Svi Srpski Vladari

[Milan Savic]

Stanoje Stanojevic - Svi Srpski Vladari

[Бартендаз]

Stanoje Stanojevic - Svi Srpski Vladari

Ima nas koji ne volimo scribid

http://www.berane.me/fajlovi/opstina_berane/attach_fajlovi/lat/glavne-stranice/2010/10/pdf/Stanoje_Stanojevic___Svi_srpski_vladari.pdf

Има вас и оних који не знају или неће да скину нешто са њега  4chsmu1

[Владан]

Волите ли овако, можете ли се снаћи сада?! 4chsmu1

Краљ Петар Први Карађорђевић

Краљ Петар Први Карађорђевић рођен је као пето дете Кнеза Александра и Кнегиње Персиде (кћерке Војводе Јеврема Ненадовића) на Петровдан, 11. јула 1844. године. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а даље школовање је наставио у Швајцарској у заводу Венел-Оливије у Женеви. По завршеном школовању септембра 1861, Кнежевић Петар се уписује у париски Колеж Сен Барб, а 1862. у чувену војну академију у Сен-Сиру коју завршава 1864. године. У Паризу се бавио фотографијом и сликарством, и усавршавао своје војничко и политичко образовање. Оно му је отворило видике идеја политичког либерализма, парламентаризма, демократије и њених институција. Почетком 1868, са свега 24 године, Кнежевић Петар је у Бечу штампао свој превод књиге енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила “О слободи”, са својим предговором, који ће касније постати његов политички програм.

После убиства Кнеза Михајла у мају 1868, политички кругови блиски династији Обреновић прикључили су новом српском Уставу и одредбу којом се породици Карађорђевић забрањује повратак у отаџбину и одузима сва имовина.

Кнежевић Петар се придружио Легији странаца француске војске 1870. и са њом је учествовао у рату између Француске и Пруске, због чега је одликован Орденом Легије части. Године 1875. радио је на организовању и активно учествовао у босанско-херцеговачком устанку. Након неуспеле Тополске буне 1877, водио је живу политичку активност.

У лето 1883. године на Цетињу се оженио Кнегињом Љубицом - Зорком, најстаријом кћерком црногорског Књаза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена и Милена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола 1909), Александар и Андрија (умро као дете). После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, Кнежевић Петар продао је кућу у Паризу 1894, и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије, нарочито са вођом радикала Николом Пашићем никада нису престајали.

Током 1897, Кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николаја ИИ. Три године касније покушао је да се споразуме са Краљем Александром Обреновићем о признавању принчевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901. настојао је да ступи у ближе односе са Аустро-Угарском, нудећи јој свој политички програм.

У ноћи између 28. и 29. маја 1903. официри завереници убили су Краља Александра Обреновића и Краљицу Драгу. Војска је на своју руку извела државни удар и прогласила Кнежевића Петра Карађорђевића за Краља Србије, што је својим избором потврдила Народна Скупштина 15. јуна. После 45 година Карађорђево потомство поново долази на чело српске државе, чиме почиње нови период у њеном развоју. ''Желим да будем прави уставни Краљ Србије'' – рекао је Краљ Петар И у свом прогласу током полагања заклетве.

Од самог почетка своје владавине, Краљ Петар И суочио се са озбиљним препрекама. Земља је била растрзана унутрашњом политичком борбом, а Аустро-Угарска, испрва наклоњена новом српском Краљу, постала је убрзо отворени непријатељ Србије, нарочито после кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине 1908. године.

Први балкански рат против Турске 1912, и Други – против Бугарске 1913. - окончани су тријумфом српске војске под врховном командом Краља Петра И, и ослобађањем Рашке области, Косова, Метохије и Македоније, и њиховим припајањем Србији.

Услед сталних и тешких напора у Балканским ратовима, здравствено стање Краља Петра И се погоршало, и он је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на свог сина Престолонаследника Александра. Месец дана касније, Аустро-Угарска је објавила рат Србији, чиме је започет Први светски рат. После величанствених победа на Церу и Колубари 1914, након уласка Немачке и Бугарске у рат 1915, српска војска била је принуђена на повлачење и напуштање земље. Албанска голгота оставила је великог трага на здравље остарелог Краља. Он је ипак доживео да дочека коначну победу и ослобођење Србије, и стварање нове државе настале уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца.

Умро је 16. августа 1921. у Београду, а сахрањен је у својој задужбини на Опленцу. Због својих заслуга у Балканским ратовима и у Првом светском рату у српском народу остао је запамћен као Краљ Петар И Ослободилац.

[Владан]

Краљ Милан Обреновић

Краљ Милан Обреновић је рођен у Марашештију, близу Јашија у Румунији 22. августа 1854. године на велепоседу свога оца Милоша, сина брата кнеза Милоша Обреновића, Јеврема.

Отац Милана Обреновића је као страни најамник служио у румунској војсци и погинуо је у борби са Турцима код Букурешта 20. новембра 1861. Мајка Милана, Елена Марија Катарџи је била ћерка румунскох грофа Константина Катарџија.

По рођењу Милана, и Милош и Елена Марија су се разишли.

Милан је био једини њихов син, и имао је једну сестру Томанију. После погибије оца, о њему се старала мајка која је водила живот раскошне аристократкиње. Милановом васпитању није обраћала нарочито пажњу. Бригу о младом Милану је преузео његов рођак, кнез Михаило Обреновић, кнез Србије. Милан Обреновић долази са шест година у Крагујевац код кнеза Михаила који води рачуна о њему. Кнез му је обезбедио изврсну гувернанту која га је васпитавала и подучавала. По сазревању, кнез Михаило шаље Милана на школовање у Париски Лицеј. Васпитање које је Милан добио у Србији је било доста оскудно. Био је окружен непријатним и нерасположеним људима у Крагујевцу који су покушавали на све могуће начине да га уназаде. Као један од главних васпитача младог Милана Обреновића био је и познати дубровачки песник Медо Пуцић.

Одмах по проглашењу Милана Обреновића за за краља Србије, почео се нагло мењати политички живот у земљи. У то време почињу да се стварају политичке странке у Србији. Створене су буржоаске странке: Радикална странка (1831), чији је вођа био Никола Пашић, Либерална странка са својим вођом Јованом Ристићем и Напредњачка странка као лична странка краља Милана. Народ је почео да буде незадовољан владавином краља Милана. Бојећи се се народног незадовољства, а и због набавке нових пушака, краљ Милан се позвао на право да оснује стајаћу војску и наредио да се покупи оружје народа и стави у магацине. Радикали су повели жестоку борбу против режима краља Милана. Сељаци Тимочке крајине пружили су отпор у сакупљању оружја и по наговору радикалне странке одбили да предају оружје. У околини Зајечара и Књажевца 1883. избила је Тимочка буна коју су краљ Милан и војска угушили. Тада је краљ Милан укинуо народну војску и почео да ствара редовну војску, која ће му бити верна и одана. После гушења буне, краљ почине да прогони радикале због чега је њихов вођа, Никола Пашић избегао у Бугарску и одатле наставио свој рад.

Краљ Србије Милан Обреновић (1882-1889)Политика краља Милана према Бугарској се почела све више заоштравати због његовог велепоседа Брегово које је припало Бугарској као и због сталне претње да избегле радикалске присталице предвођене Пашићем поврате своју некадашњу моћ. Уједињење Бугарске са Источном Румелијом 1885. године Милан је доживео као припрему за освајање Македоније, што га је навело на рат са Бугарском. У краткотрајном рату Србија је поражена, а главна битка се одвила на реци Сливници од 5. до 7. новембра 1885. Мир је склопљен у Букурешту, по начелу повратка на првобитно стање.

Непосредно после завршетака Српско-бугарског рата, покушан је атентат на краља Милана на врло специфичан начин. Наиме, завереници су успели да се увуку у Двор и да истестеришу греде од његовог купатила. Само захваљујући будности стражара који су видели подвалу, краљ Милан Обреновић се спасао.

Због љубавних авантура дошао је у буран сукоб са својом супругом краљицом Наталијом. После бројних перипетија, дошло је до правно сумњивог развода 1888. године.

Као вид првог попуштања пред народом, краљ Милан је још 1. новембра 1887. године одобрио да збачени епископ и митрополит Михаило добија пензију, али не и право повратка у Србију. Исте године је и продужена важност Тајне конвенције уз додатну одредбу да ће Аустро-Угарска штитити интересе Обреновића.

1888. године проглашен је Радикалски устав познат по својој либералности и напредности. При његовом доношењу, као узор је употребљен белгијски устав из 1835. године.

22. фебруара 1889. на прослави Дана Краљевине, краљ Милан је објавио своју абдикацију. Силазећи са престола, краљ Милан је, по Уставу, одредио три намесника, који су имали владати до пунолетства краља Александра.
После уступања престола своме малолетном сину, краљ Милан се још неко време задржао у Србији. Након повратка краљице Наталије у Београд, да се нађе младом Александру, Милан је успео да испослује њено прогонству, што је изазвало нереде 1. јуна 1891. године у Београду у којима су пале и две жртве. Краљ Милан је постао непопуларан. Од руског двора је изгледа добио новчану помоћ од од два милиона динара под условом да се заувек повуче из Србије.

Влада је на основу Милановог пристанка да испуни овај захтев, 14. марта 1892. донела закон по коме се краљу Милану забрањује боравак у Србији и поново добијање српског држављанства без приволе Народне Скупштине. Само у случају болести краља Александра, Милан је имао право да дође и да остане у Србију за време трајања болести. У међувремену, краљ Александар је извршио државни удар и прогласио се пунолетним. После првог одласка и повратка у Србију, краљ Милан је у пролеће 1895. по други пут напустио Србију, а у земљу се вратила опет протерана краљица Наталија Обреновић.

После новог договора са сином, Милан се поново враћа у Србију 7. октобра 1897. Александар му је дао положај врховног команданта активне војске, а Милан ју је почео оспособљивати и осавремењивати.

На Милана Обреновића је покушан још један атентат, на Ивањдан 1899. када је један радикал покушао да га убије. Милан Обреновић је одмах почео нови обрачун са радикалима.

До нових проблема са краљем Александром долази после његове одлуке да се ожени Драгом Машин. Краљ Милан га је прекорио у писму и није му дао благослов. Након тога, Милан је заувек отпутовао из Србије крајем 1900. године. Једно време је боравио у Карлсбаду, па затим у Темишвару, да би последње тренутке провео у Бечу.

Надгробна плоча краља МиланаТу се смртно разболео од упале плућа. Лекарски конзилијум који га је прегледао је рекао да му нема спаса. Цар Фрања Јосиф, у знак добрих односа је обезбедио једну своју кућу у којој је болесни Милан боравио и послао мађарског грофа Ергенија Зичија да до задњег часа буде с њим.

Често су Милана спопадали такви болови, да је у очајању тражио револвер да прекрати себи муке. Док је био у агонији, успео је да се повери Зичију да се никако не сахрањује у Србију. Често би по престанку болова, грлио Зичија, говорећи:

"Пријатељу, зар није страшно да тако млад умрем?"

У бунилу је често дозивао вукове, а једном је и тражио да га воде да гледа комад Раковског у позоришту. Милан Обреновић је умро 11. фебруара 1901. у 47.години живота.

Сахрањен је у Крушедолу, поред књегиње Љубице.

извор: САЈТ СПЦО ЛУЦЕРН

[Владан]

ајде сад ви даље.... 4chsmu1 

[Milan Savic]

ja ne znam bolje,tražite skidajte i čitajte !

Dovoljna je i preporuka ,pa ko voli nek izvoli !!!!

[Србин-Бл]

Краљ Милан најбољи српски краљ..

И више сам за Обреновиће него за Карађорђевиће, разлика је у томе што су ови први правили стабилну Србију, која би сад била дио свијета да је остао неко од Обреновића на власти, а Карађорђевићи су правили неку нову квази државу, и били предуслов братства и јединства пфф..