Сећање на жртве Хирошиме

[Зоран]

четвртак, 06. авг 2009, 08:15 -> 13:43

Сећање на жртве Хирошиме

Пре 64 године на данашњи дан амерички бомбардер Б-29 бацио је, на основу наредбе председника САД Харија Трумана, атомску бомбу на јапански град Хирошиму. Погинуло је најмање 117.000 људи. Хирошима је потпуно уништена. У Спомен-парку мира, више десетина хиљада људи, минутом ћутања, одало је почаст жртвама.

У Хирошими се сећају на дан када су Американци на тај јапански град бацили прву атомску бомбу. На самом крају Другог светског рата, шестог августа 1945. године, амерички бомбардер Б-29 бацио је, на основу наредбе председника САД Харија Трумана, уранијумску атомску бомбу на Хирошиму.

У Спомен-парку мира у Хирошими, више десетина хиљада људи, минутом ћутања, одало је почаст жртвама.

Градоначелник Хирошиме Тадатоши Акиба позвао је на мир и обуставу нуклеарног оржја у свету.

"Подржавамо председника Обаму, који се залаже да САД, као једина нуклеарна сила која је употребила нуклеарно оружје има и моралну одговорност да уложи напоре у елиминисању нуклеарног оружја", рекао је Акиба.

Један од преживелих атомског напада на Хирошиму, премијер Јапана Таро Асо, позвао је на мир у свету како се не би поновила трагедија.

"Забрана нуклеарног оружја није само жеља преживелих, већ већине људи и нација на овој планети", рекао је Таро Ацо.

Погинуло више од 100.000 љиди

Највећи појединачни ратни злочин у историји човечанства почињен је у Хирошими.

Бацање атомске бомбе извршено је упркос томе што је Јапан претходно нудио капитулацију.

Бомба је претворила у пепео 13 квадратних километара, Хирошима је потпуно уништена, а погинуло је најмање 117.000 људи.

Последице дејства атомске бомбе осећале су се деценијама после експлозије. Рањени су умирали од леукемије настале због атомског зрачења, а на деци озрачених родитеља уочене су генетске и патолошке промене.

Три дана касније, 9. августа, друга америчка атомска бомба бачена је на Нагасаки.

ИЗВОР

[PD]

Sta reci, 

Da li ce iko ikad odgovarati za ovaj zlocin...cisto sumnjam...

[бошкојуговић]

[Зоран]

Oвај снимак је заиста застршујући какве су то главе могле да нареде да се то учини.

Страхота.

Многи су се питали и питају зашто су изабрана баш та два града Хирошима и Нагасаки.

Па сам чуо е сада да ли је то баш тачно нисам нешто проверавао да је тада у та два града већина

становника била Православне вере. Ако неко зна нешто више о томе било би добро да напише.

[бошкојуговић]

Брате ја знам да су већина православних Јапанаца живела у та два града. Кад здравље дозволи истражићу и написати нешто о томе.

[бошкојуговић]

Hiroshima After The Bomb (Color Footage 1945)

[бошкојуговић]

[Зоран]

????? ?? ???? ?? ?? ?????? ???????????? ???????? ?????? ? ?? ??? ?????. ??? ??????? ??????? ????????? ? ???????? ????? ? ????.

????? ????? ?? ????? ???????? ???? ????? ??? ??????? ? ????. ? ??? ????? ? ???? ???? ?? ?? ????  ???????????? ?? ?? ???? ? ???????. 

[бошкојуговић]

http://video.yandex.ru/users/alier/view/36/

[бошкојуговић]

Апел из Хирошиме за свет без атомског оружја

Обележена 64. годишњица америчког нуклеарног напада на Јапан

Молитва за жртве (Фото АФП)

Према извештајима агенција

Хирошима – У јединој земљи која је претрпела напад атомском бомбом јуче је обележена 64. годишњица бомбардовања Хирошиме, уз снажне поруке против нуклеарног наоружања.

Преживели грађани и многи званичници из Јапана и света, али без представника САД, подсетили су се као и сваке године на јутро 6. августа 1945. када је на овај град амерички бомбардер бацио 13 килотона тешку бомбу „мали дечак” која је експлодирала 600 метара изнад тла.

После три дана на Нагасаки је бачен „дебели човек”, који је однео 80.000 живота, а шест дана касније Јапан је потписао капитулацију у Другом светском рату.

Педесетоминутна комеморација почела је минутом ћутања у знак сећања на 70.000 грађана Хирошиме који су погинули у тренутку и још толико страдалих од последица током наредних пет година. по једним проценама, уништено је 60, а по другим чак 80 одсто града.

Градоначелник Хирошиме Тадатоши Акиба позвао је све земље да заједничким напорима потпуно ослободе свет од нуклеарног оружја до 2020. године. „Заједно можемо да укинемо нуклеарно оружје. Ми то можемо,” рекао је на крају, употребивши изборни слоган Барака Обаме.

На крају његовог говора пред око 50.000 људи, пуштено је на стотине белих голубова.

Амерички председник се такође залаже за свет без нуклеарног наоружања. Обама је у априлу рекао да Сједињене Државе имају моралну обавезу да делују и истакао је као свој циљ свет без нуклеарног оружја.

Обама ће 24. септембра председавати на састанку Савета безбедности УН на ком ће се разговарати о нуклеарном наоружању, дан пошто се буде обратио Генералној скупштини УН, најавила је америчка амбасадорка у УН Сузан Рајс.

Церемонији у Хирошими присуствовао је и премијер Јапана Таро Асо. Он је нагласио да ће Јапан доследно поштовати сва три усвојена принципа – забрану поседовања, производње или увоза нуклеарног оружја.

У Меморијалном центру је изложена макета града какав је изгледао тог јутра, безмало сравњен са земљом.

Годишњица је овог пута обележена у атмосфери напетости у региону пошто је Пјонгјанг у мају извршио снажну подземну атомску пробу која се по јачини упоређивала са Хирошимом.

У поруци поводом страдања Хирошиме, генерални секретар УН Бан Ки Мун је указао на потребу сталног залагања за свет без претње нуклеарним оружјем.

И ове године су тачно на годишњицу на споменику жртвама урезана имена свих хибакуша који су умрли од прошле године. Хибакуша на јапанском значи „људи погођени експлозијом” и односи се на све који су били у пречнику од два километра од средишта удара или су ту дошли у року од два дана после напада, као и на њихову децу. Тренутно их у евиденцији има око 250.000, просечне старости 75 година и примају извесну новчану помоћ од државе.

Хирошима се у међувремену развила у модеран, економски напредан град, који је, како примећују поједини страни извештачи, успео да своју трагичну прошлост уклопи у модеран пејзаж. Једина грађевина која није сравњена са земљом километар око места експлозије и данас стоји нетакнута у оквиру меморијалног комплекса.

Ј. К.

[објављено: 07/08/2009]

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Apel-iz-Hiroshime-za-svet-bez-atomskog-oruzja.sr.html

[бошкојуговић]

12:17

ОБЕЛЕЖЕНА 64. ГОДИШЊИЦА АТОМСКОГ НАПАДА НА НАГАСАКИ

НАГАСАКИ – У Нагасакију је обележена 64. годишњица атомског напада САД на тај јапански град, у којем је на данашњи дан 1945. године погинуло око 80.000 људи.

Градоначелник Нагасакија Томихиса Тауе апеловао је да се у свету уведе забрана атомског оружја.

„Два су пута испред нас. Један нас води у свет без нуклеарног оружја, а други нас води ка уништењу и патњама које смо прежиевли у Хирошими и Нагасакију пре 64 година”, рекао је градоначелник око 11.02 - у време када је 9. августа 1945. америчка атомска бомба сравнила Нагасаки.

Градоначелник је позвао лидере земаља које поседују нуклерано наоружање да дођу у Нагасаки и разговарају са преживелима атомског напада.

Годишњица у Нагасакију обележена је уз минут ћутања и звоњаву великог звона у градском Парку мира, а пред више хиљада окупљених говорили су и јапански премијер Таро Асо и остали званичници.

Америчка војска бацила је прву атомску бомбу у историји 6. августа 1945. на Хирошиму. Од удара бомбе и последица радијације страдало је 140.000 људи. У наредне две године, од последица радијације умрло је још неколико десетина хиљада људи.

Три дана касније, америчко ваздухопловство бацило је још једну, слабију атомску бомбу, на јапански град Нагасаки.

У нападу на Нагасаки погинуло је 80.000 људи, а тек недељу дана касније Јапан је капитулирао у Другом светском рату.

Бета-АП

[Guest nikolastojanoviccuprija]

BOG da im duse prosti !

[Милан Меденица :)]

зар није Јапан већ био поднео захтев за капитулацију кад су бацили и другу атомку?

[Ignjatije]

Godišnjica napada na Hirošimu

IZVOR: RTS, TANJUG

Tokio -- U Japanu je obeležena 68. godišnjica bombardovanja Hirošime, na koju su SAD 6. avgusta 1945. godine bacile atomsku bombu.

 

 

Foto: Charles Levy, wikipedia, CCA 3.0

Grad je razoren, a 13 kvadratnih kilometara pretvoreno je u pustoš. Poginulo je oko 117.000 ljudi, a od posledica bačene bombe stradalo je 217.137.

Oko 50.000 ljudi odalo je poštu poginulima minutom ćutanja u mirovnom parku u Hirošimi, pored epicentra atomske eksplozije. Atomski napad na Hirošimu bio je praćen još jednim napadom tri dana kasnije na Nagasaki. Posledice su bile katastrofalne.

Japanski premijer Šinzo Abe, jedan od mnogobrojnih državnika koji su prisustvovali ceremoniji obeležavanja godišnjice tragedije, izjavio je da Japan, kao jedina zemlja koja je doživela nuklearni napad, ima dužnost da se zalaže za uništenje nuklearnog oružja. 

On nije pomenuo dilemu sa kojom se njegova zemlja, siromašna resursima, suočava kada je u pitanju nuklearna energija, niti desetine hiljada ljudi koji su raseljeni zbog rizika od radioaktivnog zračenja u okolini nuklearke Fukušime oštećene posle razornog zemljotresa i cunamija 2011. 

Većina japanskih nuklearnih elektrana zatvorena je posle tragedije 2011, u kojima su oštećeni reaktori u Fukušimi, što je izazvalo njihovo topljenje. Abe se zalaže za otvaranje nuklearnih elektrana uz nove mere bezbednosti, ali mnogi Japanci su protiv toga. 

Ima više od 200.000 hibakuša (ljudi koji su preživeli atomski napad) i oni u proseku imaju 79 godina. Mnogi od njih su došli na današnju ceremoniju da zapale sveće i pomole se za žrtve napada. 

Gradonačelnik Hirošime Kazumi Macui je održao govor "mirovna deklaracija", u kome je opisao bol preživelih i njihovu izolovanost zbog toga što su kontaminirani radijacijom. 

"Atomska bomba je najnehumanije oružje i apsolutno zlo. Hibakuše, koji poznaju pakao atomskog napada, stalno se bore protiv tog zla", rekao je gradonačelnik. 

On je kritikovao vladu zbog toga što hoće ponovo da pokrene nuklearne elektrane i da izvozi nuklearnu tehnologiju u druge zemlje. 

"Istočni Japan ovg leta još trpi posledice velikog zemljotresa i nuklearne kastastrofe (u Fukušimi). Očajnička borba da se okolna mesta osposobe za život nastavlja se. Stanovnici Hirošime vrlo dobro znaju koliko je oporavak težak", kazao je Macui. 

On je apelovao na vladu da brzo osmisli i počne da sprovodi odgovornu energetsku politiku gde će prirotet biti bezbednost i zaposlenost ljudi, preneo je AP. 

Nedavni dogovor da se razgovara o nuklearnoj energetskoj saradnji sa Indijom verovatno će osujetiti nastojanja da se ukine nuklearno oružje, poručio je gradonačelnik Hirošime. 

Preživeli iz Hirošime su ponudili pomoć onima koji su ugroženi nuklearnom katastrofom u Fukušimi, gde je situacija teška posle topljenja tri reaktora. 

Kompanija "Tokio elektrik pauer", koja upravlja Fukušimom, priznaje da ima problema da zaustavi isticanje vode kontaminirane radijacijom zato što su objekti za skladištenje vode preplavljeni. 

Prethodna vlada je prošle godine obećala da će postepeno izbacivati nuklearnu energiju iz upotrebe i povećavati korišćenje obnovljivih izvora energije. 

Ali Abe se zalaže za "odgovornu" energetsku politiku koja bi omogućila da nuklearke ponovo budu puštene u rad, što bi rasteretilo privredu od skupog uvoza gasa i nafte.

 

Predsednik Generalne skupštine UN Vuk Jeremić govoriće na na komemoraciji u Hirošimi, tokom obeležavanja godišnjice upotrebe atomske bombe protiv Japana.

 

Atomska bomba snage 13 kilotona izbačena je iz bombardera sa visine od 9.400 metara. Eksplodirala je iznad grada, na visini od oko 600 metara, izazvaši toplotni talas temperature 4.000 stepeni Celzijusa u prečniku oko 4,5 kilometara. 

Samo na dan bombardovanja, u Hirošimi, koja je tada imala oko 300.000 stanovnika, poginulo je 70.000 ljudi. Od pritiska užarenog vazduha i usisnog pritiska razoreno je oko 70.000 zgrada od ukupno 90.000. 

Bomba nazvana "Mali dečak" bila je rezultat višegodišnjeg napora da se u okviru američkog projekta "Menhetn" proizvede nuklearno oružje. Vojska Sjedinjenih Država okupila je tadašnje istaknute fizičare i matematičare kako bi pretekla nacističku Nemačku u proizvodnji atomskog oružja. 

Prvi put u istoriji, po odluci tadašnjeg američkog predsednika Harija Trumana, nuklearno oružje upotrebljeno je u ratu. Ti napadi su bili direktan povod za kapitulaciju Japana 15. avgusta 1945. godine čime je završen Drugi svetski rat. 

Pretpostavlja se da je 129.000 ljudi poginulo u napadima, a da je najmanje dva puta više umrlo od direktnih posljedica radijacije, gladi i opekotina. Gradovi Hirošima i Nagasaki su postali važan simbol u borbi za svet bez atomskog oružja.

Devojčica sa "hiljadu ždralova "

 

Japanci veruju da će svaku bolest ili nevolju savladati ukoliko uspeju da naprave hiljadu papirnih ždralova. U tu priču vererovala je i ozračena od ekspolozije, devojčica Sadako Sasaki iz Hirošime. 

Napravila ji ih preko 900 pre nego ju je leukemija savladala. Zato deca celoga sveta od dana njene smrti šalju, zajedno sa porukama miru, niske i niske papirnih ždralova. One se kače na Spomenik miru u centru Hirošime posvećan maloj Sadako, ali i svim dečjim žrtvama rata.

[GeniusAtWork]

Hirošima i Nagasaki – rat je dobijen, a mir?

 

Pre tačno 62 godine, tačnije 6. avgusta 1945. američki avion bombarder bacio je jednu jedinu bombu na japanski grad. Taj grad bila je Hirošima, a posledice te bombe pamtiće generacije ljudi širom sveta. Bila je to atomska bomba, bomba koja je u trenutku obrisala sa karte ceo jedan grad. Tri dana kasnije, još jedna bomba i nestao je još jedan grad. Rat je dobijen, a mir?

 

Istorija nastanka atomske bombe počela je mnogo pre II svetskog rata. Verovatno niko nije ni slutio da će jedna rečenica izgovorena poslednje godine I svetskog rata svoj pravi smisao pokazati tek nekoliko decenija kasnije, na kraju II svetskog rata.

 

Upravo tada, dok se I svetski rat bližio kraju jedan fizičar Ernest Raderford postavljao je osnove onoga što će dovesti do kraja rata koji će početi tek za nekoliko decenija. Udubljen u svoja istraživanja Raderford je jednom potpuno zaboravio da se pojavi na sednici Komisije stručnjaka, na kojoj su generali i vojni stručnjaci od njega očekivali da čuju savete o novim metodama odbrane od neprijatelja. Kada je kasnije od njega zatraženo da objasni izostanak, odgovor je bio onakav kakav dolikuje jednom naučniku: “Radio sam na eksperimentima, prema kojima se može naslutiti da atom može biti razbijen ljudskim umećem. Ako se dokaže da je to tačno, onda je takvo otkriće daleko važnije nego ceo vaš rat.” Tada, ovo objašnjenje sigurno nije delovalo ubedljivo, ali pokazalo se istinitim mnogo ranije nego što je iko i očekivao.

 

Par meseci kasnije, juna 1919, dok su u Versaju tekli pregovori o okončanju rata, Raderford je objavio radove o svojim eksperimentima u kojima je dokazao da je san alhemičara ostvariv – bombardovanjem alfa česticama preveo je jedan element u drugi. Vrata “rudnika” nezamislive energije su pronađena, trebalo je samo pronaći ključ.

 

Prve najave pronalaženja ključa pojavile su se 1930. godine u radovima V. Botea i H. Bekera, u Nemačkoj. Dve godine kasnije bračni par Žoliot-Kiri u Parizu daju nov doprinos traganju. Oni su bili jako blizu otkrića, ali nisu uspeli da pronađu pravo rešenje. Iste godine, samo par meseci kasnije, u Raderfordovoj labaratoriji, fizičar J. Čadvik izvršio je seriju eksperimenata i pronašao ono što njegovi prethodnici nisu videli. Otkriven je neutron, ključ riznice koji je nedostajao.

 

Ključ rudnika energije bio je u rukama fizičara ali nisu znali kako da ga upotrebe. Bez obzira što nisu znali kako ključ radi, slutili su opasnost. Bile su to loše godine u svetu. Hitler je učvršćivao vlast, veliki broj naučnika proteran je iz nemačke, cela Evropa strahovala je od Hitlera i Trećeg Rajha, ali fizičare nije plašio Hitler već, kako je rekao P. Lanžven: “Hitler? Taj će kao i svaki tiranin u dogledno vreme slomiti vrat. Mene mnogo više brine nešto sasvim drugo. Nešto što može svet, ako padne u pogrešne ruke, više ugroziti nego ta efemerna budala. Nešto čega se mi, nasuprot njemu, nikada više nećemo moći osloboditi: neutron.”

 

Fizičari su slutili opasnost, nazirali su moći koje poseduje oružje koje drže u rukama, znali su da to oružje ne sme da padne u pogrešne ruke. Ali, za takvu moć pogrešne su svake ruke. Srećom moć je bila toliko velika da niko nije verovao da je ona stvarno na dohvat ruke.

 

Ovo nerazumevanje moći neutrona potpuno je razumljivo ako se sagleda cela situacija u fizici tog doba. U SAD su već u veliko bombardovali atome teškim projektilima. Projektili su, u tada najmoćnijim, akceleratorima ubrzavani i usmeravani na atome mete. Rezultata nije bilo. Artiljerija kojom su fizičari opsedali atomsko jezgro bila je sve moćnija ali zidine tvrđave nisu popuštale. Tvrđava koju je sagradila priroda čuvala je tajnu atomske energije. Ideja da neutroni, koji nemaju naelektrisanje, mogu da učine ono što teški projektili nisu mogli bila je suviše fantastična da bi se u nju moglo poverovati. Ideja je izgledala isto onako kako bi izgledalo kada bi neko vojnim trupama, koje uzalud bombarduju bunker teškim kalibrom, predložio da osvajanje probaju ping-pong lopticama. Neutroni su bili ping’pong loptice, ali izuzetno moćne loptice, dovoljno moćne da osvoje ono što teška artiljerija nije mogla.

 

Punih sedam godina trebalo je da prođe dok fizičari nisu saznali kako da na pravi način koriste ove ping-pong loptice, i otvore riznicu energije. Sedam godina neutroni su cepali atome u Parizu, Kembridžu, Cirihu i Berlinu a niko nije saznao kako da otvori bravu.

 

Teško je objasniti taj period. Fizičari su bili na pragu ogromnog otkrića, a niko nije mogao da pređe taj prag. Na sreću, političari nisu saznali kakvo ubojito sredstvo imaju na dohvat ruke. Šta bi bilo da je lančana reakcija pravilno protumačena još 1934. godine, kada je prvi put izvedena u Rimu? Da li bi Musolini i Hitler prvi izgradili atomsku bombu? Srećom, nikada nećemo saznati odgovor na ova pitanja.

 

Radovi Liye Majtner i Oto Hana sa jedne, i bračnog para Žolio-Kiri i Pavla Savića sa druge strane dali su nagoveštaj otkriću lančane reakcije, ali pravih rezultata i objašnjenja nije bilo. Godine 1939, mnogo iskusniji fizičar Enriko Fermi otkrio je umnožavanje neutrona u uranu i eksperimentalno potvrdio da je nuklearna lančana reakcija stvarno moguća.

Te godine politička situacija u svetu nije bila ohrabrujuća. Uticaj Hitlerovog totalitarnog režima osećao se i u naučnim krugovima. Fizičari koji su ostali u Nemačkoj radili su na sličnim projektima kao i oni u Britaniji, Francuskoj i Americi. Predvođeni Hajzenbergom, sopstevnom voljom ili pod pritiskom države, oni su radili na razbijanju jezgra i pravljenju atomske bombe.

 

Znali su to njihovi prijatelji, kolege, učenici ili profesori iz ostalih zemalja. Fizičari u Nemačkoj pružali su otor pravljenju atomske bombe, ali taj otpor izgledao je onima napolju suviše blag. Nešto su korali da preduzmu, nisu smeli da dozvole da Hitler napravi prvu atomsku bombu. Rat je bio na pomolu , a ratovi su vreme kada fizičari imaju pune ruke posla, vreme kada je fizika beležila značajan napredak i otkrića. Mesec dana pre napada na Poljsku, tj. 2. Avgusta 1939. godine , Albert Ajnštajn i mnogi drugi poznati fizičari potpisali su pismo upućeno predsedniku SAD, Frenklinu Ruzveltu. U pismu su ga savetovali da SAD moraju da omoguće intenzivna istraživanja u oblasti atomske energije i konstruisanja atomske bombe, istovremeno su ga upozoravali da nemačka već radi na tom projektu.

 

Počele su pripreme za pravljenje atomske bombe. Bilo je mnogo priprema, trebalo je obezbediti materijal, uranijum i plutonijum, sakupiti najbolje fizičare, naći rešenje za konstrukciju bombe, obezbediti tajnost i sigurnost programa. Rat je već besneo u Evropi a fizičari su nastavili svoja istraživanja. Decembra 1940 godine Dž. Čedvik je potvrdio da atomska bomba može biti napravljena, uskoro.

 

Godinu dana kasnije, 7. Decembra 1941 godine, Japan je bez objave rata napao Perl Harbor i naneo ogromne gubitke mornarici SAD. Četiri dana kasnije Nemačka je objavila rat SAD. SAD je ušla u II svetski rat, atomska bomba postala je jedan od važnijih projekata.

 

Projekat Menhetn

 

Avgusta 1942. Godine pokrenut je projekat Menhetn. Projekat koji je imao samo jedan cilj – napraviti atomsku bombu pre Nemaca. Prvi put u istoriji nauke sva istraživanja su postala najstroža tajna, ništa nije smelo da se javno objavi. Fizičare je u ovom poslu predvodio Robert Openhajmer, ali ovo više nije bila nauka, bila je to vojna operacija. Glavni čovek projekta bio je Lesli Ričard Grouvs, vojnik po pozivu. Neposredno pre početka projekta Gruvsu je dodeljena komanda na frontu, ali unapređen je u generala i odlučeno je da ostane u zemlji i rukovodi projektom Menhetn. Razočaranog generala možda je utešila činjenica da je komandovao u bitci koja može da odluči ishod II svetski rata.

 

Pre početka rata naučnici anglosaksonskih zemalja osetili su potrebu za čuvanjem tajne o istraživanjima koja su u vezi sa pravljenjem atomske bombe, ali način rada u okviru projekta Menhetn ni najmanje nije ličio na metod naučnih istraživanja koji su poznavali od ranije. Vojna komanda projekta naredila je da svaka mala oblast istraživanja mora da bude izolovana od ostalih, između prostorija nalazili su se neprovidni zidovi, tako da jedno odeljenje nije imalo ideju o onome šta rade ostali. Uvid u ceo projekat smelo je da ima jedva 12 ljudi, od ukupno 150000 ljudi koji su radili na projektu Menhetn. Vojen vlasti su išle toliko daleko da je samo jedan mali deo zapošljenih znao na čemu zapravo rade. Većina saradnika uopšte nije imala ideju koja je osnovna namena njihovih istraživanja i izračunavanja. Ovakav način rada dosta je otežavao istraživanje i loše je uticao na motivaciju istračivača. Jedan od većih problema javio se u odeljenju za izračunavanja. Zbog toga što nisu znali čemu služe njihovi proračuni zapošljeni su bili nezainteresovani za posao i proračuni su sporo napredovali. Tek kada su vojne vlasto dozvolile R. Fejnamnu da im kaže saradnicima na čemu zapravo rade, uspesi odeljenja su višestruko porasli, a mnogi ljudis u čak ostajali i prekovremeno.

 

Svako ko je u to vreme živeo u jednom od tri “tajna grada” Ouk Ridžu, Hamfordu ili Los Alamosu, morao je da se podvrgne cenzuri i informacije o poslu drži u tajnosti, čak i od svojih najližih. Vojska je razvila ceo mehanizam praćenja i kontrole istraživača. Koliko pažnje se poklanjalo čuvanju tajni pokazuje primer Nilsa Bora. Kada je Bor stigao u Njujork pratila su ga dva engleska službenikatajne policije. Bez njihovog znanja pratila su ga još dva specijalna agenta Menhetn projekta, a uz sve to pratila su ga još dva detektiva FBI.

 

Bili su ovo izuzetno deški uslovi za rad, ali cilj koji su naučnici postavili bio je vačniji od ovih, za njih totalno neprihvatljivih uslova za rad.

 

Tokom naredne 1943. i 1994. godine do istraživača su počele da stužu vesti o tome da Nemačka nije ni blizu pravljenja atomske bombe. Ovo je bila radosna vest za istraživače. Njihov jedini motiv za pravljenje ovog opasnog oružija bila je ravnoteža Hitleru, sada kada se zna da Hitler ne može da napravi atomsku bombu, ona nije potrebna ni SAD. Ali, to je bilo mišljenje istraživača, vojska i političari nisu tako mislili. Naravno, niko od istraživača nije želeo da prekine projekat, svi su videli mnoge pozitivne efekte ovakvih istraživanja. Radili su na novom izvoru energije, i to se nikako nije smelo zaboravili. Ali, znali su i to da njihova istraživanja mogu da budu zloupotrebljena. Pre ili kasnije atomska bomba biće gotova, a kada bude napravljena neko će ga nekada sigurno upotrebiti.

 

Maja 1945. Godine kapitulirala je Nemačka ali rat sa Japanom je nastavljen, kraj nije bio na vidiku. Projekat Menhetn bližio se cilju. Par dana nakon kapitulacije Nemačke izabrani Japanski gradovi, ciljevi za prvu atomsku bombu.

 

Nepune tri godine nakon početka projekta, 16. Jula 1945. Godine testirana je prva bomba. Ova atomska bomba eksplodirala je blizu Alamgarda, Novi Meksiko. Testiranju bombe prisustvovali su predstavnici vojske i jedan mali broj naučnika koji su radili na projektu, mnogi drugi ni tada još nisu znali na čemu su radili.

 

Kada je bomba ekspodirala Openhajmeru su kroz glavu prošli stihovi iz jednog indijskog epa:

“Ja sam smrt, koja sve uništava,
Onaj koji preti svetovima.”

Ovako je govorio Sri Krišna, Uzvišeni gospodar nad sudbinom smrtnika. Openhajmer je bio samo čovek, ali čovek koji je stvorio nešto moćno, previše moćno.

 

Nakon uspešne probe vojska i političari bili su odlučni u nameri da upotrebe bombu. Kraj rata u Japanu se još nije nazirao, a SAD su želele osvetu za Perl Harbor. Predsednik Truman je 24. Jula obavestio sovjetskog predsednika Staljina o postojanju atomske bombe i namerama SAD. Japanu je ponuđen još jedan ultimatum za predaju, rok je bio 3. avgust.

 

Predaje nije bilo. Za 6. avgust izabran je cilj – Hirošima. Rano ujutru mala grupa aviona letela je prema gradu. Jedan od njih nosio je “Malog dečaka”, kako je nazvana prva atomska bomba. Videvši da se gradu približava mali broj aviona znak za vazdušnu opasnost nije dat, zbog štenje goriva Japanski lovci nisu poleteli. Američki avioni nadletali su grad, a onda u 8:15 sati po lokalnom vremenu, bomba sa 60 kilograma uranijuma odvojila se od aviona. Padala je 57 sekundi i eksplodirala na visini od 600 metara. Ekslozija je bila strašna. Sve što se našlo u krugu od 1,6 kilometara više nije postojalo, totalno uništenje. Požari su zahvatili površinu od 11,4 km2. Oslobođena je energija od 13 kilotona TNT. Kompletna infrastuktura grada bila je uništena, broj žrtava tokom naredna dva dana dostigao je 90000. Počela je nova era u istoriji ratova, era oružja za masovna uništenja.

 

Ni ovde nije bio kraj. Japan se nije predavao, a SAD su želele da svet stekne utisak o ogromnom arsenalu ovakvog oružja. Tri dana kasnije, u 11:01 sat avion B29 izbacio je drugu atomsku bombu. Ovog puta meta je bio grad Nagasaki. Ova momba bila je tehnički drugačija i manja od one prve, ali efekti su bili slični. Padala je 43 sekunde i eksplodirala na 470 metara iznad površine. Snaga eksplozije bila je 21 kiloton TNT, temperatura je dostigla 4000 stepeni, a vetar brzinu od 1000 km/h. Bomba je sadržala “samo” 6,4 kilograma plutonijuma. U trenutku je ubijeno 80000 ljud, svaki treći stanovnik Nagasakija, još 60000 je teško povređeno.

 

Japan se predao, rat je dobijen, ali opet se pitamo – da li je dobijen mir? Cepanje atoma, o kome je Raderford govorio na kraju I svetskog rata, pokazalo je svoju pravu snagu. Svi prethodni ratovi, sva prethodna oružja su beznačajna u poređenju sa atomskom bombom.

 

Kraj II svetskog rata bio je početak novih problema, novih političkih podela, a u toj podeli važnu ulogu igrala je upravo atomska bomba. Srećom, nikada više nisu upotrebljene ali političari često o njima govore.

 

Fizičari su se našli u sličnoj situaciji kao nekad Alfred Nobel. Ciljevi su bili moralni, ali krajnji rezultati nisu. Osečanja su bila pomešana, ponos i tuga. Niko nije znao šta da misli i kako da se ponaša. Ajnštajn je već odavno žalio zbog potpisa na pismu koje je značilo početak pravljenja bombe, tog jedinog doprinosa koji je dao stvaranju ovog užasnog oružja. Fizičari su pomogli u stvaranju tog oružja da ga neprijatelji čovečanstva ne stvore prvi, dali su ključ od rudnika energije u ruke koje su delovale prave, ali kad je reč o velikoj moći prave ruke lako postanu pogrešne.

 

Posle rata krenula je trka u naoružavanju. Amerika je pravila sve više i više bombi. Rusi su bili u ogromnom zaostatku, zaostatku koji nikada neće da nadoknade. Tek 1949. godine testirali su prvu atomsku bombu.

 

Trka se nastavljala, dojučerašnji saveznici postali su neprijatelji. Amerikanci, Britanci, Rusi – bombi je bilo sve više i više, bile su sve jače i jače. Istovremeno tekao je i razvoj još moćnijih bombi. Predvođeni fizičarem E. Telerom u SAD je napravljena još razornija termonuklearna, tj. hidrogenska, bomba.

 

Snaga onih bombi u Hirošimi i Nagasakiju postala je zanemarljivo mala u poređenju sa novim bombama. Dostignuta je snaga od nekoliko megatona, pa desetak pa sve do 58 megatona TNT. Bila je ovo nezamisliva razorna moć.

 

Danas, u eri nuklearne energije, eri posle Hirošime, Nagasakija, Černobilja, istraživanja idu dalje. Atomske bombe su odavno postale sredstvo za procenu vojne moći jedne države, snažno političko oružje. Velike sile su izvukle pouku i verovatno to oružije neće više nikada upotrebiti, ali sve više je malih država koje poseduju moć nuklearne energije. Energija atomskog jezgra postaje sve dostupnija, a samim tim opasnost je sve veća.

 

Tu nije kraj. Fizičari nastavljaju istraživanja, otkrivaju nove i močnije izvore energije. Cilj istraživanja je miroljubiv, cilj je dobrobit ljudskog društva, dobiajnje novih izvora energije, lečenje bolesti, istraživanje tajni prirode. Ali, ako ta energija, ta snaga koja omogućava da sijaju zvezde nekada bude iskorišćena u pogrešne svrhe rezultati i posledice mogu biti katastrofalni. Nadajmo se da će fizičari i drugi naučnici ostati jedini vladari energije zvezda i da političari i generali više nikada neće biti u prilici da tu moć upotrebe za ubijanje i uništavanje.

 

Link