Претражи Живе Речи Утехе

Piše, Momčilo Ćupić Poštovani vladiko, već neko vrijeme moja malenkost kani da Vam se obrati. Savjest roditelja troje djece i đeda devetoro unučadi, kopka mi dušu i ne da mi da dalje ćutim. Cio radni vijek sam odradio u MUP RCG, a penzionisan sam kao inspektor ANB u Podgorici. Za sebe mislim da sam uzoran građanin, roditelj, suprug, đed. No, budućnost mojega potomstva i njihovu bezbjednost onespokojavate upravo Vi, svojim nepromišljenim djelovanjem. Zbog toga sam odlučio da Vam se lično obratim i da Vas ponizno molim da, u ime budućih pokoljenja, konačno prikočite. Manipulisanje polupismenim stanovnicima može samo da nam donese još jedan građanski rat na Balkanu. Od njega koristi mogu imati samo ratni profiteri, a mi pošteni ljudi možemo, ne daj bože, samo da imamo patnju, pogiblju, siromaštvo, hiperinflaciju i sve ono što su nam donijeli prethodi ratovi. Ne postoji nijedan razlog koji može biti vredniji od mira, pa Vas molim da se pridružite misiji njegovog očuvanja. Na taj način ćete me ubijediti da volite boga i da širite ljubav na zemlji u njegovo ime, što bi trebalo da Vam je zadatak broj jedan. Mi smo božiji ljudi, zvali se Crnogorci, Srbi, Bošnjaci, Albanci, Hrvati i imamo pravo da ravopravno i normalno živimo u Crnoj Gori. Svi bi mi trebalo da budemo jednaki pred bogom i svi smo građani kojima Ustav Crne Gore garantuje jednaka prava. Svi treba da se borimo da ova prava budu poštovana. To što sam ja po nacionalnosti Crnogorac, a Vi Srbin, to su naša intimna osjećanja, i nemamo pravo pred bogom da jedan drugoga nipodaštavamo i osporavamo, ako jesmo božiji ljudi. Nas upravo to što smo božiji ljudi zbližava, ujedinjuje i u uvodi u društvo ravnopravnih građana, što nam i ustav garantuje i ne mogu da shvatim u čemu je Vaš problem. Doveli ste Crnu Goru na prag građanskog rata, podjelom i sukobljavanjem Srba i Crnogoraca, ali ako nijeste to još shvatili, bog je poslao koronu u misiju mira. Molim Vas da to ozbiljno shvatite, jer on ne prašta bogohuljenje od tako visokih njegovih sljedbenika. Prizmeni materijalni problemi ne spadaju u Vaš opis posla, ne zaboravite na to, jer Vi ćete uskoro na ispovijed pred njega. Ostavite državu da obavlja dužnost iz njene nadležnosti, a Vi se bavite ljudskim dušama, ukoliko želite da opravdate funkciju koja Vas je zapala. Ako se malo zagledate u svoju dušu i analizairate rezultate svoga djelovanja u prošlosti, možda izađete iz još jedne stranputice. A na stranputicama ste bili stalno. Dokad više?! I sami znate, ako Vam mržnja nije zaslijepila oči, da su naše svetinje zidali naši preci, da niko nije na mobu dolazio iz Srbije. Moguće da je neki zidar dolazio za nadnice, ali im to ne daje pravo vlasništva. Sve što se nalazi na teritoriji Crne Gore je vlasništvo države Crne Gore. Tako je vazda bilo i tako će biti zauvijek. To pravo vlada u svim državama planete zemlje i tako će biti dok god ona postoji, hvala bogu! Da nijeste ovako zastranili, ja sam se nosio mišlju da se obratim predsjedniku Crne Gore, sa kojim se još nijesam lično upoznao, i da mu predložim da Vas na mjesto prvoga vladike obnovljene crkve u Crnoj Gori. Jer, smatram sam da je ljudski griješiti i da bog prašta. Međutim, kada sam vidio do koje mjere ste spremni da idete i dovodite u pitanje mir u Crnoj Gori, da ugrožavate živote njenih građana, već sam počeo da se hladim. Posebno sam šokiran kada sam čuo na televiziji da ste prijetili obnavljanjem litija poslije korone. Vjerujte da ste me potpuno razočarali i da sam počeo da brinem za Vaše mentalno zdravlje. Podsjetiću Vas na to da u Crnoj Gpori žive širokogrudi narodi Crnogorci, Srbi, Bošnjaci, Hrvati, Albanci. To je prava niska bisera. Ovako plemenitu ogrlicu ne posjeduje nijedna država na planeti. Njegujmo je, čuvajmo i ostavimo ovako blistavu da sija i našim potomcima, vječno. To je naše najveće bogatstvo koje smo do sada gajili i nemojte da nam ga oprljate zbog prizemnih, sitnosopstveničkih interesa. Ako boga znate! (Autor je penzionisani inspektor Agencije za nacionalnu bezbjednost) Molim Vas, vladiko, da prikočite! - CdM WWW.CDM.ME Piše, Momčilo Ćupić Poštovani vladiko, već neko vrijeme moja malenkost kani da Vam se obrati. Savjest roditelja troje djece i đeda devetoro unučadi, kopka mi dušu i ne da mi da dalje ćutim...

Kao sto naslov teme kaze ovde mozete postaviti bilo sta (posto je podforum razbibriga ) sto je ostavilo najaci utisak na vas tog dana. Pa izvolite

Jako zanimljiv članak i eksperiment. No ja sam ovo isto primetio ne samo kod dece nego i kod odraslih. Eksperiment u kojem su tinejdžeri 8 sati bili bez telefona i interneta duboko će vas šokirati | Luftika LUFTIKA.RS Često čujemo da današnju decu treba previše animirati, što za rezultat ima njihovu nesposobnost da se pozabave svojim...

Pozz svima, mozda iz naslova bas nije jasno o cemu sam mislila da pisemo ovdje, pa cu pokusati da objasnim. Pretpostavljam da vecina vas zivi u svijetu, ima posao, porodicu i milion stvari za brinuti...pa kako usaglasiti sve to sa duhovnim stvarima? Idete li na Liturgije? Koliko cesto se kuci molite? Kad ste zadnji put nekome pomogli? Za nekoga se pomolili? Imate li duhovnika? Koliko ste spremni na poslusanje njemu ako ga imate? Citate li duhovne knjige? Slusate li crkvenu muziku? Idete li na poklonicka putovanja? I radite li jos nesto pored ovoga da bi sebe usavrsili u duhovnom? Nemam namjeru da zadirem u intimu, mozemo i uopsteno o tim stvarima. Ako ima slicna tema izbrisite, nisam bas sve pregledala.

"NEMA VEZE ŠTO MI JE KOSA OPALA, BIĆU JA PONOVO ZLATOKOSA" Reči malene Helene koja se bori protiv opake bolesti i njene majke DIRNUĆE VAS U SRCE FOTO: PRIVATNA ARHIVA "Nema veze što mi je kosa opala, porašće, pa ću ponovo biti zlatokosa". Ovo je mala heroina Helena Gavan (4) iz Foče, koja je u svojoj borbi protiv opake bolesti ujedinila Srbiju i BiH, rekla mami nakon prve hemioterapije u Parizu, nakon što je munjevitom akcijom dobrih ljudi ove dve zemlje prikupljen novac za njeno lečenje. Pred njom je danas druga terapija, a narednih šest meseci sledi teška borba, za koju su Helenini roditelji sigurni da će izaći kao pobednik. - I ne pomišljam da bi moglo da bude drugačije. Ovu bitku dobijamo! - reči su Katarine Gavran koja već mesec dana, zajedno sa suprugom Radovanom, bdi nad svojom zlatokosom ćerkicom u bolničkoj sobi u Parizu, gde se mala Helena nalazi na lečenju. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Helena Gavran i njena mama Katarina Sa nepune četiri godine, Helena Gavran iz Foče trenutno bije najvažniju i najtežu životnu bitku. A njenoj porodici život se preokrenuo ovog leta, kada je, do tada vesela, živahna i nasmejana devojčica počela svakodnevno da povraća, bude pospana, razdražljiva, ljuta, odbijala je da jede... Taj 17. avgust ova porodica zauvek će pamiti, na žalost, po lošim vestima - devojčici je dijagnostikovan hidrocefalus, a onda i maligni tumor na malom mozgu. Posle prvih operacija u Beogradu, ispostavilo se da je Heleni hitno potrebna pomoć za dalje lečenje u Francuskoj. FOTO: PRIVATNA ARHIVA / RAS SRBIJA Ova riđokosa devojčica uvek je bila vesela, nasmejana i vrlo radoznala Munjevitom brzinom u Srbiji i BiH odjeknula je vest da je za Helenino lečenje na klinici "Gustav Rosi“ u Parizu neophodno 545.509,40 evra, te su udruženim snagama dobri ljudi iz ove dve zemlje uspeli da skupe novac i pomognu nastavak lečenja ove riđokose lepotice. Sa svojim roditeljima Helena je tako već gotovo mesec dana u Parizu, a nakon prve hemioterapije danas sledi nova. Njena mama Katarina Gavran smogla je snage da ispriča za "Blic" kako je mala Helena i kako izgleda njihova borba. Svakodnevne injekcije - Helena se sada dobro oseća. U početku joj je bila loša krvna slika, zbog čega je svaki dan morala da prima injekcije za leukocite kako bi nastavila sa terapijama. Zahvaljujući tim injekcijama krvna slika se brzo popravila. Poslednjih dana bolje jede, raspoloženija je, evo sad baš pakuje svoje stvari jer uskoro idemo u bolnicu. Ukoliko sve bude u redu danas bi trebalo da primi drugu hemioterapiju - ispričala je juč "Blic" Katarina. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Helena je trenutno sa roditeljima u Parizu, uspešno je prebrodila prvu hemioterapiju i sledi joj još pet Majka ove riđokose lepotice svesna je da pred njima težak period, ali se ona i suprug trude da ne razmišljaju o tome šta dolazi, već da dan za danom prebrode. Dva meseca neće smeti da izađe iz sobe - Lekari su nam rekli da bi lečenje u Parizu trebalo da traje oko šest meseci. Na svaki 21 dan radi se nova hemioterapija, a Heleni je određeno šest takvih. Rekli su nam da će prve tri biti nešto blaže, dok je druga polovina znatno komplikovanija. To podrazumeva ostanak u bolnici, boravak u sterilnoj sobi pod maskom ceo dan i tako čitava dva meseca- priča nam ova hrabra majka i nastavlja: FOTO: PRIVATNA ARHIVA - Sigurno je da će to biti naročito težak period za nju, kao i za nas jer tada roditelji mogu samo preko dana da ostanu. Noću je zabranjeno zbog toga što maske moraju da se menjaju na svaka dva sata, te lekari ne dozvoljavaju da se rizikuje u slučaju da roditelj zaspi i ne promeni masku. Trudimo se da ne razmišljamo o tom periodu. Malena Helana, kako nam keža njena majka, nije svesna težine borbe koju trenutno vodi. Odlazak u bolnicu objasnili su joj rečima: "To je samo zbog virusa koji će brzo proći". - Svesna je ona da se nešto dešava, ali joj mi ne pričamo o kakvoj bolesti je reč. Svakodnevno me pita kada će da ide njenoj staroj kući, sve joj nedostaje, njene mlađe seke, baka, drugari... Mi kažemo uskoro i da će sve ovo brzo da prođe - navodi Krstina. Reči deteta od kojih ti kreću suze... FOTO: PRIVATNA ARHIVA Helena Gavran Nakon prve hemioterapije Heleni je opala kosa, ali je njena majka našla način da joj i to ne predstavi kao nešto strašno. "To je trenutno moderno u Parizu", priča joj majka, kako bi devojčica lakše podnela novonastalu situaciju. - Rekla je: "Nema veze, onda ću biti moderna. A ionako će kosa brzo da mi poraste pa ću opet biti zlatokosa". Ma ona je nestvarno hrabra, baš smo juče suprug i ja komentarisali koliko se promenila nakon ove nevolje koja nas je zadesila, toliko je sazrela iako ima malo godina - primećuje Katarina. Hrabrost je Helena očigledno nasledila od roditelja, koji se lavovski bore pred najvećim životnim iskušenjem, jer kako kažu, u ovoj situaciji nema izbora, samo borba. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Osmeh je Helenino najjače oružje - Uvek smo mislili da su tako teške životne situacije daleko od nas. Znate ono, nema šansi da se to nama desi... Pre ovoga nismo ni znali šta smo sve spremni da podnesemo. Suprug je možda jači od mene, ali to je valjda normalno. Nema predaje i nema nazad. Borimo se svaki dan, i kao što je prošla prva terapija, tako će i druga, pa treća i sve do pobede! Kao što Heleni kažem: "Sve će ovo proći", to upravo svakodnevno govorim i sebi - iskrena je Helenina mama. Kad dobri ljudi postoje sve je neizmerno lakše Ona ističe da nisu verovali da će velika suma novca za Helenino lečenje biti skupljena, a još manje tolikom brzinom. Dobrih ljudi ima, kaže, a osim što im je neizmerno zahvalna na materijalnoj pomoći, naročito je dirne svaka poruka podrške koju kroz suze čita. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Od rođenja njene nebo plave okice su njen zaštitni znak, kao i njena prelepa riđa kosica - Zaista ne postoji reč kojim bih mogla da izrazim zahvalnost svim dobrim ljudima iz Bosne i Hercegovine i Srbije koji su skupili novac za Helenu. Koristim priliku da se zahvalnim i svim divnim ljudima koji mi pišu putem društvenih mreža. Dnevno mi stigne više od 50 poruka i trudim se da svima odgovorim. Kada Helena zaspi, ja ih čitam i, verujte mi, suza suzu stiže - naglašava Katarina. Život u Parizu je skup, ona i suprug ne govore francuski jezik, a koliko ima dobrih ljudi govori i to što im je jedan čovek prepustio stan da u njemu borave dok su na lečenju, a koji se nalazi pet minuta od bolnice. - To nam neizmerno znači, jer ne znam kako bismo mogli drugačije da finansijski da izdržimo, s obzirom na to da ovde stan ne možete pronaći ispod 800 evra mesečno. Osim toga, neizmerno smo zahvalni i jednom našem mladiću koji ovde studira, a koji se ponudio da pomogne u komunikaciji sa bolnicom - navodi majka Katarina primere kako sve ima dobrih ljudi. Preostali novac biče preusmeren za lečenje druge dece Malo ljudi zna da mnoge kontrole, kao i injekcije za leukocite koje malena Helena dobija nisu uračunate u ukupan iznos treba da se uplati do kraja novembra. Roditelji se nadaju da će prikupljenim sredstvima moći da pokriju troškove, a sve što bude izvan toga biće preusmereno na drugu decu koja su bolesna. - Iz iskustva drugih roditelja čuli smo da se neretko na fakturu dodaju razni drugi troškovi. Nadam se da ćemo uspeti sve da uplatimo. Videla sam da i dalje pristižu poruke za Helenu na devizni račun fondacije. Hvala svima, još jednom, sve što preostane biće preusmereno na drugu decu. Takođe, saznala sam da su mnoge samostalne organizacije organizovale koncerte za Helenu, s obzirom na to da je novac prikljupljen i to ćemo preusmeriti na druge - kaže nam ova hrabra majka.Kako nam je rekla, trenutno se u istoj bolnici leči i malena Petra Đorđević, koja nakon prvog dela terapije koje je primila u Beogradu, nastavlja borbu sa malignim tumorom u Parizu. - Helena i Petra su postale najbolje drugarice. Prija im vreme koje zajedno provode, jer sa ostalom decom koja su na lečenju ne mogu da se druže zbog jezičke barijere. U bolnici organizuju predstave i zabavu za decu, ali Helena i Petra ne razumeju jezik pa im je to otežavajuća okolnost. Proteklih dana smo uz dozvolu lekara provodili vreme napolju u parku, sve ono što Helena inače voli i radi kod svoje kuće - kaže ona. Kao što je trenutno njihov jedini izbor ova borba, tako je i pobeda jedini njen ishod. Ni mi ne pomošljamo da može da bude drugačije.

"Ne zanima me politika" - rečenica je koju čujem barem pet puta dnevno, od raznih bitnih i nebitnih persona, često u doba izbora ili običnih dnevnopolitičkih komešanja. Ojačana dodatnim "Svi su oni isti" ili još radikalnijim bojnim pokličem "Mrzim sva ta ..." ova krilatica više liči na otrcanu frazu za skrivanje odgovornosti, nego na odraz nekog buntovnog, anarho-lifestyla. Davno je Aristotel opisao čoveka kao zoon-politikona, politično i državotvorno biće; tu ljudsku komponentu i njen potencijal još je smešnije negirati danas, u našim okolnostima, kada živimo u društvu gde je sve ne samo politično već i žestoko politizovano. Da, to su dva vrlo različita pojma. Počnimo od zdravstva, prosvete, javnih i privatnih preduzeća, pravosudnog sistema, verskih zajednica, ministarstava ... svuda nalazimo primere (van)stranačkih, porodičnih, etnoreligijskih, tajkunskih i raznih drugih parazitskih struktura i lobija, od kojih svaki gleda da "progura" svoj interes i cilj, često na štetu institucije u kojoj deluje i njenih korisnika. Svi se za nešto pitaju, osim uposlenika i konzumenata, koji su prvi pozvani na to. Radnici, poljoprivrednici, deca, trudnice, socijalno ugrožena lica, pripadnici manjinskih zajednica, oni su bez zaštite i prava glasa, prinuđeni da trpe razne manipulacije i zloupotrebe položaja od strane onih "odozgo". Paradoks je da upravo u tim slojevima društva, i to mahom među mladima, raste taj "ko ga j..." diskurs, kao neka vrsta mirenja sa sudbinom. Razume se, lako je izraziti želju da se stanje promeni na bolje. Želja i volja su dve različite stvari: od želje nam krene voda niz nepce pri pomisli na sladoled u kornetu: ali, napolju je vrućina, treba se otrgnuti od ventilatora i prepešačiti do poslastičarnice. Banalno, ali tačno. Želja nije ono što čini poteze i donosi odluke - to je volja. Stav, konstanta, crvena linija preko koje se ne ide. Da, ako želim sladoled, kupiću ga od svog džeparca. To podrazumeva preuzimanje odgovornosti. Jer, džeparac je valjalo i zaraditi ... (ILUSTRACIJA: Flickr) A svest? Svest, to je budnost i spremnost - senziblitet. To bi onda bilo - ustaćeš da kupiš sladoled, ali onaj voćni. Logično, jer si alergičan na laktozu. Dakle, ti znaš šta želiš; ukoliko i voliš voće, onda ta spoznaja nije samo na racionalnom planu, ona je deo tvog podsvesnog osećanja. I da ne bi radi toga posegnuo/la za krađom bratovog džeparca, ili sladoleda iz poslastičarnice, u tvom umu postoji ladica sa savešću. Savesna osoba je osoba koja preispituje svoje postupke, osoba sa kodeksom. Onda se opet vraćamo na odgovornost ... zašto sve ovo govorim? Pa, čovek koji želi da bude deo civilizovane zajednice (a svaki je rođen takav) mora da se vodi ovim načelima. Naravno da biti odgovoran građanin ne znači biti fanatik koji se golih prsa baca u požar, žrtvujući sve što ima (svoju individualnost) verujući da će njegovoj državi, narodu, naciji i čemu god sutra možda biti bolje; a još manje biti slepi proždrljivac koji uništava sve što mu padne šaka zarad ličnih apetita i interesa. To su dve otrovne krajnosti, a istina je na sredini (i lepa je): odgovoran građanin jeste ličnost, individua, slobodan čovek svojih briga, strepnji i želja. Ali, odgovoran građanin svestan je da svoje ciljeve ne može ostvariti sam i izolovan već kao deo zajednice ravnopravnih pojedinaca, ne ugrožavajući pritom prava i posebnost drugih i drugačijih. Tim pre što pomenuta "herojska žrtva" često nije ništa drugo nego laž i obmana vladajućih, upakovana u neki zapaljivi, kvazimoralistički mit čija su cena održanja - ljudski životi. Dulce et decorum est pro patria mori - kazuje stara latinska sentenca, toliko dugo vremena neupitna - sve do užasa Prvog svetskog rata. Na osnovu tog iskustva, engleski pesnik Vilfred Oven 1920. godine opisao ju je kao "the old lie", staru laž. Time se završila upotreba ove poslovice u svom suštom značenju, na spomenicima i slavolucima: postala je predmet ismevanja i alat antiratne kritike. Kao što bi to, uostalom, uradio svaki savestan i odgovoran građanin, posle svedočenja onome što se u ime i sa njegovom patriom dogodilo. Nije Oven bio dezerter koga je briga bilo za domovinu; razočarani vojnik napisao je ove reč iz lične odgovornosti i humaniteta. Pravi patriota uvek je kritički nastrojen, uvek proverava i jasno rasuđuje lica i događaje. Oni ga se tiču, što zbog odgovornosti prema državi i kolektivitetu, što zbog svesti o vlastitoj sudbini. U tome je svrha građanskih prava: prava nisu samo privilegije poklonjene za uživanje, prava više nego išta obavezuju. Mislim da bilo daleko korektnije pravo glasa nazvati obavezom glasa. Štaviše, mislim da je to, sada i ovde, nužno. (FOTO: Wikipedia / Autor nepoznat) A da ja vas nešto pitam? - da, to je ona magična replika, kec iz rukava koji zna da preokrene tok rasprave. Original potiče iz filma "Kad porastem biću kengur", a u skorije vreme (re)aktuelizovao ju je Aleksandar Vučić, predsednik Republike Srbije, u pokušaju da se "odbrani" od nezgodnih novinarskih pitanja. Vučić i njegova vlast inače su skloni manipulacijama i demagogiji u sličnom maniru: jedan od tvrđih režima na zapadnom Balkanu, o čijoj su medijskoj cenzuri pisali i značajni zapadnoevropski listovi, ponaša se kao da je on taj koji je pod tiranijom opozicije i slobodnih medija. Međutim, kada se preusmeri, sam koncept pitanja uopšte nije loš. Budimo iskreni: vladajući slojevi svih postjugoslovenskih zemalja održavaju se na vlasti raznim oblicima isključivog populizma i polarizacije među građanima, plašeći javnost spinovima i postavljajući pred nju lažne dileme: izdajnici ili patriote, Kosovo ili EU, referendum ili propast RS-a, treći entitet ili Komšić itd. Na taj način, političari peru svoju odgovornost za lične postupke: "Glasali ste za mene da vas čuvam i branim od onih drugih, sada me trpite, mene i režim mojih poslušnika." A da mi vas nešto pitamo? Odgovorni, svesni, savesni i voljni građani i građanke Bosne i Hercegovine, Srbije, Hrvatske, Crne Gore i Kosova ... narode Balkana: - da li želiš da budeš pijun i ovca medijske mašinerija kiča i propagande, da budeš obmanut, vezanih ruku i izopšten iz svetskih tokova u močvari žute štampe i cenzure javnog servisa? - da li želiš da, gde god da odeš, budeš kriv i odgovoran za ubistva, silovanja, etnička čišćenja, ratne zločine, zverstva ili genocid koji su počinili neki ljudi ili institucije tvoje države ili naroda? - da li želiš da tvoja deca, dečaci i devojčice mrze i budu predmet mržnje samo zbog imena sa kojim su rođeni i koga nisu mogli birati, da ne vide ni "tuđa" mora ni "tuđe" gradove, ne upoznaju svoje vršnjake? - da li želiš da ista ta divna i talentovana djeca, budući lekari, učitelji, profesori, inženjeri, umetnici, piloti i sportisti plodove svoje mladosti potroše hiljadama kilometara daleko, kao radna snaga u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj? - da li si spreman da sve što si generacijama gradio: toplotu, obrok i krov nad glavom predaš u ruke dokazanim kriminalcima, prevarantima i ratnim profiterima? - da li si spreman da, zarad lažnih etnonacionalnih, šovinističkih i plemenskih narativa žrtvuješ i sebe kao pojedinca, i svoje najmilije, i društvo, i državu, svaku tvoju sigurnost i svoje mesto pod suncem? - da li si sposoban da opstaneš u sistemu partokratije po principu "ili se pokloni ili se ukloni"? - da li želiš da ostaneš usamljen na večnoj periferiji Evrope kao otpadak neuspele i nedovršene tranzicije, iščekujući poziv iz ambasade ili poziv za regrutaciju? (ILUSTRACIJA: Pixabay) Naravno, niko od vodećih regionalnih političara vas/nas neće ovo pitati. Zašto da voljno slome poluge svoje moći? Svetini je najlakše živeti u strahu od zavere ovih ili onih, bilo da je reč o Turcima, komunistima, Šiptarima ili NATO-u, grmeti protiv MMF-a i Novog svetskog poretka iz raznih pripizdina i vrleti istovremeno ćuteći o korupciji i nepotizmu u lokalnoj samoupravi. Hleba i igara nikad dosta ... tako se vlada plebsom. Još je lakše odmah po rođenju, po mogućnosti u kasnom pubertetu, na prvi pogled tragikomične političke scene odmah reći: "Šta me briga, ko ih šiša, mene to ne zanima. Mene politika ne zanima. Prezirem je, jasno?" Građani i građanke, pogotovo vi koji se hvalite da prezirete politiku: lako jeste, odgovorno nije. A buntovno - još manje. Vi ste ti koji ste oslonac loših, korumpiranih i banditskih vlasti. To što zovete politikom je vaša odgovornost. Ne samo prema vama samima, već prema društvu, porodici, prijateljima, deci. Vi ste ti koji u svakoj krizi režima svojom arogantnom pasivnošću date mu vreme za predah i oporavak. A da ja vas nešto pitam? Postavite sebi onih osam pitanja i razmislite: ukoliko su vaši odgovori potvrdni, slobodno se prepustite stanju u kome se nalazite. Ukoliko, pak, nisu - moraćemo zajedno na njih odgovoriti. U tome je problem svake revolucije: čim tiranija padne, revolucionari se pokoškaju između sebe, bilo zbog interesa ili ideoloških razlika. Zato je, pored pasivnosti, jednako neodgovorno - biti protiv bez svesti i vizije kakav je novi sistem koga želiš i svet kakvom težiš. Zato nam valja početi od one Hegelove: "Kada izvršimo revoluciju u carstvu naših predstava, onda ni stvarnost neće odoleti". To znači: propituj, pitaj - to ti je pravo i obaveza - ali pre toga, budi uveren da znaš tačne odgovore. Budi odgovoran, prema sebi i drugima. To nije populizam ... to je krik savesti.

Neki ljudi vas ne cijene, sve dok ne odete. Kada im više ne budete davali podršku, koju su prihvatali kao dužnost, kada im više ne budete pisali prijatne sms poruke, koje su ignorisali, kada ih više ne budete sretali raširenih ruku svaki put kada pokucaju na vaša vrata usred noći i kada više ne budete čekali njihov poziv. Neki ljudi ne shvataju koliko ste ih jako voljeli, sve dok ne mogu da nađu nekog drugog ko bi ih volio isto toliko jako. Kada ne mogu da nađu nekoga ko bi volio sve ono što su i kakvi su, ko bi ih gledao bukvalno kao da su jedini, ko bi im omogućio da se osjećaju kao kod kuće - bezbjedno i zaštićeno od haosa cijelog svijeta. Neki ljudi će pokušati da zadobiju vašu pažnju tek tada kada prestanete da im je ukazujete. Kada prestanete da lajkate sve njihove postove, zovete usred dana da kaže kako ih jako volite, kada prestanete da im kupujete sitnice, koje su spomenuli u slučajnom razgovoru, i kada prestanete da ostavljate sve i žurite da im pomognete, kada im je potrebno.

Pomaže Bog časni Oci braćo i sestre u Hristu! Želim da vam se obratim pismenim putem na ovaj način . I zavapim iznesem svoju životnu priču i nemoć moju da bilo šta da promenim. Mi smo petočlana porodica,koja živi trenutno u Selu Mramor okolina Niša ja neznam ja neznam Bog zna zašto mi ne samo da smo težak socijalni slučaj,mi nemamo nikakve trenutno izvore prihoda. Podstanari smo pod tudjim krovom ovo je mesec Oktobar leta Gospodnjeg,svaki mesec je kritičan i ako ne platimo račune i obaveze koje stižu mi smo na ulici, A zima je na pragu. I nemamo novčanih sredstava za životnu egzistenciju . Bogu hvala bilo je braća i sestara koji su nam pomogli,da preživimo uz Božiju pomoć ,posao naći je nemoguće kako dalje? Ljudi koji su u Gradskoj Vlasti nemaju sluha da čuju ali i ne vide,bili smo u tako teškom položaju da smo porodično proveli 3dana pod vedrim nebom na ulici u Nišu ,teška životna situacija . Sada je sa nama i ćerka Andjela koja je u Blagoslovenom stanju ,i ćerkicu koja ima 3 godine ,mi smo je prihvatili jer je preživela nasilje u porodici i sa prvom trudnoćom i sada sa drugom,ima loš brak,ustvari više i nema braka. Nema nikakve prihode ,preživela je batine, maltretiranje, i teške stesne situacije poniženja kao majka i žena. Razumite težinu mog problema . PODIŽEM GLAS I APEL NA SVE HUMANE LJUDE I LJUDE KOJI ŽIVE PO JEVANDJELJU I LITURGIJSKIM ŽIVOTOM I LJUDE DOBROG SRCA I MILOSTIVOG OVO JE GLAS MOJE PORODICE DA SE ZBRINE NE ZBRINUTA PORODICA KOJOJ JE POTREBAN KROV NAD GLAVOM I TOPAO DOM ,ZATO MOLIM SVE VAS LJUDE DOBRE VOLJE I LJUDE ,MISLIM BRAĆO I SESTRE KOJI STOJE U VERI NAŠOJ PRAVOSLAVNOJ DA POMOGNU I PONUDE REŠENJE PONUDE KUĆI KOJA IM NIJE POTREBNA DA IMA OSNOVNE USLOVE ZA ŽIVOT . POTREBNA NAM JE I NOVČANA POMOĆ. BRAĆO MOJA LJUBLJENA U HRISTU OVO JE HITNO I NEMOŽE DUGO DA ČEKA JAVITE SE I POMOZITE HRISTA RADI . BRAT DEJAN SA PORODICOM UNAPRED ZAHVALNA PORODICA STEFANOVIĆ. Adresa na kojoj se možete javiti je sledeća : Dejan Stefanović 064-498-9402. Послато са 5023F користећи Pouke.org мобилну апликацију

Da li vam se nekad desilo da, u kontaktu sa nekim ljudima, postavite sebi pitanje: „Ko je ovde lud”? Da li vam se dešavalo da se zaista zapitate da li ste poludeli i zašto realnost izgleda tako kako vam se čini da izgleda? Ili da imate osećaj da vas neko „pravi ludim”? Ako je to slučaj, onda može biti da ste se susreli sa jednom veoma efikasnom tehnikom manipulacije koja se zove gaslighting. Šta je gaslighting? Izraz gaslighting još uvek nije pronašao prevod u našem jeziku, pa ćemo ga zato oslovljavati u originalu. Ovaj pojam opisuje zlonamernu i skrivenu formu mentalne, odnosno emocionalne manipulacije. Svrha gaslightinga je da se kod žrtve posadi zrno sumnje u samu sebe i da se utiče na njenu percepciju realnosti. Kao i kod drugih formi zlostavljanja, u osnovi gaslightinga stoje potreba za moći i kontrolom, uz skrivanje stvarnih namera. Jedna od tehnika gaslightinga je poricanje ili laganje. Na primer, osoba kaže da se drugačije seća ili da se uopšte ne seća nečega što se dogodilo – neke situacije ili razgovora – u odnosu na drugu osobu (žrtvu). Nekada se same ovakve situacije – narodski rečeno, kad vas neko pravi ludim – zovu gaslightingom, ali ovaj termin je širi i odnosi se na namernu, smišljenu manipulaciju, u svrhe zadobijanja poverenja žrtve, kako bi ona počela da preispituje svoju sopstvenu percepciju i zdrav razum, slično kao kod tehnika „ispiranja mozga”. Dakle, kod gaslightinga osoba ili entitet, u svrhe sticanja moći, navodi žrtvu da ispituje svoj razum. Iako može zvučati naivno, ova tehnika veoma je delotvorna. Svako od nas je podložan gaslightingu, pa je zato on jedna od najčešće upotrebljavanih taktika manipulacije od strane nasilnika, diktatora, narcisa i vođa kultova. Mora da se sprovodi postupno, kako žrtva ne bi uvidela da joj je „ispran mozak”. Termin „gaslighting” nastao je zahvaljujući istoimenom filmu iz 1944, u kom Ingrid Bergman i Čarls Bojer glume ženu i muža. Žena se, inače osetljiva i poverljiva u svog muža, bori da sačuva zdrav razum i svoj identitet u braku u kom je muž ubeđuje da je bolesna i manipuliše njom do te mere da ona misli da je poludela.

Oduvijek sam htio da shvatim zašto velika većina ljudi pridaje pažnju astrologiji i ko je uopšte izmislio te znakove i njihove karakteristike kao i to šta obrazovaniji, učeniji i pronicljiviji ljudi misle o svemu tome. Ps: Novi sam kolač i sve vas poz

Preklinjem vas, nemojte živeti za djecu! Ne samo da njima to nije potrebno nego im je i štetno… „Preklinjem vas, nemojte živeti za decu! Ne samo da njima to nije potrebno nego im je i štetno… Koliko promašenih sudbina, slomljenih srca, uvreda i nerazumevanja! Gledam žene koje se svega u životu odriču radi dece. A potom gledam tu decu radi koje su se njihove majke svega odrekle. Tužan je to prizor…“ Majka je sama odgajila Vanju. Nikad se nije udala, sve je davala sinu, kupila mu stan, platila fakultet. Postao je divan muškarac, uspešan. Sada ima pedeset godina. Nikad se nije ženio, nema dece. Ceo život se trudi da vrati mami dug koji joj nije tražio. Ne uspeva. Ksjušin otac je radio dan i noć zbog dece. Imao je velike planove – posebno za ćerku. Ona je bila pametnica. Pa je on maštao da ona postane lekar. Upisao ju je na fakultet. Ali ona se ispisala. Želela je da živi svoj život. Na svoj način. Htela je da postane umetnica. Tata je pokušao da je urazumi i – ispostavio joj račun. Sve je izračunao: koliko je koštala škola, sekcije, privatni časovi, odeća, hrana… I zatražio da mu vrati dug. Suvišno je govoriti da Ksjuša više nikad nije videla oca. Prošlo je od tada preko trideset godina… Mama se zbog Ire odrekla ličnog života. Posle razvoda nije se ni sa kim viđala, plašila se da ne istraumira ćerku. Ćerka je porasla i ne može da ostavi mamu. Ne može ni sa kim da se viđa. Ne može čak ni da pomisli da ostavi mamu i da se pozabavi ličnim životom. Ira ima četrdeset godina. Nije se udavala. Nema dece.

Hej, vojniče ničije vojske, dobro si ovo napisao! Postoji jedan odsečak vremena ušuškan u sedamdesete na koji sam posebno osetljiv. To je onaj između 1973. i 1977. godine. U mojoj profesionalnoj karijeri ništa se tu tada prelomno nije desilo (osim što sam tačno na sredini te dekade počeo da letim). Ali desilo se nešto mnnogo važnije: u tom vremenskom tesnacu rođena je većina ljudi (pa i moje dvoje dece) s kojima se danas najčešće srećem, najčešće družim i još češće sarađujem. Zajedno smo u avijaciji, u medijima, u aj-tiju, ponekad i u umetnosti. Kao sada. Ilija Gajica, reditelj, pisac i scenarista je baš ta generacija, a napisao je roman koji je na priloženoj slici između "Otpisanih" i druga Tita sa poštanskih maraka. Ako izuzmem časne izuzetke, moja generacija vodi razgovore na koje nekada davno nisam ni pomišljao. Mojoj generaciji se povremeno koči desna, povremeno leva noga zbog prokletog diskusa između četvrtog i petog pršljena. Moja generacija se probudi u pola tri, pa ne može da zaspe do šest. Mojoj generaciji se sužavaju arterije, a proširuje prostata, slabi sluh, a jača dioptrija. Moja generacija voli da priča o mučnini u stomaku, nepravednom bombardovanju devedesetdevete i vezama kod lekara opšte prakse u Domu zdravlja. Poneko iz moje generacije ume čak i da umre. U vreme kada je rođen Ilija Gajica, pisac "Vojnika ničije vojske", moja generacija je bila na nekom vrhuncu, ajd' da kažem - zrele rane mladosti, na životnoj prekretnici prepunoj obećanja i, poput svakog kome se još nije rasklimao nijedan zub niti otpala ijedna dlaka s glave, sigurna da će ovako mladalački razbarušena i galamdžijski bezobzirna živeti večno. Mislili smo da je starost rezervisana samo za promašene u životu - uostalom, ko im je kriv kad ne znaju za bolje. A za decu koja su se tada tek rađala "bila je to zemlja u kojoj su rasla uverena da su srećna, da je to najbolja, najlepša, najpravednija zemlja na svetu i da za njih ne bi bilo bolje da su se rodili bilo gde drugde" (citat). Zato, ako vam kažem da je "Vojnik ničije vojske" roman o vremenu koje se razbaškarilo u četrdesetak godina između 1974. i 2016, pokušajte samo da naslutite koliko je tu prepoznatljivih situacija u odrastanju dečaka iz semi-ruralnog naselja na periferiji glavnog grada kroz dramatičnu spoznaju prvih ljubavi i prvih mržnji, surovih navijačkih zakona i pokoravanja slabijeg, malih uspeha ali i malih poraza, kroz veliku potragu za identitetom u svetu kojem grčevito želiš da se svidiš. Gajičin "Vojnik ničije vojske" rasteraće maglu sećanja na najvažnije decenije naših života. Možda nekome pomogne i da ne ostari pre vremena. A nekom, opet, da ostari kako valja. Zoran MODLI, FB

http://www.aura.ba/vidoviti-otac-sava-vas-duhovni-iscjelitelj-rjesava-porodicne-probleme-pravi-mocne-zastite-protiv-crne-magije-uroka-prokletstava/ Da li neko zna nešto o ovom prevarantu? Komšiji je uzeo 1000 EUR za skidanje mađije. Naravno, sve preko vibera i fb i nikad mu sliku nije video.

https://qz.com/1131515/google-collects-android-users-locations-even-when-location-services-are-disabled/ Ovo sve više prelazi mere dobrog ukusa.

Ideja o elektronima koja će vas naterati na razmišljanje Evo jednog pitanja o kom verovatno nikad niste razmišljali: zašto su svi elektroni isti? Svaki elektron u kosmosu ima identičnu masu, identično naelektrisanje, a ako bolje razmislite, nema razloga da to bude tako. Zato je fizičar Džon Viler osmislio novu hipotezu koja bi mogla da pruži odgovor na tu nedoumicu. Vilest smatra da su svi elektroni isti zato što zapravo predstavljaju jedan te isti elektron. U njegovu tezu uključeno je mnogo komplikovanih proračna, ali jednostavno rečeno: moguće je da je svaki elektron u kosmosu zapravo jedan te isti elektron koji prelazi u različite delove vremena. baš kao što elektron može da se kreće prostorom kada je obasjan svetlošću, možda postoji način da se pošalje nazad u vreme. U tom slučaju, elektroni koji mogu da putuju u prošlost su pozitroni - antimaterijske komponente elektrona. Dakle, ne samo da su svi elektroni jedan te isti elektron, nego to važi i za sve pozitrone. To je interesantna ideja, ali još nije dokazana. Pre svega, postavlja se pitanje zašto na svetu postoji tako mnogo elektrona u odnosu na pozitrone. Takođe, ako jedan elektron može da prelazi u različite vremenske periode do beskonačnosti, zašto ne postoji beskonačan broj elektrona? S druge strane, ako je Viler u pravu, možda isto važi i za sve druge čestice - od protona do neutrona do egzotičnih neutrina, odnosno da je sve što nas okružuje zapravo jedan proton, jedan neutron i jedan elektron. Izvor: B92.net

STATUS KOJI JE ZAPALIO REGION: Nije vas briga ni ako neko umre, važna je samo ta šaka lajkova! Pokušaj samoubistva dvanaestogodišnjakinje koja je dospela u žižu javnosti snimkom na Jutjubu u kom priča o tome kako je ostavio dečko, glavna je vest u regionu. Naravno da niko nije ostao ravnodušan prema tome, naročito oni koji su svesni koliko na svest čoveka, naročito deteta, može da utiče podsmeh izazvan preko interneta, dok su ti koji to rade udobno zavaljeni u svoje fotelje i krevete i skupljaju lajkove. Jedan momak odlučio je da ukaže na sve to, kroz ogromnu dozu ironije i sarkazma protkane besom, ali da je uspeo u svojoj nameri – uspeo je. Jer drugačije izgleda i ne može. Ovo je njegov status s Fejsbuka, koji vam prenosimo u celosti. „Dete od 12 godina pokusalo da se ubije, a ljudi sa interneta kažu pa nismo mi krivi sto smo dete prozivali i izvrnuli ruglu podsmehu i satanizaciji, krivi su roditelji. A oni su nežne pahulje visoko moralnih vrednosti, čija deca k’o i oni pišaju duge i kenjaju jednoroge. Pa bukvalno treba sve ove fejk moraliste prozivati do Sudnjeg dana, naneti im ozbiljne psihičke tegobe, bogove humora zatrti u korenu, klikbajtaše urnisati, a ja cu da vrištim od smeha. Nemoj posle jbg. Jednom se slično desilo kada se devojka psihički bolesna deset dana nakon hejta i smeha po internetu ubila. Kako niko ne razmišlja da sutra to može biti njegovo dete, osoba koju voli, koja mu znači, nebitno. Da li ljudi sa interneta misle da žive toliko savršeni zivot u savršenom telu, da je sve manje ispod toga vredno masovnog hejta? I kao roditelji su krivi jer nisu znali. A oni kao znaju. Pa 80% veza i brakova bi puklo samo da njihov partner na dva dana ima pristup njihovim profilima na društvenim mrežama. Ali oni znaju. Mo’š mislit’. Eto kao aj’ ismevamo dete jer kuka zbog raskida. https:// Isti oni koji raskidaju zbog lajka, komentara, objavljene slike sa ko zna kim jer su im ljubavi toliko jake da skoro svaka rendom osoba je u stanju samo svojim komentarom da im poljulja ljubav, kojom se opet diče svakog dana. Isti oni koji pale i gase profile jer su nesigurni ili ljubomorni, jer ne veruju ni sebi, a kamoli osobi koju navodno vole. Isti oni koji se navodnom voljenom biću pravdaju zbog lajkova neznanaca, rečima da on jeste nepoznat, ali lajk je bitan. Isti oni koji ne znaju da živimo u eri interneta dok oni sami ne znaju šifru od mejla da resetuju. Isti oni željni pažnje koju pokušavaju dobiti jeftinom patetikom i humorom na Tviteru ili lažnim hedonizmom i golotinjom na Tviteru. Isti oni koji kradu statuse zarad šake lajkova. Oni isti koji glas na izborima prodaju za tri kutije cigara. Isti oni koji ne umeju kuče da sačuvaju da im ne pobegne, ali znaju kako bi valjalo odgajati decu. Skoro svaki drugi brak završi razvodom, abortusi se broje desetinama hiljada, instant veze nastaju i pucaju preko noći, ali hej hajde da izvrnemo ruglu jedno od milion dece koja vise na internetu. Pa gori ste od penzionera koji su ostali u prošlom veku, oni su svesni toga, a bogme ovde mnogi misle da su ultra ful moderni i ispred svog vremena, a ograničeni k’o balkon u blokovima. Patetični do bola. I ko je za to kriv? Ah ne, njihovi roditelji nikako, savršeni kao i uvek, sjajno je društvo u kome živimo. Mada, nakon te beskrupulozne borbe za lajkovima, retvitovima i šerovima, pa makar to bilo i na račun deteta, nisam siguran kome je falilo roditeljske ljubavi. Da l’ za šaku dolara ili lajkova, ovo su situacije u kojima svako pokaže svoje cenu“, zaključio je ovaj momak. izvor

"Zdravo, bagro bošnjačka, srpska i hrvatska! Zdravo, balije, četnici i ustaše! Zdravo, mrzitelji, hajvani, besposleni i retardi! Ili kako god se volite nazivati samo kako biste izbjegli nazivati se 'ljudima', 'građanima', 'sunarodnjacima'. Zdravo vama kojima su anarhija i bezakonje štit i zdravo vama koji mislite da ste najpametniji, a niste se makli milimetar s mjesta..." Šokantan komentar na Fejsbuku, objavljen u prvim danima prošle nedelje obišao je čitav region nakon što ga je preneo Dnevni avaz. Napisala ga je novinarka iz Sarajeva Ika Ferer Gotić, nakon što je njena starija ćerka Saša (11), devojčica kubanskog porekla, odlučila da oduzme svoj mladi život bacanjem pod točkove automobila. Nije to bio dečji hir niti bezazlena dečja svađa: razgovor sa Sašinom majkom otkriva da je devojčica bila sistematski zlostavljana i da se ova porodica s vršnjačkim nasiljem, predrasudama i rasizmom bori već šest godina. Nedelju dana nakon, na sreću, neuspelog pokušaja samoubistva kćerke, Ika Ferer Gotić još se uvek bori s emocijama.

Помолите се за Фабијана, који је непокретан и слеп после саобраћајне несреће и жели еутаназију. Да му нису помогли остао би полако да умире у колима, овако су му из добре, човекољубиве жеље његови спаситељи само продужили време умирања. Против сам еутаназије и против савремених тетоважа "Не реанимирај" ко смо ми да скраћујемо агонију, ко смо да продужавамо? Где је граница? Да ли се људски живот продужава по сваку цену? Продужавати смртне муке, чак иако није законски одређено, мислим да многи лекари узимају, по савести, у своје руке. Ти људи из човекољубља чине убиство. Помолите се Утешитељки неутешних и за све овакве случајеве.