Претражи Живе Речи Утехе

У својству председника Међународне хуманитарне Фондације за очување хришћанских светиња на Косову и Метохији "Свети Сава Освећени" лично је уручио стипендије за 25 ученика Богословије у присуству Ректора Богословије, Епископа Рашко-призренског Теодосија, и професора ове школе. Истовремено г. Торшин је предао новчани прилог Владики Теодосију за наставак обнове Богословије. Благодарећи г. Торшину и народу Русије на помоћи Богословији, Владика Теодосије је посебно указао на улогу руског конзула Ивана Степановича Јастребова који се нарочито залагао за отварање Богословије у Призрену 1871. године и традиционалну помоћ и подршку коју је верни народ братске Русије одувек пружао Србима на Косову и Метохији. Г. Торшин допутовао је у Призрен у пратњи: г. Андреја Шугурова, шефа канцеларије Руске канцеларије у Приштини, г. Александра Конанјкина саветника Амбасадер Руске Федерације у Београду, г. Игора Матвејева, заменика шефа Директората за међународне односе Руске Федерације и г. Андреја Туљајева, заменика шефа кабинета г. Торшина. Овај догађај пропратили су и новинари Гласа Русије који су такође допутовали са г. Торшином. САЈТ Међународне фондације Св. Сава Освећени http://saintsabbas.com/ РАЗГОВОР СА АЛЕКСАНДРОМ ТОРШИНОМ - ГЛАС РУСИЈЕ http://serbian.ruvr.ru/2012_10_07/aleksandar-torsin-brtske-veze-ne-mogu-da-budu-strateske/ Како је дошло до идеје формирања Фонда, чиме је она условљена? Веома је тешко одговорити на то питање. Главно је, што нас је подстакло да формирамо тај фонд, била је велика љубав према Србији. Братска осећања према тој земљи. Међутим, то је само укратко. Када се то узме конкретно, ми смо били присутни устоличењу Српског Патријарха Иринеја у Печкој патријаршијим, видели, у колико сложеној ситуацији се налази СПЦ. Највише духовно лице Србије је реално морало да се устоличи на окупираној територији, и то окупираној не само од стране људи, који су пожелели ту лепу покрајину, већ људи друге вере, који не цене вредности других народа. Стално је било видљиво да те светиње траже заштиту, подршку. Данас су православне светиње Косова или у изолацији, или под притичком месних власти. Данас само међународне снаге некако помажу да успоставе систем безбедности и мање-више миран живот. Међутим, међународне снаге одлазе, па ће ускоро светиње бити незаштићене. Ми смо одлучили са мојом супругом, која је завршила економски факултет МДУ и бавила се Србијом, добро зна српско-хрватски језик: зашто се не би формирао међунаролдни фонд, који би присуствовао овде и помагао. Не желим да оптужујем власти, оне су се промениле. Био је рат, али се рат завршио. Данас је неопходна брига о светињама. Фонд није против некога, Фонд је за Православље, за очување јединствених цркава. У чему видите перспективу руско-српских односа? Братске везе не могу а да не буду стратешке. Руски народ и грађани Русије живели су заједно са српским народом и у тешким тренуцима су били заједно. То је велика перспектива. Економско и политичко стање Србије се стабилизовало. Плодно земљиште није главно, Срби и други народи је велико богатство, које треба стручно искористити. Како се односите према техничким преговорима Београд-Приштина? Пре свега бих хтео да кажем да су било који лоши преговори бољи од рата. Не требају конфликти. Живимо у 21. веку, те морамо да улажемо напоре у цивилизовано решење питања. Једна од гаранција је заштита српског становништва и економска интеграција. Косово је било део Југославије, зато има много интеграционих веза, које нису прекинуте. То је јединствени енергетски систем, јединствени транспортни систем. Прошло је време, када су мостове рушили и дизали у ваздух, треба их градити. Имам утисак да су косовске власти почеле да долазе на такву идеју. Из контаката с њима је разумљиво да је могуће се договорити о конкретним корацима, који неће кардинално променити ситуацију, али могу да омогуће кораке усусрет једни другима. Циљ нашег фонда, с обзиром на то да је православље религија добра, религија среће – зашто да не саградимо духовни мост? Каква осећања имате као Рус, када посетите Корсово? То је осећај дубоког бола и жалења. Ходамо улицама Призрена, говоримо руски, осећамо се сасвим мирно. Зашто је била потребна огорчена борба? Зашто је била спаљена богословија, саграђена 1996. године? Који је она имала стратешки интерес? Шта су хтели људи, који су срушили споменик Јастребову, то није тврђава. Та бесмисленост просто пренеражује. Међутим, видимо да овде уче лепи млади момци. Уверен сам да је с њима повезана будућност. Мора да се учини све да би будућа генерација имала могућности да скупи оно камење, које смо разбацали, сагради балканску кућу, где није тесно. Тај храм заједничког живљења почиње од образованих људи. Образовање је пут ка мирном животу. То је све трагедија, али оптимистичка. Од 8 хиљада Срба је у Призрену остало само 18 људи. Погледајте размере те несреће. Као Фонд ћемо чинити све да би та духовна установа била обновљена и радила за добробит не само Србије, већ и читавог Балкана, као и Косова. Извор и фотографије