Предговор св. Максима Исповедника делима св. Дионисија Ареопагита

[Guest - . . .-]

Племенито порекло и познато богатство великог Дионисија показује већ и само веће Атињана у које је изабран да одлучује. Јер он беше један од Ареопагита како то показа божанствени Лука приказујући свештена дела светих апостола. Јер рече да је пајсветлији апостол Павле, дошав у Атину, ушао у расправе са некима од философа епикурејаца, а и оних од стоика; па пошто је проповедао веру у Господа нашег Исуса Христа и васкрсење мртвих и свеопшти суд, био је ухваћен од нефилософа (јер нису од истинских философа) и одведен на Аресов брег, и када је ту јавно говорио, одмах је неке (људе) придобио и ка светлости истине обратио. - (потом) додаје: „И тако Павле отиде из њихове средине; а неки људи приставши уз њега повероваше, међу којима беше и Дионисије Ареопагит, и жена по имену Дамара, и други с њима” (Дап 17, 33-34).

Мислим пак, да није узалуд од свих људи који су тада поверовали кроз божанственог Павла, богоносни писац (тј. Лука) именовао само најизврснијег Дионисија и уз његово име придодао звање, јер каже „Ареопагит”. А још додајем уз то: да је због изобиља мудрости и признатости међу Атињанима његовог беспрекорног живота споменут заједно са својим домом.

А треба знати да, као што рекох, није сваки човек могао да буде члан савета који је заседао на Аресовом брегу, него само они међу Атињанима који су били први родом, богатством и добрим животом. Зато су само истакнути (грађани) били постављани да доносе одлуке у већу на Ареопагу. Јер, у Атини је између девет постављених архоната (старешина), требало сјединити судије Ареопагите, како каже Андротион у другој (књизи) Атида, а касније се ово веће на Ареопагу увећало до педесетједног истакнутог човека као што смо рекли искључиво од евпатрида који су се одликовали и богатством и мудрим животом, како то приповеда Филохор V трећој (књизи) истих оних Атида.

Суд на Ареопагу налазио се изван града (а брег) је тако назван - као што митотворе Атињани - према расправи коју су на том узвишењу градског брда водили Посејдон и Арес. Јер, према древним митовима код Атињана, на том месту је Посејдон окривио Ареса да је убио његовог сина Алиротиона. И отада, по (имену) Ареса, овај брег (пагос) назван је Ареопаг (Аресов брег). Ареопагити пак су пресуђивали за све преступе и прекршаје закона, како о свему томе говоре Андротион у првој и Филохор у другој и трећој (књизи) Ашида.

Због тога, најбожанственијег Павла као јављаоца нових богова, како то исприча истинаљубиви Лука, заљубљеници у мудрост коју је Бог лудошћу учинио, довлаче пред савет на Ареопагу. Међутим, будући саветник у то време међу Ареопагитима, свевелики Дионисије даде свој неподмитљиви глас истини духоносивог Павла, рекавши збогом многоглагољивости глупе званичности Ареопагита, да би одмах прихватио светлост истинитога и свевидећега судије мисли (мишљења), Христа Исуса, јединороднога сина и Логоса Бога Оца, којега је (Христа) Павле проповедао.

Мада су у то време владали Римљани, они су ипак Атини и Лакедонији (Спарти) оставили аутономију; због тога су се Атињани владали под управом Ареопагита. А (Дионисије) бива од моћнога (честитог) Павла посвећен (научен, усавршен) у све догмате спасења, учитељски га је пак васпитавао (руководио) велики Јеротеј, како вели он сам (тј. Дионисије). Онда је, према ономе што се наводи у седмој књизи Апостолских установа Христоносни Павле поставио Дионисија за епископа оних у Атини који су поверовали. Дионисија (Ареопагита) спомиње и Дионисије, древни епископ Коринћана, као и Поликарп у својој посланици Атињанима.

Треба си дивити правилности и многоучености овог светог Дионисија који је заиста са многим знањем водио беспрекорна предања Цркве и видети како се преварна (погрешна) учења код јелинских философа преносе (преобраћају) у истину. Јер већма су за жаљење и саосећање непажња оних лењих (немарних) истраживача доброг васпитања (благоваспитања), што својом неукошћу саизмеравају и доброучећа расположења осталих људи. Такви, читајући списе других, и успут не пратећи смисао онога што се ту говори, одмах се окрећу на нерасудно клеветање тог писца. И пошто уопште нису способни да правилно схвате и да испитају (провере) шта они говоре, требало би да на саме себе окрену гнев и да већма негодују што нису и они, потрудивши се, дознали оно што се односи (што је усмерено) на знање; што нису отишли с љубављу да дознају (науке) код оних који су за то способни, те би били разрешени од нејасноћа (недоумица, тј. добили би решење својих апорија).

Неки људи, међутим, не боје се да божанственог Дионисија клеветају за јерес, сасвим не познавајући (учења) јеретика. Јер кад би они упоредили (то што он ише) са сваким појединим од осуђених за јерес, разумели би да су њихова учења (тј. учења јеретика) мноштвом бесмислица далека од њега (Дионисија) колико и истинска светлост од таме. Шта би они могли да приговоре његовом богословљу о једино обожаваној Тројици (Којој се једино клањамо)? Шта пак о Једноме од ове Свеблажене Тројице Исусу Христу, јединородноме Богу Логосу, који је хтео да се потпуно очовечи? Зар није Он (тј. Логос) узео душу (нашу) разумну и земно тело наше и (све) остало што су прави (православни) учитељи установили? Шта би неко могао с разлогом приговорити ономе што (Дионисије) говори о умнопоиманим и духовним или чулноопажајним (стварима); или о нашем свеопштем васкрсењу које ће бити с овим нашим телом и овом нашом душом и о тадашњем праведном суду (суђењу) праведника и оних који то нису? Јер на то се, да кажемо једном речју, односи наше спасење, о чему сада опширно говорити није правилно (није умесно), јер ће то све (сва ова питања) бити у своје време означено (у тумачењима на схолијама).

Да, веле они, али његове (Дионисијеве) списе не бележи Евсевије Памфил а ни Ориген. Њима треба одговорити да је много тога пропустио Евсевије јер му није дошло до његових руку. А он и не каже да је сасвим све сабрао, штавише признаје да постоји велики број књига које никако нису до њега дошле. А и ја бих морао да споменем многе (књиге) које он није имао, и то од писаца његовог простора (земље), као што су Именије и Наркис који су били свештеници (архијереји) у Јерусалиму. Ја сам пак читао нешто од Именија. Он (тј. Евсевије) није пописао ни радове Пантена, ни Климента Римског, изузев једино две посланице, друго ништа више. Јер Ориген, не знам да ли је од свих једва четворицу споменуо. А неки ђакон римски, по имену Петар, испричао ми је да су сва дела божанственог Дионисија сачувана положена у библиотеци свештених (књига) у Риму.

А (Дионисије) највише пише троблаженом Тимотеју, ученику светог апостола Павла, епископу Ефежана, који се, као што је и нормално, мучио у споровима са ефеским вођама јонске философије, па је питао (Дионисија), као зналца спољашње философије, (да му помогне) да би се још боље борио (против њих). И ништа чудно, пошто је и богољубиви апостол Павле користио се јелинским изрекама, чујући их вероватно од оних који су били са њим, који су били искусни у јелинској философији. И ово доказује да ова дела истинољубиво треба придати Дионисију. Јер то што он ненамештено (неумишљено) спомиње изреке људи који су заједно са њиме расли (живели), а које спомињу и божанска Дела Апостола, и многокорисне Посланице богољубивог Павла показује неизмишљеност (изворност) ових списа, а понајвише од свега сигурност (исправност) догмата.

Пошто неки говоре да ова дела нису светога (Дионисија)  него неког од каснијих (писаца), онда је нужно да га морају сматрати за некога од загрижених и неумесних који лаже о себи такве ствари да је био заједно са Апостолима, и да је писао посланице онима са којима никада није био, и, по њима, није ни писао.

Измислити пак за апостола Јована који се налази у изгнанству пророштво да ће се он опет вратити на Азијску земљу, и да ће опет уобичајено учити, то је својствено чудаку који прича (брбља) чудеса и који с манијом лови славу пророка (славу даје пророк).

А то да говори да се у тренутку страдања Спаситељевог он налазио са Аполофанијем у Хелипољу, где су заједно посматрали и сафилософирали о помрачењу сунца које је тада, ни по природи ни по редоследу, десило се: говорити о себи да је заједно са Апостолима присуствовао ношењу божанственог тела свете Богородице Марије, и наводити речи Јеротеја, својега учитеља, из надгробних речи (њој); измислити пак и посланице и речи (беседе) као да су изговорене ученицима апостола колико је то неумесно и достојно осуде и за обичног човека, а не за човека узвишеног по карактеру и звању, који надилази све чулне ствари и сједињује се умским лепотама, а кроз њих, колико је могу ће, Богу!

Потребни су, дакле, објашњавајући и далеко обухватнији коментари за (ваљано) тумачење његовог многозналаштва; али надајући се у Бога, излажемо поглавито (скраћено), колико књига смешта (има места), кроз схолије (коментаре), оно што ми се чинило (важнијим), и то (излажем) по следећем поретку речи (књига), које су се десиле да ми до сада дођу до руку.

ИЗ СХОЛИЈА НЕКОГ ТРУДОЉУБИВОГ ЧОВЕКА

Треба знати да се неки од спољашњих философа, а понајвише Прокло (Дијадох), вишеструко користе умним виђењима блаженог Диониснја, штавише и самим његовим речима. Из тога се може помислити да су старији између атинских философа, присвајајући његова дела (књиге), сакрили их, како он помиње у првој књизи, еда би се они показали као оци његових божанствених речи (учења). Но, по блаженој икономији (промислу) сад се јави овај рад (књига) да разобличи њихову сујету и подвалу. А да је њима уобичајено да присвајају наше, то учи божанствени Василије (Велики) у (беседи) „У почетку беше Логос”, говорећи овако у тој речи: „Знам да многи од оних који су изван Речи (Лотоса) Истине високо мисле о свој светској мудрости, који су се задивили (Њему) и усудили се да (Га) уброје у своје списе (у своја дела). Јер, Ђаво је лопов, и наше тајно носи својим ученицима.” Он дакле тако вели. А ово говори јасно Нуменије Питагоровац: „Јер шта је Платон, до Мојсеј који говори атичким дијалектом?” Како сведочи Евсевије који је (као епископ) предводио Кесарију Палестинску, нико ни од наших (хришћана) ни од противника не може да порекне то да је, не само сад, него и до Христовог доласка, уобичајено било присталицама спољашње мудрости да краду од наше истине.