, који показује да ли се планира световни предмет или конфесионални. Осим тога, ако Црква долази у школу у својству цензора, који допушта коме ће од педагога дати допунски рад и зараду, а коме не, је ризик тихог бунта учитеља против нас. Зато Црква треба да учини озбиљне уступке. Она не треба са сматра овај пројекат као своју својину."

Редактор Православног Свето-Тихоновског универзитета , протојереј Владимир Воробјев сматра, да је за обуку предавача предмета "Основи православне културе" (ОПК) за основне школе, задужена Црква. "Световни педагози, ако имају таленат и одговорајућу припрему, могу предавати боље, а не горе него неприпремљени и педагошки неспособни свештеници, али кадрове за предавање "Основа православне културе, треба пре свега да припрема Црква."

Протојереј Владимир је убеђен да предавачи морају да заврше православне школе.

http://www.pravmir.ru/kto-dolzhen-prepodavat-opk-mneniya-svyashhennosluzhitelej/

Септембар 3, 2009

ИНТЕРВЈУ СА ЂАКОНОМ АНДРЕЈЕМ КУРАЈЕВИМ

Како је научни атеиста постао ђакон?

Патриарх Алексеј II дозволио му је да се расправља са њим.

А ко се са њим све није спорио: од будиста до старовераца.

Ректор МГУ Садовњичиј уручио му је медаљу “Почасни ђак МГУ”, (МГУ - Московски Државни Универзитет).,

а рериховци још раније шаљу писма у којима се траже да се забране његова предавања.

Рокери Јуриј Шевчук и Константин Кинчев зову га пријатељем.

Ко је он, човек у одежди свештеника, али не свештеник, него најмлађи кадар речника "Филозофија Русије XIX–XX века”, који је постао и најмлађи (у 35-ој години) професор богословије у историји Русије?

______________________________________________________________________________________________________________________

*Ђакон храма Арханђела Михаила у Тропареву;

*Професор Московске Духовне Академије; старији научни сарадник катедре филозофије религије и и увода у религију филозофског факултета МГУ; (Московског Државног Универзитета).

*Родио се у Москви на Сретење 1963. године (15 фебруара). У 16 година уписао МГУ; (Московски Државни Универзитет).

*1984 г. завршио Филозофски факултет Московског државног Универзитета (у даљем тексту МГУ, Катедру историје и теорије научног атеизма, приступио на последипломске студије Института филозофије АН СССР; (Академије Наука СССР).

*1985 г. уписао Московску Духовну Академију. 1988 г. завршио Московску Духовну Богословију, после чега се усавршавао на Букурештанском Богословском Институту.

*Од 1990. до 1993 г., после повратка из Румуније, радио је као референт Патријарха Московског и целе Русије Алексеја.

*1992 г. завршио Московску Духовну Академију.

*Од 1993-1996., Декан филозофско-богословског факултета Руског Православног Универзитета Светог Јована Богослова.

*Од 1997., Професор Свето-Тихоновског Православног Богословског Института. Од јесењег семестра 2004. године радно место – МДА (предавања у Свето-Тихоновском институту (сада Универзитету) се при томе продужавају).

*1994. при Институту философије РАН (Руске Академије Наука) одбранио је дисертацију и добио звање кандидата филозофских наука.

*1995. одбранио је докторску дисертацију на тему богословије на Московској Државној академији.

*1996. По предлогу Патриарха Алексеја, Савет Руске Православне Цркве му је доделио звање Професора богословије.

*Решењем Синода од 12 марта 2002., постао је члан редакције зборника "Богословски напори".

*Решењем Синода од 24 децембра 2004, примљен је у састав Синодалне Богословске комисије.

*15. фебруара 2003., Патријарх Алексеј га је наградио орденом Преподобног Сергеја Радоњешког трећег степена.

http://kuraev.ru/index.php?option=com_content&task=view&id=7&Itemid=99999999

Следи интервју са ђаконом А. Курајевим.

Септембар 4, 2009

Ко сте ви уствари, господине Курајев?

Пре свега — православни хришћанин. Затим — ђакон, (служим у Храму Јована Претече). Не усуђујем се да себе назовем Богословом, али црквени новинар - то може.

Значи, до Бога сте дошли?

Доћи је немогуће. Али је могуће приближити се...

Зашто је то потребно? На сопственом примеру, молим Вас.

Мој пут је ишао кроз тражење смисла. Као што је певао 80-их један рок-музичар (сада свештеник у Макејевци), “ако ме разложе на молекуле - шта ћу, него постати молекул. А ако ме разложе на атоме - шта ћу, него ћу постати атом. Досадно”. Ето то осећање досаде као последњег предела Свемира и било је за мене побуда ка вери. Па не може досада бити последња истина!

Постало је увредљиво?

Зажелео сам да дођем до истине.

Па како сте дошли до ње?

Сада, после двадесет година, чини се, да је све било јако једноставно...

Пре пет година био сам у манастиру кришнијанаца. Овде, у Подмосковљу, имају свој руски центар. И разјаснио сам јако интересантну ствар. Показало се, да је у индијској филозофији била расправа, јако слична овој, која се води у хришћанском свету међу протестантима, православцима и католицима. Католици сматрају, да ти сам, својим заслугама си дужан да заслужиш себи спасење. Полемичари протестанизма кажу: “Не, ти само веруј, и Господ ће те Сам спасити. Не требају ти никакве заслуге, добра дела”. Православље — то је пут “царске средине”, сарадња Бога и човека.

Например, кришнијанти имају две школе, од којих је једна блиска православљу, а друга — протестантима. Једна од њих се зове "школа мајмуна" а друга - "школа мачића". Прва сматра да се младунчад мајмуна држе за мајку, а она га сама преноси са гране на грану. Од младунчета се не тражи ништа сем да се држи и не меша се. “Школа мачића” сматра: “Погледајте, како мачка држи у зубима маче, и маче уопште ништа не ради”. Тако ће и Господ спасити човека, који у томе нема никаквог учешћа. Моје Крштење ја могу објаснити само са позиције "школе мачета".

Може се, наравно, дуго причати, како сам се из пуне неверице, из породице, где није било православне традиције са катедре атеизма прешао у Богословље. И при томе ћу употребљавати заменице "ја", "мени". У ствари, то је било право чудо. Нисам дошао у Цркву, а Господ ме "зграбио за врат", извукао и одвукао, иако се томе нисам ни супротстављао. Чудо је - било какво пројављивање Божје воље. И баш због тога, што је то — чудо, оно не подлеже даљој анализи. То не треба даље рашчлањивати. Овде се може једноставно обамрети... Чудо је чудо, а чудо је Бог.

Септембар 4, 2009

За мoje преобраћење ка Цркви велики значај је имало моје дечије занимање фантастиком. То сам касније схватио, да је на језику филозофије фантастика - усађивање човеку навика феноменолошког размишљања. Феноменологија се бави смислом, а не истином.

Ствар није у томе, да ли је то "заиста тако" или не. Феноменолог анализира текст, уздржавајући се од суђења о његовој "истинитости". Важна је унутрашња логика сижеа, слагање значења. Ако си прихватио неколко услова фантастичног романа — даље следиш за тим правилима игре. Исто тако, сусретнеш се са светом религије, на почетку баш тако, феноменолошки, тако сам се и ја према њему односио.

За атеистички васпитаног човека није било могуће да одмах постави питање: “Да ли је истина да је васкрсао Христ или није васкрсао?". Али пре него што себи каже “да”, он може да проба да схвати: ако је “да”, онда… Почиње да схвата унутрашњу логику Православља.А одједном воља каже разуму (баш тако: не уму, него вољи је дато да реши — шта јесте, а чега нема): “У реду, ја хоћу да живим баш у таквом свету, где постоји баш то, што хоћу, да то буде стварно озбиљно”.

Први религиозни аутори, које сам читао били су Франк и Шестов. Прво упознавање са њима, оставило ме је равнодушним. Једноставно нисам схватао, о чему пишу. Њихова размишљања о Богу, о Христу, била су ми сувише далека. Али сам ипак нешто позитивно понео из првог упознавања са њима.

Показали су ми, да се може бити хришћанин и као човек ХХ века. Затим ме је отац Сергеј Булгаков у потпуности убедио: свет духовног живота — то је такав свет, о коме не можеш судити споља.

На трећој години МГУ озбиљно сам се "разболео" Достојевским. Књига, која ме је заиста дотукла су "Браћа Карамазови". Био сам заиста болестан од ње. Две недеље, колико сам читао, ништа осим тога у глави нисам имао.

Осим тога, нашавши се на Катедри научног атеизма, а по научном програму морао сам да се бавим религиозним питањима, да читам литературу пре свега, наравно, атеистичку. Брат је доносио књиге познаника , иако је на Катедри библиотека била поприлично велика.

Атеистички стил рада, с којим сам се сусрео, изазивао је непријатност и самим тим умного ми је помогао да се определим.

marija · Септембар 4, 2009

redovno pratim, samo da se zna 0409_feel

Пријави се

Мисионарска делатност протођакона Андреја Курајева

Препоручена порука

Guest Оливера

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Guest Оливера

Link to comment

Подели на овим сајтовима

marija

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Оливера

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Оливера

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Оливера

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Оливера

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Оливера

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Оливера

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Оливера

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Оливера

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Оливера

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Оливера

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Оливера

Link to comment

Подели на овим сајтовима

marija

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Чланови који сада читају 0 чланова

Живе Речи

Активност

Више