Мисионарска делатност протођакона Андреја Курајева

[Guest Оливера]

Ђакон Андреј Курајев

О великом посту

Велики пост - то је пост који се пише великим словом. Када се у црквеној средини каже: „Током Поста те и те године догодило се ово или оно“ или „доћи ћу код вас током Поста“, пре свега се мисли на Велики пост, док се за остале постове морају дати прецизнији подаци.

Велики пост је, наиме, пост који се уистину пише великим словом. Осим тога, то је и једини црквени пост у којем је и црквено богослужење посебно и специјално, великопосно. На пример, богослужења која се врше током Петровог поста немају ништа особито у поређењу с уобичајеним, свакодневним службама. Исто се може рећи и за Успењски, и за Божићни пост - истина, постоје 2–3 молитве које говоре о томе да идемо ка празнику Рођења (о томе се говори у ирмосима и катавасијама), али, начелно, сам стил богослужења остаје исти. Током Великог поста, међутим, чак и „Господе, помилуј“ певају према другачијем напеву, него у неко друго време. Појављују се сасвим посебне молитве - како у личној, домаћој молитви хришћанина, тако и у храму. И сама ова околност сведочи да је то време које је по много чему посебно. Када говоримо о црквеним постовима, требало би да се сетимо и њиховог порекла.

Уопштено говорећи, навика да се пости и традиција поста установљени су још у старозаветним временима. У јудејској средини, у времену преласка из Старог у Нови Завет, било је уобичајено да се пости два пута недељно - и то уторком и четвртком. Сагласно томе, хришћани нису желели да их прекоревају што „Јудејци посте, а ви сте постали хришћани зато да не бисте постили и да бисте живели лакше и безбрижније“, па су такође одлучили: „И ми ћемо постити, али другим данима“. Тако су установљени постови средом и петком, односно, такође два пута недељно.

Што се тиче вишедневних постова, њихово порекло је веома занимљиво.

Када говоримо о Великом посту, могли бисмо рећи да он има мисионарско порекло. У почетку, током ових четрдесет дана нису постили хришћани, него многобошци - они многобошци који су желели да приме Крштење. На пример - човек се припрема за крштење... у то време, он није једноставно могао да поступи тако што ће прекинути своје свакодневне послове, отићи у храм, крстити се и онда се опет вратити својим свакодневним пословима. Тада су крштавани одрасли људи. Хришћанске породице још увек су биле малобројне и из тог разлога децу нису крштавали, односно, децу практично нису крштавали. У већини случајева, крштавани су одрасли који су свесно пришли Христу. Дакле, човек се припрема за крштење, али не само тако што једноставно чита књиге (као што се данас често догађа), одлази на проповеди и на предавања, а онда у једном тренутку одлучи: „Ево, време је да се крстим!‛‘ Не, била је то припрема током које је човек био обавезан да у потпуности преиспита своју душу. Из тог разлога, то је за њега било време његовог подвига, његове молитве, његовог поста. Замислите да сте ви - хришћани, и да сте сусрели неког Тит Ливија, вашег суседа, који је још увек многобожац. Ви почињете да му проповедате Јеванђеље и да му говорите о Христу. Он вас слуша, његово срце то прихвата и он се припрема да се крсти. Већ је одређено и време његовог крштења - а тада нису крштавали свакога дана, јер су у старој Цркви крштавали само одређеним данима у току године. Крштавали су, на пример, на дан Рођења Христовог и за Пасху, а било је и још неколико таквих дана у току године, на пример, Велика субота пред Пасху. Човек, дакле, почиње да пости, припремајући се за крштење. Он почиње да пости, јер сте му ви проповедали Христа. Он живи у суседној кући и, рецимо, долази код вас: он пости а код вас - гле - пилетина на столу! Осећајући се нелагодно у таквим ситуацијама, хришћани су одлучили да и они сами почну да посте у то време - ради оглашених, ради многобожаца које приводе Христу. На тај начин, Велики пост се међу хришћанима најпре појавио као пост солидарности, као време појачане молитве, не искључиво за самога себе, него и за оне људе у овом свету у којем су и они живели и за које су се надали да ће их привести Христу. Сами хришћани, пак, у то време нису постили током тзв. Великог поста или Четрдесетнице, они су постили само током Страсне седмице. Из тог разлога, овај пост се, прецизно говорећи, састоји од два дела - од св. Четрдесетнице и од Страсне седмице. Страсна седмица, пак, више није Четрдесетница, она није чак ни Велики пост, јер је она - засебно време. Могли бисмо и овако да кажемо: Четрдесетница, тј. првих четрдесет дана, то је време када ми идемо у сусрет Богу, а Страсна седмица је време када Господ иде у сусрет нама - иде нам у сусрет кроз Своја страдања, хапшење, Тајну вечеру, Голготу и силазак у ад, да би најзад, у Пасхи, надвладао и последње препреке које нас одвајају од Бога. Нико нас, наравно, не спречава да постимо кад год пожелимо, у време за које сваки од нас сматра да му то одговара. Постоји само један изузетак од овог правила, јер Црква не допушта да се пости на Пасху (Васкрс). Пасха је време празника, и није добро ако се тада сви не радују. Према томе, свако од нас може, по својој жељи, да пости или да не пости, али је далеко боље уколико хришћани буду постили заједно, осећајући своју узајамну помоћ и заједничке молитве једних за друге.

Размотримо сада шта је то уопште пост. У руском, као и у латинском језику, реч „пост“ има два значења - она означава пост као време уздржавања и пост као место где се налази стражар, дежурни војник. У латинском језику, одакле нам је највероватније и дошла ова реч, она означава управо то исто. Пост је време када душа треба да стоји на стражи, када се хришћанин чешће опомиње да је он - војник. Свако од нас је, независно од старости и пола, војник Христов. Свакоме од нас је поверено да штити непроцењиву светињу. Сам Творац светова сишао је међу нас и био распет „ради нас људи и ради нашега спасења!"

Црква нас позива да увек стојимо на стражи чистоте своје душе, да не бисмо дозволили злу да продре у њу. Грех се постепено увлачи у човекову душу, постепено прониче у њу. Понекад се, наравно, догађа као на убрзаном снимку - као када нам на снимку показују фигуре које се убрзано крећу: на пример, човек се нормално кретао, а онда га је изненада нешто „ударило у главу“, он је похитао, некога увредио, убио или учинио нешто друго. Међутим, ако тај исти снимак почнемо да посматрамо успорено, видећемо да никакве изненадности није било, него да је, као по правилу, постојала нека постепеност онога што се догодило. У почетку у човеков ум долази нека помисао. На пример, човек иде улицом и угледа неки натпис. Он тај натпис није написао, он пролази поред њега и готово да од њега и не зависи хоће ли га прочитати или не - натпис му сам „упада у очи“. Садржај помисли, дакле, готово да не зависи од самог човека. Такве помисли, које су тек у зачетку, у светоотачкој терминологији називају се „насртајима“. Рекао сам овде „готово да не зависе“, јер сматрам да је томе потребно прецизније објашњење. Као што је једном приликом рекао о. Павле Флоренски, „постоје култивисани и некултивисани снови“. То значи да чак и садржај наше подсвести зависи од тога како живимо током дана, током свесног дела нашег живота. И поред тога, често се догађа да нешто проникне у нас, да нам дође споља. То, наравно, не зависи од нас, али шта онда зависи од нас? Кроз нашу главу непрестано пролеће калеидоскоп мисли, претпоставки, фрагмената мисли, слика, осећања. У једном тренутку, усредсређујемо се на неке од њих и кажемо: „Ово ме интересује. Шта је то? Требало би га пажљивије осмотрити“. Човек, дакле, почиње да осматра то ново, што је проникло у његову главу, у његов душевни живот. Хришћанин је у таквој ситуацији дужан да испита одакле та помисао, тај насртај долази. Када постанемо свесни те помисли, потребно је да испитамо шта ће одатле проистећи. Иза мог десног рамена налази се мој анђео-чувар (или се бар надам да је тако, да га још увек нисам коначно протерао одатле), док ми је са леве стране такође неко створење, оно што се обично изображава са роговима. Постављам себи, дакле, елементарно питање: „Ако будем следио ову помисао, одакле ће уследити речи одобравања? Кога ћу обрадовати? Онога који ми је иза левог, или онога који ми је иза десног рамена? Коме ће то користити?" Чини се да је ово врло једноставно, па чак и примитивно питање! Покушајте, међутим, да га повремено поставите самима себи и много тога у животу постаће вам јасније! Ако ми је, на пример, дошла помисао да се напијем, схватићу да ће се, у случају да је следим, зачути аплаузи са леве стране. Шта би тада требало да учиним? Пошто ми је сада сасвим јасно да таква помисао не долази од Христа, морам затражити од ње да изађе. Међутим, ако то од ње бојажљиво и неодлучно затражите, тешко да ће вас послушати. Сетите се јеванђелске повести. Када је апостол Петар затражио од Христа да не иде у Јерусалим и да не буде распет, него да остане са њима, Христос му је врло гневно и врло оштро одговорио: „Иди од мене, сатано!‛'

Од Творца нам је дат велики дар - дар гнева. Гнев или мржња - то су они дарови који у човековој души врше ону исту функцију коју и имунитет игра у нашем организму: ако се у мом телу, у мојој крви појавила инфекција, одговарајућа антитела бацају се на њу и уништавају је. Исто тако, када у моју душу продре зла помисао, енергија гнева или мржње дужна је да ову помисао избаци одавде: „Нећу! Одлази од мене! Не саглашавам се!‛' Сви ми, међутим, неправилно користимо гнев и мржњу. Уместо на грех, ми се гневимо на грешника. Уместо на зло као такво, често се гневимо на људе па се гневимо чак и на Бога, али то је већ друго питање... Секира је страшна у злим и невештим рукама, али у самој секири нема ничега лошег.

Ако смо, дакле, неки насртај препознали као зло, али га нисмо протерали, него настављамо да разговарамо са њим, он ће постепено почети да нас убеђује. Сетите се сижеа „Злочина и казне“: Раскољников постепено пристаје на помисао да и он лично може нешто да учини, убеђује себе да то чини за добро човечанства, и догодило се оно што нам је свима познато. Да би оваквих догађаја било што мање, човек је дужан да се бори са грешним помислима. Чак и када човек пристане на грех - то још увек није крај, јер нека борба може да се настави и после тога. Глас савести увек може да дошапне да тако не треба чинити, али човек може да се нађе и у стању ропства. Греховно ропство - то је оно стање када моја душа не жели грех, али ме грех привлачи. Ја се већ кајем због тог греха, али немам снаге да се избавим од њега. Међутим, још је теже стање које се именује као „страст“, односно, стање у којем човек целовито и свесно тежи ка греху, и не само да му се препушта, него му се препушта са наслађивањем. Такво стање је - робовање страсти. Када човек доспе у стање страсти, па чак и у стање поробљености, веома је тешко да се избави од греха. Због тога је боље искоренити грех док је он још у зачетку.

Према православној традицији, уочи Великог поста пева се 136. псалам - „На рекама вавилонским“. Овај псалам говори о Израиљу, о његовом боравку у Вавилонском ропству, а то се догодило шест векова пре Христовог рођења. Када су Израиљце једном одвели у ропство, поновила се већ позната историја. Људи су се навикли, земља је тамо добра (Месопотамија или Међуречје је плодна равница), клима је блага, нису их много вређали, свако је имао своју њиву. Сналажљиви Јевреји су убрзо почели да се баве трговином, ускоро је дошло и до процвата. Уопштено, почели су да заборављају своју отаџбину, и не само то, него су почели да заборављају и Бога, да се клањају локалним, многобожачким идолима. Због свега тога, пророци су свим силама настојали да их пробуде из дремежа: „Не спавај! Запамти да си овде у ропству, ма колико да ти је овде одбро! Ово није твоја земља! Не заборављај Бога - твој призив је другачији! Теби тек треба да дође Месија - Искупитељ свих!‛' Тако је настао и 136. псалам, који се завршава страшним речима: Кћери вавилонска, крвнице, блажен је ко ти узврати ону освету коју си нам учинила; блажен ко ухвати и разбије децу твоју о камен (ст. 8–9). Запрепашћујућа ствар! Хришћани се прирпемају за Велики пост - за време покајничког подвига, опраштања и помирења, а онда се одједном, као главна песма Цркве током тих дана, пева: Блажен ко ухвати и разбије децу твоју о камен. Каква крвожедност! Очигледно је стога да би овде требало да обратимо пажњу управо на духовни смисао ових стихова.

Ми, хришћани, представљамо Нови Израиљ, али смо и ми одведени у ропство. Наш Јерусалим није град који се налази између Средоземног и Мртвог мора, него је то наше срце. Црква нас овим псалмом уочи Великог поста подсећа: „Ми смо заробљеници“. Погледајмо истини у очи. Током године, изгубили смо осећање пасхалне радости, оно дивно осећање да смо синови, а не слуге. Осврнимо се око себе и погледајмо: где се налазимо? Испоставља се да смо стигли у Вавилон и да су нас поробиле наше страсти и греси. Стога је време да започнемо устанак, а он би требало да започне од свести о томе да се на тај начин не може живети. Чим, дакле, човек схвати да је заробљен, он мора да почне да се бори за своју изгубљену слободу - за слободу да буде хришћанин, за слободу да живи према својој савести. Овим псалмом се даје савет како да се задобије та слобода: убијај „децу“, што значи да су та вавилонска „деца“ - символи греха. Шта би у том случају био камен? Камен вере је - Исус Христос. Посредством молитве Христу разбијају се грешне помисли. Ако осетиш да је у твој духовни простор упао лопов и разбојник - завапи! Завапи ка Христу: „Господе, помози!‛' То ће значити да ти не допушташ том греху да те пороби и да можеш да се избавиш од њега.

НАСТАВАК СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ.....

превод Антонина Пантелић

Аутор: Антонина Пантелић, Број 1029, Рубрика Духовност

[Свет-лана]

Божественная Литургия с пояснениями протодиакона Андрея Кураева (миссионерская)

[Guest Оливера]

http://www.russned.ru/obschestvo/rossiya-dolzhna-byt-silnoi/image_mini

Аутор: Протођакон Андреј Курајев  

Русија мора бити снажна

2010-07-29

Миран суживот руса са чеченима је немогућ. Само у случају, ако Русија очигледно буде снажнија, ако не моли Кадирова: "Узмите новца и привилегија колико хоћете, само се правите да сте нам пријатељи." Кавказ уважава снагу. Ако Русија буде снажна и одлучна, тада може себи допустити да понекад попусти."

Превод: Оља

[Guest Оливера]

Нашла сам интересантан текст о мисионарским технологијама...како ми је жао што превод споро иде...

Превешћу га у цртицама.

[Guest Оливера]

Воли грешника а  мрзи грех

[Guest Оливера]

Мисионарске технологије - Протођакон Андреј Курајев

Постоји становиште, по коме управо несклад православља „духу века овог“ може учинити православље привлачнијим. У својству примера узећемо проблем мисионарских технологија.

Савремена цивилизација је технолошка. И човек, васпитан њом, такође посвуда тражи технологију. „Како научити енглески језик за 20 часова?“.  „Како се избавити  од алкохолизма за 5 сеанси?”. „Како саградити сам своју викендицу за један месец?“. „Како се наћи у Царству Божијем у пет корака.“ А православље је нетехнолошко. За разлику од савремених секти, ми немамо готову технологију, коју би могли да предложимо „клијенту“. Због тога, ми губимо од оних, који имају ту технологију. Окултизам је јако технолошки. „Хоћеш да достигнеш просветљење? – Ево ти мантре, ево ти гуру, ево ти поза; иди и певај!“.

Неопротестантизам је врло технолошки. „Ти прихваташ Христа као личног Спаситеља? Алилуја! Ти си спашен! Потпиши се ево овде и стави датум!“ Неопротестант памти, како су га обратили. Он се сећа, како су му пришли, како су му се обратили, којим редоследом су му постављали питања и које библијске цитате или аргументе су наводили као одговор… Због тога преобраћени протестант је и сам у стању да произведе ту мисионарску технологију у контакту са другим људима. Али у православљу нема таквих мисионарских технологија.Сам се изгубим, када од теоријских питања моји саговорници  прелазе на практична. Једном ме је збунило најједноставније питање: „Шта треба да радим да бих постао православан?“. То питање поставио ми је младић после мог предавања у сибирском граду Нојабрск. И ја сам се збунио. Да ми је поставио питање о односу према „Ружи света" или о карактеристикама црквеног богословља трећег столећа, одговорио бих му.... Да ме је питао шта да прочита, посаветовао бих га...А он ме је питао о најважнијем...У Јеванђељу постоји одговор Спаситеља на слично питање. Младићу, који је питао, шта да ради, (ради, а не чита!) да би наследио живот Вечни, Христос му  предлаже да остави све и пође за Њим. Али ја нисам Христос... Ипак, предложио сам нешто слично. Тих дана нисам имао ни пола сата да поразговарам са тим младићем насамо. Али, био је довољан и минут, да разумем да је он тек завршио универзитет и допутовао на север да тражи посао. „Ако тражиш посао, значи сад га немаш?“ - „Да“. -  „Ако си незапослен, значи да имаш слободно време?“ - „Да.“ -  „Онда хватај се за моју мантију и прошетај за мном на сва предавања која ћу држати овде наредна три дана… Можда ћеш, ти нешто своје добро чути …“. Трећег дана, опраштали смо се -  и у поларној ноћи одједном видим  да он плаче...Замислите: стоји такав огроман делија и плаче. Нешто се, значи, покренуло у његовој души, нешто своје он је добро чуо. А шта - ја и дан данас не знам.

Православна проповед  је заиста нетехнолошка. У њој нема ни пи-ара, ни свесно срачунатог  дејства на подсвест. Нема „обраде“ умова новопридошлих као на покретној траци. Све је -   индивидуално и непредвиђено, негарантовано…

Али баш ради тога, она може да привуче људе, који се боје технологије. Јер у друштву, које је преживело деценије тоталитаризма, природно, има много људи у којима живи страх, својствен штенету из једног дивног совјетског цртаног филма. Сећате се, то штене се увек бојало - „А мене су израчунали!“. Та опрезност од света технологије и бројева принуђује људе да се клоне од  религиозне проповеди  која је отворено технолошка.  Православље ћути. Оно не зове и не наговара. И то тихо православље проповеда самом својом нечујношћу, неагресивношћу.

Да, масовна свест воли једноставне одговоре. А православље се не може сместити у  једноставан рецепт. У православљу има много сложености, противуречја, нејасних питања, спорова… То, што је тешко и нејасно, може одбити човека који није навикао на самостални интелектуални рад. Али то привлачи људе који размишљају. То што плаши једне, изазива поверење код других. А као резултат тога, у великим градовима православље се претвара у религију  интелектуалаца. Оно је привлачно за људе, који имају интерес за историју,  детаље, сложеност.

Једном, док сам био још у богословији, упознао сам се са младићем, који се припремао да упише католичку школу и чак је предао документа за упис у њу. Дружили смо се пола године, и као резултат тога, он је одатле узео документа и прешао је у православље. Отприлике годину дана касније, кад се утврдио у православљу , упитао сам га: „Слушај, а сада - можеш ли рећи, у ком си тренутку тачно знао, да је истина - у Православљу?“

Постављам му то питање, а у себи сујетно мислим, да ће ми он сад рећи: „А сећаш се, ти си ми навео такав аргумент?“,  или: „неку књигу си ми дао да прочитам“...Ништа слично. „Једном сам допутовао теби у госте у богословију, каже ом мени, шетали смо по врту, и у сусрет су наишли твоји пријатељи са исте године. Тог дана је пао снег, и ти се одједном сагињеш,  правиш грудву и бацаш је у лице свом другу. Он ти одговара на исти начин. Тог тренутка се у мени све преокренуло и ја сам помислио: „Ево је она, права слобода! Ево је она, права љубав!“

Људи се с правом боје да не постану жртве испирања ума. Због тога у лексикону мисионара не треба да постоје комсомолске речи типа „рад са омладином“.

Не сме се манипулисати људима. Не треба да постоје никакве  „антрополошкие“ технологије, у том смислу и технологије уцрковљења.

Из книге протођакона Андреја  Курајева:  „Перестројка у Цркву.“

Превод за Поуке.орг - Оља

[Aragorn]

Мисионарске технологије - Протођакон Андреј Курајев

Постоји становиште, по коме управо несклад православља „духу века овог“ може учинити православље привлачнијим. У својству примера узећемо проблем мисионарских технологија.

Савремена цивилизација је технолошка. И човек, васпитан њом, такође посвуда тражи технологију. „Како научити енглески језик за 20 часова?“.  „Како се избавити  од алкохолизма за 5 сеанси?”. „Како саградити сам своју викендицу за један месец?“. „Како се наћи у Царству Божијем у пет корака.“ А православље је нетехнолошко. За разлику од савремених секти, ми немамо готову технологију, коју би могли да предложимо „клијенту“. Због тога, ми губимо од оних, који имају ту технологију. Окултизам је јако технолошки. „Хоћеш да достигнеш просветљење? – Ево ти мантре, ево ти гуру, ево ти поза; иди и певај!“.

Неопротестантизам је врло технолошки. „Ти прихваташ Христа као личног Спаситеља? Алилуја! Ти си спашен! Потпиши се ево овде и стави датум!“ Неопротестант памти, како су га обратили. Он се сећа, како су му пришли, како су му се обратили, којим редоследом су му постављали питања и које библијске цитате или аргументе су наводили као одговор… Због тога преобраћени протестант је и сам у стању да произведе ту мисионарску технологију у контакту са другим људима. Али у православљу нема таквих мисионарских технологија.Сам се изгубим, када од теоријских питања моји саговорници  прелазе на практична. Једном ме је збунило најједноставније питање: „Шта треба да радим да бих постао православан?“. То питање поставио ми је младић после мог предавања у сибирском граду Нојабрск. И ја сам се збунио. Да ми је поставио питање о односу према „Ружи света" или о карактеристикама црквеног богословља трећег столећа, одговорио бих му.... Да ме је питао шта да прочита, посаветовао бих га...А он ме је питао о најважнијем...У Јеванђељу постоји одговор Спаситеља на слично питање. Младићу, који је питао, шта да ради, (ради, а не чита!) да би наследио живот Вечни, Христос му  предлаже да остави све и пође за Њим. Али ја нисам Христос... Ипак, предложио сам нешто слично. Тих дана нисам имао ни пола сата да поразговарам са тим младићем насамо. Али, био је довољан и минут, да разумем да је он тек завршио универзитет и допутовао на север да тражи посао. „Ако тражиш посао, значи сад га немаш?“ - „Да“. -  „Ако си незапослен, значи да имаш слободно време?“ - „Да.“ -  „Онда хватај се за моју мантију и прошетај за мном на сва предавања која ћу држати овде наредна три дана… Можда ћеш, ти нешто своје добро чути …“. Трећег дана, опраштали смо се -  и у поларној ноћи одједном видим  да он плаче...Замислите: стоји такав огроман делија и плаче. Нешто се, значи, покренуло у његовој души, нешто своје он је добро чуо. А шта - ја и дан данас не знам.

Православна проповед  је заиста нетехнолошка. У њој нема ни пи-ара, ни свесно срачунатог  дејства на подсвест. Нема „обраде“ умова новопридошлих као на покретној траци. Све је -   индивидуално и непредвиђено, негарантовано…

Али баш ради тога, она може да привуче људе, који се боје технологије. Јер у друштву, које је преживело деценије тоталитаризма, природно, има много људи у којима живи страх, својствен штенету из једног дивног совјетског цртаног филма. Сећате се, то штене се увек бојало - „А мене су израчунали!“. Та опрезност од света технологије и бројева принуђује људе да се клоне од  религиозне проповеди  која је отворено технолошка.  Православље ћути. Оно не зове и не наговара. И то тихо православље проповеда самом својом нечујношћу, неагресивношћу.

Да, масовна свест воли једноставне одговоре. А православље се не може сместити у  једноставан рецепт. У православљу има много сложености, противуречја, нејасних питања, спорова… То, што је тешко и нејасно, може одбити човека који није навикао на самостални интелектуални рад. Али то привлачи људе који размишљају. То што плаши једне, изазива поверење код других. А као резултат тога, у великим градовима православље се претвара у религију  интелектуалаца. Оно је привлачно за људе, који имају интерес за историју,  детаље, сложеност.

Једном, док сам био још у богословији, упознао сам се са младићем, који се припремао да упише католичку школу и чак је предао документа за упис у њу. Дружили смо се пола године, и као резултат тога, он је одатле узео документа и прешао је у православље. Отприлике годину дана касније, кад се утврдио у православљу , упитао сам га: „Слушај, а сада - можеш ли рећи, у ком си тренутку тачно знао, да је истина - у Православљу?“

Постављам му то питање, а у себи сујетно мислим, да ће ми он сад рећи: „А сећаш се, ти си ми навео такав аргумент?“,  или: „неку књигу си ми дао да прочитам“...Ништа слично. „Једном сам допутовао теби у госте у богословију, каже ом мени, шетали смо по врту, и у сусрет су наишли твоји пријатељи са исте године. Тог дана је пао снег, и ти се одједном сагињеш,  правиш грудву и бацаш је у лице свом другу. Он ти одговара на исти начин. Тог тренутка се у мени све преокренуло и ја сам помислио: „Ево је она, права слобода! Ево је она, права љубав!“

Људи се с правом боје да не постану жртве испирања ума. Због тога у лексикону мисионара не треба да постоје комсомолске речи типа „рад са омладином“.

Не сме се манипулисати људима. Не треба да постоје никакве  „антрополошкие“ технологије, у том смислу и технологије уцрковљења.

Из книге протођакона Андреја  Курајева:  „Перестројка у Цркву.“

Превод за Поуке.орг - Оља

Kao i uvek.Misao jasna i precizna,ali ostavlja prostora za slobodu i sozercanje i sto je najvaznije,za kreativnost.

Imao sam tu cast da sa ovim velikim misliocem razgovaram uzivo nekoliko puta i zaista je velicina i daleko najbolji misionar-predavac u Pravoslavlju danas.

Intelektualna gromada koja se ne da pokolebati na predavanjima i u direktnom razgovoru.

Da je ovakvih vise, Pravoslavlje bi cvetalo a mnogi intelektualci bi nagrnuli u Crkvu.

Ko ga nije cuo na tribini ili predavanju ne zna sta je predavac i tribina,odgovorno tvrdim.

Toliko je dobar + ostavlja prostor za Tajnu na svakom koraku u toku samog predavanja i razgovora sa prisutnima.

Da ga Gospod pozivi na mnogaja ljeta!

[Guest Оливера]

Потпуно се слажем! Где сте слушали његова предавања и ако се сећате о чему?

[Aragorn]

Потпуно се слажем! Где сте слушали његова предавања и ако се сећате о чему?

Bio je Srbiji pre nekoliko godina i drzao predavanja u Ruskom klubu u BG,na BF,NS,Nisu,Cacku.

3x sam ga slusao i 2x razgovarao sa njim posle predavanja.

Ostavio mi je veoma jak utisak svaki put.

Teme su bile raznolike:ekumenizam,misionarenje,staro i novo u Crkvi,ali je posle obaveznog dela bilo pregrst veoma zanimljivih pitanja i detaljni odgovori puni sirine .

[Aragorn]

Pun pogodak bi bio da se dovede ponovo u Srbiju na jednu seriju predavanja ili tribina.

Kod njega prosto nema skakljivih pitanja a sam provocira takve teme i jos tvrdi da je pravi predavac provokator kako temom tako i izlaganjem.

Slazem  se sa obe njegove tvrdnje i imam isto iskustvo kao i on.

Kad bi to nasi predavaci kapirali i isli po univerzitetu i provocirali mlade Hristom,usadjivali im crv sumlje u trenutno stanje u kome su....nego sve neke mlakonje i klisirani papagaji,a oni koji to mogu i radili su to ranije, imaju toliko drugog posla da ne mogu glavu da dignu...

[Guest Оливера]

Код њега су видљиве следеће врлине: непосредност у разговору, потпуно разумевање људских слабости, способност да на приступачан, једноставан, "народски" начин објасни питања вере. Прави мисионар, "интелектуална громада", како рекосте. Извесна доза хумора у разговору, када је то потребно.

[Aragorn]

Код њега су видљиве следеће врлине: непосредност у разговору, потпуно разумевање људских слабости, способност да на приступачан, једноставан, "народски" начин објасни питања вере. Прави мисионар, "интелектуална громада", како рекосте. Извесна доза хумора у разговору, када је то потребно.

Da,bas kako si zapazila.

Nemoj to Vi molim te.

Bogu se obracamo sa ti a medju sobom da persiramo,ne ide....

[karadjordje]

Иде итекако јер БОГ није сујетан....мислим,чоек се наљути кад му не персираш  :group111:

[Aragorn]

Иде итекако јер БОГ није сујетан....мислим,чоек се наљути кад му не персираш  :group111:

Izem ti razlog... crvenilo

[karadjordje]

Изем га и ја али тако је  :group111: