Претражи Живе Речи Утехе

Glumica Ana Marković Sepe, koja se sa suprugom Slobodanom-Bobom odselila u Nemačku pre nekoliko godina, opisuje koliko sreće je u njihovu svakodnevicu donela kćerka koja ima Daunov sindrom i kako su zahvaljujući njoj postali porodica Ovo je priča o ljubavi, poverenju, istrajnosti, borbi, ovo je priča o dvoje ljudi koji se vole i uz osmeh preskaču ozbiljne prepreke koje im je život postavio. Glumica Ana Marković i hirurg Slobodan-Boba Sepe su se upoznali tako što je u pitanju bila opklada, koju je Ana dobila. On joj je sada suprug i imaju dve kćerke, Vidu i Zoe. Žive u Nemačkoj. Pre nego što su odlučili da napuste rodni Beograd Boba je radio u klinici Dragiša Mišović, a Ana igrala na scenama prestoničkih pozorišta. Prvi put na velikom platnu pojavila se u ostvarenju “Kad porastem biću Kengur”. Igrala je i u filmovima “Klopka” i “Sutra ujutru”, serijama “Mile protiv tranzicije” i “Ranjeni orao”, a poslednja ovdašnja predstava joj je “Antihrist” Andraša Urbana u Bitef teatru. – Zapalili smo zajedno. Boba je dao znak za pokret. Bilo nam je odjednom nepodnošljivo. Beograd je bivao sve manji za nas. Perspektiva nam je izmicala iz ruku stalno. Ni on ni ja nismo mogli da se bavimo svojim poslom onako kako smo jedino želeli. Sloboda se svodila na stan u kom smo živeli i na neke naše ljude. Hteli smo da živimo i uživamo, a ne da preživljavamo – kaže Ana. Posle duge potrage Slobodan je dobio posao u Bremenu. – Prvi dan u tuđini bio je oblačan, naravno. Bio je maj, ali je padala kiša. Boba je već bio ovde, a mene i psa Mileta dovezao je moj brat. U kući smo imali samo dušek za spavanje. To je bilo to. I bili smo srećni. Bili smo zajedno. To je bilo najvažnije. A i dušek je bio vrhunski. U emigrantskom životu nema nekog glamura. Nema crvenog tepiha, niko te ne čeka raširenih ruku. Moraš da se dokazuješ iz početka, da napraviš svoju mrežu ljudi i opcija. Ali niko te ne sapliće. Sve je na tebi, na tvojoj ambiciji. Ceni se ono što umeš i znaš. To nam izuzetno prija. SNAŽNA ŽENSKA Ana je na svom fejsbuk profilu delila sa prijateljima vesele emigrantske slike. Ostala je u drugom stanju, pravila je otisak svog stomaka pred porođaj u gipsu, zezala se. Mladi bračni par jedva je čekao da njihov život dobije novu dimenziju. – Trudnoća je bila romantična. Bila sam zgodna trudnjača sa lubenicom. Kućili smo se i ja sam intenzivno učila nemački. Onda se mesec dana posle porođaja nije oglašavala, da bi odjednom pored slike bebe osvanuo status: “Vida Sepe je tačno mesec dana sa nama. Vida ima Daunov sindrom i čeka je operacija srca. Vida je hrabra i snažna ženska. Naša Vida gleda zvezde.” – Kad se Vida rodila, bili smo zbunjeni. Posle prvog šoka i vesti da pored dijagnoze Daunovog sindroma ima i ozbiljan problem sa srcem, oboje smo počeli da tonemo. Bili smo uplašeni. Nismo znali šta treba da se radi. Tada smo bili brutalno iskreni jedno prema drugom. To nas je još više ujedinilo. Drugačije ne bismo opstali. Sve smo govorili jedno drugom. Ali baš sve. Naši roditelji, koji su se sabrali brže od nas, bili su s nama sve vreme. Moj brat je odmah došao. Moja kuma se nacrtala u našem stanu. Bobu je drug iz klupe zvao svaki dan. Samo njih dvojica znaju šta su pričali satima, a Bobu su ti razgovori vraćali u život. Bila je gužva i emocije su bile pomešane. S jedne strane želiš da budeš sam, a s druge je veoma važno da se ne osećaš usamljeno. Taj prvi Vidin mesec bio je najintenzivniji period u njihovim životima. – Počela je borba za njeno zdravlje. Čekali smo operaciju srca, pokušavali da razumemo šta se događa i šta treba da radimo. Sticajem okolnosti shvatili smo koliko imamo prijatelja. Nemamo ih mnogo, ali barem znamo ko su i da se mnogo volimo. Kao i da imamo snažnu i divnu familiju i da ćemo sve uraditi za našu Vidu. I da ćemo da idemo na more kad sve prođe. Usledilo je veliko spremanje života. Prioriteti su se posložili sami od sebe. Postali smo roditelji. Tim. Porodica. To je uradila Vida. Takva drugačija i posebna napravila je od nas porodicu. Nije lako suočiti se s činjenicom da ti je dete drugačije. A još je teže kada nema podrške. Kod nas, na primer, ljudi misle da kada rodiš dete sa Daunovim sindromom ne treba da ti čestitaju. Nemci čestitaju i dolaze da upoznaju bebu. I ponude se ukoliko je potrebna neka pomoć. A kada rodiš drugačije dete, ne treba ti tešenje. Treba ti podrška. Osim podrške, Ana napominje da je ključno i obrazovanje. – Internet. Knjige. Morali smo da se upoznamo sa Vidom. Nismo znali dovoljno i samo smo čitali. To nije jednostavno, ali je neophodno. Neznanje je problem. I to što se neguje. Čitali smo blogove, gledali filmove, dokumentarce. Shvatili smo da nismo jedini. Usput, Vida nam se uvlačila pod kožu i stvari su polako dolazile na svoje mesto. Zaljubili smo se u nju. Ne bismo je menjali ni za šta na svetu. Baš takva kakva jeste ona je magična. OZBILJNA EKIPA Vida je, sudeći po fotografijama i utiscima onih koji su je upoznali, jedna radoznala i mila devojčica koja polako, ali sigurno počinje da uživa u bezobrazlucima. Neposredna je, neodoljiva, šarmerka. – Pored toga, ona je u ozbiljnom fizičkom i intelektualnom programu. I to je tako od njene osme nedelje života. Vida Sepe ozbiljno trenira. Vrlo smo ponosni na njen trud. Ona je najhrabrija osoba koju poznajem. Taj Vidin program zove se “Doman metoda”. – To je program koji roditelji sprovode samostalno sa decom kod kuće. Smatra se da su baš oni najviše motivisani za napredak svoje dece, da ih najbolje poznaju sa svim njihovim specifičnostima. Zato se roditelji osnažuju i daju im se znanje i alat za rad sa decom. Ovaj program uključuje ishranu i fizički, taktilni i intelektualni aspekt. Vida trenira od osme nedelje života. Nikad nije suviše kasno niti suviše rano da se počne. Rana stimulacija je, to kažem iz iskustva, veoma moćna stvar. I naravno ne tiče se samo dece koja imaju neka oštećenja. U međuvremenu, Vida je dobila mlađu sestru Zoe i njih dve su sada ozbiljna ekipa. – Zovemo ih Magična i Talična. Vida je Magična. Baš jeste. Razoružava nežnošću i osmehom. A Zoe je Talična jer ima Vidu za sestru – kaže kroz smeh ova talentovana glumica. Ana i Boba su se upravo vratili iz Belgije, iz Briža, i bilo im je divno uprkos činjenici da su sve vreme gurali dvoje kolica i vodili pse sa sobom. Sada se spremaju za Prag, pa dolaze u Beograd, a devojčice su rezervisale i kupanje na Majorki. Ana jedva čeka da ponovo počne da radi. – Morala sam da odbijem nekoliko sjajnih ljudi i ponuda jer ili mi je stomak bio do zuba, ili je beba bila previše mala. Ali sad sam tu. Vreme je da se život vrati u pravi ritam. Osećam da će se uskoro desiti neke sjajne stvari. Dok razgovaramo, Ana je upravo pročitala vest da je ovde pretučen otac devojčice sa Daunovim sindromom zato što je zamolio nekog da se skloni sa parking mesta za invalide. “Pretukli ga ladno”, kaže u neverici i nastavlja: – Roditelji dece koja imaju neki problem jesu jaki ljudi, posebno u Srbiji. Oni nemaju sistemsku podršku i moraju svaki dan da se susreću sa svim mogućim problemima, potpuno sami. Uz to, moraju da budu uz svoju decu jer sistem uglavnom nema nikakvo ili nudi loše rešenje. Zato je vrlo glupo da na sve što prolaze treba još i da se nose sa čudnim i pretećim pogledima u autobusu, na ulici, u parku, u radnji, u domu zdravlja. Da čitaju jezive komentare ispod slike svoje dece koju su objavili na nekoj društvenoj mreži. U Nemačkoj je stvar potpuno drugačija. – Moram da priznam da sam srećna što Vida ne zavisi od sistema u Srbiji. Ona je ovde apsolutno prepoznata od svih institucija koje su joj potrebne, i što je podjednako važno, od običnog sveta. U tramvaju, na igralištu, u restoranu, nikada i nigde se nisam osetila čudno. Naprotiv. Osećam se vrlo dobrodošlo sa svojim detetom. Važno je i to da Vida ide u jaslice i tamo ima drugare. To su integracione jasle i u svakoj grupi je jedno dete koje je iz nekog razloga drugačije. To obdanište tako funkcioniše trideset godina! To se zove svest društva. To je prava briga za one koji mogu i treba da budu deo društva. Na nama je samo da im stvorimo uslove u kojima će moći da zablistaju i obogate naše živote, a i da sami budu srećni. Da se osećaju dostojanstveno, jer ko smo mi da njima, o kojima nemamo pojma, to oduzimamo. Volela bih da moja Vida sama šeta Beogradom i da ja o tome ne moram da maštam. Ali ovakav Beograd je opasan. Strašno je da ljudi kriju svoju drugačiju decu, da se ti klinci smeštaju u institucije pod ključem. Strašno je da grad Beograd ukida finansiranje stanova za stanovanje uz podršku i da sve počiva na angažovanju roditelja. A najstrašnije je ako mi našu decu, kada nas pitaju o drugačijoj deci, ućutkujemo i na kraju ostavimo bez odgovora. Onda nema nade. Naučite svoju decu da poštuju različitost. Ohrabrite ih da upoznaju drugačije. Ana je povodom Dana osoba sa Daunovim sindromom, 21. marta, objavila video u kome, između ostalog, kaže: “U Srbiji ljudi kriju drugačiju decu… Nemoj da okrećeš glavu… Daunov sindrom nije bolest… Zato, druže, nemoj da si cava.” Neposredno pre toga postavila je plakat na kome piše: “Budi miran, to je samo jedan hromozom više.” Sada ima potrebu da kaže još nešto: – Možda je neko ko ovo čita upravo dobio drugačije dete. Mi mu porodično čestitamo i cmačemo bebu! Bravo, mama! Svaka čast! Tata, čestitamo ti! Iako je na početku teško, baš teško, biće sve okej. Biće divno. Uživaćete u svom detetu skroz-naskroz. Volećete se kako niste znali da je moguće. Držite se zajedno. Volite se! izvor