ЦРКВА И ПОЛИТИКА

[fsa]

ЦРКВА И ПОЛИТИКА

5.1. У савременим државама грађани учествују у процесу управљања путем гласања. Већи део грађана припада политичким партијама, покретима, коалицијама, блоковима и другим сличним организацијама које су створене на основу различитих политичких доктрина и погледа. Настојећи да друштвени живот организују у складу са политичким убеђењима својих чланова, ове организације као један од својих циљева прокламују освајање, задржавање или реформисање власти у држави. У току вршења мандата, добијеног на основу воље грађана изражене на изборима, политичке организације могу да учествују у делатности законодавних и извршних структура власти.

Постојање различитих, понекад дијаметрално супротних политичких убеђења, као и различитих интереса у друштву, рађа политичку борбу, која се води било законским и морално оправданим методима било, понекад, и методима који противрече нормама државног права, као и хришћанског и природног морала.

5.2. Црква, по заповести Божјој, има задатак да брине о јединству својих чеда, о миру и слози у друштву и о ангажовању свих његових чланова у стваралачком раду. Црква је позвана да проповеда и гради мир са свима који су изван Цркве: „Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима" (Римљ. 12, 18); „старајте се да имате мир са свима" (Јевр. 12, 14). Али за њу је још битније унутрашње јединство у вери и љубави: „Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да... не буду мећу вама раздори него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли" (I Кор, 1, 10), Јединство Цркве, као мистичког Тела Христовог (Еф. 1, 23), од чијег неповређеног битија зависи вечно спасење човеково, представља за нас највећу вредност. Обраћајући се члановима Цркве Христове, свети Игнатије Богоносац пише: „Сви покушавајте да од себе створите један храм Божји, као да сте један жртвеник, као да сте један Исус."

У свету политичких несугласица, противречности и борби Црква проповеда мир и сарадњу људи различитих политичких уверења. Она такође допушта постојање различитих политичких убеђења код свог епископата, свештенства и верног народа, изузев оних који очигледно воде ка активностима противним православном учењу и моралним нормама црквеног Предања.

Немогуће је учешће црквене јерархије и свештенослужитеља, па, према томе, и црквене Пуноће, у делатности политичких организација, у предизборним активностима, као што су јавна подршка политичким организацијама или појединим кандидатима који учествују у изборима, агитацијама, и тако даље. Није допуштено истицање кандидатуре свештенослужитеља на изборима било којих органа представничке власти на било ком нивоу. У исто време, ништа не сме да спречава учешће архијереја, свештенослужитеља и мирјана, напоредо са осталим грађанима, у свенародном изражавању воље путем гласања.

У историји Цркве било је много случајева општецрквене подршке различитим политичким доктринама, гледиштима, организацијама и јавним радницима. У низу случајева таква подршка била је повезана са одбраном насушних интереса Цркве у крајње неповољним условима антирелигијских гоњења, као и деструктивних и рестриктивних мера инославне или пак иноверне власти. У другим случајевима, слична подршка била је последица притиска државе или политичких структура. Она је обично водила поделама и антагонизмима унутар Цркве и удаљавању од ње оних који су били непостојани у вери.

У 20. столећу свештенослужитељи и јерарси Руске Православне Цркве били су чланови неких представничких органа власти, нарочито Државне Думе Руске Империје, Врховног совјета СССРа и Руске Федерације, низа локалних савета и законодавних скупштина. У неким случајевима учешће свештенства у делатностима органа власти било је корисно за Цркву и друштво, али је исто тако често рађало несугласице и поделе. То се догађало нарочито у ситуацијама када је било допуштено чланство свештенослужитеља само у одрећеним парламентарним фракцијама, као и у ситуацијама када су се свештеници кандидовали за изборне дужности без благослова Цркве.

У целини посматрано, учешће свештенослужитеља у политичким структурама показало је да оно практично није могуће без преузимања на себе одговорности за доношење одлука које задоваљавају интересе једног дела становништва, а штете интересима његовог другог дела, што озбиљно компликује пастирску и мисионарску делатност свештенослужитеља, који је позван да, по речима апостола Павла, „свима буде све, да како год неке спасе" (1 Кор, 9, 22). Историја истовремено показује да се одлука о учествовању или неучествовању свештенослужитеља у политичкој активности доноси - и мора да се доноси - полазећи од потреба сваке конкретне епохе и имајући у виду како унутрашње стање црквеног организма тако и његов положај у држави. Питање, међутим, да ли свештенослужитељ који заузима неки политички положај може да се бави политиком професионално, са канонске тачке гледишта недвосмислено се решава негативно.

Патријарх Тихон се 8. октобра 1919. године обратио свештенству Руске Цркве посланицом у којој је позвао клирике да се не мешају у политичку борбу. Нарочито је указао на то да служитељи Цркве „по свом чину треба да буду изнад и изван свих политичких интереса, да треба да имају на уму канонска правила свете Цркве којима она својим служитељима забрањује да се уплићу у политички живот земље, да припадају било којим политичким партијама или, још горе, да од богослужбених обреда и служења Богу праве оруђе политичких демонстрација".

Пред сам почетак избора за народне посланике СССР-а, Свети Синод је 27. децембра 1988, године одлучио да „представницима наше Цркве, у случају њиховог кандидовања и бирања за народне посланике, благослови ову делатност, изражавајући притом увереност да ће то послужити добробити верника и свега нашега друштва". Осим бирања за народне посланике СССР-а, низ архијереја и свештеника заузели су посланичка места у републичким, обласним и локалним совјетима. Нови услови политичког живота подстакли су Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве да у октобру 1989. године велику пажњу посвети дискусији поводом двају питања - прво: докле Црква може да иде на путу преузимања одговорности за политичке одлуке, а да притом не доведе у сумњу свој пастирски ауторитет? Друго: да ли је Цркви дозвољено да се одрекне свог учешћа у законодавству и могућности да морално утиче на политички процес, уколико од донесених одлука зависи судбина земље? Као резултат овог разматрања, Архијерејски Сабор је усвојио одлуку Светог Синода од 27. децембра 1988. године као важећу само за протекле изборе. Одлучено је да питање целисходности учешћа представника свештенства у изборној кампањи убудуће у сваком конкретном случају благовремено решава јерархија (Свети Синод за епископе, а епархијски архијереји за подручне им клирике).

Иако нису добили одговарајући благослов, неки представници свештенства ипак су учествовали у изборима. Свети Синод је 20. марта 1990. године са жаљењем изјавио да „Руска Православна Црква скида са себе моралну и духовну одговорност за учествовање ових лица у изборним органима власти". Синод се уздржао од примене канонских санкција против нарушилаца црквене дисциплине, „констатујући да се такво понашање препушта њиховој савести". После стварања професионалног парламента у Русији, 8. октобра 1993. године, на проширеној седници Светог Синода донета је одлука да се свештенослужетељима наложи да се уздрже од учешћа у руским парламентарним изборима у својству кандидата. за посланике. С тим у вези, Синод је још одлучио да за кршење ове одредбе од стране свештенослужитеља следи њихово рашчињење. Године 1994. Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве одобрио је ову одлуку Светог Синода „као благовремену и мудру" и проширио њено дејство и „на евентуално будуће учешће свештенослужитеља Руске Православне Цркве у изборима било којих органа представничке власти земаља Заједнице Независних Држава и балтичких земаља, како на општедржавном тако и на локалном нивоу".

Исти Архијерејски Сабор, будући веран светим канонима и одговарајући изазовима савремене стварности, установио је низ суштинских правила која се односе на ову тему. Тако се у једној од одлука Сабора каже: „Потврђује се да Пуноћа Цркве не може подржавати ниједну политичку партију, нити покрет, блок, коалицију и томе сличне организације, као ни њихове јавне раднике понаособ, пре свега током предизборних кампања... Сматра се такође крајње непожељним чланство свештенослужитеља у политичким партијама, покретима, коалицијама, блоковима и њима сличним организацијама, пре свега онима које воде предизборну борбу,"

Архијерејски Сабор који се састао 1997. године разрадио је начела односа Цркве са политичким организацијама и пооштрио једну од одлука претходног Сабора тиме што је свештенослужитељима ускратио благослов да буду чланови политичких групација. У саборској одредби О узајамним односима са државом и световним друштвом нарочито се истиче: „Поздрављају се дијалози и контакти Цркве са политичким организацијама уколико ови контакти немају карактер политичке подршке. Сматра се допустивом сарадња са таквим организацијама ради постизања циљева који су корисни за Цркву и народ, изузев у случају када се таква сарадња интерпретира као политичка подршка... Сматра се недопустивим учешће архијереја и свештенослужитеља у било којој предизборној кампањи, као и њихово чланство у политичким групацијама чији статути предвиђају кандидовање својих чланова на изборне државне дужности на свим нивоима."

Неучествовање Пуноће Цркве у политичкој борби, у делатности политичких партија и у предизборним кампањама не значи да се она од риче јавног изражавања става у вези са значајним друштвеним питањима и од изношења овога става пред органима власти било које земље на било ком нивоу. Такав став изражавају искључиво црквени сабори, свештена јерархија и лица која су од њих за то овлашћена. У сваком случају, право изражавања ставова Цркве не сме се препустити државним институцијама, политичким или другим световним организацијама.

5.3. Православне вернике ништа не спречава да учествују у делатностима органа законодавне, извршне и судске власти, као и у политичким организацијама. Осим тога, такво учешће, ако се одвија у складу са учењем Цркве, њеним моралним нормама и њеним званичним ставом у вези са друштвеним питањима, јесте један од облика мисије Цркве у друштву. Верници могу - и позвани су - да, извршавајући своју грађанску дужност, учествују у процесима везаним за избор власти на свим нивоима и да пружају свој допринос сваком морално оправданом потезу државе.

Историја Православне Цркве познаје мноштво примера активног ангажовања верника у управљању државом и у делатности политичких и осталих грађанских организација. Таква ангажованост постојала је у различитим системима државног уређења: у апсолутизму, у уставној монархији, у различитим видовима републике. Учешће православних верника у јавном и политичком животу било је отежано само у условима иноверне владавине и режима који је спроводио политику државног атеизма.

Учествујући у управљању државом и у политичким активностима, православни верник је дужан да своју делатност заснива на нормама јеванђелског морала, на јединству правде и милосрђа (Пс. 84,11), на старању о духовном и материјалном богатству људи, на љубави према отаџбини, на тежњи да се свет који нас окружује преобрази према Христовим речима.

У исто време, хришћанин, ако је политичар или државни службеник, треба јасно да схвати да у условима историјске стварности, а пре свега у контексту нашег подељеног и противречног друштва, већина донетих одлука и предузетих политичких акција доноси корист једном делу друштва, а истовремено ограничава или угрожава интересе и жеље осталих. Многе такве одлуке и акције неизбежно су повезане са грехом или толерисањем греха. Управо због тога се од православног политичара или државника захтева изузетна духовна и морална осетљивост.

Хришћанин који се ангажује у области креирања државног и политичког живота треба да има дар нарочитог пожртвовања и самоодрицања. Неопходно је да се пажљиво односи према свом духовном стању, како не би дозволио да његова државна или политичка делатност престане да буде служење и постане нешто што је само себи циљ, што потрањује гордост, похлепу и остале пороке. Треба да има на уму да „или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано... и све у Њему постоји" (Кол. 1,16 - 17). Обраћајући се једном носиоцу власти, светитељ Григорије Богослов је писао: „Ти руководиш заједно са Христом, заједно са Њим управљаш. Од Њега си добио мач." Свети Јован Златоуст вели: „Заиста је цар онај ко побеђује гнев, завист и сладострашће, ко све подређује законима Божјим, ко чува свој ум слободним и не дозвољава да у његовој души победи страст и жудња за задовољствима. Таквог човека бих желео да видим на месту са којег се управља народима, и земљом, и морем, и градовима, и областима, и војскама. Јер, онај ко је подредио душевне страсти разуму, тај ће лако управљати и људима, у складу са Божјим законима... Онај пак ко мисли да руководи људима, а робује гневу, частољубљу и задовољствима, тај... неће знати шта да чини са својом влашћу."

5. 4. Учешће православних верника у делатности органа власти и у политичким активностима може да буде било индивидуално било у оквиру посебних хришћанских (православних) политичких организација или хришћанских (православних) конституената већих политичких удружења. У оба случаја синови и кћери Цркве имају слободу избора и изражавања својих политичких убеђења, доношења одлука и остваривања одговарајуће делатности. Истовремено верници који учествују у државној или политичкој делатности, индивидуално или у оквиру различитих организација, чине то самостално, не поистовећујући свој политички рад са ставом Пуноће Цркве или било које од канонских црквених установа и не иступајући у њихово име. Притом највиша црквена власт не даје посебан благослов за политичку делатност верника.

Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве одлучио је 1994. године да сматра допустивим чланство „верника у политичким организацијама и њихова настојања да и сами стварају такве организације које се, у случају да у њиховом имену стоји да су хришћанске и православне, позивају на већу узајамну сарадњу са црквеном јерархијом. Такође је одобрио учешће свештенослужитеља, као и оних који представљају канонске црквене структуре и црквену јерархију, у посебним иницијативама политичких организација и, даље, црквену сарадњу са њима у акцијама које су корисне за Цркву и друштво, под условом да такво учешће и сарадња немају карактер подршке политичким организацијама него да служе стварању атмосфере мира и слоге у народу и у црквеној средини".

У аналогној одлуци Архијерејског Сабора из 1997. године посебно се наглашава: „Одобрава се учешће верника у делатности политичких организација и стварање таквих организација са њихове стране под условом да оне у свом саставу немају свештенослужитеље и да врше одговарајуће консултације са црквеном јерархијом. Одлучено је да сличне организације, које учествују у политичким активностима, не могу имати благослов црквене јерархије и не могу иступати у име Цркве. Црквени благослов не могу добити, а у случају да га имају, лишавају га се оне црквено-друштвене организације које воде предизборну кампању, или су увучене у политичку агитацију, или своје мишљење приказују као мишљење Цркве, које, као што је познато, у држави и друштву заступају црквени сабори, Његова Светст Патријарх и Свети Синод. Исто се односи на црквена и црквено-друштвена средства јавног извештавања."

Постојање хришћанских (православних) политичких организација, као и хришћанских (православних) огранака ширих политичких удружења, Црква посматра као позитивну појаву, као средство које помаже верницима да заједничким напорима остварују политичку и државну делатност на основу хришћанских духовно-моралних начела. Поменуте организације, иако аутономне у својој делатности, истовремено су дужне да се консултују са црквеном јерархијом ради координације акција приликом заузимања става Цркве о друштвеним питањима.

У узајамним односима црквене Пуноће и хришћанских (православних) политичких организација, у чијем деловању учествују православни лаици, као и у односима са појединим православним политичарима н државницима, може доћи до ситуације у којој се изјаве или поступци ових организација и лица суштински разликују од општецрквеног становишта у односу на друштвена питања или се њима омета реализација таквог становишта. У таквим случајевима јерархија утврђује чињеницу размимоилажења у ставовима и обавештава о томе јавност како би се избегле пометње и неспоразуми међу верницима, па и у широким слојевима друштва. Констатација таквог размимоилажења треба да подстакне православног верника који учествује у политичком деловању да размисли о томе да ли његово даље чланство у датој политичкој организацији има смисла и оправдања.

Организације православних хришћана не треба да имају карактер тајних друштава, чији су чланови подређени искључиво својим лидерима и стога свесно, чак и на исповести, одбијају да открију суштину делатности своје организације, а камоли да је открију у току консултација са црквеном јерархијом. Црква не може да одобри учешће православних верника, поготову свештенослужитеља, у неправославним друштвима такве врсте, пошто она својим карактером отуђују човека од свецеле преданости Цркви Божјој и њеном канонском устројству.

Iz knjige: Osnovi socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve

[Млађо]

            Нисам још стигао да прочитам текст (што не значи да нећу), али сам ово слушао.

            http://www.esnips.com/doc/cb6b0d57-71bd-4e1f-b39e-f391e2c25765/006-Otac-Milic-Crkva-politika-demokratija-Uzice-2005

            А може и ово да се чита:

            http://www.esnips.com/doc/bc34def8-d08f-40dc-a684-556da624e2a2/006-Otac-Milic-Crkva-politika-i-demok

[marija]

neću mnogo da filosofiram ali postaje mučno

prvo kukamo kako je crkva neaktivna i kako ćuti, kako se ne uključuje u aktuelna dešavanja na našoj političkoj sceni( mada je crkva van politike) kako ne sarađuje sa državom

a onda...

kukamo kako je crkva izdala narod, kako prima političare, šta će crkva  da se meša sa aktuelnim( čitaj trenutnim) političarima

Mislim da ovaj narod ne bi bio zadovoljan čak ni kada bi crkva raspissala referendum pa da se narod pita za svaku odluku koju treba da donese Sinod

ovako kukamo kakve su pogrešne odluke doneli, kada bi se raspisao referendum kukali bismo kako su nesposobni

0110_hahaha

odoh ja da confused

[сербон]

Ова неспретна тема отворена у јеку расправе о томе да ли Бојан Пајтић

прво јесте или није примио одликовање, а затим да ли је по нашем скромном суду

он, човек кога за ангажман у растакању државе треба наградити .

Такво скретање пажње и разводњавање приче може бити мотивисано

потребом да се оправда једна одлука о награђивању, или потребом да се

један политичар подржи у свом срамном деловању.

Постоји и објашњење, да је глава у песку безбедна.

[fsa]

"U zgradi Patrijaršije često se prepričava dijalog patrijarha i đakona koji ga svuda prati, pred odlazak na službu u crkvu na Banovom brdu.

- Kako ćemo da idemo? Kolima? - pita đakon.

- Autobusom! - odlučno će patrijarh.

- Gužve su, zagušljivo je u autobusu, a nije baš blizu...

- Idemo! - ponovo kratko će Njegova svetost.

- Ali... - idući za njim, đakon poteže novi, veći argument - Vaša svetosti, leto je, dosta sveta ide na Adu Ciganliju, autobusi su puni razgolićenog sveta. Nije zgodno...

- Znate, oče - okrete se patrijarh Pavle - svako vidi ono što hoće!"

[fsa]

Хришћанство и политика

Политика је „световна” зато што се бави проблемима овога света а не зато што је нерелигиозна или антицрквена

Савремена секуларна друштва искључују Бога као субјекта друштвених и политичких процеса. Вера се потискује у „приватну” сферу људских осећања. Јавни (секуларни, политички) живот подразумева „еманципацију” политике, економије, права, образовања, уметности од утицаја цркве. Вера се супротставља разуму, а духовно материјалном. Лаичност, секуларност многи тумаче чак и као борбу против цркве и религије уопште или пак као њихово протеривање на маргине друштва. Цркви се одриче свако право на политичко деловање. Данас и велики број хришћана сматра да је то нормално јер је, забога, политика „прљава” и не представља ништа друго до похлепу за влашћу и новцем. Хришћанска етика и политика, наводно, не могу заједно.

У првој деценији трећег миленија у Европи се све више говори о „деприватизацији религије” и обнови хришћанских вредности у друштву. Начело одвојености цркве и државе (световност политике) све мање подразумева борбу против цркве и религије. Изузетак су друштва у транзицији. Политика је „световна” (има своју „аутономију”) зато што се бави проблемима овога света а не зато што је нерелигиозна или антицрквена. Хришћани-лаици се данас баве политиком и учествују активно у политичком животу, али то не значи да стварају „хришћанску” или „теократску државу”. То значи да они заједно са другима настоје да изграђују државу утемељену на правди и праву, која штити људско достојанство и слободе, социјалну правду, узајамну бригу, солидарност и одговорност.

Пре модерног, постојао је хришћански секуларизам. Он се огледао у чињеници да хришћани сваки друштвени и политички поредак сматрају релативним и несавршеним. То још увек за њих није царство божије. Хришћани су људи који живе у трајној напетости између историјског ангажовања и наде у есхатолошко довршење историје, између фрагмента и пуноће, између радикалних и апсолутних јеванђелских вредности и њиховог увек релативног и ограниченог остварења у животу земаљског града. Укинути ту антиномију није могуће. Бавити се политиком у том контексту првенствено значи демистификовати државу и политику, одузимати им сваку апсолутну, а придавати само условну и релативну вредност. „Све” је политика, али политика није „све”. Хришћани заједно са другима треба да изграђују државу „за човека” и у „служби човека” и да стално сведоче да је власт моћ служења другима а не моћ владања над другима. За цркву је примарно да мења и преображава свет, да преусмерава ток животног кретања, да спасава свет од смрти и ништавила, да људе суочава са „сасвим другом перспективом”, са натполитичким и наддржавним циљевима и вредностима.

Посматрано са историјско-социолошког аспекта, неангажовање хришћана у јавном и политичком животу значило би бекство од историје и затварање цркве у неке „хришћанске микроамбијенте” и пребацивање одговорности за квалитет живота и судбину друштва на друге, „мање савршене” људе и њихове политичке програме. С друге стране, сваки покушај изградње интегралног хришћанског друштвеног поретка данас је немогућ и представља утопију. Црква сама не може да нормира јавни и политички живот, али заједно са другим верским заједницама и свим субјектима друштва треба да ствара и омогућује једну човечну политику. Како да се црква данас бави политиком? Досадашњи модели: државна црква, држава против цркве, политичко деловање цркве преко тзв. хришћанских политичких партија и покрета изгледају потрошени и анахрони. Изгледа да наступа време када треба трагати за новим моделима односа цркве и политике. Сада се назиру два нова модела. Први социолози називају фундаменталистички модел („антимодерна модернизација”) испреплетености цркве и политике и, други, политичко деловање цркве преко цивилног друштва. У првом случају црква као своје савезнике на плану друштвеног и политичког деловања налази у десничарским и конзервативним странкама, националистичким, пијетистичким и моралистичким покретима чија је основна карактеристика панично негирање свега што је модерно и савремено и идолатријски однос према прошлости. Тај модел је данас веома изражен. Он је за цркву веома ризичан јер у старту одбија све оне који имају другачија политичка уверења, посебно младе људе који желе да буду „ин” и „у тренду”. Оправдана борба цркве против многих друштвених аномалија савременог света не значи да треба стварати „коалицију” са тим друштвеним групацијама. Од ње се очекује да одговара на изазове и проблеме савременог човека. Црква треба да буде критична према свим једностраностима и друштвеној патологији левице и деснице. Она је изнад „конзервативизма” и „прогресивизма”, „традиционализма” и „модернизма”, „глобализма” и „антиглобализма”, али истовремено са бескрајном бригом и љубављу према сваком човеку, без обзира на његова политичка убеђења. Црква је „савремена” само када функционише на црквен начин. Хришћани су „модерни” када живе аутентичним хришћанским стилом живота. Црква треба увек да има на уму опште добро и целину света, да је стално присутно-одсутна у свету. Хришћанство треба да буде својеврсна „опозиција” свакој држави и политичком поретку јер је оно тако и извршило најкоренитије политичке промене у историји.

о. Радован Биговић

[fsa]

Новине и телевизија недавно су били препуни снимака папе Бенедикта XVI, кога је током посете САД на аеродрому лично дочекао председник Џорџ Буш са супругом. Шта овај потез конкретно значи? Да ли Ви осећате да се политика меша у послове цркве, и у свету и у нашој земљи?

- То је протоколарна посета римског понтифекса. Можемо да је сматрамо и државном посетом, јер је Ватикан држава. Ја сам обичан посматрач, као и сви други. Политика је световна. Ми мислимо да има аутономију јер се бави проблемима овог света. Она по дефиницији не мора да буде нерелигиозна или антицрквена. За многе је политика све, али за нас хришћане политика није све. Живот је, на срећу за све људе, па и за политичаре, много шири и богатији од политике. С друге стране и ми хришћани смо део друштва, и осећајући одговорност за време и простор у којем живимо, знамо да заједно са другима треба да изграђујемо државу за човека, и у служби човека. Треба да упозоравамо да је власт моћ служења другима, а не моћ владања другима. Треба да подсећамо на то шта реч министар изворно значи. То је латинска реч која значи слуга, онај који служи.

Да ли постоје и обрнуте тенденције? Колико Српска православна црква има утицаја на политику и друштвена дешавања код нас?

Хришћанство је унело најкоренитије промене у друштву. Појмови правда, слобода, једнакост, солидарност јесу јеванђелске вредности, на којима почива савремена демократија. То, међутим, не значи да Црква има било какве претензије и намере да се уплиће у политику у ужем смислу те речи, то је супротно њеној природи. Истовремено, будући да су исти људи и чланови Цркве и чланови друштва, будући, дакле, да се Црква и друштво прожимају, Црква не сме да одустане од бриге за човека у свим сферама његовог живота. Стога, Црква се залаже за људско достојанство и слободе, за социјалну правду, узајамну бригу, солидарност и љубав. То јесте одговорност за човека и друштво, али није и политика.

Еп. Порфирије

http://forum.verujem.rs/index.php?PHPSESSID=d238709b3cef443416aeb968af5d0504&topic=5737.0

[fsa]

Богу Божије, цару царево...

16. јануар 2008 - 15:39

Благослов за часне и равноправне изборе

«Иштите најприје Царство Божије

и правду Његову»(Мт. 6, 33)...

Избори 2008. С обзиром на то да ће ускоро наступити изборна ћутња и да је у јавности већ било спекулација о томе да Црква подржава ову или ону страначку опцију, морамо указати на неке од основних постулата на којима почива не само однос Цркве и државе кроз векове, него и сам идентитет Цркве, који не може бити ни од кога експлоатисан и злоупотребљаван, па чак ни од црквених институција или великодостојника.

Црква свој идентитет црпи из Царства Божијег и на њему заснива и гради своју видљиву структуру. То значи да она, као будућа заједница светих, гледа на све, без разлике, као на потенцијалне светитеље, независно од њихове боје коже, националне припадности, политичке или било које друге опредељености, и у том смислу не може бити говора ни о каквом селективном или наменском благосиљању било кога.

До четвртог века тај идентитет никада није долазио у питање, делом и због тога што је Црква била одвојена и прогоњена. Кроз цео византијски период Црква и држава су, мање-више, живеле у једној симфонији и Православни Исток, хвала Богу, не познаје случајеве папоцезаризма, иако се може рећи је Црква у том периоду уживала можда најповлашћенији положај у својој историји.

О вековима турског ропства не треба ни трошити речи. Ипак, треба истаћи да симбиоза националног и верског, постигнута у том периоду, не може и не сме, ни у ком случају, претворити Цркву у пуког чувара националних вредности. Ту болест етнофилетизма, нарочито подстакнуту и увежену на Исток преко идеја Француске револуције, Црква је одлучно одбацила још у деветнаестом веку.

Током кoмунистичке диктатуре Црква је, као народ Божији, опет, а не само као установа, била најизложенија прогонима и тлачењу, «мешању у њене унутарње послове», све до уплитања у избор патријарха. Иста диктатура је, притом, с невероватним цинизмом, ширила пропагaнду, које многи нису или неће да буду свесни ни данас, како је Црква небеска и да овде нема шта да тражи. Део те пропаганде опстаје и до данас кроз исмејавање идеје о Небеској Србији, односно нашег опредељења за Царство Божије, а не земаљско. И поред свега тога, Црква није никада позивала ни на какав реваншизам и стран јој је било какав облик «клеронационализма», који се такође данас многима привиђа, иако се, тамо где га они виде, није никад појавила ниједна мантија.

На почетку вишестраначког живота у Србији, с почетка деведесетих, Српска Православна Црква је саборском одлуком изричито наложила своме свештенству, значи, ђаконима, свештеницима и епископима, да се не ангажују страначки. Сходно томе, сваки клирик који се страначки активно ангажује, противи се не просто једној саборској одлуци, него самој Цркви и ономе што она по својој природи јесте - израз и пројава недељивог јединства Тројичног Бога.

Наравно, остаје свачија слобода и обавеза да, по савести и личном нахођењу, остварује своје легитимно и Уставом загарантовано грађанско право, и да гласа по своме нахођењу. Све друго спада у домен реторике, добронамерне или злонамерне интерпретације и, како би народ рекао, навијања воде на своју воденицу.

Једно је сигурно, Црква се моли за сваку благочестиву власт, а то ће рећи, и то једино може препоручити својим верницима, за ону власт која није против Бога, и која ће у свом програму садржати и испоштовати основне хришћанске норме и принципе. Уосталом, на лукаву квазибиблијску досетку истргнуту, наравно, из целог библијског контекста Предања и искуства Цркве, да је свака власт од Бога, народ је, такође, одговорио питањем преко довитљивог песника: «Да ли је од Бога и власт која је против Бога»?

Инфо СПЦ

http://www.spc.rs/sr/bogu_bozije_caru_carevo