Света тајна покајања и исповести данас

[tonchy]

Резиме

Приступ Светој тајни покајања и исповести у свести верника данас је различит. Овим кратким радом покушали смо да предочимо импулсе који би послужили верницима као нека врста смерница како и шта исповедати, а исто тако и свештеницима да увиде како приступити верницима који се исповедају. Свештеник је на првом месту посредник између Бога и верника, а у исто време и отац својим парохијанима. Он је тај који треба да буде активан слушалац, а често се од њега очекује да буде и саветник. Уколико се исповест врши у оквиру литургије, свештеник засигурно не може постићи оно што се од њега очекује, а то је да буде прави духовник (Христотерапеут). У складу са тим и верници приступају овој Светој тајни, набрајајући грехе, поштују форму саме исповести. Свештеници би требали да исправљају овакву праксу и да укажу верницима да се исповеде како би требало и када за то имају времена и да не условљавају вернике да морају да се исповеде када то налаже форма. Покајање, а са њом и исповест треба да представљају преумљење и да дају могућност за постизање новог начина живота. Да би то заиста и била онда треба исповедати конкретне грехе који су превазиђени и који се неће поновити.

Кључне речи: Света тајна покајања, исповест, обраћење, преумљење.

Тема коју бих изложио има за циљ да укаже на однос верника према Светој тајни покајања и исповести данас, као и однос свештеника према верницима који приступају истој. Можемо говорити о различитим приступима и да нагласимо да ниједан од приступа не мења тајну као тајну, али се може поставити питање и на њега теоријиски одговорити у једном размишљању у којим случајевима Света тајна покајања и исповести има смисла и када можемо говорити о покајању као преумљењу и начину за постизање новог начина живота. Идеја за ову тему је настала као продукт искуства верника с којима сам разговарао на ову тему и који су сами долазили у недоумицу, шта и како се исповедати?

У првом делу излагања описаћемо праксу вршења Свете тајне покајања и исповести, док ћемо у другом делу описати смисао те Свете тајне и покушати да дамо мале путоказе који би свакодневном човеку који жели да се исповеди на неки начин помогли и олакшали да то уради на што је могуће исправнији начин, да не буде само испуњење форме, него да и сам осети смисао те Свете тајне и како би се у његовој свести десило преумљење које ће му омогућити напредак, не само духовном, него и свакодневном животу.

Постоје две праксе вршења Свете тајне покајања и исповести данас. Обе ове праксе што се тиче самог обреда су идентичне. Иако идентичне, обе праксе ипак остављају различите доживљаје у свести верника. Покушаћемо у наставку да појаснимо каква су то искуства и доживљаји које један верник понесе са собом после исповести и када можемо говорити да је после исповести постигнута могућност за постизање новог начина живота.

У наставку обратићемо пажњу само на време када се врши ова Света тајна и за коју од ових пракси би могли рећи да је исправнија:

-исповест се обавља у оквиру литургије, непосредно пред причешће

-по потреби, тј. оставља се могућност да се верник сам исповеда онда када осети потребу у договору са свештеником и у време када се не врши литургија

У првом случају се од верника очекује да се исповедају сваки пут када би хтели да се причесте, уколико се верник причешћује сваке недеље, онда се подразумева да се сваких седам дана исповеда, како би био спремнији за Свету тајну причешћа. Предности овакве праксе су те да онај који се редовно исповеда једанпут седмично, преиспитује себе и уколико је учинио неки грех, оваква пракса му даје могућност да се у што краћем временском интервалу врати на пређашњи начин живота када тај грех није ни учињен. Са исповедањем својих грехова, греси који су се починили се анулирају, а онај који се исповедао, остваривши преумљење у самом себи, може да успостави нови начин живота. Ако би приупитали неког од верника, шта је он то исповедио и шта је то што је од претходног пута учинио поновио, тј. колики процент већ ствари које је пре седам дана исповедио, поновио, засигурно би чули да је велики процент ствари које је исповедио претходне седмице поновио. А следеће питање које би могли да поставимо, да ли ту можемо говорити о покајању као преумљењу и постизању новог начина живота.

Мали је процент верника који се исповедају у току седмице, већи део то чини недељом у оквиру литургије пред само причешће. Услед временске ограничености свештеник обавља исповест у складу са временским могућностима (велики број верника а мало времена). Поштује се форма која се састоји у кратком слушању верника и читању тзв. разрешне молитве (услед великог броја верника често се чита само разрешна молитва). У овом случају и сами верници на неки начин злоупо­требљавају ову временску ограниченост, услед које немају могу­ћност за комплетном исповешћу и задовољавају се формом добијајући опроштај грехова од стране свештеника, тако до следеће седмице, а при том се у њиховим животима и у њиховој свести ништа драстично није променило, него свако од њих чини оно што је и пре приступања Светој тајни покајања и исповести чинио без назнаке да напусти предходни начин живота.

За разлику од оваквог, други приступ није толико наметљив и не условљава верника да се по сваку цену исповеда, него онда када он сам осети потребу. У овом случају верник се исповеда код једног свештеника у конкретној заједници, парохији којој припада. Дешава се да се верници исповеде код једног свештеника, а онда, можда из страха од његове „критике“, ако би могли тако да кажемо, налазе другог, трећег свештеника ради исповести. Верник би требало да буде свестан да је овакав приступ погрешан, јер се на тај начин не може остварити његов напредак у цркви. Припадајући одређеној заједници верник се исповеда у једном континуитету онда када учини конкретан преступ (грех).

Шта је то што би требало исповедати и када можемо говорити о покајању као могућности за постизање новог начина живота у Светој тајни покајања и исповести?

Пре него што одговоримо на ово питање, осврнућемо се на различите приступе које људи користе у исповедању. Мали број верника се руководи исповедним писмима која циркулишу кроз одређене заједнице. Писма могу послужити као подсетник, како би олакшала вернику шта то треба исповедати. Састоје се из многобројних питања општег карактера наводећи га да да општи одговор, нпр. Да ли си конзумирао цигарете? На ово питање онај који конзумира цигарете даје потврдан одговор и увиђа да то треба исповедати. Исповедивши то добија опроштај од свештеника, а онда, често се дешава да истог тог дана запали цигарету. Да ли у овом случају као и у многим другим овог типа, који се помињу у исповедним писмима а који су општег карактера можемо говорити о покајану као преумњењу?

Често се дешава да се људи приликом исповедања користе својим белешкама које садрже преступе које су учинили од момента када су се последњи пут исповедали. И сам сам на почетку, приликом мог приступа у цркву, користио ову методу. Мањкавост оваквог начина је у томе што човек чита брзо оно што је написао не размишљајући о томе што чита, него се труди да испоштује форму исповести, у смислу да исповеди све оно што је урадио. Поред тога постоји и страхопоштовање од свештеника, јер се велики број преступа у односу на претходну исповест поновио. У овим белешкама опет се наводе преступи општег карактера као они у исповедним писмима. Постоји још један начин исповести, општег карактера који се примењује када су велики празници у питању, Божић, Васкрс. Тада се верници у великом броју причешћују, а будући да се од њих тражи да исповеде своје гехе, а не мајући времена у већини случајева када су у питању ова два велика празника, онда се само чита разрешна молитва.

Сви наведени приступи верника Светој тајни покајања и исповести су општег карактера и о њима се не може конкретно говорити. Поштује се форма, да је све речено, а у суштини у самој свести онога који се исповеда ништа посебно се није променило, што би по карактеру ове Свете тајне требало да се деси.

Оно што би требало исповедати јесу конкретни преступи. Шта би то требало да значи?

У свакодневном животу људи чине грехе који су општег карактера, исповедају их на начине које смо већ предочили, кријући се у одређеном смислу иза истих, а оне конкретне који су у вези нпр. са повређивањем ближњих често се деси да их заобиђу.

Како би могли говорити о покајању као преумљењу и циљу за постизање једног новог начина живота у животу верника и како би и они сами осетили помак у свом животу унутар цркве, а који се рефлектује и на свакодневни живот, показаћемо макар теоријски у наставку како би то требало да изгледа. Можда се неко неће сложити са тим, јер ће рећи да треба све исповедати, а ми бисмо ипак рекли: „да, све“, али све оно што нама лежи на срцу. Будући да смо различити људи и да на разне начине доживљавамо стварност, онда нам се и овде дешава да исповедамо различите ствари. Јер и у разговору између самих верника, нарочито оних који имају дужи стаж у цркви и оних који би волели да се прикључе тој заједници, да ови који имају дужи стаж и више сназнања о самој вери, критикују ове друге, указујући им на њихове грехове (грехе ових који желе да приступе цркви), а с друге стране ови други се и сами питају, а шта су они то лоше учинили. Ово и сам свештеник треба да има у виду и да води рачуна о верницима који су „нови“ у цркви и да их не осудјује за оно што ови нису знали. На жалост, у разговору са појединим верницима било је и оних случајева који су се први пут исповедили и наишли на осуду од стране свештеника. Свештеник треба да буде посредник, а не судија, измедју верника и Бога и да као прави отац своје заједнице даје критике, али на начин како парохијани то могу да прихвате, без осуде, али с једном подстицајном критиком која даје могућност једном вернику да доживи кроз покајање, преумљење.

Да би некако ствари биле јасније око тога на шта би требало обрадити пажњу приликом исповести навешћемо конкретан пример. Ако сам у једном свакодневном разговору речима повредио свог ближњег, а нисам осетио, него тек касније, из реакције мог ближњег увидео шта сам то учинио. Приликом исповедања оваквих грехова, који су конкретни, често верник наводи и објашњава разлоге и услове под којима је сагрешио. Овде се може стећи утисак да онда на неки начин правда себе, и још да исповеда грех који није његов него од неког другог. У овом случају свештеник треба да скрене пажњу да ономе ко се исповеда да би требало да говори о свом, а не туђем греху. Када верник исповеда конкретан грех учињен према конкретној особи, нпр. свом ближњем и уколико је свестан да ће се трудити да се то више не понови, онда у том случају, он добија разрешење за конкретно исповедано, а не нешто опште исповедано и у том случају можемо говорити о његовом преу­мљењу за конкретно учињено. На тај начин се оставља вернику могу­ћност да се исповеда онда када осети потребу и у договору са свештеником, који би на неки начин био дужан да подсећа вернике и говори

о томе у својој парохијској заједници. Направићемо малу паралелуи толиког нашег инсистирања на исповедању конкретних ствари, можда ће изгледати банално, али то је најбољи начин да се то разуме, а то је између пацијента и лекара. Извињавам се унапред лекарима, јер будући да не припадам тој струци, можда нисам направио паралелу на прави начин. Уколико пацијент дође код лекара и каже да га све боли, лекар неће бити у стању да му да му установи прцизну дијагнозу, већ му може преписати лекове који ће му умањити болове и послати на даље анализе. Уколико дође неко код лекара и казе да га боли нога, а уствари га боли глава, онда ће добити лекове за ногу, а глава ће наставити да га боли. Исто је тако и са исповешћу.

Света тајна покајања и исповести има смисла у животу самих верника, приликом исповедања грехова који су преватиђени, нпр. конзумирање цигарета, алкохолизам или наркоманија. Знамо и сами да они који су превазишли конзумирање наркотика, а који су се нашли у окриље цркве, су заиста покајање доживели као нови живот, преумљење и кретање из једног пређашњег начина живота у један нови.

Само тада можемо говорити о покајању као постизању новог живота, тј. када смо свесни греха и успели да га превазиђемо, или макар да се трудимо да га не поновимо. Треба бити свестан да то није крај, већ после једног превазиђеног греха очекује нас нови и онда можемо рећи да је покајање један динамичан процес који прати човека на његовом путу ка Царству Божијем.

[tonchy]

Мене занима, шта ви мислите о овој теми?...на који начин ви приступате Светој тајни покајања и исповести?...шта очекујете од свештеника када се исповедате?...на које сте проблеме наилазили?...шта ви мислите на који начин да превазиђемо све те проблеме?