Претражи Живе Речи Утехе

Mogu da kažem da sam srećan čovek, imam porodicu, zdrav sam, radim posao koji volim… Međutim, da nije bilo knjiga uz koje sam pronašao unutrašnji mir, verovatno se sada ne bih ovako osećao. Ovako priča Arslan Bajramoski (48), radnik “Gradske čistoće”, koji je više od 20 godina čistio prestoničku kaldrmu, a potom u petoj deceniji života završio studije ekonomije i upisao master. I čija je životna priča postala pravi mali američki san na srpski način. Poslednji put smo se sa Arsom videli početkom prošle godine, kada su ga do master diplome specijalističkih studija ekonomije delila još četiri ispita. Danas je do ostvarenja cilja preostalo samo da odbrani master rad. – Fokusiran sam na završavanje master rada na temu “Upravljanje bankarskim rizicima”, očekujem da to završim ove jeseni. Potrebna mi je novija literatura kako bih mogao da napišem rad i zaista bih bio zahvalan ukoliko bi neko mogao da mi pomogne. Teško je jer ova tema mi nije bliska u praksi, moj posao podrazumeva nešto potpuno drugo – iskreno će popularni Arsa. Ljubav prema čitanju spoznao je sasvim slučajno u 21. godini i od tada koristi svaki slobodan trenutak da pročita neko novo delo. – Nemam baš vremena za čitanje u poslednje vreme, ali nedavno sam pročitao “Monah Kalist” autora Milivoja Jovanovića. Preporučio bih je svima koji žele da pronađu svoj mir. Ovako priča Arslan Bajramoski (48), radnik “Gradske čistoće”, koji je više od 20 godina čistio prestoničku kaldrmu, a potom u petoj deceniji života završio studije ekonomije i upisao master. I čija je životna priča postala pravi mali američki san na srpski način. Poslednji put smo se sa Arsom videli početkom prošle godine, kada su ga do master diplome specijalističkih studija ekonomije delila još četiri ispita. Danas je do ostvarenja cilja preostalo samo da odbrani master rad. Ne krije Arsa da su u momentu kada je odlučio da u petoj deceniji života upiše fakultet, tj. Visoku školu za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, mnogi sumnjičavo vrteli glavom. – Porodica mi je govorila da nisam normalan. Danas, nakon što je studije završio u roku i kada je na korak do master diplome, supruga i deca ponosno govore o njemu. Iako nema mnogo slobodnog vremena, Arsa, kako kaže, uspeva da pomogne supruzi oko kućnih poslova, da pročita pokoju knjigu, ali i da uživa u duhovnoj, crkvenoj muzici koja je njegova oaza mira. – Ono što se u mom životu događa predstavlja više od sna. A svoju nesvakidašnju životnu priču planira da prenese na papir, te nakon što zvanično postane master ekonomista, pisanje romana biće njegova preokupacija. Možda će jednog dana Arsina knjiga izazvati isti onaj osećaj kod nekog čitaoca kao što je kod njega probudila prva knjiga koju je pročitao. Da ga deca nadmaše Premda njegovi blizanci (22) nisu još upisali fakultete, on ne gubi nadu da će se to dogoditi i da će ga nadmašiti. – Ćerka i sin su završili Kožarsku školu i zasad nisu zainteresovani za studije uprkos mojim naporima da im objasnim lepotu učenja i čitanja. Sin trenutno radi preko omladinske u “Gradskoj čistoći” i kada je uvideo težinu posla, obećao mi je da će upisati fakultet – iskren je Arsa. Fotografija i – ruža Pažnja javnosti za ovog pasioniranog ljubitelja knjiga, vrednog radnika i marljivog studenta odjeknula je pre dve godine, kada je spisateljica Mirjana Bobić Mojsilović objavila fotografiju sa Arsom na društvenoj mreži Instagrami pohvalila njegov trud da završi studije ekonomije. Danas, poznata spisateljica Arsu smatra svojim drugom i zove ga njenim herojem. Na promociji Mirjanine knjige u martu ove godine, Arsa joj je doneo ružu, kao mali znak zahvalnosti za svu podršku koju mu je pružila, što je posebno dirnulo Mojsilovićevu. Poruka Vladete Jerotića Arsa je posebno poštovanje gajio prema akademiku Vladeti Jerotiću. – Čistio sam oko Hrama Svetog Save kad se pojavio. Zaustavio sam ga i rekao mu da obožavam njegov lik i delo, a on mi je kazao: “Nema potrebe da obožavam njega, obožava se Bog”. Nisam znao šta da mu odgovorim, ali sam razumeo poruku. izvor

"MI VIŠE NEMAMO PRILIKU DA SEBI NAPRAVIMO JOŠ JEDNU ŠANSU – OVO JE NAŠA ŠANSA. DA SE OVAJ SISTEM PROMENI, DA JA POČNEM DA SE BAVIM ISKLJUČIVO SVOJIM POSLOM, DA NE MORAM VIŠE DA PRIČAM ZA ‘VREME’ O OVIM PROTESTIMA JER TO NIJE MOJ POSAO, NITI ĆE POLITIKA IKADA BITI MOJ POSAO – BOLI ME DUPE DA SE BAVIM POLITIKOM. STVARNO, NEMAM NIKAKVE AMBICIJE TE VRSTE, OSIM ŠTO NE MOGU DA SEDIM KOD KUĆE I ĆUTIM" Uoči petog protesta protiv aktuelne vlasti koji je iz subote u subotu sve masovniji, ekipa "Vremena" čekala je Branislava Trifunovića u jednom beogradskom lokalu. Zaboravljajući na prethodni dogovor da ćemo potvrditi sastanak, pitamo šankericu da li u taj lokal svraća glumac Bane Trifunović. Šankerica nas gleda nepoverljivo, malo odugovlači i konačno odgovara da takve informacije ne deli sa nepoznatima. U tom trenutku se javlja Trifunović i vrlo brzo stiže u kafić. Skidajući narandžastu kapu, rezignirano konstatuje da je ovo još jedan njegov intervju u kojem neće pričati o glumi. A imao bi šta da kaže. Branislav Trifunović je, kao i njegov brat Sergej, od početka u organizaciji protesta. Kaže da ne zna šta da očekuje te večeri na Tucindan, 5. januara. "Svake subote mi ne očekujemo ništa, pa se onda iznenadimo", kaže sa osmehom i dodaje: "Lakše nam je da ne ulazimo u procenu šta će biti, koliko će biti ljudi. Prošle subote smo desetak minuta pred početak protesta govorili kako ima malo ljudi, kako nešto nije u redu... a onda je bilo najviše ljudi do tada. Ne ulazim više ni u kakve prognoze, samo se nadam da će taj broj, ta kritična masa ostati do kraja, kad god taj kraj bio. Mislim da progresivni rast koji traje od početka govori da se ljudi malo bolje osećaju na ulici nego da sede kod kuće, pljuju televizor i laju na kanale. Ne očekujem ništa osim da istrajemo." "VREME": Zar ne mislite da bi to mogla da bude neka vrsta zamke? Da protest bude kao ventil: dođem jednom nedeljno, izvičem se, ispištim... BRANISLAV TRIFUNOVIĆ: Da, ali to je mnogo bolje nego da ostaneš kod kuće i komentarišeš na Tviteru. Na Tviteru imaš raznih botova i ludila i tamo se isprazniš, i to sve ode u vazduh. A ova slika ljudi koji su rešili da po minusu gaze po ulici, pričaju, urlaju, to je već neki znak. Protesti devedesetih bili su jači i bilo ih je lakše organizovati jer nije bilo društvenih mreža i ljudi nisu imali gde da se prazne. Ovi iz SNS-a vole te društvene mreže jer neko stavi neki glupi post, prokomentariše šta je ko rekao: Vučić, Stefanović, Vulin, pa se svađaju sa botovima i tu se isprazne, samo da ne izađu na ulicu. Oni se jedino plaše ulice. Na prvom protestu bilo je veoma malo mladih, sad ih je od subote do subote sve više. Kako to komentarišete? Prve subote su na protestu bili oni ljudi koji su šetali svih ovih godina. Što je opet dobro jer smo mislili da oni više neće izlaziti još od Saše Jankovića naovamo, od sve te energije koja je bačena u vazduh. Pomislili smo da te ljude više nikad nećemo moći da izvučemo na ulice. Bio sam srećan što ih vidim, koji god da su. Sledeće subote je bilo dvostruko više naroda, pojavili su se mladi, na protestu pred Novu godinu video sam gomilu studenata koji su slušali muziku, dizali šake u zrak i bili ponosni što su tu. To je dokaz da se krug širi, i poruka koju taj krug šalje – mladima od osamnaest, devetnaest godina tu je mesto. Paradoksalno, ali baš ti mladi su izveli mnoge druge i starije na ulice posle predsedničkih izbora 2017. Da, ali sećate se da je došao Vaskrs i da se sve povuklo. Ko je to uradio? Kako je uradio? Mi smo i oko ovog protesta imali problem jer je neko rekao: "Vidimo se za mesec dana 16. januara", a onda su mnogi od nas na tim istim društvenim mrežama popizdeli i rekli: "Kakva sad pauza? Šta to znači? Idu praznici pa nećemo da protestujemo?" Mi više nemamo priliku da sebi napravimo još jednu šansu – ovo je naša šansa. Da se ovaj sistem promeni, da ja počnem da se bavim isključivo svojim poslom, da ne moram više da pričam za "Vreme" o ovim protestima jer to nije moj posao, niti će politika ikada biti moj posao, boli me dupe da se bavim politikom. Stvarno, nemam nikakve ambicije te vrste, osim što ne mogu da sedim kod kuće i ćutim. Godinama su nas neki političari prodavali za neke njihove sitne interese. Mislim da je ovo poslednja šansa da promenimo sistem vrednosti u ovoj zemlji. Posle ovoga mi nećemo imati drugu priliku. Bio sam prilično umoran i depresivan posle tolike rasute energije oko Jankovića jer sam mislio da se to više nikad neće ponoviti. I zato sam toliko bio ljut na njega. A sad smo, čini mi se, uspeli da ljude ohrabrimo, da se javljaju na ulici, sviraju iz kola, mašu iz autobusa. Mene ne zanima s kim šetam – da li je desno ili levo, cilj nam je isti. Svaka naredna vlast mora da shvati da ovo više ne može da se ponovi. Ovaj začetak diktature i ovaj pakao koji nam svakodnevno serviraju više ne sme da se ponovi. Ali, ovo društvo je već jednom bilo u takvoj situaciji. Protiv Slobodana Miloševića 2000. skupilo se i s koca i konopca, i levi i desni, sa ciljem da se krene iz početka i napravi neko normalno društvo. Šta god ko mislio o tome, ta 2000. donela je da smo oterali onog jednog čoveka, a to što su mnogi miševi preživeli, kao što uvek miševi prežive, to je naš problem. To ne znači da mi sad treba da se zaustavimo. To što smo se tad zeznuli pa nismo završili posao, ne znači da ne moramo ponovo isto da radimo. To je kao da mi kažeš da si jeo juče, pa ne moraš danas. Jeste, zeznuli su nas, i bogatili su se, i bilo je korupcije, sve znam. Sve je istina. Ali šta to znači: da treba danas da sedimo, ćutimo i gledamo ove koji su sada na vlasti? Ja na državne službenike, ministre, Vladu ne gledam kao na ljude kojima ja moram da služim. Oni treba da služe meni, vama, bilo kojem građaninu ove zemlje. Oni to ne shvataju, kako sednu u fotelju, vrlo brzo zaborave kako ljudi žive. To je suština: moraš da ih podsetiš, da ih vratiš tamo gde su bili. Sad je ovde problem što je na vlast došao neki polusvet željan osvete. To je najgore: na vlast su došli ljudi koji stalno misle da im je nešto skrajnuto, otkinuto od života, i oni se sad svete svima nama koji mislimo drugačije. Zar se ne plašite da će nekog narednog Petog oktobra, kad ode ova sadašnja vlast, doći neko drugi, neko ko sada sa vama šeta i protestuje, koji će tada biti željan osvete i koji će reći: "Sad ćete da platite za sve ono što ste me maltretirali dok je Vučić bio na vlasti"? Sigurno. Verovatno u toj koloni ima budućih ministara, budućih državnih službenika, sekretara, savetnika. Ali ova slika danas mora stalno da ih podseća šta može da im se desi. Zato je bitno, kad sve ovo bude gotovo, kako će završiti svi ti ljudi koji su nam ovo radili. Neki ljudi više ne smeju da se bave javnim poslom. Mislim da je to suština – oni su nas svojim potezima zadužili da im mi omogućimo da se oni više ne bave poslom kojim se danas bave. To mora da se usadi u mozak svakog čoveka koji šeta. I svakog čoveka koji će sutradan biti ministar, da zna da se može desiti da mu 10.000 ljudi dođe pod prozor kancelarije i da mu s punim pravom – ako zasluži, naravno – viče da je lopov, idiot i kreten. I da to znači da neće biti heroj već će da ide u zatvor. Čini mi se da sve ovo pokušavam da radim da bih se za petnaest godina probudio mirniji, u smislu bar sam probao nešto, bar sam pričao, govorio ljudima, svađao se... Makar s te strane da sam pokušao sve. Jer ne bih mogao da živim sam sa sobom da se za petnaest godina nađem u još odvratnijoj zemlji od ove, u smislu šta su političari od nje napravili, a da sam se ja sve vreme bavio svojim poslom i zabavljao narod u pozorištu ili na filmu. To bi mi baš bio poraz. Izgleda da elita ovog društva ne deli vaše mišljenje. Javni protest zbog stanja u državi spao je na nešto malo penzionisanih intelektualaca, nekolicinu aktivnih profesora, nekoliko glumaca, novinara, trojicu karikaturista i jednog jedinog akademika. Kako to tumačite? Dušan Teodorović nije baš da je jedan jedini. Mislim da je inertnost zahvatila i njih. Znam gomilu svojih kolega koji se ne slažu sa aktuelnom vlašću, ali su se više puta opekli u prošlosti i znaju kako je politika jedna prevrtljiva stvar. Ali, mislim da će doći. Ja sam ubeđen da će doći. Mislim da smo uspeli da ubedimo dobar deo naroda da nije bitno ko je sve na protestu i da se ne borimo ni za jednu stranku već za zdrav razum. To je taj virus koji raste i ljudi kojih ste pomenuli biće sve više i više. Ne znam šta bi oni inače čekali? Mogu da sačekaju još dva, tri meseca, ali više nema vremena da se čeka da izađu iz ormara i da kažu šta misle. Činjenica je da ih je mali broj i činjenica je da ja ne volim izraz elita – grozna je reč. Ne mislim da smo mi išta drugačiji od bilo koga ko se bavi nejavnim poslom. Mislite li da ti ljudi imaju da izgube išta osim, možda, svog integriteta? Mnogi su namireni. Nekim platicama, pozicijama, i to ih drži u mestu. Ali kad vladaš strahom, ljudi će u jednom trenutku da shvate da on gubi konce i moraće, kao i uvek, da se prestroje. Kao i svi pacovi, da bi preživeli moraće nešto da kažu. Tako da se nadam da će se to desiti. To je prirodan proces. Svi ovi ljudi koji sada ćute, a javne su ličnosti, moraće u jednom trenutku da progovore. Ne optužujem nikog ko ćuti. Ja to mogu da razumem, meni je to vrlo jasno. Pogotovo razumem ljude koji nemaju šta da izgube, razumem ih što ćute i čekaju šta će da se desi, ne zato što mislim da su kukavice, već zato što su se previše puta opekli. Gotovo sam siguran da će se to promeniti. Šta god ko mislio o Ivanu Ivanoviću, a svašta su govorili o njemu dok je radio na toj televiziji, to što je on uradio je časno, moralno, i održao je lekciju mnogim svojim kolegama koji i dalje rade to što rade i smeju se i sve je zabavno... To je jedan moralni čas koji je Ivanović održao većini svojih kolega. A pritom je čovek koji je verovatno najbolje zarađivao i najbolje živeo od svih njih. Ja mu za to skidam kapu. Kao što je meni, takođe, fascinantno zašto neko ćuti u Evropskoj uniji. U stvari, znam zašto je to tako jer mora da se završi neki drugi dil koji imaju sa tim čovekom. Ali su u stanju i spremni su da žrtvuju građane ove zemlje. To govori o tome koliko im mi ne značimo ništa. Mi smo neki piončići, služimo za potkusurivanje. Jer on mora da završi neki drugi posao, a do tada nek radi šta god hoće sa ovim narodom: ne daj im da govore, prebijaj, pali kuće, sve može. Svi smo ovakvi, svi smo onakvi, samo ti nama završi ovo, pa ćemo posle da vidimo šta se dešava. E, to samo govori o licemerju ne samo Evropske unije nego svih zemalja, koje god da su, koje imaju neke interese u Srbiji. Neverovatno je da žrtvuju milione ljudi u srcu Evrope zarad svojih interesa. Ne zanima me, ne bavim se visokom politikom, ali samo kažem da je činjenica da oni o ovome ćute. A vi se pitajte zašto. U sredu 16. januara održaće se protest povodom godinu dana od ubistva Olivera Ivanovića. Očekujete li da to bude najmasovniji skup do sada? Mislim da je Oliver Ivanović to zaslužio. Sve nas to boli i to je simbol jednog ludila u kojem živimo i, ako Bog dâ da kažemo u kojem smo živeli. Taj čovek je zahvaljujući TV Pinku, Vučiću i Đuriću prošao kroz jednu vrstu satanizacije. Njega nisu satanizovali Albanci, već naši ljudi. Taj datum moramo da obeležimo jer smo tog dana svi bili beskrajno tužni i uplašeni. Naše je bar da Olivera Ivanovića ne zaboravimo. Kako komentarišete navode da je za ubistvo Ivanovića odgovorno nekoliko Srba? Vrlo je zanimljivo što su se tu pojavili neka imena i datumi. Što bi rekao Neša Stefanović, neki ljudi su povezani sa nekim prostorima i neka imena sa nekim licima, ali to, naravno, sad neće izjaviti. Ja sam duboko ubeđen da su Vučić, Tači i Haradinaj najbolji drugari. Kao što su Milošević i Tuđman više od 30 puta sedeli u Karađorđevu od ‘90. do ‘95, delili nešto, dogovarali se, pili viski. Sad je samo pitanje koliko će odgovarati ovoj trojici da se nađu ubice Olivera Ivanovića. Ako gledam iz konstelacije da su oni drugari, ni jednima ni drugima ne odgovara da se nađu ubice. Da ne bude poligraf, koji nije validan dokaz na sudu, jedino merilo istine. Radoslav ĆEBIĆ, VREME | BR 1462 | 9. JANUAR 2019. https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1655634

Arslan Bajramoski radnik je "Gradske čistoće". I dok mu je posao da čisti gradske ulice, slobodno vreme koristi za sopstveno obrazovanje. Arslan je zaljubljen u knjige i godišnje pročita 50 knjiga zbog čega ga zovu i Aca Filozof. Arslan Bajramoski radnik je "Gradske čistoće". I dok mu je posao da čisti gradske ulice, slobodno vreme koristi za sopstveno obrazovanje. Arslan je zaljubljen u knjige i godišnje pročita 50 knjiga zbog čega ga zovu i Aca Filozof. Iako je akademski građanin ne smeta mu da i dalje čisti ulice Pre četiri godine upisao je i fakultet. U petoj deceniji dobio je stipendiju i postao student ekonomije. I, verovali ili ne, školu je završio u roku, iako su mu govorili da odustane. "Ljudi koji su prijatelji i oni koji su završili škole rekli su mi da neću ništa izgubiti, samo dobiti", priča Aca za Exploziv"ž. Najveći problem nisu mu bile knjige i obimno gradivo, već trema. "Na prvoj godini kad sam imao sociologiju iako sam znao perfektno i više nego perfektno, bio sam odsečen, iako znam i više nego što treba", objašnjava ovaj student. Dao je 29 ispita i završni rad. Iako je dobio diplomu, još uvek radi sa metlom. Imao je ponudu za posao magacionera, ali je zbog problema sa kolenima odbio. "Ako bude bolji posao bude, ako ne, opet dobro", skroman je Arslan. Dok čeka bolji posao, za koji su nadležni u Gradskoj čistoći naveli da je u planu, Arslan je dobio priliku da svoje studije nastavi. Dobio je školarinu za master studije, koju je sa oduševljenjem prihvatio, ali takođe još od jedne stvari ne odustaje, a to je čitanje. "Čitam, letos sam pročitao 'Braću Karamazove', 'Zločin i kaznu', sad trenutno čitam 'Idiota'", ispričao je Aca. http://novaekonomija.rs/vesti-iz-zemlje/čisteći-ulice-završio-fakultet-u-petoj-deceniji-voli-knjige-i-nada-se-nastavku-studija