Митрополија дабробосанска

[Зоран]

НАЈБОЉУ КРАТКУ ВАСКРШЊУ ПРИЧУ НАПИСАЛА ДАНКА ИВАНОВИЋ

Најбољу кратку васкршњу причу на овогодишњем конкурсу часописа „Соко“ из Добруна написала је Данка Ивановић из Јелића код Рудог, апсолвент српског језика и књижевности у Београду.

Међу 53 приспјела рада, жири је друго мјесто додјелио Наташи Хелети, ученици трећег разреда Средње школе „Иво Андрић“ из Вишеграда, а треће Марији Микавици из Вишеграда, која је и прошле године била трећепласирана на овом конкурсу.

Носилац прве награде добио је и 200 КМ, друге 100, а треће 50 КМ.

Специјалну награду, једнодневни излет у манастир Светог Николе у Добрунској Ријеци, добила је група основаца школе „Вук Караџић“ из Вишеграда за колективно учешће на конкурсу.

Награде је на Васкршњој академији, одржаној у недјељу увече, 11. априла, у Народном дому манастира у Добруну, уручио предсједник Српског соколског друштва „Соко“ Благоје Андрић.

На Академији је представљено и књижевно стваралаштво јеромонаха Серафима Глигића, који се у Добруну замонашио 2006. године.

У издању „Сокола“ и уз техничку подршку Издавачке куће Митрополије дабробосанске „Дабар“, прву књигу јеромонах Серафим је објавио 2006. године под насловом „Степенице ка небу“, затим 2008. године слиједи књига „Чудни су путеви господњи“, те крајем 2009. године трећа под насловом „Љубав је јача од смрти“.

Представљајући ове три књиге, главни и одговорни уредник часописа „Соко“ Славко Хелета нагласио је да јеромонах Серафим широј читалачкој публици зналачки приближава вјечне истине које је Христос објавио људима, сматрајући да је православним вјерницима неопходна нека врста мисионарења и њиховог поучавања како би избјегли многобројне изазове које намеће савремени начин живота, дајући им одговоре у хришћанском духу.

Пригодну бесједу одржао је архимандрит Јован Гардовић, а колажни игроказ чланови Драмске секције Српског соколског друштва „Соко“, које чине ђаци подручног одјељења вишеградске Основне школе „Вук Караџић“ у Добруну.

На Васкршњој академији у Добруну своје ручне радове излагале су чланице „Соколове“ секције кућне радиности.

[Зоран]

ПРВОНАГРАЂЕНА КРАТКА ПРИЧА НА КОНКУРСУ ЧАСОПИСА „СОКО“ ИЗ ДОБРУНА

ХРИСТОС ВАСКРСЕ

Слика Распећа изнад врата манастира. Величанствена фреска обојена бојом коју зову византијско плаво. Неколико монаха улази понизно и тихо, пали свијеће и моли се. Васкршњи пост, Студеница. Излазим вани, гледам и слушам. Душа се храни призором величанствене љепоте и дубоке тишине која прожима и умирује и тијело и ум, очи упијају сиве зидове старог дијела манастира. Чује се тихо појање... Сиви зидови као да дишу заједно са мном. Први осјећај Његовог присуства у мени и, душа, по први пут, достиже неке висине мени до тада непознате. Моје биће је тада још увијек сазријевало и дјетиња свијест о свему прерастала је из шарених слика у стварне осјећаје, у схватање и вјере, и постојања, и смисла нашега живота. Природа је около била као изван овога свијета. Све је било другачијим бојама обојено. Не само фреска обојена византијским плаветнилом, већ и дрвене степенице, цвијеће, биљке. Мислила сам тада - „Када бих само могла да не згазим ни једну једину травку...“ Велики пост је трајао и као да се и природа око манастира примирила, помолила и погнула главу да у миру светиње дочека радосни празник.... Сазнање да су унутра свете мошти Њемањића продубљују новонастало осјећање. „Какве дивоте има наша српска земља“, помислих са дубоким осјећајем неке блажене среће...

Неколико година касније, опет негдје око великог поста, ходали смо улицама Београда. Студентски трг, Српских владара, Славија, Храм Светога Саве. Велики скуп за Косово. Тих дана је проглашена независност Косова и ријека људи је ходала улицама у знак протеста. Гледала сам та лица. Студенти, свештенство, ђаци, грађанство - цијела Србија је била ту. На тим лицима се могла прочитати искрена туга, али и некаква срџба. Ипак, искреност сваке душе која је превалила пут да дође до највећег православног храма на Балкану, могла се видјети у очима. Пјевали смо. Некад гласније, некада тише... Наши су се гласови стапали у један глас, у глас молбе, у вапај који је одисао колико тугом, толико и надом. А шта смо могли сви ми друго него да се скупимо, надамо, заједно помолимо? Мислила сам на мој доживљај у Студеници. А какве су све дивоте на Косову? Какве ли су те светиње о којима се прича и које гледах само на сликама? И да ли ће мој доживљај и заувијек остати у оквиру тих слика и ничег другог? Ако већ можемо само до бедема, до жице, до невидљиве границе... Шта је са Грачаницом, са Пећком патријаршијом...? Како ли се људи око тих светиња припремају за Васкрсење Христово и да ли им нешто значе наше очи упрте у њих...? Хиљаде свијећа је горело на платоу испред Храма Светога Саве. Хиљаде свијећа, хиљаде руку за хиљаде других људи, за хиљаде дјеце, за једно Косово...

Прољеће је грануло брзо и небо је било чисто. Слушали смо вијести у нашим малим студентским собама. Никаквих новости, никаквог помака... Разговарало се тих дана највише о томе. О Косову. Кроз прозор су улазили свјежи зраци сунца на којима смо читали Његоша, Милутиновића, Стерију. Увече су се улице пуниле шетачима. Кренула сам и ја до Калемегдана. Ваздух је био знатно топлији и људи су се скупили око Саборне цркве у великом броју. На клупама испред, поред гробова Доситеја и Вука, сједиле су неке жене. Једна од њих је била у црној одјећи и нешто је тихо, са сузама у очима, шапутала. На лицу јој се очитавала брига, бол, тиха патња. Да ли је усамљена, у невољи, или је болесна- покушавала сам одгонетнути са тог лица... Сјела сам до ње.

„Да ли вам је добро? - упитах је. „Треба ли вам помоћ?“

Била је блиједа и помислила сам да јој могу помоћи, донијети нешто... Полако је подигла поглед ка мени. Њене крупне очи биле су топле и влажне.

„Не, не...хвала“ - одговорила је и опет сагнула главу. Видјело се да то тек онако каже, да је не бих запиткивала. А онда, када је спустила главу, прошапута тихо, не надајући се да чујем - „Мени више ни Бог не може помоћи...“

„Молим вас, не говорите тако. Не овдје и не сада. И ко вам даје право да хулите? Шта год да је, гдје вам је нада, гдје вам је молитва...?“ - покушах да покренем разговор са жељом да ми се отвори.

„Моја нада и моја молитва?“ - рече мирно, - „ Све је моје остало доље, па и молитва.“

Схватила сам. Сигурно је узнемирена због вијести. Сигурно је напустила огњиште на Косову. Шта сам могла да јој кажем? Ништа ми није падало на памет. Осјећала сам неку нелагодност и притисак. Како да нађем одговарајућу ријеч и.. да ли та ријеч нешто уопште може да вриједи...? Нисам могла ни да кренем, ни да останем. Нешто је требало да урадим, али нисам знала шта. Мисли као да су ми стале, као да су се заледиле на оним крупним, сузним очима...Зашто ме моја рјечитост напушта кад не треба, мислила сам прекоријевајући себе. Ипак, у џепу напипах папирић и идеја сину.

„Узмите“ - пружих јој папир. - „На Васкрс организујемо свечаност у Студентском граду. Биће лијепо. Дођите. Молим вас...“

Погледа ме са благим осмјехом. Оклијевала је.

„Молим вас...“ - опет изустих и она пружи мршаву руку и узе папир. Ништа није рекла. Истог тренутка сам устала и отишла. Осјетила сам олакшање.

Празник је освануо свечано, другачије, веселије. Црква Светог Марка је била пуна. Дан је био заиста диван и још се сјећам боје неба, мириса ваздуха, тамјана, растопљеног воска. Дјеца су трчкарала около и носила шарена јаја. Неке дјевојчице обучене у народну ношњу су их дијелиле пролазницима из плетених корпица. Дан који доноси свјеже мисли, лица која носе осмијехе, молитва која буди радост живота, вјеру у спасење.

Увече је сала у Студентском граду била пуна. Културно- умјетничка друштва, дивне васкршње приче, пјесме, анђеоски гласови.

„Христос воскресе“ - „ Ваистину воскресе“ - чуло се на све стране. Људи су се с осмјехом поздрављали. Била је гужва, а ја сам се окретала не бих ли угледала жену у црном. Можда је нећу ни препознати, помислих. А можда није ни могла да дође...

„Зашто тражите живога међу мртвима? Није овдје, него устаде!“ - говорио је бијели анђео у представи...

Хорови су се смјењивали у свечаним хаљинама. И сви смо опет пјевали. Сада са већом надом, са чвршћом вјером, са пуним срцем.

И онда, неколико редова даље од мене, угледах познато лице. „Да, то је она,“ - помислих и срце као да је затреперило. Погледи су нам се срели. Гледала ме је и на лицу јој је био осмјех. Очи јој нису биле сузне и била је у црвеном. Климнула је главом и окренула се ка бини.

Група дјевојака је пјевала завршну пјесму. Сви смо устали и запјевали. Погледах опет у лице на којем је засијао трачак радости. Пјевала је са нама.

„Све што дише нека хвали Господа..!“ - одјекивало је Студентским градом. Одјекивало је и у срцу. Знала сам да је те вечери одјекивала пјесма не само ту, већ и у свим српским градовима и селима. И у Београду, и иза видљивих и невидљивих граница. Пјесма је тог дана пробијала границе, залазила у све домове и развесељавала.

Другог дана Васкрса сам дошла кући. И опет граница, и иза границе опет српска земља. Иза границе моје село, позната лица. „Христос воскресе!“ - „Ваистину воскресе!“ - чуло се свуда. Била сам у праву. Пјесма је била и овдје. У свим домовима, у воћњацима, на путевима, међу јагањцима. А Пастир је говорио кроз наша срца и свуда су брујале ријечи: „Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу!“

ДАНКА ИВАНОВИЋ из Јелића код Рудог,

Апсолвент на Катедри за српски језик и књижевност Универзитета у Београду

[Зоран]

МИТРОПОЛИТ НИКОЛАЈ СЛУЖИО НА ВУЧИЈОЈ ЛУЦИ

Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански господин Николај је у недјељу, 18. априла, у храму Светог Пантелејмона на Вучијој Луци, општина Источни Стари Град, служио Свету архијерејску литургију, уз саслужење четири свештеника и једног ђакона Митрополије дабробосанске, те два свештеника са Кипра.

Свештеници са Кипра допутовали су у посјету парохији Вучија Лука у четвртак, 15. априла, у делегацији са још 34 грађанина те државе.

Владика Николај је у пригодној бесједи захвалио православној цркви и народу са Кипра на помоћи Српској православној цркви и српском народу у БиХ у вријеме протеклог рата.

Посебно нагласивши помоћ у изградњи храма Светог Пантелејмона на Вучијој Луци, митрополит Николај је благословио и будућу сарадњу парохије са Вучије Луке и пријатеља са Кипра.

Православни свештеници са Кипра служили су у суботу, 17. априла, вечерње, уз саслужење локалног свештенства, а након тога је у Парохијском дому одржан културни програм на којем су наступила културно-умјетничка друштва „Свети Пантелејмон“ из Источног Старог Града, „Младост“ са Пала, „Славија“ из Источног Новог Сарајева и „Сретење“ из Рогатице, те гуслари, изворне групе и рецитатори.

Гости су храму Светог Пантелејмона поклонили свете сасуде.

Након што у понедјељак, 19. априла, посјете Стару цркву на Башчаршији и Саборни храм у Сарајеву, те сусретну се са митрополитом Николајем, гости из Кипра ће у уторак, 20. априла, отпутовати у Сремске Карловце, одакле ће у у сриједу, 21. априла, кренути на пут кући.

[Зоран]

ПОЖАР У КОМПЛЕКСУ СТАРЕ ЦРКВЕ НА БАШЧАРШИЈИ

Дио крова помоћног објекта у комплексу Старе православне цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила на Башчаршији у Сарајеву изгорио је у пожару у четвртак ујутро. 6. маја, који је изазвало варничење, након што је, због невремена, пао електро-стуб.

Од пожара су оштећена и два стана у том дијелу комплекса, али нико од чланова породице ђакона Владислава Ковача, који станују у једном од станова није повријеђен, јер су на вријеме напустили објекат.

Старјешина цркве парох сарајевски Вања Јовановић рекао је да пожар није захватио цркву и музеј који се налази уз њу, тако да они и предмети од непроцјењиве вриједности који се налазе у њима нису оштећени.

Пожар је плануо нешто прије 9.00 часова док је парох Јовановић служио Свету литургију у храму, а локализован је око 9.30 часова, захваљујући правоврменој акцији у којој је учествовало шест ватрогасних возила и 23 ватрогасца.

Парох Јовановић рекао је да ће размјере штете бити накнадно утврђене, када буде окончан увиђај. Према његовим ријечима, захваљујући Божијој милости ватра није захватила сам храм и музеј, јер би штета тада била непроцјењива.

На лице мјеста одмах је дошао начелник сарајевске општине Стари Град Ибрахим Хаџибајрић који је обећао да ће се општина укључити у санацију оштећеног објекта.

Стара српска православна црква на Башчаршији, у старом дијелу Сарајева, спада у најстарије сакралне објекте у граду и околини и као такав представља један од најбогатијих и најважнијих културно-историјских споменика прворазредног значаја опште културне баштине.

[Зоран]

МИТРОПОЛИТ НИКОЛАЈ ПРИМИО ПРЕДСЈЕДНИКА РС ГОСПОДИНА РАЈКА КУЗМАНОВИЋА

Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански господин Николај је у уторак, 11. маја, у својој резиденцији у згради Митрополије дабробосанске у Сарајеву примио у посјету предсједника Републике Српске /РС/ др Рајка Кузмановића.

Митрополит Николај упознао је уваженог госта са историјатом Митрополије дабробосанске и српског народа на њеним просторима, посебно указавши да о вишевјековном боравку православних Срба у Сарајеву говори Стара православна црква на Башчаршији.

На интересовање господина Кузмановића, владика Николај га је упознао са проблемом невраћања имовине Српске православне цркве у Федерацији БиХ, посебно зграде Богословије, у којој је смјештен Економски факултет.

Предсједник Кузмановић рекао је да је враћање зграде Богословије у Сарајеву тест за све који о томе одлучују и гест добре воље.

Саговорници су констатовали да овај процес треба убрзати, јер може да потраје дуго, те да то може бити учињено и без доношења законских аката, попут закона о реституцији.

Владика Николај је указао на веома добар рад Међурелигијског вијећа БиХ, уз заједничку оцјену да имовински спорови не смију бити нити су сметња да се стално ради на вези са другим вјерским заједницама и да се на тај начин постиже степен толеранције, повезивања и суживота који су једино могући и потребни у БиХ.

Високопреосвећени Николај информисао је господина Кузмановића да је територију Митрополије дабробосанске у посљедњем рату и након њега напустило 280 000 православних вјерника, али да се мали број вратио, посебно у Сарајево, и то углавно старих.

Владика Николај и предсједник Кузмановић сагласили су се да је потребно учинити много на политичкој вољи да се охрабре људи да се враћају у своје домове, те да је потребно обезбједити и одређене услове за то, а то је прије свега посао.

Господин Николај је пренио предсједнику Кузмановићу да је у протеклом рату велики број објеката СПЦ на подручју Митрополије дабробосанске порушен или оштећен, те да су за њихову обнову и изградњу нових потребна велика средства.

Владика Николај захвалио је на најављеној помоћи Владе РС за изградњу највећег храма у БиХ у Фочи.

Захваливши на гостопримству, предсједник Кузмановић је нагласио да су митрополит Николај и православно свештенство у Сарајеву оаза православне свјетлости и духа и да то треба цијенити.

[Зоран]

МИТРОПОЛИТ НИКОЛАЈ СЛУЖИО У МАНАСТИРУ У ГОРЊОЈ ЛИЈЕСЦИ

Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански господин Николај је у понедјељак, 24. маја, на Духовски понедјељак, служио Свету архијерејску литургију у манастиру Светог Саве у Горњој Лијесци, код Вишеграда, уз саслужење два свештеника и четири јеромонаха Митрополије дабробосанске.

Владика Николај је у пригодној бесједи истакао да је Свети Дух силаском на апостоле учинио да сви који су крштени буду проповједници ријечи Божије.

„Сви ми када са овог свијета пођемо својом душом сједнемо са Божије десне стране, а својим тијелом почивамо све до свеопштег васкрсења“ – рекао је високопреосвећени Николај.

[Зоран]

МИТРОПОЛИТ НИКОЛАЈ СЛУЖИО ЛИТУРГИЈУ ПОВОДОМ КРСНЕ СЛАВЕ МУЗИЧКЕ АКАДЕМИЈЕ

Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански господин Николај је у петак, 11. јуна, поводом крсне славе Музичке академије Универзитета у Источном Сарајеву, Иконе Пресвете Богородице „Достојно јест“, у храму Светог Василија Острошког у Источној Илиџи, служио Свету архијерејску литургију, уз саслужење девет свештеника и два ђакона Митрополије дабробосанске.

Владика Николај је током литургије у чин свештеника рукоположио ђакона Николу Ковача из Фоче.

Свештеник Ковач ће бити постављен на службу у новоосновану парохију у Тјентишту код Фоче.

У пригодној бесједи након литургије, високопреосвећени Николај честитао је крсну славу декану, професорима и студентима Музичке академије, а потом је у просторијама ове високошколске установе обавио славски обред.

На литургији је пјевао мушки октет Камерног хора Музичке академије под диригентским вођством проф. мр Рада Радовића.

[Зоран]

ОБИЉЕЖЕН ДАН ОДБРАНЕ САРАЈЕВСКО-РОМАНИЈСКЕ РЕГИЈЕ

Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански господин Николај је у сриједу, 16. јуна, поводом Дана одбране Сарајевско-романијске регије, у манастиру Светог великомученика Георгија на Равној Романији, служио Свету архијерејску литургију.

Владики Николају саслуживало је пет свештеника и један ђакон Митрополије дабробосанске, међу којима су били и они који службују у Министарству одбране и Оружаним снагама БиХ.

Током литургије су се припадници Министарства одбране и Оружаних снага БиХ православне вјероисповјести причестили Светим тајнама.

Након литургије је обављен помен за око 4.000 настрадалих са подручја Сарајевско-романијске регије у протеклом одбрамбено-отаџбинском рату чија су имена уклесана у манастирској цркви.

Митрополит Николај је након литургије у порти манастира у бесједи рекао да је на свима нама „да се у овом варљивом животу све више и више враћамо вјечним вриједностима које нас приводе Богу, цару Царства небескога“.

На Војничком спомен гробљу „Мали Зејтинлик“ на Сокоцу локално свештенство обавило је парастос за 940 погинулих бораца одбрамбено-отаџбинског рата са простора Сарајевско-романијске регије.

[Зоран]

ПОКУШАЈ ПРОВАЛЕ У ХРАМ ПРЕОБРАЖЕЊА ГОСПОДЊЕГ У НОВОМ САРАЈЕВУ

Непознати починиоци покушали су у ноћи између петка и суботе, 18. и 19. јуна, да провале у црквене просторије у склопу храма Преображења Господњег, у општини Ново Сарајево.

Парох новосарајевски отац Јадран Даниловић, који је јутрос приликом доласка у цркву примијетио покушај провале, рекао је да је поново разбијен прозор на храму, који је до сада више пута био мета вандала, те да су оштећени брава и штека вањског улаза у ђаконик.

О овом инциденту обавијештена је полиција, која је обавила увиђај.

Отац Јадран Даниловић је подсјетио да се посљедњи напад на овај храм догодио другог дана Божића, а да је ово од 2001. године, од када он службује у цркви Преображења Господњег, било више од 25 напада.

[Зоран]

ОБИЉЕЖЕНА КРСНА СЛАВА ПУКА РС У ОРУЖАНИМ СНАГАМА БиХ

Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански господин Николај је у понедјељак, 28. јуна, на велики српски празник Видовдан, крсну славу Трећег пјешадијског /Република Српска (РС)/ пука Оружаних снага БиХ, који баштини традицију Војске РС, служио Свету архијерејску литургију у храму Светог великомученика Георгија у Миљевићима, општина Источно Ново Сарајево.

Владики Николају саслуживало је шест свештеника и један ђакон Митрополије дабробосанске, међу којима су били и они који службују у Министарству одбране и Оружаним снагама БиХ.

Високопреосвећени је обавио славски обред и честитао крсну славу свим припадницима РС пука.

Говорећи у бесједи након литургије о празнику митрополит Николај је рекао да је Косово за српски народ „читава једна вјера, мудрост и етика која истиче да је боље чист умријети, него прљав живјети“.

„Косово је за наш народ био најпотреснији догађај и најтрагичније надахнуће, које је српском народу било читава једна вјера, читава једна мудрост и читава једна етика“ – истакао је владика Николај.

Господин Николаја је појаснио да је та вјера објашњавала да Бог влада царствима, да је мудрост тјешила да је зло пролазно као и човјек, а етика истицала да је боље чист умријети него прљав живјети.

Митрополит Николај је нагласио да је дошло вријеме да већина данашњих војника увиђа значај вјере за чување властитог националног идентитета и сагласио се са тврдњом да познавање вјере и традиције доприноси јачању њиховог морала и васпитања.

„Према важећим законима и прописима сва лица у Оружаним снагама БиХ имају право на слободно изражавање вјерских осјећања, као и право на посјећивање вјерских објеката и прослављање вјерских празника“, рекао је владика Николај.

Светој архијерејској литургији и парастосу погинулим борцима одбрамбено-отаџбинског рата присуствовали су министар рада и борачко-инвалидске заштите РС Раде Ристовић, начелник Заједничког штаба Оружаних снага БиХ генерал пуковник Миладин Милојчић, командант Трећег пјешадијског (РС) пука бригадир Рајко Кнежевић, изасланик члана Предсједништва БиХ из РС Ђуро Бероња, предсједавајући Предсједништва Борачке организације РС Михајло Парађина и други политички и војни званичници.

[Зоран]

Нестала тек постављена спомен плоча на Пагу

01.07.2010 год.

На острву Паг, гдје се налазио логор Слана, јутрос је поново уклоњена спомен-плоча жртвама овог логора која је постављена у суботу, 26. јуна, када је одржана комеморација страдалим у комплексу усташких логора Јадовно, који углавном били Срби.

"Јутрос смо сазнали да је плоча нестала и да ју је неко поново уклонио", рекао је Срни предсједник Српског народног вијећа у Хрватској Милорад Пуповац, који је најоштрије осудио овај чин.

Пуповац, који је и потпредсједник Самосталне демократске српске странке и посланик у хрватском Сабору, на ово је данас упозорио у обраћању државном парламенту. Он појашњава да је његова дужност била да побуди интересовање јавности и створи атмосферу у којој никоме неће сметати овакве спомен - плоче.

"Недопустиво је да се овакве ствари догађају и недопустиво би било уколико би такво нешто остало без реаговања полиције, као и јавности", нагласио је Пуповац.

Током комеморација 26. јуна откривене је реконструисана спомен-плоча, која је у логору Слана била постављена 1975. године, а уништена 1991. године, као и спомен плоча код Шаранове јаме у спомен комплексу усташких логора Јадовно.

Спомен-плоча, која је у Сланој постављена 1975. године, први пут је разбијена и бачена у море 1991. године, а обновљена је и поново постављена у суботу, 26. јуна, захваљујући заједничким напорима Српског народног вијећа, Координације јеврејских општина у Хрватској, Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Хрватске и Удружења "Јадовно 1941" из Бањалуке.

Служењем парастоса, паљењем свијећа и полагањем вијенаца, у суботу је код Шаранове бездане јаме у кругу девастираног спомен-обиљежја на Велебиту у Хрватској и на спомен-подручју логора Слана на острву Пагу у Хрватској одата почаст жртвама страдалим на подручју комплекса усташких логора Јадовно.

Предсједник Хрватске Иво Јосиповић је тада код Шаранове јаме одао пошту жртвама усташког логора Јадовно и изразио саосјећање са свима који су на том страшном мјесту изгубили своје најмилије.

Према истраживању београдског историчара Ђуре Затезала, у комплексу усташких логора Јадовно убијена су 40 123 лица, док је само на подручју логора Слана убијено 8 000 људи, углавном, Срба и Јевреја, међу којима је било жене и дјеце.

извор:http://www.jadovno.com

[Зоран]

У СОКОЦУ ОДРЖАН ТРАДИЦИОНАЛНИ ВИДОВДАНСКИ САБОР

У Сокоцу је у недјељу, 4. јула, код храма Светог пророка Илије – Романијске Лазарице, одржан 18. традиционални Видовдански сабор, који се на овом мјесту организује сваке године у недјељу по Видовдану.

Тим поводом је у храму Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански господин Николај служио Свету архијерејску литургију, уз саслужење њихових преосвештенстава епископа банатског господина Никанора и милешевског господина Филарета, те 12 свештеника и пет ђакона Српске православне цркве /СПЦ/.

Прије литургије је у храму служен парастос свима који су страдали бранећи отаџбину и вјеру православну, а локални свештеници су на Војничком гробљу „Мали Зејтинлик“ у Сокоцу служили помен погинулим српским борцима у посљедњем одбрамбено-отаџбинском рату.

Током литургије митрополит Николај одликовао је пароха соколачког протојереја Мила Рацковића правом ношења напрсног крста, настојатеља манастира Светог Саве у Горњој Лијесци код Вишеграда јеромонаха Симеона Перенчевића чином протосинђела, пароха соколачког јереја Бориса Бандуку достојанством протонамјесника и ђакона у Сокоцу Златка Богдановића чином протођакона.

Након литургије обављена је литија око храма и славски обред, а потом одржана Видовданска академија.

Владика Николај је у бесједи на Академији истакао да је Видовдан највећа слава српског народа.

„Он је дан, а не ноћ. Опомиње нас на побједу и васкрсење. Сјеме Царства Небеског, посијано светим Савом, никло је бујно и велико порасло. Богати плодови тога сјемена убрани су на Косову пољу. То није једина Христова и Савина жетва у нашој историји“ – истакао је господин Николај.

Подсјећајући да једни сматрају косовску Голготу поразом, а други побједом, високопреосвећени Николај је сигуран да је Косово српска побједа, која се од осталих српских побједа издваја јединственошћу мотива борбе и ријешеношћу на мученичку смрт.

„Ту је потпуно јединство мотива и циља борбе. Ту је потпуна ријешеност на смрт. Ту је борба за Царство Небеско, а не за државу, за народ, за кнеза или за ма шта земаљско и пролазно. Ту је борба `за Крст часни`, символ Царства Христовог. Честити кнез и војводе велике и мале, жртвују своје животе за Царство Небеско, `за Крст часни и вјеру хришћанску`, и `за лијепо име Исусово`" – појашњава митрополит Николај.

Владика Николај је истакао да Косово поручује да сакрални карактер носи цијела историја човјечанства и да стоји у оквиру драмске трилогије: гријеха, страдања и васкрсења, те да је ту и српски народ са свим својим гријесима, страдањем и васкрсењем.

„Срби су заиста антички страдалници. О томе говори понајвише косовски трагизам, говоре косовски божури, говоре споменици, говори Црква која је на Косову увијек присутна“ – нагласио је господин Николај.

Високопреосвећени поручује да можемо бити задовољни нашом историјом јер је она велика - већа од нас.

„Њу је још неко стварао сем нас. Стварао ју је кроз нас Онај који из једног истог блата може направити `суд части` и `суд срамоте`. Можемо бити задовољни што је Бог од нас створио суд части“ – рекао је митрополит Николај.

Владика Николај је нагласио да нас ништа у садашњости не може уплашити, јер наша историја није нека новела, већ драма, дубока по садржини, класична по јасноћи и љепоти форме.

„Оптимизам је био једина философија свих српских генерација, које су испијале видовданску чашу горчине од Косова до устанака. Нема друге философије којом се да живјети ван оптимизма философије наших старих“ – констатовао је господин Николај.

На почетку академије је митрополиту Николају уручен златни орден Светог свештеномученика Петра Дабробосанског, који му је додијељен на основу одлуке свештенства и монаштва Митрополије дабробосанске за очинско старање у развоју црквене просвјете СПЦ, архипастирску бригу и изузетан допринос у изградњи и обнови манастира, храмова и црквених објеката у Митрополији дабробосанској током 18 година његовог столовања у Митрополији дабробосанској и 54 године рада у црквеној просвјети.

У богатом културно-умјетничком програму учествовала су културно-умјетничка друштва, те други појединци и организације који чувају српску православну традицију.

[Зоран]

Храм Рођења Св.Јована Ксртитеља у Црквинама прославио Крсну славу

Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански господин Николај је у сриједу, 7. јула, на велики православни празник Рођења светог Јована Крститеља, у истоименом храму у изградњи у мјесту Црквине код Борика, у општини Рогатица, служио Свету архијерејску литургију, уз саслужење пет свештеника и једног ђакона Митрополије дабробосанске.

Владика Николај је након литургије обавио славски обред.

У бесједи великом броју присутних вјерника, високопреосвећени Николај је подсјетио да је раније на овом мјесту постојао манастир који је у 13. вијеку подигао Радослав Немањић, унук Стефана Немање и син Стефана Првовјенчаног.

Митрополит Николај је истакао да су ту светињу срушили Турци за вријеме отоманске окупације, јер се на овом мјесту окупљао српски народ.

Према народном предању храм је срушио неки мјештанин по имену Богило, који се потурчио, а његови потомци су муслимани из сусједног села Богиловићи.

„То није био једини случај да су уништавали православне храмове на мјестима гдје се окупљао српски народ. Исто се дешавало и у Вишеграду и Фочи“ – навео је владика Николај додајући да је истовремено провођена насилна исламизација хришћана.

Господин Николај је напоменуо да је за Србе ово подручје било и остало мјесто гдје се налази храм, о чему свједочи и назив Црквина, те да то сазнање није нестало иако је од материјала срушене православне богомоље недалеко подигнута џамија.

Високопреосвећени Николај сматра да на овом мјесту поново треба саградити манастир, а да ли ће бити оних који ће ту живјети „зависи од тога колико смо слични својим прецима, који су имали много монаха“.

Митрополит Николај рекао је да треба саградити објекат у којем би били смјештени манастирски конак и трпезарија.

„Требамо да ово што више украшавамо и уљепшавамо као што је наша хришћанска душа лијепа“ – поручио је владика Николај који је прије двије године на данашњи дан освештао темеље храма у изградњи, подигнутог у облику крста.

Господин Николај позвао је општинске власти да врате и дио пријашње манастирске имовине.

Високопреосвећени Николај је нагласио да изнад храма у изградњи постоје темељи првобитног храма и да је Завод за заштиту споменика културе то мјесто прогласио заштићеним и забранио да ту буду обављани било какви радови док све не буде испитано.

Храм Светог Јована Крститеља у Црквинама један је од три православна храма на овој висоравни и гради се захваљујући прилозима вјерника из овог краја, као и оних који су родом са ових простора, а сада живе широм свијета.

Бригу око подизања храма воде парох борички јереј Драгиша Симић и Грађевински одбор, чији је предсједник Зоран Косорић.

Поновним подизањем православног храма у Црквинама, остварена је дугогодишња жеља и вишевјековни напори српског народа боричког краја, а и шире, да очувају традицију да се два пута годишње окупљају на овом мјесту и моле Господу Богу и светом Јовану Крститељу.

[Зоран]

Свети мученици и исповедници Митрополије дабробосанске

10. јул 2010 - 20:18

ПРЕЗВИТЕР МОМЧИЛО ГРГУРЕВИЋ - рођен је 1906. година у Фочи (Србињу). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 29. новембра 1945. године.

Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. Међутим, у новембарској ноћи 1945. године, када је рат већ завршен трочлана потера га је ухватила. Постоје две верзије његовог мучеништва: да му је живом претестерисан врат и да му је муслиман из потере одсекао главу. Главу овог светог су однели као трофеј у зграду Општине у Челебићима. После 45 година његов син Василије пренео је Момчилове земне остатке и сахранио их поред Цркве у Челебићима.

Тропар. глас 4.

Живот ти је био молитва свештеномучениче Христов.

Ширио си Христову љубав и мир молитвом и делом,

молећи се за оне који су те мрзели и гонили.

Стално си се и усрдно молио за добро православног народа свог

и учио га да увек иде Твојим Путем. На крају си принео и себе

за свог Христа због чега си удостојен смрти Његовог Крститеља.

И када су кренули да те обезглаве, свештеномучениче Момчило,

молио си се и за своје непријетеље попут твога заштитника а

првомученика Христовог: "Господе, не узми им ово за грех."

СВЕШТЕНИК ДОБРОСЛАВ БЛАЖЕВИЋ - рођен 1916. године у Високом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а за ђакона и свештеника рукоположен је 1939. године у Сарајеву. У јуну 1941. усташе га хватају, кују и везују за запрежна кола. Зверски је убијен на путу за Бугојно. Тело му није никада пронађено.

ПРОТОЈЕРЕЈ МИЛАН БОЖИЋ - рођен је 1885. године у Гламочу. Завршио је рељевску Богословију, а у чин ђакона и свештеника га је рукоположио Епископ Евгеније (Летица) 1909. године. У време Првог светског рата аустријске окупационе власти га муче у затворима у Травнику, Зеници и Араду. Међутим, у мају 1941. године, усташе су га затвориле у Сарајеву, а затим спровеле у Загреб где је био у затвору заједно са Митрополитом Петром. Одведен је у логор Даница код Копривнице, а одатле је пребачен у Госпић где је у ноћи између 1. и 2. јула 1941. године мученички пострадао.

ЈЕРОМОНАХ МИАХИЛО ЂУСИЋ - рођен је у Гледићу, изнад Љубостиње, 1911. године. После завршеног Богословског факултета. Замонашен је 6. јануара 1934. године, а исте године је рукоположен за јерођакона и јеромонаха. Професор му је био отац Јустин Поповић. Током рата је помагао свом народу. Партизани су га ухватили, заједно са протосинђелом Јованом Рапајићем, у мају 1945. године, и стрељали у Блажују код Сарајева.

ПРОТОСИНЂЕЛ ЈОВАН РАПАЈИЋ - рођен је 1910. године. Завршио је Богословију 1931. године, а затим је апсолвирао на Богословском факултету Српске Православне Цркве. Много је помагао Светом Владики Николају у Богомољачком покрету. У мају 1945. године партизани су га ухватили заједно са Михаилом Ђусићем. Били су у затвору ОЗНА-е, где су их партизани изгладњивали и мучили. Отац Новак Станојевић, фочански парох, помогао им је када су их на неколико дана комунисти пустили из затвора. Међутим, 28. маја 1945. године одведени су у Сарајево, а отац Новак је сазнао да су стрељани у селу Блажују, тек када је и он утамничен 2. јула 1945. године. Очевици су, касније, говорили да су сами себи копали јаму.

СВЕШТЕНИК ЈОВАН ЗЕЧЕВИЋ - рођен је 1895. године у Босанском Новом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а тамо је био у групи Гаврила Принципа, због чега су га аустријске власти осудиле на четворогодишњу робију. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У јуну 1941. године, одведен је са групом Срба у теретном вагону у Копривници, а њега су посебно мучили и на крају погубили.

СВЕШТЕНИК БОЖИДАР ЈОВИЋ - рођен је 1912. године у Бусовачи. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Умро је 9. маја 1951. године у Казнено-поправном заводу у Зеници, где је издржавао казну од осам година.

ПРОТОЈЕРЕЈ БОГДАН ЛАЛИЋ - рођен је 1889. године у Сарајеву. Завршио је Призренску Богословију 1912. године. Рукоположен је у чин ђакона и свештеника 1914. године. У јулу 1941. године хапсе га усташе и тамниче у затвору који је био у згради Сарајевске Богословије. Одавде је одведен у логор у Госпићу, где је и убијен.

СВЕШТЕНИК ТРИФУН МАКСИМОВИЋ - рођен је 1873. године у Зенику, код Сарајева. Завршио је Богословију у Рељеву, а затим је рукоположен за ђакона и свештеника 1899. године. Због мисионарског рада са Србима аустријске власти су га прогониле, а чим је почео Први Светски рат, аустријске власти су га утамничиле, али је он издржао сва мучења. Стрељан је у септембру 1914. године у Семизовцу, где је и сахрањен.

СВЕШТЕНИК ВЕЛИМИР МИЈАТОВИЋ - рођен је 1901. године у Сокоцу. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1923. године. Као парох кошутички протеран је за време Другог светског рата у Србију, где је у марту 1945. године стрељан од стране партизана.

СВЕШТЕНИК БОЖИДАР (БОЖИНА) МИНИЋ - рођен је 1901. године у Колашину. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона 1926. и свештеника 1927. године. Партизани су га стрељали 1945. године.

СВЕШТЕНИК МИЛАДИН МИНИЋ - рођен је 1913. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Одмах по проглашењу тзв. Независне Државе Хрватске, усташе су га убиле у парохијском дому у Биљешеву.

ЕПИСКОП ВАРНАВА НАСТИЋ - рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе). У Америци је живео до своје осме године када је, по завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима дошао у Сарајево. Овде је наставио своје школовање и, са одличним успехом, завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом, а потом је, заједно са оцем, отишао у Охрид код Владике Николаја (Велимировића) да затражи благослов за упис на Богословски факултет у Београду. Иначе, отац Епископа Варнаве, Атанасије је, по сведочењу Владике Николаја, "активно учествовао у српском верском покрету Богомољци и материјално подржавао путовања њихових проповедника." После краћег разговора и добијеног благослова, Атанасије је упознао Епископа Николаја и са синовљевом жељом да постане монах. Владика се овоме обрадовао, али му је, ипак, рекао "да за сада иде и студира, а да ће се он молити Господу да му испуни и другу жељу." Тако се Војислав уписао на Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду, са жељом да свој живот целокупном својом личношћу посвети Богу.

Међу најсветлијим ликовима у "страсној четрдесетогодишњици", како је време од 1945. па наовамо назвао Ава Јустин Поповић, свакако је лик Епископа Варнаве Настића који је знао да су хришћани позвани да се обуку у новог човека, сазданог по Богу у праведности и светости истине (Еф 4,24), а то значи, да се обуку у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост и, поврх свега у љубав (Кол 3, 12,14). Да иду за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем и кротошћу (1. Тим 6, 11). Да се уклањају од зла и чине добро (Јн 5,29; 1. Пс 37,27; Рим 12, 9; 1.Сол 5, 22: 2. Тим 2, 19; Јн 11). Да мисле све што је истинито, поштено праведно, чисто, достојно љубави, што је на добром гласу, што је врлинско и достојно похвале (Фил 4, 8). Јер који чини добро, од Бога је (3. Јн 11), а плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини (Еф 5, 9; Гал 5, 22,23). Дакле, Епископ Варнава је знао и био свестан да Господ љуби правду и неће оставити преподобне своје, и да ће их довека сачувати (ср. Пс 36, 28)."

Он је смерно носио свој крст петогодишњег робовања у комунистичким казаматима Сарајева, Стоца, Зенице и Сремске Митровице, а потом и још дванаест година у кућном притвору у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин. Увек се у својим страдањима борио да љубављу и смирењем победи зло и оне који су том злу тако предано и верно служили. А побеђивао је, јер је, по речима протосинђела др Стефана Чакића, "био једна изузетна личност, једна несаломљива енергија, један бескомпромисан борац за истину и правду, један ватрени родољуб, један свети архипастир Цркве Христове, једна неугасива звезда водиља нараштајима који долазе, један скоро недостижан пример доброте, честитости и поштења". Комунисти му нису дозволили да се врати на своју епархијску катедру. Умро је 12. новембра 1964. године под сумњивим околностима у манастиру Беочину, где је и сахрањен.

ПРОТОЈЕРЕЈ МАРКО ПОПОВИЋ - рођен је 1876. године у Купресу. Завршио је Рељевску Богословију, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1901. године. У Првом светском рату су га аустријске власти дуго држале у тамници, али је сва мучења преживео. Мешутим, 6. јуна 1941. године га хапсе усташе, а у ноћи између 23. и 24. јуна исте године га зверски убијају ножем. Његове кости су извађене, заједно са кстима свих других пострадалих Срба, из јаме 1952. године и схарањене на гробљу у Бугојну.

ПРОТОЈЕРЕЈ ДИМИТРИЈЕ РАЈАНОВИЋ - рођен је 1909. године у Новој Вароши. Богословију је завршио у Призрену 1931. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1932. године. Почетком Другог светског рата, ухапсиле су га усташе и одвеле, августа 1941. године, у правцу Семизовца и убиле у околини Илијаша.

СВЕШТЕНИК БУДИМИР СОКОЛОВИЋ - рођен је 1910. године у Тегарама, у сребреничком срезу. Завршио је Богословију у Цетињу 1931. године, а следеће године је рукоположен за ђакона и свештеника. Године 1942. служио је у златиборском архијерејском намесништву, а партизани су га стрељали у Миљевини 1945. године.

СВЕШТЕНИК РЕЉА СПАХИЋ - рођен је 1906. године у Рогатици. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1927. године. Усташе су га стрељале 10. августа 1941. године, заједно са 26 парохијана у шуми код Бутмира.

СВЕШТЕНИК ЛАЗА ЋУЛИБРК - рођен је 1847. године у Војевци. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1847. године. За време Првог светског рата интерниран је у Арад, где је умро 12. марта 1915. године.

СВЕШТЕНИК САВО Ј. ШИЉАК - рођен је 1909. године у Лађанима, код Пљеваља. Завршио је Богословију у Призрену 1931. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1932. године. За време Другог светског рата постављен је за привременог пароха миоковачког у Епархији жичкој. Убијен је 1945. године у Словенији.

СВЕШТЕНИК САВО ШКАЉАК - рођен је 1881. године у Ступни. После завршене Рељевске Богословије рукоположен је у чин ђакона, а затим и у чин свештеника 1907. године. Чим је почео Први светски рат окупатори су га узели за таоца. Мучили су га и изводили на стрељање од чега је пореметио умом. Умро је у болници за умоболне у Срајеву, 9. априла 1918. године.

СВЕШТЕНИК МИЛОРАД ВУКОЈИЧИЋ - рођен је 1917. године у Пљевљима. После Богословије у Сарајеву рукоположен је за ђакона и свештеника 1940. године. Пресудом војног суда у Пљевљима, осуђен је као четник на смрт. Пресуда је извршена 1945. године.

СВЕШТЕНИК РАТОМИР М. ЈАНКОВИЋ - рођен је 1915. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1937. године. Рукополжен је у чин ђакона и свештеника 1938. године у Сарајеву. Италијански окупатори су га стрељали 4. децембра 1941. године, на Сењаку, у Пљевљима.

ПРОТОЈЕРЕЈ МИХАИЛО ЈЕВЂЕВИЋ - рођен је 1891. године у селу Жирча. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1913. године. Партизани су га стрељали 1945. године у Новом Пазару.

СВЕШТЕНИК ДУШАН Н. ПРИЈОВИЋ - рођен је 1906. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Призрену, 1928. године. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1929. године. Партизани су га стрељали у пролеће 1946. године, у Пљевљима.

СВЕШТЕНИК ДОБРОСАВ СОКОВИЋ - рођен је 1915. године у Мокронозима, код Вишеграда. После завршене шесторазредне Богословије у Сарајеву рукоположен је за ђакона и свештеника 1939. године. Усташе су га ухватиле на превару 25. јула 1941. године у Руду, а одатле је послат за Сарајево, где су га усташе убиле.

ИГУМАН НЕСТОР ТРКУЉА - рођен је 1899. године у Црном Лугу. После завршене монашке школе у манастиру Раковици, замонашио се у истом манастиру 1924. године. Рукоположен је у чин јерошакона и јеромонаха 1924. године. Пред почетак Другог светског рата постављен је за игумана манастира Милешеве. Стрељали су га партизани октобра 1941. године, а сахрањен је у порти манастира Милешеве.

АРХИМАНДРИТ СЕРАФИМ ЏАРИЋ - рођен је 1875. године у Оћевини, код Пљеваља. Завршио је двогодишњи свештенички курс у Богословији у Призрену. Замоношио се 1897. године у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. Рукоположен је за јерођакона 1898. године, а за јеромонаха 1900. године. Био је сабрат, а затим и старешина манастира Свете Тројице. Орденом Светог Саве IV и V степена одликован је 1924. и 1925. године. Стрељали су га партизани у Пљевљима 1. децембра 1941. године.

СВЕШТЕНИК АНДРИЈА Д. ШИЉАК - рођен је 1898. године у Пљевљима. Завршио је богословско-учитељску школу у Призрену 1921. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У свом мисионарском деловању се истицао у раду са Црвеним крстом, због чега је одликован сребрном и златном медаљом. Италијански окупатори су га стрељали 4. децембра 1941. године на Сењаку, у Пљевљима.

ПРОТОЈЕРЕЈ СЛОБОДАН Р. ШИЉАК - рођен је 1881. године, на Илином брду код Пљеваља. Богословију је завршио у Призрену. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1903. године. У Балканским ратовима био је војни свештеник, а у Првом светском рату одведен је са групом угледних пљеваљских Срба у логор Болдогасон, у Мађарској. Стрељали су га партизани 5. децембра 1943. године на Косаници.

[Зоран]

НОВИ НАПАД НА ХРАМ ПРЕОБРАЖЕЊА ГОСПОДЊЕГ У НОВОМ САРАЈЕВУ

Храм Преображења Господњег у општини Ново Сарајево, поново је у ноћи са 23. на 24. јула био на удару вандала.

Према ријечима пароха новосарајевског оца Јадрана Даниловића, разбијен је рефлектор у порти храма којим је освјетљавана црква и подручје око ње, те разбијени црепови намијењени за реконструкцију крова храма који су били сложени на земљи.

Отац Јадран је рекао да су црепови, највјероватније, сломљени тако што су бацани на зидове храма, на којима се виде трагови од удараца.

И о овом као и о ранијим инцидентима обавијештена је локална полиција.

Храм се на удару вандала нашао и прије нешто више од мјесец дана када је покушана провала у цркву.

Отац Јадран подјећа да је од 2001. године, од када он службује у овом храму, било око 30 напада.