Мало размишљање о греху и болести

[antics]

Свети Исак каже: „Бог кажњава човека не да би му се осветио за грех, него или да исправи човека или да друге устраши“. Ја ипак мислим да није Бог тај који кажњава. Свети Исак је свакако у праву, али он је тако говорио једно због проблема језика, друго јер тада медицина није била развијена колико сада и треће из педагошких разлога.

Савест је та која кажњава човека: непокајани грех чини да човек свој живот (дакле – своју душу) и своје тело посматра као страно тело. Тако настаје болест – као казна, аутоимуно, са циљем да човекову свест призове покајању. И што је грех дубље закопан, што је удаљенији од свести,  то је и болест дубља и тежа.

Зар од истог клициног листа не настају и кардиоваскуларни систем, и нервни систем, дигестивни тракт, кожа, респираторни тракт и систем жлезда са ендокриним лучењем? И тај клицин лист оболева. Јер – до сад се није чуло да је неко оболео на костима од стреса и туге...

Шта је то грех?

Бог ствара човека са једним назначењем – то је човекова прва, права и основна природа: вечни живот у заједници са Богом. Имамо и међустање: човекову другу природу, смртну, грехопадну, Адамову природу после првородног греха. И – на крају – имамо грех, стање грешности, када човек уместо добра (што је његова природа) по својој вољи чини зло (сасвим противно својој природи), што је својеврсан стрес за човека као укупно биће. Дакле – живети, понашати се насупрот сопственој природи је грех и то стравично погађа човека.

Митарства су, тако, метафорична слика нашег живота, јер наш идентитет у Богу или изван Њега, наш рај и наш пакао почињу већ овде. Овде се упознајемо и стварамо себи пријатеље и место у рају, овде налазимо оне који ће нас тамо дочекати, јер само тако – са њима, тамо можемо имати дом. Привремени суд чини човек, и то сам себи, а Богочовек тај суд потврђује потврђујући човекову слободу у вечност.

Грех који човек учини у животу је као камен који он баци у вис. Што већи грех – већи и камен. А што мање човек о том греху мисли, што га мање има у свести и што се мање каје – више га је у вис бацио, даље ће и дуже камен путовати ка небу. Али, једном ће се зауставити и кренути натраг, да пада. И пашће на главу онога човека (а не на другога, јер грех није ни прелазан, ни заразан), јер грех је израз човекове личне слободе – коју он изрази као да (добро – љубав – природно) или не (зло – мржња – неприродно).

Наша свест о сопственој грешности чини да камење не лети високо, па се мање убрза кад нас стигне, и брзо после бацања (тј. учињеног греха) нам се врати (тј. стигне казна за грех). Грех који заборавимо, или кога не желимо да се сетимо оде страшно високо и када се после дуго времена сручи на нас (аутоимуно) ми се чудимо откуд нас је несрећа снашла. Неискрено покајање – макар и уз искрену исповест – везана уз маловерје (да Бог и поред исповести неће опростити грех) или уз патолошку аутоимуну реакцију (да и поред свега човек сам себи не опрашта – што је гордост) воде у страшан пад оног камена и отварају капију депресију (испрва и у блажој варијанти) и очајање (када ствари поприме озбиљан ток)... што све чини да и када падне, камење стоји око човека као Стоунхенџ и одваја га као зид од свега и од свих.

Није Бог тај који кажњава: Он је Онај Који поштује и уважава нашу слободу, макар ју ми користили и беспутно и безумно. Управо због те наше слабости (а можемо то назвати и глупошћу) Бог у природу уграђује и ту психофизичку спрегу савести и телесности. Пошто себи стварамо грех, наше тело нам даје могућност да се призовемо себи и покајемо се. Тако је старац Профирије говорио да канцер добијају људи који немају смирење и пате од тога.

[Viktor Ljvovic]

''Сада, пре свега хоћу да Вам кажем нешто о субјективним осећањима оних који болују од срца. Ја сам не једном био сам у болесном стању, и знам шта значи када срце страда. Тако да субјективно осећање у болести може бити необично тешко и страшно. Исто тако, то је и својство срца као најважнијег центра читавог нашег живота. Када осетимо бол у нози, у руци, на неком другом месту, где нема “органа”, тада и снажна бол не изазива велики страх, и страх чак није ни присутан. Но када срце “бије”, као клатно, или се спазматички сажима од бола, или удара ненормално, тада се изненада јавља осећај страха од смрти. И о овом стању, о његовој природи хоћу да кажем неколико речи.

Како сам приметио, тај страх често нема везе с нашим духом. Тај страх је готово чисто физички, животињски. Наше психичко осећање у тим случајевима повезано је овим стањем нашег телесног срца, и агонија се остварује у области психофизичког човека. И ми, чини ми се, не треба да мешамо тај “животнофизички” страх са страхом метафизичким, духовним. Ја сам једном преживео дванест дана и дванест ноћи таквог стања на граници смрти. Посебно страшно је било ноћу. То је било веома давно, 1935 г. Али заборавити ту агонију није могуће. Најпре сам био поражен страхом изнад сваке мере. Али, тада се догодило нешто у мом духу, и ја сам видео да међу страхом пред вечношћу, светлом или тамном, и тим животињским страхом – читава је провалија. Њихова природа је дубоко различита. И од тада, мада ја непрекидно осећам тај животни страх при грчевима у срцу, или у аорти, или у грудима, и тај животињски страх постао је неупоредиво слабији од тада када сам познао његову природу. Знам ЗАСИГУРНО из свог личног опита да прилазак смрти кроз срце може бити необично мучан, али то никада није повезано с нашом будућом судбином у Богу. И најслађи и неизрециви мир у души може ићи паралелно с овим телесним страхом. Љубав Божија понекад чак и у великој мери налази себи место у току ових страдања. Највероватније због тога што читаво наше биће мора доћи у стање критичне напетости, и у тој критичној напетости открити нове способности нашег духа, нашег метафизичког срца.

Ја се не тешим надом да ће Вам моје речи донети разрешење питања о вашој болести, али се веома надам да ће Бог учинити с Вама ово знамење Божанског старања о вама.'' Arhimandrit Sofronije Saharov, Pisma bliskim ljudima, http://verujem.org/savremeni_podviznici/sofronije_saharov_pisma.htm.

[Esxaton]

Slažem se da Bog ne kažnjava, kao što sam već i rekao na drugoj temi, a takođe se slažem da Isak Sirin nije pogrešio, samo je formulisao jednu stvar na specifičan način kako bi ga narod razumeo. Možemo diskutovati o tome dokle treba ići tim stvarima, ja lično ne volim da se govori o kaznama i nagradama, već o jednom putu koji je jedini za čoveka predviđen, koji jedini vodi u dobrobit, slobodu.

Čovek koji skreće sa tog puta, suočava se sa problemima, odnosno bolestima, samo zbog toga što nije u Bogu, nije u atmosferi, okruženju koje pogoduje njegovoj duši. Mehanizam je takav. Tu nema kazne.

Otuđenje je danas potpuno, od Boga, od prirode, od drugog čoveka, odnosno bližnjeg. Danas je čovek čoveku vuk, pokidane su istinske veze i čovek se našao usamljen u svetu pokušavajući da oformi kakve takve veze - postiže to, ali uglavnom su to lažne, nekad i licemerne veze... Crkva je recept, koju vrata pakla neće nadvladati, a to je ona Zajednica u kojoj će se veze ponovo uspostaviti, a to jeste ono najteže.

[antics]

Некако је овде тежиште на појму греха... Грех је камен који пада на нас. Мислим да је добро да се тога сетимо у ове дане поста. Да се смиравамо колико можемо...

[Viktor Ljvovic]

Koji je najbolji put do sticanja smirenja?

[antics]

Уфффф.... то је веома, веома тешко питање... Али, најједноставнији одговор би био - љубав.

И то није фраза. Ево како и ево зашто:

Претпоставимо да си срео на улици неког човека ког не познајеш. И тај неко ти се окрене и попсује ти све чега се сети - све до деде и бабе трговаца и сестре из Новог Сада. Ти ћеш, дабоме, да му одговориш, и то најмање истом мером. То је нормално, из перспективе оне пале природе, друге човекове природе о којој сам писао у првом поусту ове теме. И то је свакако стрес, а није смирење.

Сад замисли да сусретнеш неког кога познајеш. И - иста мета, исто одстојање - опет деда и баба трговци и сестра из Новог Сада. Нећеш му одговорити одмах, али ћеш се наљутити одмах. Пошто се познајете, покушаћеш цивилизовано да установиш о чему се ради и откуд неспоразум. Ако то не успеш док не изгори фитиљ твог стрпљења, облепићеш га псовкама са истим жаром како би то учинио у првом примеру, са непознатим.

И - на крају - сусретнеш се са неким ког волиш. И он те извређа (деда, баба, сестра...). Не само да нећеш одговорити истом мером, већ се - ако заиста волиш ту особу - нећеш ни наљутити. Просто, више од свега ће ти бити битно да сазнаш и схватиш о чему се ту ради, да би повратио љубав између себе и те особе. Ето како љубав чини нешто неприродно (из угла пале природе).

Сад, чињеница је да не можемо све да волимо - што због наше сопствене слабости, што због тога јер морамо да поштујемо слободу другог, а има и других које не желе да воле тебе.... шта да се ради... - онда бар можемо никог да не мрзимо. А некад је и за немрзети потребно смирење.

Неки, пак, подвижници кажу да све што нам се у животу негативно и непријатно догађа јесте управо школа смерења у коју нас Господ уписује...

Ко ће то знати? Смирење је мудрост, али до ње се долази тешким вежбањем, одрицањем и тешким радом.

[Viktor Ljvovic]

Hvala ti Antics na odgovoru.

[antics]

0110_hahaha

[anajrim]

''Сада, пре свега хоћу да Вам кажем нешто о субјективним осећањима оних који болују од срца. Ја сам не једном био сам у болесном стању, и знам шта значи када срце страда. Тако да субјективно осећање у болести може бити необично тешко и страшно. Исто тако, то је и својство срца као најважнијег центра читавог нашег живота. Када осетимо бол у нози, у руци, на неком другом месту, где нема “органа”, тада и снажна бол не изазива велики страх, и страх чак није ни присутан. Но када срце “бије”, као клатно, или се спазматички сажима од бола, или удара ненормално, тада се изненада јавља осећај страха од смрти. И о овом стању, о његовој природи хоћу да кажем неколико речи.

Како сам приметио, тај страх често нема везе с нашим духом. Тај страх је готово чисто физички, животињски. Наше психичко осећање у тим случајевима повезано је овим стањем нашег телесног срца, и агонија се остварује у области психофизичког човека. И ми, чини ми се, не треба да мешамо тај “животнофизички” страх са страхом метафизичким, духовним. Ја сам једном преживео дванест дана и дванест ноћи таквог стања на граници смрти. Посебно страшно је било ноћу. То је било веома давно, 1935 г. Али заборавити ту агонију није могуће. Најпре сам био поражен страхом изнад сваке мере. Али, тада се догодило нешто у мом духу, и ја сам видео да међу страхом пред вечношћу, светлом или тамном, и тим животињским страхом – читава је провалија. Њихова природа је дубоко различита. И од тада, мада ја непрекидно осећам тај животни страх при грчевима у срцу, или у аорти, или у грудима, и тај животињски страх постао је неупоредиво слабији од тада када сам познао његову природу. Знам ЗАСИГУРНО из свог личног опита да прилазак смрти кроз срце може бити необично мучан, али то никада није повезано с нашом будућом судбином у Богу. И најслађи и неизрециви мир у души може ићи паралелно с овим телесним страхом. Љубав Божија понекад чак и у великој мери налази себи место у току ових страдања. Највероватније због тога што читаво наше биће мора доћи у стање критичне напетости, и у тој критичној напетости открити нове способности нашег духа, нашег метафизичког срца.

Ја се не тешим надом да ће Вам моје речи донети разрешење питања о вашој болести, али се веома надам да ће Бог учинити с Вама ово знамење Божанског старања о вама.'' Arhimandrit Sofronije Saharov, Pisma bliskim ljudima, http://verujem.org/savremeni_podviznici/sofronije_saharov_pisma.htm.

Ja sam samo jedna obicna tavita-srna koja se cesto suocava sa tjelesnim strahom.....pa me interesuje kako je moguce u takvim trenucima da dusa oseca radost i mir,pa jos i neizrecivi.....govorite to iz iskustva.,ako da,bila bi' zahvalna za pojasnjenje :cheesy:

[Viktor Ljvovic]

Tavita, to su reci prepodobnog Sofronija Saharova, a ne moje. Meni, takodje, su one jako tesko shvatljive ali istovremeno i divne.

[anajrim]

Tavita, to su reci prepodobnog Sofronija Saharova, a ne moje. Meni, takodje, su one jako tesko shvatljive ali istovremeno i divne.

Da.....a ja se ponadala 0205_whistling..jer pominjali ste u tom kontekstu i vase iskustvo...ipak,hvala na odgovoru...... 0212_rolleyes

[anajrim]

Tavita, to su reci prepodobnog Sofronija Saharova, a ne moje. Meni, takodje, su one jako tesko shvatljive ali istovremeno i divne.

Da.....a ja se ponadala 0205_whistling..jer pominjali ste u tom kontekstu i vase iskustvo...ipak,hvala na odgovoru......

Osim sto se bojim ja sam jos ijedna brzopleta tavita 0212_rolleyes .......da sve je ovo iskustvo prepodobnog.......ovako mi treba ...Pozdravcic мајкл

[SANJA]

Koji je najbolji put do sticanja smirenja?

Posredstvom Svetog Duha koji deluje na nas putem lične molitve i zajedničke (prisustvom na liturgiji).

[SANJA]

Tavita, to su reci prepodobnog Sofronija Saharova, a ne moje. Meni, takodje, su one jako tesko shvatljive ali istovremeno i divne.

Da.....a ja se ponadala 0205_whistling..jer pominjali ste u tom kontekstu i vase iskustvo...ipak,hvala na odgovoru......

Osim sto se bojim ja sam jos ijedna brzopleta tavita 0212_rolleyes .......da sve je ovo iskustvo prepodobnog.......ovako mi treba ...Pozdravcic

I ja sam brzopleta i plašljiva i svašta nešto. Da nismo sestre? мајкл

[anajrim]

Tavita, to su reci prepodobnog Sofronija Saharova, a ne moje. Meni, takodje, su one jako tesko shvatljive ali istovremeno i divne.

Da.....a ja se ponadala :djetalina:..jer pominjali ste u tom kontekstu i vase iskustvo...ipak,hvala na odgovoru...... winter

Osim sto se bojim ja sam jos ijedna brzopleta tavita bliss jeeee bliss jeeee.......da sve je ovo iskustvo prepodobnog.......ovako mi treba bangin...Pozdravcic bendoff

I ja sam brzopleta i plašljiva i svašta nešto. Da nismo sestre? :cheesy:

Sestre nego sta 1405_love.....evo idem o'ma da ti lupim je'nu zahvalnicu klapklap