Часопис "Видослов"

[Лазар Нешић]

САДРЖАЈ ВИДОСЛОВ ВАСКРС/53-2011

Епископ Григорије (Дурић)

Васкрсење – светлост и радост живота

Епископ Атанасије, умировљени Херцеговачки

Свети ГЕНАДИЈЕ, Патријарх Цариградски (458-471)

Епископ Григорије (Дурић)

О вери код Пола Тилиха

ХРИСТО ЈАНАРАС

Створено и нестворено – Логос и личност

Димитриос Батрелос

Црква, Евхаристија, Епископ: рана Црква у еклисиологији Јована Зизјуласа

Eпископ Јован (Пурић)

Православље пред изазовима савремености

Епископ Атанасије, умировљен и Херцеговачки

О животу Свете Тројице – Јединога Бога, и нашем заједништву у њoj

Миле Прибиловић

Пребиловци – два пута убијени и заборављени

Др Милош Луковић

Од Београдског пашалука до модерне Српске државе

Др Предраг Ристић

Дух и атмосферa Храма Христовог Гроба из Јерусалимa у Пребиловцима

Јереј Давид Павле Хестер

Православно хришћанство у Јужној Италији

Лазар Нешић

Теологија као љубав према другоме

Слободан Продић

Неколико напомена о заклетви Дубровачке општине

Краљу Стефану Урошу I из 1243. године

Радован Πилиповић

О боравку Eпископа Никанора Ружичића у Дубровнику

Мр Драга Мастиловић

Приказ књиге „Живот и дјело Јоаникија Памучине‘‘

проф. др Воје Ковачевића

Проф. др сци мед . Рајко П. Вукашиновић

Нови прилози о страдању православних свештеника

у Требињском протопрезвитерату 1914 – 1918

Горан Комар

Тврдошко-Кућански свештенички род Вуксановића

Лари Хелјер

Књига о Јудити

Јереј Ратко Хрваћанин

Петровски пост

ДЈЕЦА ВЛАДИКИ АТАНАСИЈУ

Пјесма

http://www.eparhija-zahumskohercegovacka.com/node/3092

[Душко Дугоушко]

Има да се скине само:

ЛАРИ ХЕЛЈЕР- Књига о Јудити

                 и

ХРИСТО ЈАНАРАС  - Створено и нестворено – Логос и личност.

[Лазар Нешић]

Има да се скине само:

ЛАРИ ХЕЛЈЕР- Књига о Јудити

                  и

ХРИСТО ЈАНАРАС  - Створено и нестворено – Логос и личност.

За неки дан ћу и ја овде поставити мој текст.

[Guest - . . .-]

Хвала Лазо. Објавићемо га на насловној страници.

[Лазар Нешић]

Хвала Лазо. Објавићемо га на насловној страници.

0110_hahaha

[Лазар Нешић]

Теологија као љубав према Д/другоме

Поглавља о доприносу Јована Зизјуласа савременој православној теологији

Просологион

+

Пред нама је покушај да теоретско-богословске закључке персоналистичке онтологије (православног учења о тајни личности) митрополита пергамског, професора Јована Зизјуласа учинимо релевантним за живот човека у Цркви.

Оно што неизбежно произилази из овакве једне онтологије личности јесте задобијање оног што Зизјулас назива аскетски и евхаристијски етос, и том питању, за почетак, посвећујемо странице овог рада.

a.                  Персоналистичка онотологија и аскетски етос

Како се ухватити у коштац са злом, а притом ослободити Д/другог од етичких садржаја зла и остати у љубави са њим? Нема бољег одговора на ово питање осим оног којег су дали ткз. пустињски оци Цркве, као они који су се свакодневно борили са злом у себи и целoкупном животу. Они су до краја, каже Зизјулас, успели да сачувају Д/другог од етичких и моралних дефинисања и то тиме што су, на зачуђујући начин, пребацивали зло са Д/другог на Сопство, тј. на себе![1]

Смрт сопства је услов sine qua non сваког спасења, тумачи нам оце Зизјулас. У трансферу зла од Другог ка Сопству, тј. себи, ми ослобађамо Другог и његово биће од сваког природног, моралног и идејног дефинисања и схватања, и примамо га „онаквог какав јесте“, тј. јединственог, непоновљивог, незаменљивог, као оног ко је узрок нашег идентитета, наше другости, тј. самог нашег постојања.[2]

За оце Цркве, Д/други није само онај кога требамо ослободити од осуђивања његових природних квалитета, већ и онај који бива узрок наше слободне самоосуде, и то на позитиван начин. Ствар није психолошка, већ христолошка, каже Зизјулас: јер Христово страдање на Крсту бива добровољно и невино, а све у корист оправдања других.[3]

Иза овог етоса самоосуде (ethos of self-condemnation), лежи христологија кенозиса, сматра Зизјулас. Проширење те замисли на антропологију, Зизјулас налази у мисли архимандрита Софронија Сахарова и његовог духовног оца светог Силуана Атонског. Центар те замисли јесте добро позната крилатица: „Држи свој ум у аду и не очајавај“, коју старац Софроније види као силазак човека са Христом у пакао и човеково свођење на ништа, а све како би се дало (направило) место Д/другом.[1] Такво једно стање кенозиса води нас ка позитивним вредновањима Д/другог: у нашем отварању ка њему и примању истог безусловно у наш живот. Зато, сматра Зизјулас, сав смисао аскетског живота не почива у „духовном развоју субјекта“, већ у једом љубавном напору давања првенства Д/другом над Сопством, тј. циљ је ништа друго осим љубав.

Истинско биће налази се у испражњењу сопства (у ономе што свети Максим назива победа над самољубљем и искорење истог) и давању места Д/другом, као оном у коме можемо наћи своју истинску ипостас. Ни један други начин не постоји помоћу кога би једно биће могло да превазиђе смрт, осим заједница са Другим у Цркви и евхаристији.[2]

a.                  Персоналистичка онтологија и евхаристијски етос

Тако долазимо и до кулминације у којој личност налази своје право назначење, а то је евхаристијско биће, и то као биће које је дар Другог. Личност је биће евхаристије, биће заједнице, биће Цркве, биће односа са Д/другим, биће благодарности због дара постојања.[3] Управо то и јесте Евхаристија, благодарење. Благодарење за постојање Бога, за постојање света, других и нашег сопственог бића. Евхаристијски етос побуђује наше давање првенства Д/другоме, нашу пажњу заокупља Д/другим, и свим оним што је „друго“.[4]

Из свега овога следе завршни закључци:

Прво, једина ствар коју рађа овакав етос и која је заиста важна, јесте чињеница да Д/други постоји. Нас се не тичу његови или њени природни квалитети и врлине (раса, пол, године, друштвени статус), већ сам он, његово непоновљиво биће. То широко отвара врата разумевању опраштања, које као лајт мотив стоји у целокупном предању и животу Цркве. Суштину опроштаја, Зизјулас види у чињеници одбијања да природне

квалитете неког бића узмемо као коначне критеријуме његове истине.[1] Нас се они не тичу; једина истинска брига посвећена је чињеници да Д/други егзистира, тј. постоји. Зато је, од почетка хришћанства, код Отаца чин евхаристије био повезан са „отпуштањем грехова“, као са чином примања „лека бесмртности евхаристије“. То у крајној линији значи да у борби са „греховима“ ми ступамо у борбу са самом смрћу. Опраштајући грехове, Црква уништава смрт.

Друго, побеђујући смрт у евхаристији, ми славимо васкрсење Христово које је извор те победе. Ипак, смрт се побећује једино смрћу и то чини евхаристију и жртвом. Евхаристијски етос је жртвен у чину давања првенства Д/другоме над Сопством. Свој жртвени врхунац ка Д/другоме, налазимо на Крсту на коме Христос даје себе за „живот света“, тј. даје себе у слободи и љубави другима. Тако, Д/други задобија потпуно онтолошко првенство, чак и када је то у супротности да нашом логиком, свешћу и разлозима, чак и са сопственим животом.

Треће, евхаристија је заједница. То значи да је свака другост и личност једино могућа као однос, као уношење свих наших односа у евхаристију. Евхаристијском етосу страна је свака искључивост осим искључивост саме искључивости. Евхаристија је место на коме полови, године, расе, националности, немају никакву тежину. Једино је битан онај јединствени Д/други.

Четврто, наше благодарења за биће, за Д/другог, неизоставно укључује и благодарење за читаву творевину, за Свет. Тако евхаристијски етос неизбежно мора да буде и еколошки, каже нам митрополит Зизјулас. То значи бригу за очување целокупне творевине као дара Божијег и као места, стана, дома, куће, завичаја у којој човек сусреће њеног Творца. Човек је Свету онај други кроз кога творевина бива „враћена“ (литургијски принесена) Богу и кроз кога постоји.

Пето, сваки истински евхаристијски етос буди и рађа у нама веру. Зизјулас нам говори да се вера не рађа из рационалних или идеолошких убеђења, већ је она још један дар који долази од Д/другог, односно догађај приписивања целокупног свог постојања и целокупног бића света љубави Д/другог. Љубав Д/другог према нама је једина гаранција нашег постојања, наша једина вера и нада, наше једино биће; вољен сам – зато постојим (I am loved – therefore I am) , закључује Зизјулас[2].

[Лазар Нешић]

Поглавља

  1.  

Света Тројица је Љубав. – Љубав према онтолошком темељу нашег постојања, Светој Тројици: Богу Оцу, Исусу Христу Сину и Светоме Духу (као великом Другом), али и према другом-ближњем (као малом другом), је права једино као љубав у Исусу Христу, Извору љубави (1Јов 4, 7-12).

 2.

Љубав је Живот. – Све осим љубави је смрт. Ништа (1Јов 3, 14; 1Кор 13). Без конкретне љубави према Христу и ближњима, човеку остаје само бављење антропологијом труљења.

3.

Љубав је Постојање. – Љубећи Д/другог (Other) у-заједничарењу-постајем. Сопство је никада-до-краја-завршена целина. Оно је отворено-спрам будућности-која-још-није-постала, спрам Д/другог који је у-надолажењу.

4.

Љубав је Смисленотрпељивост. – Нема плодотворне и словесне снаге за површне, нечезнуће и недругачије (заменљиве, употребљиве, потрошиве, алогосне и умрежене) љубави. Свако љубљење је непоновљиво-ново и изненађујуће. Д/други је никада-до-краја откривен, па самим тим и недокучив. Љубљена личност измиче објективизацији и опредмећењу. Дигитални Д/други је лажан симулакрум другости.

5.      

Љубав је Самоумањење. – Љубав позива на немрзећу мржњу према хладном самосебству (Мт10, 39) и онтолошки је детерминисана њоме.

6.

Љубав је Отвореност. – Узимам скалпел љубави и хируршко-прецизним потезом пресцам рану која затвара њен проток ка обузетости Д/другим. Отворити-се-за другост свега постојећег значи примати другост као носећи стуб промене/покајања. Д/други је О/отворитељ пресаздања и преутемељења нашег антрополошког ништа.

7.

Љубав је Подвиг. – Прочистити односе (према Светој Тројици, ближњима/даљнима, животињама, творевини, предметима) да би у белини угледао онтолошки- конститутивно Лице Другог.

8.

Љубав је Поверење. – Упућено обећању Д/другог пред надолазећом ругобом смрти која ме брутално баца у ништину и трулежност  (διασπασις), (Јн 3, 6;11, 25).

9.

Љубав је Обузетост. – Љубав за Д/другог је недовољна („љубим, дакле постојим“), само љубављу Другог Ја јесам („љубљен сам, дакле Постојим“), (1Јов 4, 19). На/у сваком месту/времену можеш бити захваћен Д/другим. Другост је свеприсутна.

10.

Љубав је Покајање. – Љубављу се преумљујући за давање Д/другом простора у себи, далеко од сваке сладуњаве моралности. Направи места Д/другом, испуни себе Д/другим – императиви су праве аскезе.

11.

Љубав је Самопревазилажење. – У љубави нема самоостварења, већ једино обостраног себепревазилажења (аутотрансцеденције, рекао би словесни Виктор Франкл); разлика је онтолошки-стварна, а не онтичко-мисаона.

12.

Љубав је Слобода. – Нераздељиво Те примам у себе несливајући Tе у мени: у љубави потребујем Те. Ово је антрополошка контекстуализација халкидонског догмата о Христу-Богочовеку. Беж живљења догмата, они остају само неживо слово на папиру.

13.

Љубав је Обожење. – Д/други је светиња, мој рај и моја светост. Посебно самодарујући Христос у Вечери евхаристије, икони Његовог стално-бивајућег-пребивања са нама.

14.

Љубав је Откривеност. – Не волим љубити и саодносити се преко „жице“, „порука“, „мреже“ које се плету/заплићу око Другог. Технологија скрива лице Д/другог. Чини га одсутним. Другоодсутност је, пак, декомпозиција личности.

15.

Љубав је Самоприношење, – Ризиковао бих и само своје биће само да бих Д/другог задобио (Мт 16, 25). Сав живот Д/другом предајмо!

16.

Љубав је Целовитост. – Једино онај који носи васцелог Д/другог у себи може се назвати постојећим.

17.

Љубав је Ненаметљивост. – Моја љубав је ненаметљива, као и моја другачијост (διαφορα) за Д/другога; и не цени се „корисношћу“, „друштвеношћу“, „каријеризмом“, итд.

18.

Љубав је Послушност. – Љубећи је онај који слуша Д/другог, чак и онда када му се музика његових речи чини као какофонија. Чути зов Д/другог значи бити спреман на одговор(ност). Значи пружити-се-према доласку радикалне не-сопствености (јер сопство, само по себи, остаје у границама смрти).

19.

Љубав је Веза. – Припитомити себе у свецелом односу (ολικη σχεσις) са Д/другим и препознавати непоновљивост бића (οντοτηζ)  Њ/његове Д/другости. Још нас је Егзиперијева Лисица томе научила.

20.

Љубав је Познање. – Вајам сопство по нацртима онтологије Д/другости (Ontology of Otherness)  Д/другог.

21.

Љубав је Самоодрицање. – Од себенцета егоизма пред давајућом другошћу Д/другог. Да „јаство не припада себи“, забележио је још Дерида. Сиоран, пак, записа да је усамљено-Ја једно велико „проклетство“!

22.

Љубав је Смирење. – Сво наше биће је у слави (δοξα) Д/другог (Јев. 1, 31).

23.

Љубав је Давање – дајем себе Д/другом и губим себе да нестајући постанем и изгубљен нађем се (Мт 10, 39; Јн 15, 13).

24.

Љубав је Боговиђење. – Незлобиво гледајући увек-јединствено Лице Д/другог скидамо маску заслепљености и таме, у којој се потапамо празни (живећи у добу празнине) од симулакрума живота, и гледамо иконичну другост Д/другог.

25.

Љубав је Тражење. – У коме Д/други својом онтолошком неопходношћу премешта функционалност односа из смртног тражења-задовољства (pleasure-seeking) ка обесмрћујућем тражењу-Другости (Otherness-seeking).

26.

Љубав је Личност. – Љубав без личног односа (σιμβασις), тј. без Лица (= на одстојању, даљину, магловито, матирано, мутно, замаскирано, нашминкано, билбордски) је сумњива и лако разрушива.

27.

Љубав је Однос. – Нема вештачких средстава, помагала и прелазних глагола осим Тебе и мене у саодношењу ка Ми.

 28.

Љубав је Општење. – Говором љубави саопштавамо себе (херменеутиком персоналног) Другом и ћутећи ослушкујемо и слутимо речи најпотребније.

 29.

Љубав је Сусрет – откривајући засејани унутарњи однос (σχεσιν ενδιαθετον) крећемо се ка Ономе Другом Који нас привлачи росом љубави и Сам Непокретан бива љубављу Покренут (св. Максим Исповедник).

 30.

Љубав је Догађај. – Никад-не-престајућег-Збивања Д/другог у биолошко-пред-постојећој (пост – рајскoј 1Мој 6, 24) празној јами субјективности испражњеног Self-a (у лакановском смислу хипертрофираности чежње као одсуства Жеље за Други.

 31.

Љубав је Заједница. – „Бити-ту“ подразумева обостраност стајања у љубећем „ту- сапостојању“ другости (Otherness). Стојати уз другог, над понором сопственог „ја“.

 32.

Љубав је Пут. – На коме нас Други својим знацима љубави (Јн 14, 15) добро усмерава ка саодношајној онтогенези Тела Његовог остављајући љубавни траг своје Другости.

 33.

Љубав је Молитва. – Свака је молитва борба за предобрасце (αντιτυπα) вечног- добробитија (ευ αει ειναι) које нас чека у Царству Другог.

34.

Љубав је Учествовање. – Љубећи учествујемо (μεθεξις) у светлом простору надприродних (υπερ φυσιν) могућности себеизграђивања (self–construction) у Д/другоме.

 35.

Љубав је Пуноћа. – Кушањем Другог цела природа (ολικη φυσις) постаје сита остварујући своје природне логосе (λογου φυσεως), а ипостас (υποςτασις) се отвара за још већу и неутољивију еросну (ερως) чежњу која изазива глад за Д/другим и прелазак из биолошко-створенoг  у еклисиолошко-љубавни начин постојања (τροπου υπαρξεως).

36.

Љубав је Себенапуштање. – И одлазак у неизвесност свагдасмртне егзистенције где пребива онај од-смрти-сигурни-Избавитељ Христос!

37.

Љубав је Исцелење. – У Дому/Сабору/Телу/Цркви љубави Другог Који нас гости Јелом и Пићем онтолошког оздрављењα .

 38.

Љубав је Бесмртност. - За наше, смртно-болестно и метафизички-гладно-за-Другим биће, једино могућа у другачије-непоновљивој Трпези Другог (Јн 6, 54).

[Лазар Нешић]

39.

Љубав је Радост. – Чекајући последњу стварност (τα εσχατα) коначно-неодузимљивог виђења Твоје Д/другости.

 40.

Љубав је Истина. – Љубав нас безгласно-мартиријски позива у сусретање ка Д/другоме Који дошавши непрекидно долази и позива све као сватове-сведоке на Гозбу са Невестом Својом Црквом у Брачној Одаји Истине.

 41.

Љубав је Рај. – Кога обрађујем и чувам за вечнокрећуће-стајање (αεικιωητος στασις) покрај Д/другог .

 42.

Љубав је Благодат. – Ново Вино Виноградара Другог гаси у мени сваку жеђ чинећи ме ниптичким пијанцем (νηπτικος μεθυσμενος)  на Вечери Другог.

43.

Љубав је Дар. – Љубав је догађај доласка/долажења Светотројичног Бога и његовог дара/даривања своје другости Цркви. Зато је Евхаристија догађај даривања Христа свету. Свака теологија може постојати једино као опис тог сусрета догађаја.

44.

Љубав је Циљ. – Којем се свако створење креће у незадрживом вечностајућем- кретању (στασιμος κινισις) ка Другом, Који Је Све у свему створеноме.

45.

Љубав је Бескрај. – Свако моје биће-за-себе (биолошка ипостас) потребује други онтолошки елемент (евхаристијску честицу) свог истинско-могућег вечно-љубећег-идентитета (еклисиолошке ипостаси), тј. биће-за- Другог (Dasein fur Anders); своје евхаристијки-причастно Себство проналазим једино као спрам-Другог-бивствујуће, тј. као есхатолошко-евхаристијско-љубеће-бесмртно Другобиће (Fureinandersein) у починку (σαββατισμος)  Царства Другог Који ме онтолошки-бесмртно-светом другачијошћу чини беспочетним (αναρχοι) и бесконачним (ατελευτητοι)!

[1] John Zizioulas, On Being Other: Toward Communion of Otherness, in: Communion and Otherness, TT Clark, Edinburgh, 2006, 82;

[2] Zizioulas, исто, 82 – 83

[3] Видети: Георгије Флоровски, О смрти на крсту; у: Живот је Црква, Образ светачки, 2005. Београд, стр. 234 - 264

[4] Zizioulas, исто, 83;

[5] Zizioulas, исто, 83 – 86

[6] Zizioulas, исто, 88 – 89

[7]  Zizioulas, исто, 89 – 91

[8] О теми „опраштања“ и начину на које оно „мења онтологију непромењивог“, тј. саму прошлост, видети рад америчког философа/теолога Џона Капута (John D. Caputo): Reason, History, and a little Madness, in: Questioning God, Indiana University Press, 2003 ;

[9] Zizioulas, исто, 95

[10] Јн 16, 20-23

Видослов 53/2011.

Лазар Нешић

[Augustinus]

У новом броју 56/2012. Видослова, саборника епархије захумско-херцеговачке, пред празник Васкрсења Христовог, уредништво часописа је објавило мој текст - DE OVIS PASCHALIBUS (О васкршњем јајету). Овде можете прочитати текст у целости:

Васкрс – најрадоснији хришћански празник. Празник победе и вечног живота, празник искупљења и слободе, празник светлости и мира, празник Нове Пасхе - Христа, празник над празницима. Црквена химна славопоји васкрслог Спаситеља речима: Пасха свештена данас нам се показа, Пасха нова света пасха тајанствена, Пасха свечесна: Пасха Христос Избавитељ, Пасха Беспрекорна, Пасха велика, Пасха верних, Пасха која нам рајске двери отвара, Пасха која освећује све верне (пасхална стихира прва). Шта би био свет без Васкрса, без Нове Пасхе, без Христа? Ап. Павле сведочи речима: А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша (1 Кор. 15,14). Зар би живот могао да постоји без Онога који га оживотвори? Који га подиже на барјак васкрсења, барјак победе и вазнесе га изнад смрти и пропадљивости? Који покида вериге адске и искупи сву природу крвљу Својом! Јер, гле, у часу васкрсења тама би по свој земљи (Лк. 23, 44), и у трећи дан засија Животодавац, и Живот рашири руке и пригрли свет. И свако ко верује у Њега, у Христа, има живот вечни. И Живот га испуни, и Живот га пригли, и Живот га подиже, и кроз Живот постаде човек душа жива. Јер, без Живота све је смртно и обесмислено, трулежно и непостојано. Христос је својом љубављу, васкрсењем оживотворио, тј. обожио човека за вечни живот, и једино у Њему творевина има истински живот. Св. Максим Исповедник нас подсећа речима: Обожење благодаћу никада не престаје, јер природа Онога Који чини обожење, бивајући бескрајна, чини бескрајном, такође, и силу којом се врши обожење.[1] Међутим, човек који је створен мало мањим од анђела (Пс. 8), по речима псалмопојца, изражава своју веру у вечни живот кроз иконографију, химнословље, молитве, обреде, богослужбени круг. Али и кроз символе, етосни фоклор, традицију и предање. Иако се празновање васкрсења Спаситеља различито слави међу хришћанима, један символ је свима исти – васкршње јаје.

Персијски и римски митраизам

Као символ живота јаје се користило у паганским религијама, у философским и књижевним делима, у уметности и митологији. Многи данас тврде да је јаје као символ васкрсења у хришћанству преузето из митраизма[2]. Наиме, митраизам или Заратрустина[3] (зороастрина) религија простирала се на тлу Персије. Врло је тешко говорити о доктрини митраизма и етичким нормама, пошто није сачуван ни један директан запис. Све што се о њој зна потиче из секундарне литературе, из дела грчких и римских историчара, философа, граматика и ритора. Према њиховим записима веровање у Митру донели су легионари који су боравили на истоку. Култ Митре се брзо раширио у империји, тако да је мешањем римске и грчке митологије настала нека врста римског митраизма који је постојао од I века до IV (по Хр), насупрот персијском митраизму (зороастризму). Први који спомиње Митру као персијско божанство јесте Херодот у свом делу Историја (књ. V), негде око V века (пре Хр.). Он овде само константује име персијског божанства. Ксенофон[4], грчки историчар и философ у свом делу Икономија (Oeconomicus, IV, 24), наводи писмо Кира Млађег, сина персијког цара Дарија II. Писмо је адресирано спартанском генералу Лисандеру (Λυσανδρος; †395 пре Хр. ) у коме се каже: Кунем ти се Митром, да кад сам год доброг здравља никад не прекидам свој пост без знојења! Историчар Дурије Самоски (Δουρις; 350 – 281 Ппе Хр.) у седмој књизи свог дела Историја[5], и географ Страбон (Στραβων; 63 – 24 Пре Хр.) у свом делу Географија (књ. XI, пог. 14), наводе да је цар пио вино за време фестивала у част бога Митре. Такође, Страбон у истом делу (књ. XV, пог. 3), наводи да персијанци обожавају Сунце кога називају Митра. Ово је први запис који индетификује Митру као Сунце, што је засигурно допринело да римљани доделе титулу Sol invicti (Непобедиво Сунце) божанству Митри. Ову тезу износе и римски философ Плиније Старији[6] (Gaius Plinius Secundus; 23. пре Хр. – 79. по Хр.) и римски историчар Квинт Руфус[7] (Quintus Curtius Rufus; I век по Хр.). Чувени грчки историчар и философ, Плутарх (Μεστριος Πλουταρχος; 46 – 120 по Хр.), у свом делу О Изиди и Озирису (De Iside et Osiride), говори о Митри као божанству Ахурамазди (богу светлости, богу доброте) насупрот демону Ариману (полубог – оличење зла) о којима говори Заратруста. Он први прави везу између Митре (Ахурамазде) и јајета и износи податке позивајући се на грчког историчара Теопомпа (Θεοπομπος; IV век пре Хр.): Он (Ахурамазда) је створио 24 божанства и ставио их у јаје, али је Ариман такође створио исти број бића који су скршили јаје... Из тог сломљеног јајета, борбе добра и зла настаје свет (козмос). Са Плутархом се завршава једна епоха историчара који говоре о персијском божанству Митри, а које је према писаним изворима започело са Херодотом. Нико не наводи јаје као символ живота у Митраизму, осим Плутарха, нити га доводи у везу са загробним животом. Нигде се не говори да је јаје употребљавано у обреду, ни при гозбама током верских фестивала, нити је постојао култ јајета – символа вечног живота. Међутим, са Плутархом почиње друга епоха која говори о римском митраизму, настало мешавином персијског божанства са римском и грчком митологијом. Он још наводи да су киликијски гусари обављали тајне обреде митраизма, а из историје нам је познато да је Помпеј уништио њихову морнаричку доминацију над Медитераном 67.г. ( Пре Хр.) која је трајала готово три века. Приликом археолошких ископавања у Риму је пронађен споменик (CIMRM 593)[8] на ком је изображена композиција у којој Митра убија бика. Не постоји датум на споменику, али латински натпис говори да је исклесан у част извесног Алкима (Alcima) од стране Клаудија Ливијана (Claudius Livianus). Поједини научници сматрају да је Ливијан био преторски заповедник који је живео крајем I века (по Хр.). Такође археолози су исту представу пронашли на пет малих пехара који су ископани близу града Керча на Криму. Према њиховој анализи и они датирају крајем I века (по Хр.). Св. Јустин Мученик и Философ, апологета из II века, говори да је према веровању Римљана, Митра рођен из камена (стене)[9]. Ово потврђује и Комодијан (Commodianus; II век по Хр.) у свом делу Упуства (Instructiones) где каже: Ако је стена претходила богу, ко је онда створио стену? Суда (ΣΟΥΔΑ), византијски лексикон из X века, потврђује само оно што се налази и код осталих (Тертулијана, Евнапија, Амвросија Миланског, Августина, Дионисија Ареопагита, Сокраат Схоластика, Созомена... итд.), да је Митра божанство Сунца (Sol). О персијском митраизму знамо да постоје два бога, бог светлости Ахурамазда (Митра) и таме (Ариман – полубог, који није свестан постојања Ахурамазде). Видимо да само Теопомп наводи како свет настаје из њиховог сукоба, пошто је Ариман уништио јаје које је Ахурамазда створио. Ово је једино месту у изворима које доводи јаје у везу са митраизмом. У римском митраизму Митра је бог Сунца, који се рађа из стене у пећини[10]. Ни један извор не доводи у везу митраизам са култом јајета – символа вечног живота. Тако да теорија како су хришћани преузели јаје из митраизма, нема чврсте основе.

Јаје у етрурском зидном сликарству

Међутим, ако митраизам није утицао на појаву јајета у хришћанству, да ли је онда могао постојати други пагански извор? Према легенди Рим су основали браћа Ромул и Рем 751.г. (пре Хр). Сам град је био под великим књижевним, а и политичким утицајем Етрураца. Етрурци су антички народ који је обликовао у сваком погледу римско царство, од архитектуре, преко уметности до књижевности. До краја III века (пре Хр.) цела Етрурија и Етрурци били су пацификовани и чврсто потчињени римској хегемонији. Мало се зна о њиховој религији. Нова археолошка ископавања на подручију данашње Италије бацају мало светлости на заборављену цивилизацију. У граду Тарквинији пронађена је гробница старих Етрураца познатија као Гробница лавица (The Tomba delle Leonesse) чија је цела унутрашњост осликана. На десној страни налази се фреска на којој човек тамне путу, наг, прекривен само зеленим плаштом од појаса на доле у полулежећем положају, наслања се на лакат леве руке. Десна рука му је испружена, у којој са врховима палца и кажипрста држи бело јаје, тачно изнад колена полусавијене десне ноге. На левој страни налази се готово индетична представа, само човек који лежи покривен је плавим плаштом и у десној руци држи гранчицу. Међутим, у подножију његових ногу налази се приказ малог младића који је у потпуности наг. Он је окренут ка лежећем човеку. У левој полусавијеној руци држи свиралу, док му је десна рука испружена, где са врховима палца и кажипрста окренутим на горе такође држи бело јаје. У другој гробници пронађеној у Тарквинији, познатој као Гробници штитова[11] (The Tomba degli Scudi), налази се нова представа јајета. У централној просторији на предњем зиду налази се фреска на којој је власник гробнице Larth Velcha. Он је прекривен до појаса белом тогом са ловоровим венцом на глави у полулежећем положају, и гледа на леву страну где се налази његова супруга Velia Seitithi. Она седи у белој хаљини, покрај ногу свога супруга, где му десном руком додаје јаје. Рука јој је полусавијена, док је његова десна испружена, и готово да врховима прстију дохвата јаје. Према професору Универзитета у Болоњи, Грацијану Баколинију, јаје на овим фрескама представља поновно рођење, тј. васкрсење – нови живот. Међутим, етруролози, као што је чувен археолог Масимо Палотино[12], уопште не спомињу представу јајета у религији старих Етрураца. Тврдња професора Баколинија је новијег доба, и поред њега свега да има неколико људи на свету који износе сличну теорију. Кад су у питању археолози и историчари који су се бавили, или се баве етрурологијом, нико не износи овакве предпоставке. Тако да теорија о повезаности васкршњег јајета са етрурском религијом више делује као фантазија него као чињеница.

Козмичко јаје

Ипак, иако митраизам и етрурска религија немају додира са култом васкршњег јајета који символизује васкрсење, и нови живот, постоје теорије о повезанисти са идејом козмичког јајета[13]. Оно се може наћи у хиндуизму, кинеској, египатској, финској и грчкој митологији. Према хиндуизму[14] у светој књизи Брахманда Пурана (brahma – козмос, anda/andam – јаје; purana – древни еп) универзум настаје из јајета: Хиранјагарбха[15] (Hiraṇyagarbha – Златна клица) са четири лица појавио се у јајету (Anda)... Свих седам светова је настало у овом козмичком јајету; целокупна земља заједно са седам континената, седам океана, великим планинама и хиљадама река је настало у овом истом козмичком јајету. Ови светови су унутра смештени (козмичког јајета). Овај свет је у козмосу. Све је смештено у козмичком јајету; месец и сунце заједно са звездама, планете и ветар, као и планина Локалока (Lokaloka)[16]. Иако постоји неколико хиљада верзија овог текста, сви се слажу око настанка света из јајета. У кинеској митологији бог Пангу (P'an ku – Древна плоча) је прво живо биће и творац свега. У почетку ништа није постојало сем хаоса који се обликовао у козмичко јаје. Савршено супротна начела Јин (Yin) и Јанг (Yang) постигла су равнотежу у том јајету из ког се појавио Пангу пре око 18 хиљада година. Међутим, многи сматрају да је мит о богу Пангу настао под утицајем индијске, египатске или вавилонске митологије. У египатској митологији у Огдоаду (Ογδοας - осмоструко)[17] постоје два мита[18] о настанку света, али се јаје спомиње само у првом (овај мит има три верзије). У првој верзији биће се уздигло из вода као хумка прљавштине (блата) – оно се односи на Млечни пут, који је дефинисан као богиња Хатор[19]. На тој хумци божанска птица је положали јаје у ком се налазио Ра (Амон). Према другој верзији јаје је положила козмичка гуска, док је трећа настала после уздизања култа бога Тота (бог времена), где се каже да је јаје његов поклон, који је иначе положила птица ибис (његов заштитни символ). Други мит, који настаје касније, замењује јаје лотусом (плави љиљан) који се издиже изнад воде, тако да првобитну идеја о козмичком јајету као узроку настанка света у потпуности одбацује. У финској митологији, у народном епу Калевала (Kalevala)[20], о стварању света стоји написано: Онда је ћерка Етра (Етар), сада несрећна речна мајка, подигла своја рамена изнад воде, подигла своја колена изнад океана, како би патка могла саградити свој дом, и начинити гнездо сигурним. Тада патка у свој лепоти, летећи полако, погледа око ње, уходивши рамена девојке, и опази колена ћерке Етра, сада несрећне речне мајке, па помисли да су травнати брежуљци, на плавој површини океана. Летећи и лебдећи полако, лагано се спусти на колена, нашавши себи прикладно гнездо, где би безбедно положила јаја. Овде она подиже свој скромни дом, и са радошћу у њега снесе јаја, шест златних, и седмо од челика, и седе на њих како би се излегла, брзо грејући их на чашицама колена, несрећне речне мајке; лежаше један дан, затим други, и трећи дан леже. Тополота подиже воду око ње, топлота јој угреја кревет у океану, док њена колена плануше као ватра, и рамена јој се запалише, и врелина кроз сваку вену прострујаше. Девојка хитро тргну рамена, редом протресе све, и уздрма гнездо из темеља, тако да јаја падоше у океан, и на дну дубоке и бескрајне воде, поломише се у делиће. Али, делићи не несташе у песку, нити у океану; већ се преобразише чудесном лепотом, и сви делићи се саставише, образујући два дела истог, једно изнад, једно испод, исте величине једно према другом. Из доње половине јајета, роди се нижи свод Земља, из горње половине јајета, роди се виши свод Небо; из белог дела настаде месечева светлост, из жутог дела сунчева светлост, из шареног светлост звезда, из тамног изниче облачност; брзо мењаше се дани, и хитро пролеташе године, од светлости новог сунца, и сјаја пуног месеца.[21] Према другим усменим традицијама, јаје није положила патка, већ орао. И у грчкој митологији говори се о козмичком јајету, и то у орфицизму – религиозном веровању хеленистичког света које се приписује митском песнику Орфеју (Ορφευς). Према тој традицији из орфичког јајета рађа се Фан (Φανης – онај који обелодањује), иначе примордијално[22] божанство стварања и живота, познат и под именом Протоген (Πρωτογενοι - прворођени). Из свих горе наведених митологија, козмичко јаје не представља символ вечног живота, већ прво начело (αρχη) или принцип, из кога настаје свет. Овде се говори о протолошкој онтологији, о оном што је на почетку и из чега настаје све, насупрот хришћанској есхатолошкој онтологији (онтологији краја). Есхатон се може достићи само на крају живота, васкрсењем – новим животом, вечним животом у Христу. Тако да се ово козмичко јаје митологије не може довести у везу са есхатолошким схватањем хришћанства. Онтологија митологије је претпоставка, а онтологија есхатона корак у вечни живот.

Anguinium древних друида

Међутим, јаје није имало само утицаја у онтологији митова древних народа. Постоје записи које говоре да су га неки свештеници користили у обредним ритуалима. Код неких пагана олтари су били у облику јајета, а негде су храмови имали осликане фреске или исклесане рељефе на којима су представљани. Према неким историчарима друиди су носили амајлије у облику јајета. О њиховим ритуалима имамо прве записе код Јулија Цезара у његовом делу О галским ратовима (De bello Gallico)[23], где се ипак не говорио о употреби јајета у обредне сврхе. Тек Плиније Старије спомиње јаје, али као амајлију: Постоји још једна врста јајета далеко позната у Галским провинцијама ком Грци нису придавали пажњу. У лето безброј змија се испреплета у облику лопте, држећи се заједно помоћу секрета и пљувачких из њихових тела – то се зове ''змијско јаје'' (anguinium). Друиди кажу да шиштање змија избацује то у ваздух, и да се мора ухватити плаштом, како не би дозволили да падне на земљу; онај који ухвати мора одмах побећи на коњу, иначеће ће га змије гонити све док им поток не пресече пут. Ово јаје, иако оковано у злато пливаће узводно. Али чаробњаци су лукави у својој обмани, јер ксжу да ће се то десети само у одређеном дану у месецу. Ја сам видео то јаје, које је исте величине и облика као обична јабука, са карираном површином као крљушт – то су носили око врата. [Praeterea est ovorum genus in magna fama Galliarum, omissum Graecis. Angues ea numero sex convoluti salivis faucium corporumque spumis artifici conplexu glomerant. Uranium appellatur; Druidae sibilis id dicunt in sublime iactari sagoque opertere intercipi ne tellurem attingat, profugere raptorem equo, serpentes enim insequi donec arceantur amnis alicuius interventu; experimentum eius esse, si contra aquas fluitet vel auro vinctum. Atque, ut est Magorum sollertia occultandis fraudibus sagax, certa luna capiendum censent, tamquam congruere operationem eam serpentium humani sit arbitrii. Vidi equidem id ovum mali orbiculati modici magnitudine, crusta cartilagineis velut acetabulis bracchiorum polypi crebris insigni][24]. Примерци змијског јајета, али од стакла са рупом у средини, нађени су на тлу данашње Британије и Египта. Коришћени су као заштита против болести и враџбина, а према традицији ако их баците у воду плутаће по површини. Друдски символизам јасно говори да је улога јајета у заштити живота појединца, тј. оног ко га поседује. Он је амулет (amuletum) или талисман, магијски предмет који треба да донесе срећу свом власнику. Овде се не може говорити о символизму васкрсења и вечног живота. Такође, у грчко-римској митологији јаје је коришћено током баханалија[25] – фестивал посвећена богу вина Бахусу или Дионису (Βακχος; Διονυσος). Не зна се тачна улога јајета, нити начин на који је употребљавано током празновања. Ипак, према једној латинској пословици сав живот потиче из јајета (Omne vivum ex ovo). Али, довести баханалије у вези са смислом Нове Пасхе било би више него претендециозно, смешно и бесмислено.

Грифиново ахат јаје

На западу током средњег века и процвата ренесансе, на архитектури појединих цркава употребљавала се статуа грифина (γρυφων)[26] – митолошког бића са телом лава, крилима и главом орла. Прве записе о овом створењу имамо у изгубљеном делу Аримаспеа грчког песника Аристеја (Αριστεας; VII век пре Хр.) о ком говори Херодот у четвртој књизи Историје. У том епу, једнооки народ Аримаспеа, бори се са грифинима чуварима злата. Касније историчар Плиније Старији наводи постојање овог митског народа и грифина[27]. Есхил[28] (Αισχυλος; V век пре Хр.) у свом делу Оковани Прометеј (Προμηθευς Δεσμωτης), наводи да грифини кидају месо преко дана са Прометеја. Међутим, ово дело ће доживети ревизију и грифини ће бити замењени орловима – лешинарима. Веза између грифина и хришћанства настаће захваљујући Св. Исидору Севиљском (Isidorus Hispalensis; 560 – 636)[29], и Св. Брендану Морепловцу (484 – 577)[30]. Св. Исидор у свом делу Порекла (Orgines)[31] пише: Називају се Грифинима јер су крилате четвероножне животиње. Ове дивље звери могу се наћи у хиперборејским[32] митовима. Њихова тела су као код лава, док су главе и крила као код орлова, и љути су непријатељи коња. Шта више, могу раскомадати људе. [Grypes vocatur, quod sit animal pinnatum et quadrupes. Hoc genus ferarum in Hyperboreis nascitur montibus. Omni parte corporis leones sunt; alis et facie aquilis similes; equis vehementer infesti. Nam et homines visos discerpunt.].[33] После детаљног описа, историчари су нашли везу са описом Спаситеља, јер у истом делу Св. Исидор каже: Христос је невино јагње... и лав са краљевском снагом... орао, јер се после васкрсења винуо на небо. [Nam et Christus Agnus pro innocentia... et Leo pro regno et fortitudine... Aquila, propter quod post resurrectionem ad astra remeavit][34]. Орао представља божанску природу Спаситеља, а лав Његову људску природу, док грифин представља спој те две природе – Христа, Богочовека. Приказ грифина није са само користио у цркви, већ и на дворовима владара. Многе заставе су носиле његов лик, тако да је заузео веома значајно место у хералдици средњег века. Такође, у византијско архитектури која се развила из грчке и римске, грифин је заузимао важно место. У Великој палати (Μεγα Παλατιον)[35] или Светој палати (Ιερον Παλατιον) византијских владара налазио се златни трон, у чијем подножију су лежала два златна лава док су поред њих стојали златни грифини. Ускоро, појавиле су се многе легенде везане за грифиново јаје, које је у ствари било јаје ноја. Сматрано је вредним поклоном међу племићима. Али, једини запис о њему може се наћи код италијанског песника Cecco Angiolieri (XIII век) који је тврдио да је текст преузео од чувеног западног теолога и зоолога Алберта Великог[36] (Albertus Magnus; 1206 - 1280), и то из његовог дела О животињама (De Animalibus)[37]. Спорни текст гласи: Према народним легендама грифини су уствари птице, али њихова реалност као животиње није заснован на искуству философа нити на природним доказима научника. Према легендама предњи део птице – глава, крила и ноге – подсећају на орла, али су далеко веће. Задњи део животиње, укључујући реп и задње ноге, личе на лава. Предње ноге имају дуге орловске канџе, док задње ноге имају кратке, али масивне лавље шапе, које користе као путир за пиће; зато се за грифине каже да имају и дуге и кратке канџе. Претпоставља се да живе у планинама на крајњем северу, и посебно су непријатељски расположени према коњима и човеку, а према својој снази могу да понесу коња заједно са јахачем. Тврди се да су површине њихових планина прекривене златом и драгим камењем, највише смарагдима. У причама стоји да грифини лежу ахат[38] у својим гнездима, јер ахат има посебна благотворна својства. Ипак, у делу Алберта Великог нигде се не помиње митско биће, нити ахат јаје. Овај апокрифни текст искористио је Данте Алигијери у свом делу Божанствена комедија (La divina commedia), описујући грифина као Христа. Касније су алхемичари почели правити грифиново јаје од ахата за које су тврдили да има исцелитељске моћи. Према једној средњовековној легенди, када су Грци хтели да саграде град Неаполис (Напуљ), позвали су чувеног мајстора Виргила[39]. Он им је рекао да грифиново јаје ставе у средину, и око њега подигну зидове, јер ће их оно чувати својом силом. И поред овог јединог извора о сили и моћи грифиновог јајета, немамо довољно материјала, па чак ни претпоставки да га доведемо у везу са култом васкршњег јајета. Оно означава моћ исцељења, и на неки начин сличан је друидовом јајету, и не представља вечни живот, тако да сигурно није могло послужити хришћанима као узор за символ васкрсења.

Естара: Васкршње јаје и кунић (васкршњи зец)

Када се на западу говори о васкршњем јајету, оно је у потпуности везано, чак идентификовано са култом извесне богиње Естаре (Естара, Астара, Истер)[40]. Прво сведочанство о њој налазимо код Св. Беде Поштованог (Beda Venerabilis; 672 - 735)[41] у делу О смислу времена (De temporum ratione): Месец Естер има име које је преведено као Пасхални месец, а некад је називано по њиховој богињи коју су звали Естара, у чију част су прослављали светковину током тог месеца. Сада су обележили васкршњу светковину њеним именом, називајући радост новог обреда древним именом старог обичаја. [Eostur-monath, qui nunc Paschalis mensis interpretatur, quondam a Dea illorum quæ Eostre vocabatur, et cui in illo festa celebrabant nomen habuit: a cujus nomine nunc Paschale tempus cognominant, consueto antiquæ observationis vocabulo gaudia novæ solemnitatis vocantes.][42] Јакоб Грим, немачки писац, у свом делу Немачка митологија (Deutsche Mythologie) наводи да крајем месеца априла и почетком маја, светковање највећег хришћанског празника остало под именом старог божанства. Према њему оно је толико било уткано у народ, да су хришћански мисионари прихватили сам назив, јер је представљало рађање новог дана, ново рођење – као и сам празник Васкрс. Такође, сматрао је да је васкршње јаје везано за богињу као њен символ, као што је то био и европски кунић - весник пролећа. Међутим, ни један извор о германској или британској митологији не говори о богињи Естари, а још мање о њеним символима јајету и кунићу. Тако да новији историчари наводе да божанство које спомиње Беда нема веза са Гримовим претпоставкама. Ови чувени символи јављају се тек 1682. г. у делу немачког професора медицине Џорџа Франка вон Франкенауа, под називом О васкршњем јајету (De ovis paschalibus). Према њему јаје и кунић су весници пролећа који су били веома распрострањени у фолклору старих Германа. Наиме, домаћице су у области Елзас[43] током васкршњег поста месиле колач од брашна и меда у облику кунића, које су давале деци као посебну посластицу, која је била незаобилазна током васкршње трпезе. Немачки исељеници су овај обичај пренели у нову земљу Америку, где се убрзо култ кунића толико раширио да је данас на западу незаобилазан када се говори о празнику Васкрсу и васкршњем јајету. Ипак, овај мит се не спомиње пре XVI века. Још је значајно да се током XVII века у осталим регијама Немачке, употребљавале друге животиње као весници пролећа који су довођени у везу са васкршњим јајетом, као што су: кокошка, петао, рода, кукавица, лисица, па чак и лане. Нажалост, комерцијализација медија и празника данас је на западу у потпуности истисло значај и суштину Васкрса. Празник се доживљава као дан одмора од посла, са пропратним символима, васкршњим кунићем и јајетом који се више не доводе у везу са Васкрсењем – Новим Животом. Ова теорија везаности за богињу Естару, иако погрешна, и данас је у највећој мери раширена и популарна када се говори о празновању Васкрса.

Св. Марија Магдалена и црвено јаје

Али, ако све наведено није дало извор и клицу корена за употребу јајету као материјалну и опипљиву символичност васкрсења, како су га онда хришћани почели употребљавати? Према хришћанској усменој традицији постоји много прича о употреби јајета, али најраспрострањенија везана је за Св. Марију Магдалену (Μαρια η Μαγδαληνη). Наиме, према њој када је светитељка отпутовала у Рим, да се пожали императору Тиберију на учешће Понтија Пилата у Христовој осуди, поклонила му је црвено јаје као символ васкрсења. Пошто је ово усмена традиција, веома је тешко утврдити кад је настала и у којој мери је истинита. Највероватније да је новијег датума, барем у овом облику, или је можда претрпела некакву ревизију током година. Ако прихватимо ово истинитим, како можемо довести Марију Магдалену у везу са јајетом? Наиме, она је рођена у месту Магдали, и припадала је Исахаровом племену – по националности Јеврејка. Ап. Лука у свом јеванђељу (Лк. 8, 2) нам сведочи да је Спаситељ ослободио седам злих духова. Била је верни сапутник апостола, и када је Христос разапет на крсту, она је заједно са Пресветом Богородицом и апостолом Јованом Богословом стајала поред. Прва је на дан Васкрсења посетила празну гробницу, и то своје сведочанство пренела је апостолима. Зашто је усмена традиција везује за јаје? Као јеврејка поштовала је Мојсијев закон и обичаје јудеизма. Један од најважнијих јеврејских празника јесте Пасха (pesa'h; πασχα – ''прелазак''), успомена на излазак Јевреја из египатског ропства. Према установљеном закону на празник се спрема седер (seder - ред) вечера на којој је обавезнo: три комада мацота покривена белoм салветом, печено крило од пилета, јаје кувано у луку, затим тзв. харосет (ароматична мешавина сецканих јабука, ораха, сувог грозђа, вина и зачина), комадић целера, рена или лист зелене салате, посудица са сланом водом или сирћетом. Сваки од ових елемената има своју прецизно одређену символичну улогу у току вечере. Јаје на седер вечери представља жалост за храмом у Јерусалиму, тако да није чудо што је оно ушло у обредну употребу хришћана. Хришћани украшавајући јаје црвеном бојом на Велики петак жале за Спаситељем који је распет на крсту. У иконографији црвена боја представља крсно страдање и Спаситељеву проливену крв којом је искупио природу. Такође, црвена боја означава божанску природу Господа Исуса Христа. Међутим, туга хришћана за Сапаситељем је само тренутна, јер је Христос својим васкрсењем победио смрт, и даровао нам кроз Њега живот вечни. Зато јаје на Васкрс, ломећи једно од друго уз поздрав Христос васкрсе и Ваистину васкрсе, символично представља ослобађање окова греха, смрти и демона, које је Господ својим васксрсењем покидао. Да ли је заиста Марија Магдалена даривала императора Тиберија црвеним јајетом, остаје само као усмена традиција и претпоставка. Важно да јаје употребљивано на старој пасхалној вечери, вечери ослобођења од људског ропства, сада обливено Спаситељевом крвљу (црвеном бојом) ослобађа нас духовног робства, дајући нам Нову Пасху – нови ''прелазак'' и истинско избављење у Христу.

Извор - ПРАВОСЛАВНИ ИСТОЧНИК

[1] Одговори Таласију 22, PG 90.

[2] Митра (Μιθρας) – старо персијско божанство.

[3] Зороастир (Ζωροάστρης) - древни персијски филозоф и пророк, оснивач маздаизма, култа мудрости, и централна фигура потоње религије, зороастризма. Сматра се да је живео око 1200. године пре Хр.

[4] Ксенофон Атински (Ξενοφων; 430 – 354. пре Хр.) – веома значај извор за истраживање историје персијске империје.

[5] Ово дело нажалост није сачувано, али га наводи грчки граматик Атинеј Навкратијски (Αθηναιος Ναυκρατιτης; III век по Хр.) у свом делу Deipnosophists (Обед софиста), књ. X, поглавље 45.

[6] Историја природе (Naturalis Historia, Plinii Secundi), 1669.г. књ. XXXVII, пог. 10.

[7] Историја Александра Великог (Historiae Alexandri Magni), књ. IV, пог. 13.

[8] Corpus Inscriptionum et Monumentorum Religionis Mithriacae – двотомна збирка записа и споменика римског митраизма. Дело је холандског археолога Мартена Јозефа Вермасерена, а штампано је 1956. и 1960.г. у Хагу.

[9] Прва апологија (поглавље 66); Разговор са Трифуном Јудејцем (поглавље 70).

[10] Широм империје следбеници митраизма су градили Митреуме (Mithraeum), подземне храмове које подсећају на пећину, сходно традицији настанка божанства. Оне су украшене фрескама и рељефима на којима Митра убија бика, или седи на престолу где му је лице изображено у облику сунца (Sol invicti).

[11] Гробница је пронађена 1870.г. То је огроман комплекс са четворо врата, и неколико просторија. На уласку у централну просторију, предњи зид је био прекривен великим бројем златних штитова, одакле је и добила свој назив.

[12] Аутор дела Етрурологија, штампана 1942.г. у Милану, као и Етрурско сликарство, штампано 1952.г. у Женеви.

[13] Према овој религијској доктрини козмос је настао из јајета простирући се. Ова идеја повезана је почетком XX века са теоријом Великог праска, и свемира који се непрестано шири (Алберт Анштајн и Едвин Хабл). Године 1927. Жорж Леметр предложио је теорију примарног атома из ког настаје свемир.

[14] Трећа по величини светска религија са око 940 милиона следбеника у Индији, Бангладешу Шри Ланци, Непалу, Тринидаду и Тобагу, Републици Суринаму, Гвајани, Републици Фиђи и острву Бали.

[15] Златна клица или Златни плод, прво начело или нерођени извор из ког настаје свет (универзум).

[16] The Brahmanda Purana, transleted by Dr G. V. Tagare, Delhi 1983. I.I. 3. 25-26; 29-31, стр. 31.

[17] Пантеон осам божанстава који су створили универзум, којима су се египћани клањали у граду Хермополису (Ερμου πολις μεγαλη). Они су сврстани у четири мушко-женска пара: Нун и Наунет (божанства океана), Амон и Амаунет (божанства сунца), Кек и Каукет (божанства таме), Хух и Хаухет (божанства вечности).

[18] О њима сазнајемо из старих египатских свитака сакупљених у колекцију под називом The Papyrus Harris 501или The Harris Magical Papyrus (Nо. 501) који се данас чувају у Британском музеју у Лондону. Свитци обухватају период од 1569. до 10б5.г. пре Хр. Њих је сакупио енглески трговац Ентони Чарлс Харис (1790–1869), који је скором 40 година снадбевао енглеске трупе у Александрији.

[19] Соларна богиња, богиња неба и прамора, али и богиња страних земаља, богиња жена, материнства, женске сексуалности, богиња музике, пијанства, свечаности. Она је заштитница Синаја, бакра и тиркиза. Иначе супруга бога Хоруса.

[20] Финско народно стваралаштво преносило се као усмена традиција све до 1835.г. када је Елиас Ленрот (Elias Lönnrot), по занимању лекар, сакупио у збирку под називом Калевала. Дело обухвата догађаје из историје, митологије, фолклора али и народне хришћанске легенде.

[21] The Kalevala: Epic poem of Finland, into english by John Martin Crawford, Cincinnati 1910. Rune I, p. 8-9.

[22] Представљају прву генерацију божанстава, насталу на почетку козмоса, коју су касније наследили Титани, а њих олимпијски богови.

[23] COMMENTARU DE BELLO GALLICO (Vol. I), EMANUEL HOFFMANN, VINDOBONAE 1890. Libri VI, p. 142-169.

[24] Naturalis Historia, Plinii Secundi, libri XXIX, 12 (52 - 54), Berolini, 1868. р. 233 – 234; Johannes de Spira, Venezia, 1469. libri XXVIII (XXIX), D (6), p. 577 – 578.

[25] Према историчарима фестивал се одржавао 16. или 17. марта на брежуљку Авентин (Mons Aventinus) у Риму. Фестивал је био тајан и на њему су углавном учествовале жене. Током празновања фестивала учесници су се опијали вином и организовали оргије.

[26] Грифин се може наћи у грчкој, персијској и египатској митологији.

[27] Naturalis Historia, Plinii Secundi, libri XVII, 2, Berolini, 1868.

[28] Један од најзначајнијих песника античке трагедије поред Еуклида и Софокла.

[29] Севиљски архиепископ који је има кључну улогу у враћану Визигота из монофизитства на сабору у Толеаду 589.г. (трећи толеадски сабор).

[30] Монах родом из Ирске који је по предању преузео пут ка Острву Благослова, о чему је у IX веку настало дело Путовање светог оца Брендана (Navigatio sancti Brendani abbatis). Приликом једне буре, напад их грифин, кога после молитве Св. Брендана поражавају птице.

[31] Други назив за ово дело је Етимологије. Дело садржи XX књига, и 448 поглавља у којима обрађује широку лепезу науке на један веома сажет, методича и приступачан начин.

[32] Хиперборејци (Υπερβορεοι) - митски народ са далеког севера где сунце никада не залази, који није знао за ратове и који је живео срећно у изобиљу, поштењу и мудрости. Хиперборејци нису имали никакве међусобне сукобе и расправе. Њихово животно доба је било више од хиљаду година, а ако би неко одлучио да и пре тога оконча свој живот, била би приређивана посебна свечаност, при којој би изабраник скакао са високе стене у море. Како је у земљи Хиперборејаца владао вечни мир и непрестано је сијало сунце, сам бог Аполон је, с јесени, долазио у земљу Хиперборејаца да ту проведе зиму. Почетком пролећа, Аполон би напуштао Хипербореју и враћао се на колима која су вукли лабудови назад у Делфи.

[33] Etymologiarum, OXONII, Libri XII, De bestis, II 17-18.

[34] Исто. Libri VII, De filio Dei, II 42 – 44.

[35] Палата византијских императора коју је 330. подигао Константин Велики. Уништена је за време побуне Ника, да би је император Јустинија I обновио 532. Била је административни центар империје.

[36] Предавао теологију и философију у Келну где је и умро. Немачки бискупи окупљени у граду Фулди 1872.г., послали су Ватикану препоруку за његову канонизацију, која је извршена тек 1931.г.

[37] Albertus Magnus de animalibus libri XXVI, Dr Hermanm Stadler, Munster, 1916.

[38] Αχατης – минерал и драги камен различитих боја.

[39] Митски лик заснован на историјској личности чувеног римског песника Публија Виргила (Publius Vergilius Maro; I век пре Христа).

[40] Према Беди старо германско божанство, често довођено у везу са римском и грчком богињом Аурором (Aurora) или Еојом (Εως) – богиња јутарњег руменила неба и праскозорја, кћерка титана Хипериона и његове жене Теје. Неки историчари ово божанство доводе у везу са словенском богињом пролећа Весном.

[41] Познат као и Св. Бид. Иначе, чувени енглески теолог и историчар, писац многобројних природнонаучних дела – најобразованији човек западне Европе свога времена.

[42] The complete works of Venerable Bede, J. A. Giles, Oxfoed-London, 1846. p.179.

[43] Регион на крајњем истоку Француске. Пре XVII века био је под немачком влашћу, да би касније потпао под Француску. После француског-пруског рата поново је припојен Немачкој, да би по завршетку Пвог светског рата био враћен Француској све до 1940. када Немци поново припајају себи. Године 1944. Французи ослобађају област и враћају под своју власт.

[marko_13]

Хвала! Изузетан текст.

[Augustinus]

У новом броју 58/2013. Видослова, саборника епархије захумско-херцеговачке, пред празник Христовог рођења, уредништво часописа је објавило мој текст - SOL INVICTUS (Непобедиво Сунце). Овде можете прочитати текст у целости:

 

 

 

SOL INVICTUS (Непобедиво Сунце)

 

 

Потом рече Бог: Нека буду светила

на своду  небеском да раздвајају

дан од ноћи, и да буду знаци, временима,

данима и годинама... И сачини Бог два велика

светила: светило веће да управља дању,

и светило мање да управља ноћу...

(Пост. 1, 14-16).

 

            Још од првих времена човечанство је трагало за смислом свог постојања, окретало се природи и природним појавама, као изворима свог религијског изражавања. Соларни круг, који је доминирао небом, његова блистава светлост и енергија која је загревла површину планете, представљало је првобитном уму нешто величанствено, недодирљиво и необјашњиво. Од развитка првих заједница до установљења првих социјално-правних наосебина, Сунце ће заузети главну улогу врховног божанства у готово свим религијама и митологијама древних народа. Божанства попут Брахме у хиндуизму, Митре[1] у персијској религији, Адонаја (אֲדֹנָ – Господ) код Феничана, Озириса (Οσιρις)[2] у египатској митологији, Аполона (Απόλλων)[3] и Адониса[4] код старих Грка, су само једна од многих покушаја да се оно објасни као извор живота, блистава ватре која ствара свет. Многи храмови од рушевина пирамида у Египту, остатци друидских олтара у Британији, до Вавилонске куле била су места где се славио господар дана. Развитком астрономије многи свештеници, пророци и мудраци, користили су тела соларног система за развитак религије, и религијског веровања. Сад божанство светлости постаје не само видљиво људском оку, већ задобија кључна места у теолошким системима широм света. Соларни круг, од првог човека до појаве хришћанства задржава своју надмоћ над осталим божанствима. Оваплоћењем Богомладенца, Сунце престаје бити божанство, извор и узрок постојања света. Небеско тело губи своју доминацију над човеком, јер се оваплотило истинско Сунце, Извор живота, Животодавац,  Светлост над Светлостима [Φως εκ Φωτος] – Христос.

 

           

            Светило веће (hamaor hagdolim) и Solaris (Сунце)

 

                Боговидац Мојсије у књизи Постања наводи да Творац ствара ''светило [roßaoM.][5] веће [lAdG"][6] да управља дању, и светило мање [!joq][7] да управља ноћу'' (Пост. 1, 16). За њега није битно име небеског тела, већ га описује онако како очима види; велики светлећи круг који се појављује током дана (светило веће - Сунце), и мањи светлећи круг који се појављује током ноћи (светило мање - Месец). Њихова улога је да буду у служби човека, да буду знаци временима и годинама. Мојсије наглашава да њих ствара Бог, који је једини Извор њиховог постојања. Они не настају самостално, нису  пре постојали, нити их Бог обликује[8] од некакве масе, већ их ствара речју својом. Па према томе, ни човек као врхунац Божије творевине, није створен ради њих, него они ради човека. Зато њима не доликуј никаква наклоност људи, нити обожавање. То је у супротности са Божијим законом, јер је Он једини Творац који ствара, и који постоји од вечности. Није ни чудо што Мојсије и не покушава да ослови небеска тела са неким посебним именима, већ преноси само оно што његове очи виде и сведоче, јер за верујућег човека центар свега је Јахве (Бог). Материје која је створена ради човека нема никакав утицај на његов живот, и човек не робује материји. Колика је доследност верујућег Израиљца, показује и Септуагината (LXX)[9] где стоји ''μεγαλους τον φωστηρα (веће светлеће тело)'' и ''φωστηρα τον ελασσω (мање светлеће тело)''. Сви каснији преводи Светог Писма остаће доследни изворнику. Међутим, док за верујућег човека народа Божијег (Израиља) ''веће светило'' није ништа до један знак величине и славе Творца, дотле за паганина Solaris (Сунце) представља врховно божанство и извор живота. Алберт Пајк у свом делу Морал и догма[10] наводи: ''За првобитног човека, оно (Сунце) је унутрашња ватра тела, ватра природе. Извор живота, топлина, и усијање, оно је њихов продуктиван извор свих генерација, и без њега не би било кретања, егзистенције, нити облика. За њих он је бескрајан, недељив, вечит, и свуда присутан. То је једноставно била њихова потреба за светлошћу, и за његовом креативном енергијом, коју су осећали сви људи; и ништа их више није плашило до његово одсуство''. Срж паганизма налази се у обожавању природе и њених феномена и појава.  Најдубља тајна природе јесте тајна рађања, па према томе није ни чудо што је Сунце, као феномен рађања светлости, за прводитног човека био универзално божанство и извор живота. Према египатској митологији Сунце је био символ вечног живота, јер иако умире сваке ноћи, оно се рађа поново у освит сваког новог дана. Древни египатски фарони установили су врховно божанство светлости (Сунца) Ра[11], да би за време владавине Тебанске динатије[12] преименовали у божанство Амон[13], а касније у Амон-Ра. Фараон Аменхотеп II његов син Аменхотеп IV преименоваће Амон-Ра у Атон - древни израз за физичку соларну енергију. У каснијој египатској митологији појавиће се идеја тројства, врховних божанстава оца Хоруса[14], мајке Изис, и сина Озириса – божанство Сунца[15]. У сумерско-вавилонској митологији врховно божанство је Шамаш (божанство светлости - Сунце)[16], које презире таму, тако да неправедне и грешне приводи светлости. Првобитно божанство Сунца у римској митологији био је сиријски бог Елагабалус[17]. Њега је из Емесе (Εμεσα)[18] пренео император Северијан, као врховно божанство римске империје. Међутим, култ је укинут после смрти императора. Врхунац обожавања Сунца као божанства Sol invicti, развиће се у римској митологији под називом митраизам, а под утицајем персијске митологије.

 

 

(Sol) Сунце и сиријско божанство Елагабал

 

                Марко Теренције Варо у свом делу О пољопривреди (De Re Rustica) наводи да је постојало дванаест божанстава који су благосиљали земљораднике: ''Сунце и Месец, који посмaтрају време, кадгод је нешто засaђено или започето''[19]. Њихове златно украшене слике красиле су зидове форума. Тацит у свом делу О аналима (De Annales) наводи: ''Тада приношаше жртве и захвалнице божанствима који су били одобрени указом, са посебном чашћу Сунцу, чији се древни храм налази у средини циркуса..''[20] Ово исто наводи и Тертулијан у свом делу О играма: ''Циркус је углавном посвећен Сунцу, чији се храм налази у средини.'' [Circus Soli principaliter consecratur. cuius aedes in medio spatio et effigies de fastigio aedis emicat.][21]. Међутим, веровање Римљана у божанство светлости, претрпеће огромне измене у II веку под утицајем сиријсог божанства. Прве наводе имамо код Лукијана Самосатског (Λουκιανος ο Σαμοσατευς)[22] који је забиљежио различито веровање Сиријаца и њихове обичаје. Каже: ''Када се уђе у храм, са леве стране налази се прво престо Хелиоса (Сунца), али нема слике (статуе) на њему. Ипак, сазнао сам зашто практикује овакав обичај. Они кажу да је по закону правити стауте других богова, јер нису видљиви свима. Али, Сунце и Месец су у потпуности видљиви свима, и сви верују у њих. Зашто онда правити статуе појава које се јасно виде у ваздуху?'' [Εν αυτω δε τω νηω εσιοντων εν αριστερη κεα ται πρωτα μεν θρονος Ηελιου αυτου δε εδος ουκ ενι· μουνου γαρ Ηελιου και Σεληναιης ξοανα ου δεικνυουσιν. οτευ δε εινεκα ωδε νομι ζουσιν εγω και τοδε εμαθον. λεγουσι τοισι μεν αλλοισι θεοισιν οσιον εμμεναι ξοανα ποιεεσθαι ου γαρ σφεων εμφανεα παντεσι τα ειδεα· Ηελιος δε και Σεληναιη παμπαν εναργεες και σφεας παν τες ορεουσι. κοιη ων αιτιη ξοανουργιης τοισι εν τω ηερι φαινομενοισι.].[23] Убрзо је император Марко Аурелије (Marcus Aurelius Antoninus Augustus)[24] из Емесе прено култ сиријског бога Елагабала[25]. Иродијан Сиријски[26] је записао како је Антонијe, кренувши из Сирије, због времена морао презимити у Никомидији. Обичаји су налагали да учествује као врховни жрец[27] у церемонији слављења локалног божанства. Пошто није знао како ће у Риму примити вест, наредио је да се уради велика слика, где је он обучен као жрец. Поред њега насликано је божанство из Емесе. Слика је послата са наредбом да се стави на средину сената, одмах изнад статуе божице Победе (Victori)[28], и да сваки Римљанин треба да принесе жртву новом божанству Елагабалу. Када је Марко Аурелије стигао у Рим обучен као жрец, никоме није било чудно. Жртве су приношене новом божанству, а нови император је делио дарове грађанима. Све је одисало као устаљени и древни обичај. Елије Ламприд у делу Историја Августа (Historia Augusta)[29] наводи да је император захтевао да се приносе људске жртве божанству Елагабалу, и то прелепа деца племићког порекла. Убрзо после његове смрти, нестала је и његова мајка Соемија (Julia Soaemias Bassiana)[30], која је била сиријског порекла. О овом догађају сазнајемо код Евтропија у његовом делу Одељак из Римске историје: ''Он је био жрец храма Хелиогабала (Елагабал). Дошао је у Рим са великим очекивањима сената и армије, међутим окружио је себе сваком врстом одвратништва. Водио је сраман и обесан живот, тако да је побуном војске убијен после две године и девет месеци. Његова мати Соемија, сиријка по пореклу, нестала je заједно са њим.''[31] Исто наводе Секст Аурелије (Sextus Aurelius Victor)[32] у делу О императорима[33], и Св. Јероним Стридонтски (Ευσεβιος Σωφρονιος Ιερωνυμος)[34] у делу Хроника[35]. Ипак, врхунац обожавања Сунца као божанства Sol invicti, развиће се у римској митологији под називом митраизам, а под утицајем персијске митологије.

 

 

 

            Персијски и римски митраизам

 

            Наиме, митраизам или Заратрустина[36] (зороастрина) религија простирала се на тлу Персије. Врло је тешко говорити о доктрини митраизма и етичким нормама, пошто није сачуван ни један директан запис. Све што се о њој зна потиче из секундарне литературе, из дела грчких и римских историчара, философа, граматика и ритора. Према њиховим записима веровање у Митру донели су легионари који су боравили на истоку. Култ Митре се брзо раширио у империји, тако да је мешањем римске и грчке митологије настала нека врста римског митраизма који је постојао од I века до IV (по Хр), насупрот персијском митраизму (зороастризму). Први који спомиње Митру као персијско божанство јесте Херодот у свом делу Историја (књ. V), негде око V века (пре Хр.). Он овде само константује име персијског божанства. Ксенофон[37], грчки историчар и философ у свом делу Икономија (Oeconomicus, IV, 24), наводи писмо Кира Млађег, сина персијког цара Дарија II. Писмо је адресирано спартанском генералу Лисандеру (Λυσανδρος; †395 пре Хр. ) у коме се каже: Кунем ти се Митром, да кад сам год доброг здравља никад не прекидам свој пост без знојења! Историчар Дурије Самоски (Δουρις; 350 – 281 Ппе Хр.) у седмој књизи свог дела Историја[38], и географ Страбон (Στραβων; 63 – 24 Пре Хр.) у свом делу Географија (књ. XI, пог. 14), наводе да је цар пио вино за време фестивала у част бога Митре. Ову тезу износе и римски философ Плиније Старији[39] (Gaius Plinius Secundus; 23. пре Хр. – 79. по Хр.) и римски историчар Квинт Руфус[40] (Quintus Curtius Rufus; I век по Хр.). Чувени грчки историчар и философ, Плутарх (Μεστριος Πλουταρχος; 46 – 120 по Хр.), у свом делу О Изиди и Озирису (De Iside et Osiride), говори о Митри као божанству Ахурамазди (богу светлости, богу доброте) насупрот демону Ариману (полубог – оличење зла) о којима говори Заратруста. Са њим се завршава једна епоха персијког митраизма, а  почиње друга епоха која говори о римском митраизму, настало мешавином персијске, римске и грчке митологијом. Он још наводи да су киликијски гусари обављали тајне обреде митраизма, а из историје нам је познато да је Помпеј уништио њихову морнаричку доминацију над Медитераном  67.г. ( Пре Хр.) која је трајала готово три века. Приликом археолошких ископавања у Риму је пронађен споменик (CIMRM 593)[41] на ком је изображена композиција у којој Митра убија бика. Не постоји датум на споменику, али латински натпис говори да је исклесан у част извесног Алкима (Alcima) од стране Клаудија Ливијана (Claudius Livianus). Поједини научници сматрају да је Ливијан био преторски заповедник који је живео крајем I века (по Хр.). Такође археолози су исту представу пронашли на пет малих пехара који су ископани близу града Керча на Криму. Према њиховој анализи и они датирају крајем I века (по Хр.). Св. Јустин Мученик и Философ, апологета из II века, говори да је према веровању Римљана, Митра рођен из камена (стене)[42]. Ово потврђује и Комодијан (Commodianus; II век по Хр.) у свом делу Упуства (Instructiones) где каже: Ако је стена претходила богу, ко је онда створио стену? Суда (ΣΟΥΔΑ), византијски лексикон из X века, потврђује само оно што се налази и код осталих (Тертулијана, Евнапија, Амвросија Миланског, Августина, Дионисија Ареопагита, Сокраат Схоластика, Созомена... итд.), да је Митра божанство Сунца (Sol)[43].

 

 

           

Sol Invictus: Аурелијан и Константин

 

            Многи научници кроз историју су покушавали да установљење божанства Sol inviciti доведу у везу са римски божанством Sol, док су поједини тврдили да је то покушај обнављања божанства Егебала. Таокође, ово божанство морамо разликовати од божанства Митре, који се рађа из стене, а које су легионари донели са Истока. Непобедиво Сунце је осликано у зидном сликарству као младић са сунчевим зрацима око главе. Император Аурелијан је увео култ 274. (По Хр.), који се одржао и за време императора Константина, а свој крај је доживео крајем IV века. Појам Invictus (непобедив) користио се у римском царству за божанства рата: Јупитера (Jupiter Invictus) и Марса (Mars Invictus). Такође, јасно је да је овај појам присвајан божанствима светлости (Сунца), као што су Sol, Mithras, Egebalus. Флавије Вописк (Flavius Vopiscus) говори да је император Аурелијан после успешног похода на Истоку, основао култ божанства Непобедиво Сунце. Св. Јероним у Хроници наводи да је Аурелијан подигао храм овом божанству, а да је 275. (По Хр.) установио фестивала игара (Ludis Solis) који се одржавао сваке четврте године. Император Константин и Ликиније су на својим новчићима штампали лик божанства са натписом SOLI INVICTO COMITI, док је Константин на свом златном медаљону носио натпис INVICTUS CONSTANTINUS. Према појединим изворима, на почасном тријумфу 315. године, сенатори су на луку урађеном у част императора Константина поставили симболе Јупитера, Марса, Сунца и Митре, а сам лук се налазио испред храма Sol Invicti у Колосеуму. Таође, сам император је 321. године донео декрет о празновању дана одмора – недеље (Dies Solis), које посвећује Сунцу: ''На почасни дан Сунца нека магистри и народ који борави у градовима одморе, и нек све радње буду затворене''. У Хвалоспеву Максимијану и Константину (Panegyricus Maximiano et Constantino)[44], са крајем IV века, наводи се да је божански Константин Сунце које је сишло са неба. Император Константин који се 337. године крстио у Никомидији, на свега неколико дана пред смрт, није укино празновање соларног божанства. Није му ни придавао превелики значај, као потоњи императори, али ће зато његов наследник покушати да му врати пун сјај и славу.

 

 

            Јулијан Одпадник и 25. децембар

 

            Већина историчара сматра да се 25. децембра славио празник рођења Непобедивог Сунца (Sol Invicti), и да су хришћани због асимилације и укидања паганских празника, са одређеним разлогом управо одабрали овај датум. Међутим, према римским записима, празници посвећени Сунцу (Sol), били су 8, 9, 28. август и 11. децембар. Дана 28. августа празновао се дан Сунца и Месеца, док су од 19. до 22. октобра одржавале Сунчане игре (Ludis Solis). У римском календару забележен је празник Nativiti Invictus (Рођење Непобедивог) 25. децембра, али нигде не постоје индиције, нити докази да се ради о божанству Sol Invicti, нити о божанству Митри. Једини запис који доводи у везу децембар и божанство Сунца, јесте дело Беседе (Orationes) римског императора Јулијана Одпадника (Φλαβιος Κλαυδιος Ιουλιανος Αυγουστος)[45]: ''Пре почетка године, на крају месеца који је назван после Кроноса, ми прослављамо у част Сунца велелепне игре, и тај фестивал посвећујемо Непобедивом Сунцу'' [Προ της νουμηνιας, ευθεως μετα τον τελευταιον του Κρονου μηνα, ποιουμεν Ηλιω τον περιφανεστατον αγωνα, την εορτην Ηλιω][46]. Дело је настало 363. године, када је Божић већ био установљен као празник, а император Јулијан Одпадник је једини извор који говори о прослави Непобедивог Сунца крајем месеца децембра, не наводећи експлицитно сам датум. Да је сам датум био споран још у првим вековима видимо и у XXVI Беседи Папе Лава I: ''Од тад се овај дан (25. дец.) изгледа поштовао не као Рођење Христово, како они кажу, већ као рађање новог Сунца'' [Quibus hac dies (25th of dec.) non tam de nativitate Christi quam de novi, ut dicunt Solis ortu honorabilis videtur]. У маузолеју испод базилике Св. Петра у Риму, откривен је мозаик са представом Христа, који уместо ореола има Сунчеве зраке, исто као и на приказама божанства Sol Invicti. Историчари уметности не могу са сигурношћу да кажу да ли се на овој представи радио о Христу, или о божанству Sol Invicti као ''Сунцу Правде''. Термин Сунце Правде користио се у раном хришћанству као појам за Христа, а то најбоље видимо у Божићном тропару где се пева ''клањајући се Теби Сунцу Правде''. Такође, у појединим јеврејским синагогама пронађени су мозаици са приказом Соларног божанства. Није ни чудо што су хришћани употребили овај термин за Спаситеља и Искупитеља света, ако имамо на уму да су баш први следбеници били из Израиља. Пошто се Божић у империји славио на различите датуме, док је римски епископ 336. године предложио да то буде 25. децембар, што је и усвојено. Дело Јулијана Одпадника, који се трудио да повратио паганска веровања настало је после установљења датума Божића. Ако узмемо у обзир да се у IV веку празници Божић, Крштење и Богојављање обележавали истог датума (25. децембра), као један празник, а Обрезање Господње 1. јануара, а знамо да се обрезање као духовно рођење вршило код Јевреја у седми дан, није ни чудо што је Божић установљен као празник седам дана пре почета нове године, пре Обрезања, од кад се рачунало почетак нове ере - Ano Domine (Лето Господње).

 

 

ђакон Младен В. Шобот

 

 

[1] Митра (Μιθρας) – старо персијско божанство. Географ Страбон (Στραβων; 63 – 24 Пре Хр.) у свом делу Географија (књ. XV, пог. 3), наводи да персијанци обожавају Сунце кога називају Митра.

[2] Озирис је био староегипатски бог подземља. Озириса је убио бог Сет, који је растргао његов леш и разбацао делове по целом Египту. Богиња Изида, Озирисова жена, и његова сестра Нефтис пронашле су делове и дале Озирису нови живот, па је он постао владар подземља.

[3] Грчки бог светлости, музике, медицине, стреличарства, колонизације, прорицања и поезије. Присутан је и у хеленској и у римској митологији, али такође и код других народа у разним варијететима.

[4] Појам Ἄδωνις, на грчком језику је изведен од семитске речи Аdon, ''Господ'' која уствари се користи у јеврејској библији под појмом Адонај (אֲדֹנָי).

[5] Hamaor (јев.)

[6] Hagdolim (јев.)

[7] Hakaton (јев.)

[8] Платон у свом делу Тимај наводи да божанство Демијург ствара козмос из некакве масе, која је савечна са њим, и која се налази у стању хаоса. Пошто се гнуша нереда, он обликује већ постојећу масу и установљује ред по коме целокупна васиона егзистира.

[9] Реч септуагинта, „седамдесет“, односи се на број јеврејских учењака (њих је било у ствари, 72 - тј. по шест из сваког од дванаест израиљских племена) који су, по налогу Птоломеја II, грчког владара из Александрије, независно превели Стари завет на грчки за свега 72 дана. Када су њихови преводи најзад упоређени, установило се да су они потпуно идентични.

[10] Moral and Dogma, Albert Pike, Charleston 1871.

[11] Главно божанство у религији Старог Египта до пете династије, углавном идентификован као Сунце. Средиште његовог култа је био Хелиополис, што на грчком значи „град Сунца“. Према миту биће се уздигло из вода као хумка прљавштине (блата) – оно се односи на Млечни пут, који је дефинисан као богиња Хатор (Соларна богиња, богиња неба и прамора). На тој хумци божанска птица је положали јаје из ког се родило врховно божанство Ра. Овај мит је настао за време средње империје. О њему сазнајемо из старих египатских свитака сакупљених у колекцију под називом The Papyrus Harris 501или The Harris Magical Papyrus (Nо. 501) који се данас чувају у Британском музеју у Лондону. Свитци обухватају период од 1569. до 10б5.г. пре Хр. Њих је сакупио енглески трговац Ентони Чарлс Харис (1790–1869), који је скором 40 година снадбевао енглеске трупе у Александрији.

[12] Средња држава од 2160. до 1785. (Пре Христа).

[13] Амон, заједно са Аманует (божанства сунца) представља један од четири мушко-женска пара из Огдоада (Ογδοας - осмоструко) - пантенон осам божанстава који су створили универзум, а којима су се египћани клањали у граду Хермополису (Ερμου πολις μεγαλη).

[14] Један од најстаријих божанстава у древном Египту. Бог неба, коме је Суце десно, а Месец лево око.

[15] Египатски свештеници су у многим ритуалима као символ Сунца користили кожу лава. Према њима оно је управљало сазвежђем Лава, а такође једно време представљаоло је кључни стуб небеског свода.

[16] Такође је био и бог правде, пошто Сунце растерује таму, тако и Шамаш растерује зла дела код људи.

[17] У Историји августа (Historia Augusta), стоји да се ово божанство ''још назива Јупитером и Сунцем'' (fuit autem Heliogabali vel Iovis vel Solis).

[18] Данашњи град Хомс у западном делу Сирије. Хомс се први пут помиње око 2300. године пре нове ере. У римско доба звао се Емеса, а у библијско Кадеш. Хришћанство је овде била доминантна религија од 3. до 7. века, а 636. Емесу су освојили Арапи који су граду дали садашње име. Крсташки замак Крак де Шевалије изграђен је недалеко од Хомса. У Хомсу је гробница Халида ибн Валида, знаменитог исламског војсковође и пратиоца пророка Мухамеда.

[19] ‘'Solem et Lunam, quorum tempora observantur, cum quaedam seruntur et conduntur. Tertio Cererem''. Marcus Terentius Varro, De Re Rustica, књ. I, 1:5.

[20] ''Tum [decreta] dona et grates deis decernuntur, propriusque honos Soli, cum est vetus aedes apud circum...'', Publius Cornelius Tacitus, De Annales, књ. VX, 74:1.

[21] Quintus Septimius Florens Tertullianus, De Spectaculis, књ. VIII.

[22] Lucianus Samosatensis; (125 – 180 По Христу) био је сиријски ритор и сатиричар.

[23] De Syria Dea. XXXIV, 1-10.

[24] Елагабал (рођен је 204. у Емеси, у Сирији, умро 11. марта 222. године у Риму) је био римски император. Његово право име било је Варије Авитус Басијан, а званично име Император Марко Аурелије Антонин Август. Постао је император 16. маја 218. захваљујући сиријским легијама, и владао је све до своје смрти 222. године, кад је убијен од стране преторијске гарде.

[25] У Историји августа (Historia Augusta), стоји да се ово божанство ''још назива Јупитером и Сунцем'' (fuit autem Heliogabali vel Iovis vel Solis).

[26] Пореклом је био Грк, највероватније из Антиохије, и радио је као писар у Риму. Оставио је иза себе богато дело Историја Рима од смрти Марка у девет томава. Ab excessu divi Marci књ. VIII, 5.

[27] Многи римски историчари наводе да је Марко Антоније био врховни жрец бога Егебала пре него што је дошао у Рим и постао император.

[28] Римска богиња победе.

[29] Збирка биографија римских царева, писану на латинском језику, од Хадријана (117—138) до Карина (283—285) и Нумеријана (283—284). Од самог почетка представљала контроверзно дело за модерне историчаре и није вреднована као нарочито веродостојно дело. Као аутори биографија потписана су шесторица личности о којима ништа не знамо: Елије Спартијан, Јулије Капитолин, Вулкације Галикан, Елије Лампридије, Требелије Полион и Флавије Вописк Сиракужанин.

[30] Јулија Соемиас Басијна (рођена око 180, убијена 11. марта 222. године) била је мајка цара Елегабала, а сама је владала Римским царством за време малолетства свог сина. Њено име "Соемиас" је арапског порекла.

[31] Eutropius, Breviarium ab urbe condita, књ. VIII, 22.

[32] Секст Аурелије Виктор (лат. Sextus Aurelius Victor, рођ. око 320.- умро 391?) био је римски сенатор, великодостојник и историчар. У току последњих година владавине Констанција II, између 359. и 361. године, Аурелије Виктор је објавио бревијар на латинском О царевима (De caesaribus), збирку царских биографија од Августа до Констанција II уклопљених у кохерентну историју.

[33] De Caesaribus, 23, 1-3.

[34] Eusebius Sophronius Hieronymus) је рођен (331 а умро је 420), познат је као преводилац Библије са старогрчког и хебрејског на Латински језик. Тај превод, популарно назван Вулгата, био је званични библијски текст римокатоличке цркве до 1979. године када је објављена Неовулгата. Родио се у Стридону (или Стридонама), на граници између римских провинција Далмације и Паноније, стога се Јероним често назива Далматинцем.

[35] Chronicon, 245е, 296е.

[36] Зороастир (Ζωροάστρης) - древни персијски философ и пророк, оснивач маздаизма, култа мудрости, и централна фигура потоње религије, зороастризма. Сматра се да је живео око 1200. године пре Хр.

[37] Ксенофон Атински (Ξενοφων; 430 – 354. пре Хр.) – веома значај извор за истраживање историје персијске империје.

[38] Ово дело нажалост није сачувано, али га наводи грчки граматик Атинеј Навкратијски (Αθηναιος Ναυκρατιτης; III век по Хр.) у свом делу Deipnosophists (Обед софиста), књ. X, поглавље 45.

[39] Историја природе (Naturalis Historia, Plinii Secundi), 1669.г.  књ. XXXVII, пог. 10.

[40] Историја Александра Великог (Historiae Alexandri Magni), књ. IV, пог. 13.

[41] Corpus Inscriptionum et Monumentorum Religionis Mithriacae – двотомна збирка записа и споменика римског митраизма. Дело је холандског археолога Мартена Јозефа Вермасерена, а штампано је 1956. и 1960.г. у Хагу.

[42] Прва апологија (поглавље 66); Разговор са Трифуном Јудејцем (поглавље 70).

[43] Широм империје следбеници митраизма су градили Митреуме (Mithraeum), подземне храмове које подсећају на пећину, сходно традицији настанка божанства. Оне су украшене фрескама и рељефима на којима Митра убија бика, или седи на престолу где му је лице изображено у облику сунца (Sol invicti).

 

[44] Migne, Patrol. Lat. 8 (1844).

[45] Јулијан Флавије Клаудије (лат. Julianus Flavius Claudius), у уском кругу неоплатоничара познат као Јулијан Филозоф (лат. Julianus Philosophus), а доцније прозван међу хришћанима и Јулијан Отпадник (лат. Julianus Apostata), римски цар (361—63), рођен у Константинопољу 17. новембра 331 (332?) као син Јулија Констанција и његове друге супруге Базилине, унук Констанција Хлора и Теодоре, и синовац Константина Великог.

[46] Migne, Patrologiae Graecae 35. Paris, 1864.

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Лазар Нешић]

likefaceeeeeeee

[Guest - . . .-]

Вака част оче Мледене.

[Ламех]

А која је то књига о св. Максиму за коју су писали предговор и поговор еп. Атанасије и Максим?

[Augustinus]

Хвала оче!