Култура научене беспомоћности

[Chevalier]

Позаборављали смо већ средњошколско градиво о експериментима И.П. Павлова са псима. А није требало, јер би нам сад било од користи да себи и другима објаснимо шта нам се дешавало и дешава. Подсетићу вас да су ови експерименти, између осталог, потврдили да животиње умеју да уоче правилност у збивањима, уколико та правилност постоји, а затим да одаберу ону реакцију која је најкориснија за њих.

Међутим, кад у збивањима нема никакве законитости или правилности, након почетне узнемирености и агресивности, изостаје било каква реакција, животиња пасивно трпи шокове, али поремећаји у њеној пробави сведоче о њеној патњи.

Полазећи од ових истраживања амерички психолог Мартин Селигман је поставио Теорију научене беспомоћности и потврдио је кроз низ експеримената сличних Павловљевим. И на људима су спроведена одговарајућа истраживања (Хирото) и она су такође потврдила да се беспомоћност учи у оконостима на које немамо утицај или које перципирамо као неконтролисане.

Научена беспомоћност (леарнед хелплесснесс) је специфично психичко стање у ком доминира очекивање да се збивања или околности не могу контролисати и да се сопственим деловањем не може на њих утицати. Последица овог очекиваног одсуства контроле су сметње у мотивацији, сметње у учењу и поремећаји у емоционалној сфери.

Кад се осећање беспомоћности рашири у групи или друштву, она постаје социолошки феномен који се назива „култура научене беспомоћности", а понекад и „култура научене социјалне зависности".

У америчкој психологији постоји велико интересовање за ову појаву, што је и разумљиво кад се зна да у УСА и поред огромног укупног богатства, вишедеценијског непрекидног економског раста који обезбеђује више него довољно радних места, постоје велике групе веома сиромашног обојеног становништва (пре свих Црнаца и Индијанаца) које не показују ни спремност ни способност да побољшају свој материјални и друштвени положај. Зашто су овом појавом погођени баш Црнци и Индијанци, а не сви сиромашни грађани УСА? Научници узроке виде у историји ових група (ропство Црнаца, а затим након укидања ропства континуирана вишевековна дискриминација, иста таква дискриминација према Индијанцима).

Пасивност која влада у овим заједницама је мотивисана перцепцијом да за њих нема шансе, што је донекле и тачно, будући да су врло често недовољно образовани и оспособљени за боље плаћене послове. Недовољно образовање јесте објективно највећи узрок њиховог сиромаштва, а сиромаштво је узрок недовољног образовања. Али ту има још једна „квака": у другим сиромашним слојевима је спремност на учење и стручно оспособљавање далеко већа него у црначким и индијанским гетима (тј. резерватима) и ту пасивност научници приписују наученој беспомоћности.

У УСА су уведене неке мере, које, међутим, не само да нису биле од користи, него су, чини се, само још више погоршале стање. Социјална помоћ која се дели сиромашнима је недовољна за достојанствен живот, али зато више него довољна да социјално зависно становништво остане пасивно. Борба против расне дискриминације и пружање једнаких шанси за запослење црним и белим радницима и стручњацима с једне стране помаже појединцима да изађу из сиромаштва, али с друге стране штети заједницама из којих су потекли, јер ови појединци са порастом свог стандарда након запослења врло брзо напуштају гета, пресељавају се у боље крајеве града и сиромашна већина поново остаје без позитивних примера.

Ако су тачни закључци до којих се дошло кроз вишедеценијска истраживања да се беспомоћност учи, не само на индивидуалном, него и на колективном плану и не само у току живота појединца, него чак и много више из генерације у генерацију и ако се сетимо наше целокупне историје све до данашњег дана, онда имамо много разлога за бригу.

Турска окупација, два светска рата са пратећим понижавањима, злостављањем, убијањем и чак немилосрдним истребљењем читавих породица и села, педесетогодишња комунистичка понижавања, обезвређивање свих квалитета и вредности.

Па онда Милошевић! Он и његови партијски другови су се најбоље сналазили у мутном. Више од деценије су нас разним смицалицама и подвалама слуђивали из дана у дан. У мућењу наше ионако тешко схватљиве ситуације ишли су толико далеко да су чак доносили и тајне законе (!!!). Ратови у бившој СФРЈ, ембарго (који веома личи на гето), ужасна пропаганда против нас на свим светским медијима, инфлација, затим као шлаг, бомбардовање 78 наших бесаних, беспомоћних ноћи. Притом су актери наше трагедије мењали правила игре из дана у дан. У томе су били врло доследни сви, почев од шефова месних канцеларија, преко Милошевића и његових министара, па до представника међународних институција.

Онда смо 2000. некако смогли снаге, консолидовали се, сменили Милошевићев режим и понадали се на кратко да смо се ослободили бар једног баласта, али је уследио нови непредвидљиви трагични догађај - атентантат на Зорана Ђинђића. Поново смо се нашли на дну од ког смо се једва мало одлепили. Све време ми нисмо имали јасну представу о разлозима и извору наших невоља, па зато ни како треба да се убудуће понашамо да нам се више никад не понове.

И данас, кад више нема екстремно тешких удара, ми не успевамо да разрешимо нагомилане ребусе. Већина становништва је веома сиромашна, нарочито велики број избеглица о којим нико не брине, што је само по себи отежавајућа околност. Нереформисана државна и остала администрација нам и даље непрекидно смишља сваки дан нове справе за мучење како би утерала мито, са све нереформисаним судством које аминује сваку неправду која нам се учини.

И данас неке политичке странке, као Милошевић до јуче, играју на карту наше научене беспомоћности, гаје је и подстичу. Радикали глуме спасиоце, својом јаком реториком у предизборним кампањама на тренутак пробуде наду, али се врло брзо испостави да су то само пуста обећања, ЛДП у отимичани за парченце власти ружењем и понижавањем већинског становништва, покушава да се додвори мањинама, суседним народима или неким другим земљама, намеће нам кривицу за све несреће овог света, оптужује за све злочине на просторима бивше СФРЈ користећи притом стереотипе од којих су већ давно одустали и наши наљући непријатељи, будући да већ одавно делују потпуно непримерено. Коштуница и његови делују увек неефикасно, смушено, шта год радили, што ће рећи и сами зраче беспомоћношћу, а ДС међу свима њима ми личи на самохрану мајку са гомилом мусаве, неваспитане дечурлије која зна само да цврчи „дај" па „дај" и са којом не зна ни шта ће ни куда ће. Тајкуни и њихов покровитељ, ДБ, негују нашу пасивност, јер им она омогућава да наставе да пљачкају оно што им је досад неким чудом промакло. И великим силама се, изгледа, чини да ће лакше размрсити балканско клупко ако се грађани Србије што више пасивизирају. Дакле, изгледа да наша беспомоћност одговара свима, само не нама обичним грађанима.

Већ најмање две деценије ми се налазимо између чекића и наковња, између опасности које стварно или фиктивно прете са стране и ужасне, нехумане, болесне унутрашње политике, добијамо електрошокове са свих страна, ни једнан нисмо успели да избегнемо, нити се досад нашла добра душа која би нам објаснила зашто их стварно добијамо. Кад се ту и тамо мало приберемо и одлучимо да се боримо за своју будућност, не знамо против кога или чега бисмо пре. Кад на једвите јаде и ту одлуку донесемо, издају нас они који су нас повели уливши нам наду да можемо нешто да променимо, а непријатељи наших непријатеља ођедном почну да подржавају наше непријатеље (сетите се нпр. Гонзалесовог извештаја).

Овај текст није жалопојка, не волим да кукам. Ово је само покушај да једним погледом, између два трептаја, обухватим бар део оних догађаја кроз које смо провучени, а да нисмо знали правила игре, који су нас погађали, а да нисмо имали никаквог утицаја на њих, који су били део нашег живота, а да ми у њима нисмо ни учествовали - који су нас, дакле, учили беспомоћности.

Овај тект такође нема намеру да скине са нас одговорност, нити да оптужи друге за наше невоље. Напротив, он треба да послужи нама за нашу „интерну" употребу, за наше учење шта смо могли да учинимо за себе, а нисмо, као један од првих корака ка излечењу наших дубоких повреда и беспомоћности којој су нас оне научиле. И коначно, овај текст је позив свим грађанима Србије да престану да једни другима отежавају већ ионако тешку ситуацију и уложе максимални напор да ублаже беспомоћности својих суграђана у нади да ће и они узвратити истом мером. Све што се у том смеру учини биће корисно, почев од уздржавања од увреда и понижавања, преко експлицирања тајних правила игре, па све до залагања за нове, транспарентније законе и њихово стриктно поштовање, реформу судства и осталих институција...

http://blog.b92.net/text/1672/Nau%C4%8Dena%20bespomo%C4%87nost/