Велики композитори

[Guest Светлана]

Лудвиг ван Бетовен (нем. Ludwig van Beethoven) (16. децембар 1770. — 26. март, 1827), немачки композитор, надмоћна музичка фигура у прелазном периоду између ере класицизма и романтизма.

Сматра се једним од највећих композитора свих времена. Његова репутација је инспирисала, и у многим случајевима плашила — композиторе, музичаре и публику која га је наследила. Међу његовим најпознатијим делима су V симфонија, VI симфонија, IX симфонија, клавирска дела као на пример, комад За Елизу, сонате Патетична Соната и Месечева Соната, Клавирска соната Бр. 23, Апасионата или последња, Клавирска Соната Бр. 32, ц - мол, опус 111.

Садржај

1 Живот и дело

1.1 Музичко дело

2 Клавирски концерти

3 Увертире

3.1 Симфоније

Живот и дело

Лудвиг ван Бетовен рођен је у Бону у Немачкој, од оца Јохана ван Бетовена (нем. Johann van Beethoven) (1740—1792), фламанског порекла, и мајке Магдалене Кеферих ван Бетовен (нем. Magdalena Keverich van Beethoven) (1744—1787). Све до недавно, велики број референтне литературе означавао је 16. децембар као Бетовенов „датум рођења“, јер је био крштен 17. децембра у времену када су новорођена деца крштавана дан након рођења. Како год, модерно учење одбацује такву претпоставку.

Бетовенов први музички учитељ био је његов отац, музичар у изборној скупштини у Бону и алкохоличар који га је у више наврата тукао, будио усред ноћи у друштву музичара — аматера Тобајаса Пфајфера (који му је био заправо, први учитељ), када би почињале лекције, а све то покушавајући да га начини „музичким чудом“ попут Моцарта. Међутим, други су убрзо приметили Бетовенов таленат. Кристијан Готлоб Неф је подучавао и запослио Бетовена, који је уједно и примао спонзорство Управничког Електората. Бетовен је остао без мајке са 17 година и обавеза уздизања два млађа брата пала је на Бетовена. За Нефа је Бетовен имао пуно поштовања. Одлазећи из Бона почетком последње деценије осамнаестог века, Бетовен му је рекао да, ако икада постанем велики музичар, то ће бити и Ваша заслуга.

После очеве смрти 1792. године Бетовен се сели за Беч где је намеравао да студира код Јозефа Хајдна. Пошто је Хајдн имао мало времена за предавање, проследио је Бетовена Јохану Албрехтсбергеру. Убрзо је добио репутацију клавирског виртуоза, и постепеније, композитора. Бетовеново најлепше стваралачко доба обележила је и једна несрећа, која се убрзо претворила у још већи подстицај за уметничко стварање: са непуних 26 година, Бетовен је почео губити слух, због чега је 1808. године морао окончати пијанистичку каријеру (још једном се појавио само 1814. године), да би глувоћа 1818. године постала и дефинитивна. Због тога је током времена имао специфичну судбину и као диригент. У појединим тренуцима, морао се у извођење укључивати и помоћник, како би се интерпретација спасла.

Бетовенова пијанистичка техника биле је револуционарна за оно доба. Красила ју је невероватна снага у брзим и снажним музичким токовима и изразита мелодиозност у лаганим и распеваним. Била је то права детонација експлозива, према баратању луком и стрелом, пијанистичкој техници старог кова која је красила Бетовенове претходнике. Када би дириговао оркестром, Бетовен би се високо уздизао, снажно усправљао код силовитих и брзих звучних покрета, а готово сагињао под пулт код умерених, спорих и распеваних. Уопште узев, као интерпретатор био је немиран, плаховит, емотиван, али и веома изражајан, перфектан.

Како је глувоћа постајала израженија, све је теже подносио, затварао се у себе, избегавао људе, са својим пријатељима комуницирао преко свешчица, које су касније штампане, продаване, и отривале су добар део душе овог уметника. Када је глувоћа постала дефинитивна, последњих девет година Бетовеновог живота, он се повлачи у свој властити свет тишине, у коме ствара своја највећа ремек дела: Мису Солемнис, Хамерклавир сонату, 9. Симфонију и последње Гудачке квартете.

Музичко дело

38 клавирских соната (6 младалачких из 1783, што су званично прва Бетовенова дела и 32 зреле, са бројевима опуса од 2 - три прве сонате - до броја 111 - последња, 32 соната за клавир.

Клавирски комади, самостални или уједињени у циклусе, најчешће у облику варијација на основну тему, за клавир. Најпознатије су Ероика - Варијације и 33 Варијације на тему Дијабелијевог валцера, Ц - Дур, опус 120.

17 гудачких квартета (првих шест из опуса 18; следећа три из опуса 59; квартети опус 74. и 95; последњи квартети опус 127, 130, 131, 132, Велика Фуга за гудачки квартет, опус 133 и опус 135).

9 Соната за виолину и клавир.

5 Соната за виолончело и клавир

Концерт за виолину, виолончело, клавир и оркестар, опус 56.

Дела за виолину и оркестар: Две романсе, опус 40. и опус 50. и Концерт за виолину и оркестар, опус 61

Вокални циклуси: најпознатији су песма Аделаида, опус 4. и циклус Удаљеној драгој, опус 96

Миса Солемис (Свечана Миса), опус 123.

Клавирски концерти

1. Концерт, Ц - Дур, опус 15;

2. Концерт, Б - Дур, опус 19;

3. Концерт, ц - мол, опус 37;

4. Концерт, Г - Дур, опус 58:

5. Концерт, Ес - Дур, опус 73, Царски;

Фантазија за клавир, хор и оркестар, ц - мол, опус 80.

Увертире

Кориолан', опус 62;

Егмонт, опус 84;

Леонора циклус од три увертире.

Фиделио, једина Бетовенова опера, у два велика чина.

Симфоније

Симфонијска музика Лудвига ван Бетовена, уводни преглед Бетовеновог симфонијског стваралаштва

I симфонија

II симфонија

III симфонија

IV симфонија

V симфонија

VI симфонија

VII симфонија

VIII симфонија

IX симфонија

http://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%91%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD

[Guest Светлана]

Лудвиг ван Бетовен:  За Елизу

[Guest Светлана]

Беджих Сметана (цс: Бедřицх Сметана}- Литомишл, 2. март 1824. - Праг, 12. мај 1884.), чешки композитор и диригент.

Водио је властиту музичку школу у Прагу, а неко време био је директор и диригент Филхармонијског друштва у Готеборгу (Шведска). Био је музички критичар новина "Народни лист". Године 1874. напустио је јавно деловање због глувоће. Компоновао је према темама из легенди, историје и националног фолклора. Уједно је, као пијанист, диригент и организатор, покретач националних снага у чешком музичком животу. У грандиозном циклусу "Моја домовина", који обухвата шест симфонијских песама, дао је јединствену тонску апотеозу чешког мита и историје. Сметанино целокупно дело сретна је синтеза националних и тада актуалних европских музичких елемената, пучког и уметнички дотераног израза.

Дела:

"Продана невеста"

"Либуша"

"Далибор"

"Моја домовина"

"Влтава"

http://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%91%D0%B5%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B8%D1%85_%D0%A1%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0

Влтава

[w.a.mozart]

ako neko zasluzuje da se nadje ovde to je Mozart-covek koji je pevao Hristu celog zivota-ne bih da smaram biografijom

Act 2 -4 Le nozze di Figaro (Met'99): Finale

[w.a.mozart]

pred sam kraj 7 njih peva u isto vreme razlicit tekst-ludilo.....

[Guest Оливера]

W. A. Mozart

BIOGRAFIJA

Bio je genije koji je dotakao zvezde, ali i kockar sa Turetovim sindromom. Prvi kompozitor sa kvalitetima jedne pop-zvezde, ali i klovn koji je proigrao svoj imetak. Danas je njegova muzika svetska muzika.

Dovoljno je samo nekoliko taktova da nam odmah postane jasno zbog čega je na stanicama metroa kojima se razleže Mocartova muzika stopa kriminala niža. On razoružava.

Volfgang Amadeus rođen je u Salcburgu 27. januara 1756. u porodici muzičara i notama se služio i pre nego što je naučio da čita. Sa četiri godine počeo je da komponuje, u devetoj (ili jedanaestoj) napisao prvu operu „Bastien i Bastiena“, sa samo šest godina je svojom virtuoznošću zadivio caricu Mariju Terezu u Beču, a sa 13 već dobio mesto koncertnog majstora u orkestru salcburškog nadbiskupa. Podjednako je dobro svirao klavir i violinu. Ogroman uticaj na njegove kompozicije imala su dela velikih majstora koje je slušao, među kojima su bili Hendl, Bah i italijanska opera. Od menueta za klavir koji je napisao 1761, sa samo šest godina, do velikog Rekvijema koji je komponovao pred smrt u decembru 1791. u Beču, Mocartovo stvaralaštvo broji oko 630 raznolikih dela - oko 50 simfonija, sedam violinskih i 25 koncerata za klavir, 22 klavirske sonate i 45 violinskih sonata, dvadesetak opera, među kojima su „Figarova ženidba“, „Čarobna frula“, „Don Žuan“, zatim veliki broj kvarteta, kvinteta i seksteta, serenada, divertimenata... I sve to za 35 godina života.

U vremenu od 1769 - 1773 mocart i njegov otac u tri navrata putuju u Italiju, domovinu opere, gde mocart piše operu Lućio Silja. Tako će mocart kao vrlo mlad stvoriti imidž lutajućeg muzičara, koji će negovati celog života. Inspirisan Hajdnovom muzikom mocart komponuje u Beču šest kvarteta za žičane instrumente, a u Salzburgu dovršava četiri velike simfonije. mocart će ostati u Salzburgu sve do septembra 1777. godine , zatim odlazi u Pariz.

U januaru 1781. godine mocart boravi u Minhenu, gde piše operu Indomeneo. Potom odlazi u Beč, gde u vodećim krugovima visokog društva daje časove klavira i drži uspešne klavirske koncerte. Zahvaljujući baronu Van Švitenu otkriva muziku Baha i Hendla i oduševljen njihovim stvaralaštvom 1782. piše operu Otmica u Saraju i dovršava prva tri iz serije velikih klavirskih koncerata.

mocart je, zajedno sa Hajdnom i Betovenom, bio glavni predstavnik klasičnog muzičkog stila.

Jasnoća, izbalansiranost, transparentnost i jednostavan jezik harmonije glavne su karakteristike njegove muzike. mocart se obično pominje, zajedno sa Šubertom, kao kompozitor koji je imao dar da napravi čistu, jednostavnu i pamtljivu melodiju, a za mnoge ljubitelje muzike to je njegova najvažnija karakteristika.

Pisao je opere u svim stilovima koji su vladali u Evropi: komičnu operu, kao što je „Figarova ženidba“, ili „Cosi fan tutte“, kao i ozbiljne opere, kao što su „Idomenej“ ili „Don Žuan“. Njegova upotreba orkestra u simfonijama i koncertima služila je kao izvor njegove operske orkestracije, a umeće korišćenja orkestra u postizanju psiholoških efekata u operama nastajalo je iz njegovih instrumentalnih kompozicija.

Mnogi bitni kompozitori koji su došli posle njega, ili su ga obožavali ili su osećali strahopoštovanje prema njemu. Rosini je tvrdio: „On je jedini muzičar koji je imao toliko znanja koliko i genijalnosti, i toliko genijalnosti koliko i znanja.“ Betoven je rekao svom učeniku Risu da on (Betoven) nikad ne bi mogao da izmisli tako veličanstvenu melodiju kao što je ona u prvom stavu Mocartovog Koncerta za klavir br. 24. Veliki Betoven je, takođe, odao počast Mocartu tako što je napisao set varijacija na nekoliko njegovih tema. Posle jedinog susreta dvojice kompozitora, mocart je zabeležio da će Betoven „dati svetu nešto po čemu će se spominjati.“ Takođe, Čajkovski je napisao svoju „Mocartijanu“ u njegovu počast, a Maler je umro sa Mocartovim imenom na usnama...

1790.godine mocart se bori sa materijalnim nedaćama i zapostavlja komponovanje, ali ubrzo sledi prava erupcija novih dela, među kojima je i opera Čarobna flauta. Međutim mocart je ozbiljno bolestan i ubrzo umire, u Beču, 5.decembra 1791. Uprkos kritikama koje su pratile njegovo stvaralaštvo, Mocartova reputacija je izuzetno velika, a desetak godina kasnije njegovo delo će steći veliku popularnost širom Evrope.

Zbog svađa sa tadašnjim nadbiskupom mocart odlučuje da ostavi oca i sestru i napusti grad. 1781. godine odlazi u Beč i tada počinje polako ali sigurno njegovo propadanje.

U Beču nastaju velika muzička dela kao što su opere Figarova ženidba, Don Žuan, Čarobna frula i druge instrumentalne kompozicije.

1782. godine se ženi Konstancom Veber (sestrom svoje nekadašnje velike ljubavi).

Prvih par godina u Beču mocart uživa ugled u visokom društvu, da bi posle par godina počela strašna beda. Iako je radio od jutra do mraka jedva da su mogli podmiriti sve dugove.

Tako je mocart sve što je ranije imao morao da založi. Propadale su mu stvari, ali mu je i zdravlje bilo sve lošije.

Jednog dana 1791. godine neko mu je tražio da napiše “Reqviem” (misu za mrtve). mocart, pošto je osećao da mu je smrt blizu, komentarisao je da “Reqviem” piše za sebe. Sa nepunih 36 godina je umro u strašnoj bedi. Toga dana je besnela strašna oluja i par prijatelja, koji su hteli da ga isprate kako dolikuje velikom muzičaru, nisu uspeli. Pošto je mocart sahranjen u grobnici sa ostalim siromasima, njegov grob je i dan danas ostao nepoznat.

mocart je pisao na svim poljima muzike. Ali najviše se istakao u komponovanju opera, koje su ga uistinu i najviše privlačile. Veliki broj Mocartovih kompozicija se izvodilo na italijanskom jeziku, što je i jasno, jer je i on sam u jednom pismu upućenom svome ocu rekao, da bi radije pisao francuske opere, nego nemačke, ali najradije italijanske, nego francuske i nemačke.

Do 1780.godine mocart je napisao mnogo opera, a najznačajnije su buffe opere “La finta semplice”,(“la finta sempliće”) “ La finta giardiniera”(“La finta đardinijera”), opere serije “ Mitridate”, (“Mitridate”) “ Lucio Silla”(“Lućo Sila” ) i pastorale “Il re pastore”(“Il re pastore”).

1780. godine nastaje “Idomeneo” (“Idomeneo”), krupan korak u stvaranju Mocartovih opera. Tad je shvatio da je opera jedno složeno scensko delo , zaokružena celina i da će njen tok prekinuti mali odvojeni delovi.

1782. godine se izvodi “ Otmica iz Seraja”, opera igračkog karaktera.

Par godina kasnije nastaju dela “ Loca del Cairo”(L'oka del Kairo”-guska iz Kaira),“Lo sposo deluso”(“Lo spozo deluzo”-razočarani mladoženja) i “Der schauspieldirektor”(“Der šaušpildirektor”) ,koja nisu baš prihvaćena u javnosti.

Slika o Mocartu se vremenom menjala. Pored Vunderkinda postao je on  i miljenik žena , genijalni haotičar, umetnik željan života i pisac bezbrojnih pisama. Mocartova pisma čitaće glumac i režiser Klaus Marija Brandauer a emitovaće ih kulturni radio udruženih stanica ARD 365 dana u 2006-toj.

27. januara u Beču će biti monumentalna žurka sa premijerama, koncertima i TV prenosima u celom svetu. Volfgangu Amadeusu Mocartu takva bi se žurka sigurno dopala.

[w.a.mozart]

hvala,olivera 

[Guest Оливера]

[коЖељ њацИ]

Пронађена непозната Моцартова дела

Две партитуре Волфганга Амадеуса Моцарта пронађене су после више од 220 година од његове смрти. Аустријски пијаниста Флоријан Бирзак имаће част да премијерно изведе ова дела на Моцартовом клавиру.

Љубитељи музике Волфганга Амадеуса Моцарта имаће прилику, ако су наводи Међународне фондације "Моцартеум" из Салцбурга тачни, да уживају у новим делима славног композитора.

Фондација је саопштила да је открила два непозната Моцартова дела, после више од 220 година од његовог смрти.

"Служба за истраживање међународне фондације 'Моцартеум' идентификовала је две композиције, већ годинама у њеном власништву, као дела младог Волфганга Амадеуса Моцарта", истиче Фондација у саопштењу.

Ове две партитуре за клавир биће изведене пред представницима штампе 2. августа у Салцбургу. Извешће их аустријски пијаниста Флоријан Бирзак на Моцартовом клавиру, у некадашњој породичној кући композитора.

Међународна фондација "Моцартеум" бави се очувањем баштине и радова надареног композитора, води разна истраживања и организује концерте.

Ова нова дела нису једина која су откривена последњих година.

У једној библиотеци у Нанту, у западном делу Француске, 2008. године откривена је непозната Моцартова композиција која се налазила у архиву више од једног века. Фондација "Моцартеум" потврдила је аутентичност композиције.

Једно дело за клавир, које је највероватније написао Моцарт, откривено је у Салцбургу 2006. године, када је обележавана 250. годишњица композиторовог рођења.

Волфганг Амадеус Моцарт, рођен у Салцбургу 1756. године, почео је да компонује када је имао свега пет година, да би до смрти 1791. написао више од 600 дела, од којих нека спадају у најбоља остварења у историји музике.

www.rts.rs

[Guest Светлана]

Đuzepe Verdi

Kratka biografija

Đuzepe Verdi (ital. Giuseppe Fortunino Francesco Verdi) je najveći kompozitor zrelog italijanskog belkanta (bel canto). Rođen je u selu Le Ronkole (Le Roncole) kraj Parme (Parma) u Italiji. Već u svojoj jedanaestoj godini je postao orguljaš u lokalnoj crkvi. Prvi koji je uočio njegov talenat je bio trgovac i ljubitelj muzike Antonio Bareči, koji ga je uzeo u svoju radnju i pomagao u svakom pogledu. Uz njegovu pomoć, kao i pomoć grada Buseta, omogućeno mu je da upiše muziku u Milanu godine 1832. Međutim, upravnik Konzervatorijuma se ustručavao da Verdija primi, navodno zbog toga što je bio stariji nego što je statut dozvoljavao, ali verovatnije stoga što nije imao poverenja u njegov talenat. Zbog toga je Verdi tokom sledeće tri godine radio kod operskog dirigenta Lavinje, pragmatičnog čoveka, čiji je katihizam bio Mocartov Don Đovani. Godine 1833. u Busetu umire orguljaš Provesi i Verdi ga nasleđuje. Dve godine nakon toga se ženi Margeritom Bareči (Margerita Barecci), najstarijom ćerkom svoga zaštitnika. No, već 1840. ona umire, kao i njihovo dvoje dece. Godinu dana pre toga je Verdi debitovao kao operski kompozitor, što mu je donelo uspeh i mogućnost da se preseli u Milano. Ova opera je bila Oberto, grof od San Bonifacija. Nakon ove je napisao još mnoge opere, koje su mu stvorile ime najpre u Italiji, ali i u svetu. 1859. se venčao sa operskom pevačicom Đuzepinom Streponi (Giuseppina Strepponi), ali je i nju nadživeo, iako samo četiri godine.

Osim opera, napisao je i dva dela sakralnog karaktera, i to Rekvijem (Requiem) 1874. na uspomenu na Aleksandra Manconija i Četiri sveta komada (Quattri pezzi sacri) 1898., koje se sastoje od Ave Maria, Stabat Mater, Te Deum i Laudi alla Vergine iz Danteovog Raja.

Verdi je umro u Milanu u kojem je dugo godina živeo i radio i sahranjen je u Muzičkom Institutu Verdi u tom gradu.

--------------------------------------------------------------------------------

Opere

    * Oberto, grof od San Bonifacija (Oberto, conte di San Bonifacio) (1839.)

    * Jedan dan vlasti, ili lažni Stanislav (Un giorno di regno, o Il finto Stanislao) (1840.)

    * Nabuko (Nabucco) (1842.)

    * Lombardijci u Prvom krstaškom pohodu (I Lombardi alla prima crociata) (1843.)

    * Ernani (Ernani) (1844.)

    * Dva Foskarija (I Due Foscari) (1844.)

    * Jovanka Orleanka (Giovanna d'Arco) (1845.)

    * Alzira (Alzira) (1845.)

    * Atila (Attila) (1846.)

    * Makbet (Macbeth) (1847.)

    * Razbojnici (I Masnadieri) (1847.)

    * Gusar (Il Corsaro) (1848.)

    * Bitka za Lenjano (La battaglia di Legnano) (1849.)

    * Lujza Miler (Luisa Miller) (1849.)

    * Stifelio (Stiffelio) (1850.)

    * Rigoleto (Rigoletto) (1851.)

    * Trubadur (Il Trovatore) (1853.)

    * Posrnula žena (Travijata) (La Traviata) (1853.)

    * Sicilijansko večernje (I Vespri Siciliani/Les vêpres Siciliennes) (1855.)

    * Simone Bokanegra (Simone Boccanegra) (1857.)

    * Bal pod maskama (Un Ballo in Maschera) (1859.)

    * Moć Sudbine (La Forza del Destino) (1862.)

    * Don Karlos (Don Carlos) (1867.)

    * Aida (Aida) (1871.)

    * Otelo (Othello) (1887.)

    * Falstaf (Falstaff) (1893.)

   

http://www.netsrbija.net/zx_klasicna_muzika_verdi.html

[w.a.mozart]

Frederik Šopen

Frederik Fransoa Šopen (fr. Frédéric François Chopin, polj. Fryderyk Franciszek Szopen) (1. marta 1810, Želazova Vola, Poljska – 17. oktobra 1849, Pariz, Francuska) je bio poljski kompozitor i pijanist romantizma.

Najistaknutiji predstavnik poljske muzičke kulture i jedan od najznačajnijih pijanista i kompozitora svih vremena. U svojoj dvadesetoj godini Frederik Šopen se seli u Pariz sa ciljem da se usavrši. Do tada je već komponovao svoja dva klavirska koncerta. Bio je prvi zapadni kompozitor koji je u klasičnu muziku uneo elemente slovenske muzike. Njegove mazurke i poloneze još danas predstavljaju temelj poljske narodne klasične muzike.

Šopen je često imao problema sa zdravljem i umro je sa 39 godina posle dužeg bolovanja od tuberkuloze.

ceo tekst na

  http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A4%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B8%D0%BA_%D0%A8%D0%BE%D0%BF%D0%B5%D0%BD

Chopin - Valentina Igoshina - Fantasie Impromptu