Претражи Живе Речи Утехе

Nove dojave o bombama u školama širom Srbije, objekti evakuisani WWW.DANAS.RS Dojave o podmetnutoj eksplozivnoj napravi prema do sada pristiglim informacijama, dobilo je više škola širom Srbije sa područja školskih uprava Valjevo, Kraljevo, Beograd...

Ljudi koji su napravili mozaik za Hram Svetog Save: Gospod je odlučio počnemo od Srbije Ekskluzivna reportaža iz radionice Nikolaja Muhina. Ideju o najvećem mozaiku u pravoslavnom hramu Muhin je čuo još 1994. godine prilikom prve posete Srbiji od protoneimara hrama Vojislava Milovanovića. "Pogledali smo se tada, osmehnuli jedan drugom. I vidite, prošle su samo 23 godine. A zar je to mnogo kada govorimo o istorijskim dimenzijama", primećuje on 0 KOMENTARAFACEBOOKTWITTERPINTERESTGOOGLE+ Na samom kraju će Nikolaj Muhin pitati nas, nekolicinu novinara za koje je prvi put otvorena moskovska radionica gde se stvara 1.230 kvadratnih metara mozaika za kupolu Svetosavskog hrama na Vračaru. Njemu je veoma važno da zna, jer, reći će: "Kakogod, prvi utisak je uvek najvažniji. Evo, bili ste, videli. Kakav je taj vaš prvi utisak?" Novinari nisu navikli da odgovaraju, pa se malo snebivaju, ćute. Čuje se ženski uzdah. Muhin pokušava da pretoči taj odgovor u reči, interesuje se, znači li to "uh ti!", što bi rekli na srpskom "iju!". Smeh. Elokventniji kolega stiže u pomoć, kaže: "Grandiozno!" Muhin objašnjava da ne pokušava da nam se dodvori: "Mi se zaista brinemo i shvatamo značaj svega ovog. Jer vi ćete preneti svoje viđenje u Beograd, u Srbiju, ljudi će to čitati. Želeli bismo da to bude istinito i pozitivno. Shvatam da ste slobodni novinari, ali..." Pa se pitam, kako bih ja mogao istinito da opišem taj svoj utisak, a da zvuči bar malo razumljivo? Mogao bih da kažem da mi je iz nekih razloga iz sećanja isplivao davno pročitani roman o životu Mikelanđela Agonija i ekstaza, i da sam pomislio da nikada ranije nisam bio ni blizu mesta gde se rađa velika monumentalna umetnost, gde se nastavlja istorija umetnosti. Da me zapravo čudi da toga još ima u našem veku. Ili to da sam se prisetio šta je odgovorio Tarkovski, upitan na prijemnom ispitu zašto želi da studira režiju. Rekao je da svaki put kada pogleda neko izvanredno filmsko ostvarenje, zavidi što nije učestvovao u radu na njemu. Upravo sam to osetio. Zavist. Želju da odmotam život unazad, pronađem iole slikarskog talenta u sebi pa završim najbolje ruske likovne škole i zaslužim mesto u Muhinovom kolektivu, u ovoj radionici. Da kuckam čekićem, stružem, klešem, rezbarim, iscrtavam linije flomasterom, prebrojavam komadiće stakla, vežem kecelju... Ako ništa drugo -- da uzmem metlu i počistim. Tu neku "belu zavist" oseća i Nikolaj Muhin, slikar i ikonopisac, član Ruske akademije umetnosti, čovek koji je ukrasio freskama 19.000 kvadratnih metara najvećeg hrama u Rusiji, pa kaže u šali: "Pomalo mi nije pravo što će u Srbiji, a ne u Rusiji, biti takva jedina na svetu kupola. I to je vaš hram. Zovu ga svepravoslavni, ali svejedno je vaš, srpski. I biće najlepši. Svi su mislili da će taj mozaik ostati samo fantazija. A mi smo radili. Od podizanja male spomen-crkve na Vračaru prošlo je 120 godina. Iz godine u godinu hram očekuje mozaik. I ništa se nije dešavalo. Ali prošle godine je Bog uslišio molitve srpskog naroda i rad je započeo." Ideju o najvećem mozaiku u pravoslavnom hramu Muhin je čuo još 1994. godine prilikom prve posete Srbiji od protoneimara hrama Vojislava Milovanovića. "Pogledali smo se tada, osmehnuli jedan drugom. I vidite, prošle su samo 23 godine. A zar je to mnogo kada govorimo o istorijskim dimenzijama", primećuje on. Muhinov projekat za dekorisanje Hrama Svetog Save pobedio je na konkursu raspisanom 2014. godine. Po nalogu predsednika Rusije od jula 2015. za glavnog koordinatora ruskog učešća u izradi mozaika imenovana je Ruska federalna agencija za pitanja Zajednice nezavisnih država, sunarodnika u inostranstvu i međunarodnu humanističku saradnju ("Rossotrudničestvo"), a kao odgovor na apel ove agencije rukovodstvo kompanije "Gazprom njeft" donelo je odluku o izdvajanju četiri miliona evra za finansiranje radova na mozaiku koji će ukrasiti centralnu kupolu Hrama. Ugovor o donaciji potpisan je u avgustu 2016. "Ali mi smo počeli rad još u februaru te godine", ističe Muhin. "Inače bismo i dan-danas crtali kartone, skice. I ništa od ovog ne bi bilo", kaže on, pokazujući nam osmometarske figure od komadića smalte, kobaltnog raznobojnog stakla -- materijala rimskih mozaika koji postoje već dva milenijuma, a da nisu izgubili lepotu i sjaj. Prvi, centralni deo mozaika će već u aprilu biti dopremljen u Beograd. A svi radovi na kupoli biće završeni do kraja ove godine, obećava autor i rukovodilac projekta. Biće to tradicionalna za period 12-13. veka kompozicija Vaznesenja Gospodnjeg sa Spasiteljem u Njegovoj nebeskoj slavi i Bogomajkom, arhanđelima i apostolima koji pred Njim stoje, i četiri anđela oko Hrista koji kompoziciono obrazuju krst. Crvena boja i zlato na krilima anđela simbolizuju praznik Vaskrsenja Gospodnjeg. Praznični tropari oko Hrista stvaraju smisaoni "prsten-oblak", koji se rastvara u treperenju zlatne pozadine. "To zlato je tavorska svetlost, zlato je dominanta hrama. Svetlost preobraženja. Predstava Vaznesenja u kupoli je jedna od ranijih tradicija. Kasnije su počeli da oslikavaju Hrista Svedržitelja. A mi smo želeli da se vratimo izvornom dekorisanju pravoslavnih hramova", govori Muhin. Pre početka svih radova Nikolaj Muhin i njegov koautor akademik Jevgenij Maksimov obišli su sve velike hramove koji su čuveni po mozaicima u vizantijskom stilu. "Posetili smo Veneciju, Siciliju, Monreale, Katedralu u Ćefalu, Kapelu Palatina, i, naravno, Konstantinopolj, da bismo shvatili i upustili se u taj poduhvat sa određenim znanjima. Jer kao turista vidite nešto na jedan način, a kada pokušavate da shvatite strukturu, onda, kao što smo mi radili, u Veneciji u decembru sa ovolikim dvogledima dva sata izučavate kompoziciju Vaznesenja. Plastiku, stilistiku smo preuzeli od najboljih ostvarenja 12. veka da bismo shvatili kako se crta figura velika osam metara. U Veneciji su figure upola manje. I kupola je upola niža, na visini od 30 metara. Neko će reći, uzmi i precrtaj, ali to se ne da precrtati", kaže slikar. Umetnici našeg vremena do sada nisu imali ovako grandiozan zadatak stvaranja tematskog mozaika na ogromnoj zakrivljenoj površini kupole. A i trenutno na svetu ne postoji druga ovakva radionica za izradu mozaika. Opremljena je specijalnim metalnim postoljima na koja se postavljaju kompozicije pomoću građevinskih skela u više nivoa. Na skelama se može naći sve što je neophodno za testerisanje, rezanje i klesanje smalte, spravljanje smese za njeno pričvršćivanje. Tu su stolovi za suvo postavljanje, specijalna skladišta za čuvanje i druge neophodne pomoćne prostorije važne za organizaciju procesa rada. Na projektu je angažovano oko 100 diplomaca Ruske akademije umetnosti, Katedre za monumentalno slikarstvo, uglavnom bivši studenti profesora Jevgenija Maksimova koji predaje već 40 godina. To su sve stručnjaci visokog nivoa, ali to još ne znači da su i previše samostalni, kaže Muhin. "Muhin i Maksimov im svakoga dana 'kljucaju mozak'. Pratimo rad čak i kada nismo prisutni. Postoje kamere. Otvorim telefon, pogledam: aha, ponovo radi njih petoro umesto 20. Alo! (Smeh) Šalu na stranu, svi su majstori svog zanata, ali s obzirom na ozbiljnost i važnost čitavog poduhvata, proveravamo sve milion puta. Dugo se bira svaki kamenčić. Ovde imamo i specijalno osvetljenje, da bismo shvatili kako će to izgledati kada bude tamo gore, na Vračaru, na visini od 65 metara", govori umetnik. "Kažem vam ponovo, pomalo zavidim kada pomislim da će ovakav neponovljivi u svetu mozaik imati Srbija. A zašto ne Rusija? Očigledno je Gospod tako odlučio, da počnemo od Srbije." http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/ljudi-koji-su-napravili-mozaik-za-hram-svetog-save-gospod-je-odlucio-pocnemo-od-srbije/

Srbija isplatila prve odštete porodicama ubijenih u Vukovaru Srbija isplatila prve odštete porodicama ubijenih u Vukovaru BALKANS.ALJAZEERA.NET Važnija od presuda je činjenica da je Srbija time priznala svoju... Važnija od presuda je činjenica da je Srbija time priznala svoju odgovornost i krivicu za događanja u Sotinu i na Ovčari nedaleko Vukovara, kažu članovi porodica žrtava. Odlukom Apelacionog suda u Beogradu porodicama ubijenih isplaćena je odšteta od 6.670 eura po članu porodice (EPA) Tijekom Domovinskog rata, u jesen 1991. godine, na istoku Hrvatske se vodio krvavi rat u kojem su počinjena i brojna ubojstva i ratni zločini. Neki od najtežih zločina dogodili su se u Vukovaru, na poljoprivrednom dobru Ovčara, ali i selima Tovarnik, Sotin, Lovas, Berak… Ovih dana, 30 godina kasnije, obitelji ubijenih i nestalih branitelja i civila počeli su od Republike Srbije dobivati isplate na ime nematerijalne štete za ubijene članove obitelji. Prva tri slučaja Cijela ta priča prolazi tiho i bez puno medijske buke, iako o prvim isplatama postoje i pravomoćne presude Apelacionog suda u Beogradu, do sada u tri predmeta. Sredstva na ime nematerijalne štete već su isplaćena članovima obitelji čiji su najmiliji ubijeni na Ovčari i u vukovarskom prigradskom naselju Sotin. Potvrdio je to i Igor Matijašević koji je već godinama na čelu neformalne skupine članova obitelji iz Sotina koji tragaju za posmrtnim ostacima svojih najmilijih. “Do sada su podignute 52 optužnice članova obitelji za ubojstva u Sotinu i na Ovčari. Od toga broja tri presude su pravomoćne i već isplaćene, dok su neke u postupcima žalbe ili su još uvijek postupci u njima u tijeku. Očekujemo da ćemo u dogledno vrijeme imati još pravomoćnih presuda i isplaćenih odšteta na ime nematerijalne štete. Jako mi je žao što među do sada završenim slučajevima nema roditelja koji na žalost nisu dočekali taj vid satisfakcije. U tome smo zakazali svi”, rekao je Matijašević. Odlukom Apelacionog suda u Beogradu obiteljima ubijenih isplaćena je odšteta od gotovo 50.000 kuna (6.670 eura) po članu obitelji. “Iznosi su takvi kakvi su. Svakako da su oni neprimjereno malo, ali takva je odluka suda. Ono što je još važnije od tih presuda činjenica je da je na ovaj način Republika Srbija priznala svoju odgovornost i krivnju za događanja u Sotinu i na Ovčari. Ove presude su sada utrasirale put i za sve ostale obitelji koje planiraju pokrenuti tužbe za isplatu nematerijalne štete”, pojasnio je Matijašević. Dodao je i kako cijela ta priča oko isplate šteta nije niti malo jednostavna te da sve obitelji ubijenih ne ostvaruju to pravo. Vidi se to i u slučaju Sotina gdje je ukupno ubijeno 67 mještana, ali mogućnost isplate nematerijalne štete postoji samo za njih 16. Za sve ostale ubijene u Sotinu nije ništa utvrđeno, nisu podignute optužnica i tu sve staje. Sličan je slučaj i za ratni zločin na Ovčari gdje je ubijeno 200 ratnih zatočenika. Od toga broja identificirano je njih 193 i prema ovim presudama i oni imaju pravo na isplatu nematerijalne štete. Još puno posla “Nama je cilj bio da pronađemo masovnu grobnicu i naše najmilije i tu je za nas priča trebala stati. Međutim, jedno vuče drugo i sada smo tu gdje smo. Svakako da ćemo i dalje nastaviti raditi jer očito je kako još ima puno posla. Sve to što radimo ovisit će i o sredstvima s kojima raspolažemo”, rekao je Matijašević. Vijest o podizanju tužbi naišla je i na dobar odaziv među samim članovima obitelji. U prvome koraku kontaktirano je 10 obitelji i među njima ih nitko nije odbio. Za dalje slučajeve ostavlja se mogućnost da tužbe podnose i dalje preko udruga ili pak da idu i samostalno. Cijeli posao oko podizanja optužnica, a onda i dobivanja presuda, išao je preko Fonda za humanitarno pravo (FHP) iz Beograda koji su u procese istraga ratnih zločina i sudskih procesa uključeni gotovo 30 godina. Izvršna direktorica Fonda Ivana Žanić kazala je kako su sudski postupci za isplatu štete trajali oko 2,5 godine te da je to zadovoljavajuće posebno kada se zna da neki takvi slučajevi traju i po 10 godina. “Činjenica jeste da je članovima porodica isplaćen neprimereno nizak iznos, ali to je samo prvi korak u ovom poslu. Svima nam je žao što su neki od članova porodica u međuvremenu preminuli i nisu dočekali ovakve odluke suda. Preminuli su i neki od presuđenih ratnih zločinaca. Žao nam je i što veći broj krivaca za ratne zločine nije odgovarao za svoja nedela jer bi onda i puno veći broj članova porodica imao pravo na isplatu nematerijalne štete”, rekla je Žanić. Nove tužbe Govoreći o daljim planovima, najavila je kako će Fond i dalje raditi na podizanju tužbi za isplatu nematerijalne štete, ali i kako će zbog troškova to raditi sukcesivno, odnosno onim tempom kako im to sredstva budu omogućavala. Razlog tome su visoki troškovi koje je potrebno podmiriti za podizanje tužbi kao i taksi za dobivene odštete. Tome treba dodati i troškove odvjetnika. Sve te troškove u ova tri slučaja na sebe je preuzeo Fond, ali Žanić je odmah napomenula i kako oni nemaju sredstava da podmire sve te troškove za sve slučajeve. Uz sve to iz Fonda napominju i kako svi koji se odluče za podizanje tužbi moraju biti svjesni da će ti slučajevi trajati vremenski dugo. “Kada neko sve ovo gleda može pomisliti kako je sve išlo lagano, ali nije. Državi Srbiji je od početka bilo u interesu da pripadnike Teritorijalne odbrane i dobrovoljačke jedinice ‘Leva supoderica’ prikaže kao tamo neke dobrovoljce nad kojima oni nisu imali kontrolu. Mi smo insistirali da u presude za ta dva ratna zločina bude uvedeno kako su oni bili pod kontrolom JNA. Upravo zbog toga je stvorena mogućnost da se dobiju i presude za isplatu nematerijalne štete. Da nije bilo toga, ne bi bilo ništa niti od ovih tužbi. Podsećam i kako je prva krivična prijava za ratni zločin podnesena još 2003. godine i da je od tada, pa do danas prošlo gotovo 20 godina”, rekla je Žanić. Članove obitelji ubijenih i nestalih u ova dva slučaja na sudovima je zastupao beogradski odvjetnik Mihailo Pavlović. I on tvrdi kako su temelj ovih presuda bile ranije presude za ratne zločine na Ovčari i u Sotinu u kojima, kako je rekao, jasno se navodi da su TO i postrojba “Leva supoderica” djelovale pod okriljem JNA. Tri puta manji iznosi “Sledom te tvrdnje JNA je odgovorna za sve posledice koje su se dogodile na Ovčari i u Sotinu što je obavezalo Republiku Srbiju da isplati odštete porodicama. Iznosi su već isplaćeni porodicama na njihove račune od strane Ministarstva odbrane Republike Srbije. Jako važno je da naglasim kako je ovo, sa ova tri slučaja, sada već ustaljena sudska praksa te da bi na isti način trebala da bude završena i sva ostala slična suđenja”, rekao je Pavlović. I on napominje kako se radi o neprimjereno niskim iznosima koji su isplaćeni članovima obitelji te da će radi toga podnijeti i žalbe višim sudovima. Ostavio je i mogućnost da će se žaliti i Europskom sudu za ljudska prava ukoliko srbijanski sudovi ostanu “gluhi” na njihove žalbe. Kazao je i kako je nekakav standard Europskog suda isplata nematerijalne štete u iznosu od oko 20.000 eura. Upravo stoga oni su svoj odštetni zahtjev istaknuli na nešto manji iznos od 20.000 eura, ali je obiteljima isplaćen ipak trostruko niži iznos. Podsjetio je i na slučaj Brdar protiv Hrvatske u kojemu je Republika Hrvatska članovima obitelji Brdar isplatila po 23.000 eura. “Reč je o čoveku kog su u avgustu 1995. godine iz kolone izvukli pripadnici Hrvatske vojske. Od tada mu se gubi svaki trag. U tom slučaju je kasnije, takođe pred međunarodnom sudom, članovima porodice isplaćeno po 23.000 evra. Smatramo kako bi to trebao biti i nekakav standard i kada je reč o Srbiji, iako ostavljamo mogućnost kako je svaki slučaj zapravo slučaj za sebe sa svim svojim posebnostima i specifičnostima”, zaključio je Pavlović. Iz Fonda za humanitarno pravo ističu kako je obveza sudova u Srbiji da budu upoznati sa najnovijom praksom Europskog suda za ljudska prava i da postupaju u skladu sa njom. “Odluka sudova u Srbiji da dosuđuju trostruko manji iznos tužiocima u ovim postupcima govori o nespremnosti domaćih sudova da primenjuju praksu Evropskog suda za ljudska prava i time obavežu Srbiju na isplatu naknade štete koja je u skladu sa međunarodnim standardima, čime bi osigurali pravedne reparacije žrtvama ratnih zločina”, ističu iz Fonda.

U moru negativnih tvitova, nekad je moguće pronaći i neki koji greje dušu, kao što je to priča ovog Beograđanina koji je podelio fotografiju - Volela me je pune 4 godine u srednjoj školi,a da ja, nadobudni glupan, to nisam primećivao. Životi su nam se razdvojili, prošlo je gotovo 30 godina, bez ikakvog kontakta... A onda, pre par meseci, slučajni ponovni susret... Da, sada je moja lepša celina. Život...Nepredvidiv...Lep... Njegova priča, sudeći po reakcijama, nije usamljena: U gimnaziji sedeli u istoj klupi, malo se ljubakali, malo zabavljali, onda se on naljutio sto sam raskinula(?!), pa nije pričao sa mnom do mature. Posle se frendovali na FB i evo hrče pored mene već 12 godina - podelila je svoju priču jedna Tviterašica. Da se ljubavi iz srednje škole često opet nađu svedoči i ovaj Tviteraš: A postoji još jedna domaća priča: Proslave mature su uglavnom "krivci" za ponovno buđenje starih ljubavi. Iako deluju kao filmske priče, sudeći po ovim odgovorima na Tviteru, nije retkost da se ljubavi iz srednje škole posle mnogo godina sretnu i obnove ljubav. Imate li vi sličan primer? https://zena.blic.rs/porodica/volela-me-je-pune-4-godine-u-srednjoj-skolia-ja-nadobudni-glupan-to-nisam-primecivao/08hxzht

Zbog čega je sve veću udar AS na SPC?

Društvenim mrežama deli se objava ratnog vojnog invalida Novice Kostića iz Vlasotinca, koji je kao pripadnik JNA ranjen u Karlovcu nakon samo pet dana ratovanja, a koji je od ratnog veterana iz Hrvatske na poklon dobio protezu za stopalo, nakon što sedam godina nije uspevao da zameni staru koja se raspala. Kostić je već dugi niz godina angažovan kao mirovni aktivista preko neprofitne organizacije Centar za nenasilnu akciju koja okuplja ratne veterane iz Armije BiH, Vojske Republike Srpske Krajine, hrvatske vojske i Vojske Jugoslavije. Od 2008. organizuju zajedničke posete mestima stradanja civila i vojnika u ratu koji se 90-ih vodio na prostoru bivše Jugoslavije i učestvuju na komemoracijama stradalih koje organizuju lokalne i državne vlasti. Živi na jugu Srbije, u Vlasotincu, gde je predsednik udruženja ratnih vojnih invalida, pišu zagrebačka 24sata. Nakon što je objavio da sedam godina nosi istu protezu s raspadnutim stopalom i da nema pravo na novu, iznenadio ga je paket koji mu je iz Hrvatske stigao preko Mađarske. Naime, ratni veteran iz Hrvatske poslao mu je oblogu stopala za levu protezu C41 koju je, kako je napisao, teško nabaviti i nije jeftina. Uz nju je stiglo i pismo. - Pismo koje je bilo unutra je bilo jako jako dirljivog sadržaja s puno topline, empatije i solidarnosti, čovek pojašnjava da smo mi samo ljudi i da smo u istim problemima, kao da nam taj prokleti rat nikome ništa dobrog nije doneo. Taj moj bivši neprijatelj, a sada već duže vreme prijatelj kaže da me je od momenta upoznavanja prihvatio kao prijatelja i brata - napisao je Novica. Novica Kostić, FOTO: Facebook/Printscreen Autor pisma zamolio ga je da ostane anoniman jer ne želi da ga sredina u kojoj živi, proziva. Iako nije ranjen u ratu, preko kolega je pronašao deo proteze koji je Kostiću bio potreban. - Šta ovde dodati, što reći osim da je ovo možda jedna snažna poruka ostalima, posebno političarima, da ako mi koji smo direktno pucali jedni na druge možemo razgovarati i prihvatiti jedni druge, zašto je to njima problem, što ih sprečava u tome? Znam da će ovo svako gledati iz svog ugla, ali priznaćete, o ovome treba razmišljati posebno kada su u pitanju obični ljudi, ljudi koji sve u društvu pa i rat, iznesu na svojim leđima - zaključuje Novica. https://direktno.rs/zivot/295311/vojni-invalid-iz-srbije-dobio-protezu-od-veterana-iz-hrvatske.html

Pretili su mi, a sad su mi i zapalili kuću! Ono što je zanimljivo je da čitavo naselje, u kojem se nalazi kuća, nije imalo vode. - Isključena je voda juče u popodnevnim satima. Nije imalo vode, jer da je imalo, pristupili bismo gašenju komšije i ja. Saznali smo da voda nije isključena na ventilu koji je za ovo naselje, već na dalekom magistralnom vodu, gde se nikada ne isključuje. Vodovod ne zna kako je neko tamo otišao da isključi vodu. Predsedniku sindikata "Sloga" zaposlenih u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije Dejanu Pavloviću jutros oko 1.45 zapaljena je kuća u Surčinu, gde živi kao vojni zakupac, a Pavlović je za Direktno.rs detaljno opisao šta se dešavalo u noći između subote i nedelje, te šta misli da je pozadina požara. Dejan Pavlović Foto: Printscreen - Legao sam da spavam noćas oko 1 sat posle ponoći. Sa zadnje strane mi je boks za pse, a jedan pas je unutra. Negde oko 15 do 2 sam čuo besan lavež pasa, ali nisam obratio pažnju. Međutim, mali pas koji je unutra je počeo da laje i da lupa u vrata i ja sam ustao i video plamen napolju. Istrčao sam, otvorio boks da spasim pse, pozvao policiju i vatrogasce - priča za Direktno.rs Dejan Pavlović. "Predsedniku 'Sloge' u Vojsci Srbije zapaljena kuća" Ono što je zanimljivo je da čitavo naselje, u kojem se nalazi kuća, nije imalo vode. - Isključena je voda juče u popodnevnim satima. Nije imalo vode, jer da je imalo, pristupili bismo gašenju komšije i ja. Saznali smo da voda nije isključena na ventilu koji je za ovo naselje, već na dalekom magistralnom vodu, gde se nikada ne isključuje. Vodovod ne zna kako je neko tamo otišao da isključi vodu. Foto: Sindikat Sloga Budući da je ostao bez krova nad glavom, kao i bez ličnih stvari, Pavloviću je prva briga gde i kako da se smesti. - Rano jutros su dolazili iz Vojne ustanove Dedinje da mi daju drugi bungalov. Ostali su mi samo majica, pantalone i patike. Ceo nameštaj je izgoreo i sve stvari. Totalna je šteta. Foto: Sindikat Sloga Kako je požar došao spolja, Pavlović smatra da je on namerno izazvan. - Sa zadnje strane je šuma i jezero, nepristupačno je, nema osvetljenja, mogao je da dođe ko god hoće. To mislim jer sam dao pre dva, tri meseca intervju za novine "Svedok" u kojem sam objasnio stanje u vojsci, rekavši zbog čega je odliv kadra toliki, šta rade vojnici, te da imaju platu kao radnici na trafici. Posle toga su po nečijem nalogu protiv mene pokrenuli disciplinski postupak za navodno rušenje ugleda vojnika. U vreme korone sam pisao dve krivične prijave protiv neodgovornih komandanata, jednog na Pasuljarskim livadama, drugog u Valjevu, jer su njihovom greškom oboleli ljudi. Tada su krenuli pritisci da se manem Sindikata, da pazim šta pišem na Facebook-u, da ne treba da dajem saopštenja i da pazim šta radim. Foto: SIndikat Sloga Pre nekoliko dana predsednik Srbije Aleksandar Vučić obišao je kasarnu u Jakovu, pa se i tim povodom oglasio Pavlović. - On je obećao da će osnažiti vojsku, a ja sam izdao saopštenje da prvo ispuni obećanje koje je dao pre tri godine kao premijer, kada je obećao da će plate profesionalnih vojnika i podoficira biti značajno povećane, da će svaki vojnik imati tri kompleta uniforme. Aleksandar Vulin Foto: Direktno.rs Pavlović je istakao da ga ovaj potez neće ućutkati, a posebnu poruku imao je za ministra Aleksandra Vulina. - Samo se lud čovek ne plaši, ali nisam u panici. Ovo je opomena samo. Da će baš neko da me ućutka, neće. Voleo bih da dođe ministar lično da pogleda kakvo je to političko saopštenje kada vam se spali sve što imate i ispadnete političar zato što kažete da vam je spaljeno sve to - zaključio je za Direktno.rs Dejan Pavlović, koji je dodao da će podneti krivičnu prijavu protiv N.N. počinioca, ali i protiv Vojne ustanove na Dedinju, jer nisu obezbedili ni hidrant, ni PP aparate. Pavlović za Direktno: Pretili su mi, a sad su mi i zapalili kuću! | Društvo i ekonomija | Direktno DIREKTNO.RS Predsedniku sindikata 'Sloga' zaposlenih u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije Dejanu Pavloviću jutros oko 1.45 zapaljena je kuća...

Otvaram temu povodom ovog teksta: Ružić o izmenama zakona: Za promenu Ustava biće dovoljna većina izašlih birača Autor: FoNet Izvor: N1 (arhiva) Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave predložiće Vladi i parlamentu promene Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, koji će propisati da za promenu Ustava više ne bude potrebna većina od broja upisanih, nego od broja izašlih birača, najavio je ministar Branko Ružić. On je na završnoj javnoj raspravi o nacrtu tog zakona objasnio da je potrebno da se on menja jer je po svojim rešenjima "restriktivan i u velikoj meri prevaziđen i neusaglašen sa Ustavom". Ružić je ocenio da je postojeći Zakon o referendumu ograničavajući faktor u korišćenju "ovih inače značajnih demokratskih mehanizama za ostvarivanje suvereniteta garantovanih Ustavom i ostvaruje se, na ovaj način, ne samo izborima". On je podsetio da je važeći zakon donet 1994. godine, a minimalno izmenjen 1998. i da je primena niza njegovih rešenja u praksi pokazala nedostatke, a činjenica da se referendum i narodna inicijativa retko koriste jesu dokaz. Od uvođenja višestranačja u Srbiji, dodao je Ružić, bila su svega tri referenduma - 1992, 1998. i 2006. godine, a predlagač je bila samo Skupština, ne i građani, čija je samo jedna narodna inicijativa prihvaćena, i to Fondacije "Tijana Jurić" za izmenu krivičnog zakona. Ružić je ukazao i da su se na lokalnom nivou sprovedeni referendumi odnosili isključivo po pitanju uvođenja mesnih samodoprinosa, što ukazuje da se referendum kao "institut izrazito demokratskog karaktera" vrlo slabo primenjuje. Objašnjavajući predloge izmena odredbi o narodnoj inicijativi, on je naveo da je predloženo da potreban broj birača koji je pokreću u lokalnim samoupravama bude smanjen na pet odsto upisanih birača, jer je do sada nekim lokalnim statutima bilo predviđeno i 25 odsto. "Ovom izmenom smo želeli da onemogućimo da u statutima lokalne jedinice lokalne samouprave samostalno utvrđuju ovaj procenat", rekao je Ružić. Novina u predlogu o narodnoj inicijativi, istakao je Ružić, jeste to da se rok za prikupljanje potpisa sa dosadašnjih sedam dana, što je bio kratak rok i nije se moglo krenuti u kvalitetnu proceduru, povećava na 90 dana. LINK: http://rs.n1info.com/Vesti/a544901/Ruzic-o-izmenama-zakona-Za-promenu-Ustava-bice-dovoljna-vecina-izaslih-biraca.html

Dnevno se iz Srbije u proseku iseli 142 ljudi. Našu zemlju mesečno napusti 4.337 ljudi, a godišnje tačno 52.049, pokazuju najnoviji podaci Evropskog statističkog zavoda koji je analizirao migracije u regionu i svetu i obelodanio da je u poslednjih 11 godina čak 336.000 Srba dobilo dozvole za odlazak u EU. Srbija se tako sa 52.049 izdatih dozvola u prošloj godini našla na 15. mestu, uporediva sa BiH koja se nalazila na poziciji ispod, ali i u društvu sa Pakistanom, Albanijom, Irakom i Nigerijom. Iz naše zemlje za godinu dana praktično je iseljen grad veličine Šapca, Užica ili Vranja. U nešto boljoj poziciji našla se susedna Severna Makedonija sa 24.000 odlazaka, dok se Crna Gora našla na 90. mestu sa nešto više od 3.000 dozvola za odlazak u inostranstvo. "Zabrinjavajući je trend naglog rasta broja dozvola za stanovnike Srbije, sa 25 hiljada u 2014. na 52 hiljade u prošloj godini", ukazao je u istraživanju o iseljavanju ekonomista Miroslav Zdravković. Praktično, u svim zemljama na Zapadnom Balkanu došlo je do velikog rasta iseljavanja u 2018. u odnosu na 2017. Najveći rast je imala Bosna i Hercegovina (+47,8%), sledi Srbija (+32,9%) i Crna Gora (+25,5%), dok je Albanija imala najmanji rast od 20,6 procenata. "Iz Albanije se već toliko stanovništva u prethodnih tridesetak godina iselilo da je sve manje moguć dalji rast godišnjeg broja iseljenika", ukazuje Zdravković. Posmatrajući trend iseljavanja iz Srbije i regiona tokom poslednje decenije, podaci Evrostata pokazuju da su od 2008. najviše dozvola za odlazak u EU dobili stanovnici Albanije (622 hiljade), zatim Srbije (336 hiljada) i BiH (248 hiljada), Severne Makedonije - 158.256 i Crne Gore - 19.414. S druge strane, ako posmatramo destinacije koje su primile najviše stranaca, Nemačka je zauzela ubedljivo prvo mesto sa 86.000 dozvola za stanovnike naše zemlje. Slede Austrija (45.000) i Italija (42.000) koje su izdale najviše dozvola u prethodnih 11 godina. Da su migracije radne snage, najčešće kvalifikovane, ozbiljan problem za Srbiju ukazao je nedavno i Međunarodni monetarni fond. Kako je ova međunarodna finansijska institucija upozorila u svom izveštaju, Srbija je zemlja u koju rado dolaze strani investitori, ali i zemlja koja ima sve izraženiji problem odliva radne snage. Zato prvi put u ovom dokumentu sugeriše vladi da donese paket mera kako bi se zaustavio "odliv mozgova", odnosno sprečile dalje migracije, posebno kvalifikovanih radnika. Ova međunarodna organizacija istovremeno ne spori da stopa nezaposlenosti u Srbiji pada i da je dostigla najniži nivo od 2011. Vlada je istovremeno donela odluku o najvećem rastu plata za medicinske radnike koji najčešće odlaze iz Srbije, ali i najavila da će nastaviti da implementira strukturne reforme, kako bi unapredili poslovno okruženje i podržali veći privredni rast, prvenstveno privatnog sektora. Istraživanja pokazuju i da je pet razloga zbog kojih iz Srbije odlaze hiljade ljudi koji imaju posao. SVAKOG DANA IZGUBIMO 142 LJUDI Broj iseljenja iz Srbije za 5 godina dupliran, godišnja brojka je alarmantna, u društvu smo NIGERIJE I PAKISTANA WWW.BLIC.RS Dnevno se iz Srbije u proseku iseli 142 ljudi. Našu zemlju mesečno...

MOGLO BI SE REĆI DA JE VUČIĆ OD MEDIJSKE SCENE SRBIJE U POSLEDNJIH SEDAM GODINA NAPRAVIO "VELIKU SRBIJU" PO SVOJOJ MERI. KAO ŠTO JE "VELIKA SRBIJA" BILA ŠEŠELJU, VEĆ GODINAMA SU SVE TELEVIZIJE SA NACIONALNOM FREKVENCIJOM, VELIKA VEĆINA REGIONALNIH I LOKALNIH TELEVIZIJA KAO I NAJVEĆI BROJ DNEVNIH NOVINA PODREĐENI VUČIĆU, NJEGOVOJ PROPAGANDI, BESOMUČNIM UVREDAMA SVAKOGA KO SE USUDI DA KAŽE NEŠTO ŠTO NIJE U SKLADU SA STVORENOM PARALELNOM REALNOŠĆU. DANAŠNJA SRBIJA "ISKIJAVA" ONDA NEKAŽNJENU "VELIKU SRBIJU" "Cena za dva velika rata, a nama i za ratove devedesetih, tek će doći." Ovako je, između ostalog, predsednik Srbije Aleksandar Vučić početkom septembra u Budimpešti prokomentarisao negativan prirodni priraštaj i demografske probleme sa kojima se suočavaju i Evropa i Srbija. Predsednik se, naravno, nije osvrnuo na sopstvenu ulogu i ulogu Srpske radikalne stranke, čiji je član bio 15 godina, u ratovima devedesetih: u huškanju na ratove, u pozivanje da se proteraju stotine hiljada Albanaca sa teritorije Kosova, u slanje dobrovoljaca u Hrvatsku i BiH, u podsticanju mržnje i netrpeljivost prema svima koji nisu Srbi (uključujući Srbe koji su "nesrpska fukara", kako reče Vučić), u uvođenju jezivog ("poganog", kako reče Vesna Pešić na Peščaniku) jezika u javni prostor, u promovisanju laganja kao legitimnog načina političke borbe, u kontroli medija i drakonskim kaznama za nepodobne. Ukratko, u stvaranju atmosfere iz koje ljudi beže ne osvrćući se. Za istraživanje samo medijske emanacije svega gore navedenog verovatno je potreban višemesečni rad tima ljudi (radni naslov projekta: šta si radio u ratu, tata). Ovo ovde predstavlja pokušaj da se prikaže tek fragment delovanja aktuelnog predsednika države, njegovih tadašnjih (većina su i sadašnji) političkih saradnika tokom druge polovine devedesetih godina – koje su sve aktivnosti Vučića i prijatelja opisane u "Velikoj Srbiji", propagandnom listu Srpske radikalne stranke. Ubedljivo najveći deo posmatranih brojeva "Velike Srbije" (period 1990–2000) jeste promocija Vojislava Šešelja i njegovih ideja, razmišljanja i stavova o svemu i svačemu. Onoliko koliko je Vučić danas zastupljen na televizijama sa nacionalnom frekvencijom u odnosu na opoziciju, toliko je bio Šešelj u "Velikoj Srbiji" u odnosu na ostale radikale, junake ovog lista – Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića, Maju Gojković, Jorgovanku Tabaković, Stevu Dragišića, Milorada Mirčića, Dragana Todorovića… Moglo bi se, ne preterujući mnogo, ako uopšte, reći da je Vučić od medijske scene Srbije u poslednjih sedam godina napravio "Veliku Srbiju" po svojoj meri. Kao što je "Velika Srbija" bila Šešelju, već godinama su sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, velika većina regionalnih i lokalnih televizija kao i najveći broj dnevnih novina podređeni Vučiću, njegovoj propagandi, besomučnim uvredama i kampanjama protiv svakoga ko se usudi da kaže nešto što nije u skladu sa stvorenom paralelnom realnošću. Današnja Srbija "iskijava" onda nekažnjenu "Veliku Srbiju". Postoje i razlike: razlika je u tome što je sve te transkripte nebrojenih Šešeljevih konferencija za štampu, gostovanja u svim živim medijima, govora iz Skupštine – što republičke, što savezne – ograničavala činjenica da je prosečan konzument medijskih sadržaja sve njih mogao da izbegne tako što neće čitati "Veliku Srbiju". Danas nije moguće pobeći od sveprisutnog Vučića u svim medijima. POČECI: Dakle, Šešelj je nesporna zvezda "Velike Srbije", a Vučić prvi broj posvećen sebi (to je nešto što je "Velika Srbija" radila kada su radikali hteli da promovišu svoje kandidate za neke naredne izbore) dobija u septembru 1997. godine. Tu nalazimo dosta zanimljivih detalja i to u Vučićevom intervjuu "Zemunskim novinama" koji radikalsko glasilo prenosi. U njemu Vučić priča o tome šta je radio u ratu i zašto je ušao u SRS: "Još kao student Pravnog fakulteta u Beogradu osetio sam klimu u kojoj podjednakom snagom deluju i opozicione i snage aktuelne vlasti. Tih godina nije bilo lako misliti drugačije, niti okupiti veći broj istomišljenika. Vladala je atmosfera linča prema svima koji nisu podržavali bilo jedne bilo druge, slična ovoj današnjoj, te sam neretko ulazio u žustre polemike i sa svojim profesorima. U tom zaista kriznom periodu za naš narod našao sam se u dilemi koja je morila mnoge, posebno mlađi svet, koju je razrešio moj četrdesetodnevni boravak kao dobrovoljca u Sarajevu. Po povratku sa ratišta, otišao sam na jednu tribinu Srpske radikalne stranke, jer mi se u to vreme najviše dopadalo ono što je zastupao i govorio dr Vojislav Šešelj. Smatrao sam da govori iz srca, a taj stil i način na koji je nastupao bio je i jedini na političkoj sceni Srbije koji je mogao da me privuče", priča Vučić. Nakon što je, po sopstvenim rečima, dobrovoljno otišao da ratuje, učlanio se u stranku koja se hvalila slanjem dobrovoljaca u ratove u Hrvatskoj i BiH, stranku kojoj mir nije cilj. Čitamo izjavu Maje Gojković iz juna 1996, nakon završetka ratova: "Mir nije naš najveći nacionalni interes. I to naši članovi i simpatizeri i glasači već veoma dobro znaju. Mir je najveći nacionalni interes onim političkim snagama u Srbiji, jednako u udruženoj opoziciji i Jugoslovenskoj udruženoj levici, koji na svojim stranačkim skupovima nemaju srpske zastave i znamenje, već drže, ističu različite zastave. Čekaju različite vojske (...)" No, nije nužno da vidimo šta priča Maja Gojković. Prvom prilikom kada je Vučić dobio veći prostor u "Velikoj Srbiji" (a to je u broju od juna 1995, kada su i Šešelj i Nikolić u zatvoru, a "Velika Srbija" piše o protestnom mitingu radikala), on objašnjava svoje želje i očekivanja: "Kada je pažnja učesnika mitinga počela da popušta, pošto je bilo naporno satima stajati na jakom suncu, u prvom trenutku nastupio je Aleksandar Vučić, Generalni sekretar Stranke. Njegove reči, izgovorene nadahnuto u jednom dahu, kao strele odapete u ‘zlikovce na grbači naroda’, podigle su tenziju, izvukavši iz mase usklike odobravanja i skandiranja protiv tiranije. Reči istekle iz srca ušle su u srca okupljenih a ‘Slobo odlazi’, ‘Slobo odlazi’ tutnjalo je kao grmljavina. Aleksandar Vučić je ‘oživeo’ miting koji je u tom trenutku dostigao vrhunac. Mi smo za mir. Najpre bismo ga stvorili. Oslobodili bi srpske zemlje, postavili srpsku vojsku na granice, pa da vidimo sme li Turčin ili ustaša da udari! Nikada niko ne bi smeo!’ ‘Dedinjski dahija treba da siđe sa trona vlasti. Slobo odlazi, vreme je! Slobo odlazi! Odlazi, jer ako sam ne odeš, oteraće te srpski radikali!’" Obaška što će tri godine radikali kasnije ući u vladu sa SPS-om i JUL-om, vidi se da je Vučićeva namera "da ratuje za mir". Godinu dana ranije, "Velika Srbija" objavila je fotografiju na kojoj budući predsednik i buduća guvernerka Narodne banke Srbije – tada "samo" narodni poslanici Aleksandar Vučić i Jorgovanka Tabaković – stoje ispred Palate pravde sa grupom ljudi u maskirnoj odeći, uz potpis "Grupa četnika, dobrovoljaca Srpske radikalne stranke i narodnih poslanika na platou ispred tzv.’Palate pravde’". Već sama ova slika govori o stanju države te 1994. godine. Iz istog broja od septembra 1997. saznajemo i Vučićevo viđenje kako mediji treba da funkcionišu – ovi principi će se neumoljivo odslikavati u oba puta kada je bio u prilici da dođe na vlast: 1998–2000. (kada je bio ministar za informisanje u drugoj vladi Mirka Marjanovića) i 2012–2019. (potpredsednik, pa predsednik vlade, pa predsednik države). Piše "Velika Srbija", dakle, kako je "malo poznato da je Aleksandar Vučić svojevremeno pokrenuo srpsko-englesku redakciju televizije na Palama", a aktuelni predsednik – tada generalni sekretar SRS – objašnjava: "U ratnim uslovima je nemoguće objektivno informisanje – normalno je da se čak otvoreno navija za svoje. To nema veze ni sa političkom strankom kojoj pripadate. Valjda je prirodno da svaki Srbin oseća nevolju svoga naroda i da se trudi da mu pomogne. Ako mislite da sam se zalagao za Hrvate ili muslimane – nisam i ne pada mi na pamet da se stidim toga." ISTRAGA STRANIH PLAĆENIKA I DOMAĆIH IZDAJNIKA: Miroljubivu politiku stranke i sopstvenih svetonazora objašnjava Šešelj u broju "Velike Srbije" iz novembra 1997. Naravno, kao u SNS sada, tako i u SRS tada nema disonantnih tonova: stranka i njeni funkcioneri misle, govore i rade kao i njen lider. Tada Šešelj objašnjava kako će radikali da reše problem Kosova. U broju naslovljenom "Srpski radikali i nacionalne manjine", u kome se, inače, ističe izuzetan položaj nacionalnih manjina u Srbiji, Šešelj izjavljuje: "Kad se ta vlast promeni, kad srpski radikali budu vladali Kosovom i Metohijom, videće se kako funkcioniše pravna država i kako se taj problem relativno lako i bezbolno rešava. Oni koji nemaju naše državljanstvo, a deluju sa separatističkih pozicija, moraće da napuste teritoriju naše države". Na pitanje novinara – koji, čini se, nema ništa protiv zamišljenog plana – "kako ćete to rešiti, kako ćete ih naterati da napuste našu državu", Šešelj odgovara: "Vrlo lako i jednostavno. Onog trenutka kada budu čuli da su radikali pobedili na izborima i preuzeli kompletnu vlast u Srbiji, 300.000 Albanaca će sami otići preko granice, ubeđen sam u to. Drugo, ako Nemačka može 300.000 Šiptara, koji nemaju nemačko državljanstvo, da protera sa svoje teritorije, zašto onda mi to isto ne bismo uradili sa 300.000 Albanaca koji nemaju naše državljanstvo, a ovde žive kao nelojalni stanovnici naše države i dovode u pitanje naš državni suverenitet i teritorijalni integritet." Cela 1998. protiče u ratnoj psihozi, a sukob na Kosovu počinje da eskalira. Nakon ulaska SRS u koalicionu vladu sa SPS-om i JUL-om u martu 1998, Šešelj pojašnjava šta će se desiti ako NATO napadne Srbiju: "Znači, oni mogu nama izazvati velike žrtve. Mogu izazvati razaranja, ali nam ne mogu oteti teritoriju. Ako mi ne možemo pohvatati američke mornare u Sredozemlju, ko će onda biti glavna žrtva eventualne agresije na Srbiju. Lokalni Albanci. Ne možemo pohvatati Amerikance, možemo Albance." U isto vreme Vučić brani "svoj" zakon, koji je, osim bombardovanja, ubistva 10 hiljada i proterivanja 800.000 Albanaca sa Kosova, masovnih grobnica i hladnjača sa leševima u Srbiji, državnih ubistava novinara i političkih protivnika te gubitka teritorije Kosova i Metohije, obeležio ovu vladu: zakon o informisanju. Tokom 1998. Vlada Srbije najpre donosi Uredbu, a potom i novi Zakon o informisanju, koji važi u uslovima kada preti ratna opasnost. Ovom Uredbom i Zakonom bukvalno su satrti mediji koji nisu bili po volji vlastima – "Dnevni telegraf", "Danas", "Naša borba", "Vreme"… Postavka je bila jednostavna – novine su bile odgovorne za istinitost izjava sagovornika. Ako bi ih neko tužio zbog prenetih reči, mediji su bili u obavezi da dokažu da je to istinito, u suprotnom bi plaćali ogromne novčane kazne po ekspresnim presudama prekršajnih sudova. Tokom celog perioda dok je ministar informisanja, Vučić zdušno brani ovaj zakon: naziva ove medije NATO slugama, stranim agenturama, optužuje ih da vode "psihološko-propagandni rat" protiv srpskog naroda i države… Na primer: "Kada ste govorili o nekim političkim reperkusijama i o tome šta sve neki naši protivnici u zemlji trenutno preduzimaju, postoje pojedini agenti stranih obaveštajnih službi koji se nalaze na čelu pojedinih medija, koji ništa drugo i ne rade, osim što izveštavaju lažno, predstavljajući ovu zemlju onakvom kakva ona nije i pokušavajući da nanesu što više zla svojoj zemlji." Ili: "Da li nekome odgovara da podiže politički fašizam? Odgovara mu. Medlin Olbrajt je izdala naređenje da pronađu razloge zbog čega će do kraja marta, najkasnije početka aprila, pokušati da izazovu novo krvoproliće na ulicama srpskih gradova, to je njihov cilj, to je suština njihovog delovanja." Ili: "Niko od tih koji rade za agresore, koji rade za okupatore, ne želi da predstavi narodu ono što jeste istina, da je za ubistvo Pavla Bulatovića ili Željka Ražnatovića kriv Haški tribunal." Ili: "Istovremeno, pojačava se pritisak i kampanja proameričkih medija u Republici Srbiji, onih koji postoje zahvaljujući donacijama iz tih zemalja, onih koji su napravljeni sa jednim jedinim ciljem, a to je rušenje Srbije, kao nezavisne i slobodne države i po cenu uništenja celokupnog srpskog naroda. Na te zadatke, poslednja je ukazala američki državni sekretar Medlin Olbrajt, koja je na sastanku u Banja Luci sa antisrpskim medijima, ne treba da vam govorim imena, to su nezavisni ‘Reporter’, ‘Vreme’, ‘Agencija BETA’, ‘Glas Srpski’ i verovatno još neki, iznela nove zadatke za svoje poslušnike i podanike u Saveznoj Republici Jugoslaviji, ali i u ostalim srpskim zemljama." Ili: "Uostalom, da ne bih zaboravio, Keti Marton, inače žena gospodina Holbruka, nešto nam je pripretila, pa kaže sledeću stvar, pišući valjda otvoreno pismo Komitetu za zaštitu novinara – ženi Ričarda Holbruka su se žalili svi ovi naši, zbog toga što im je, navodno, ugrožena medijska sloboda, i oni kažu, kaže Keti Marton u svom pismu sledeće: ‘Najsvežiji je primer Dejana Anastasijevića i Miloša Vasića, kojima je prećeno krivičnim gonjenjem, zbog njihovog izveštavanja o ratnim zločinima na Kosovu’... Dakle, ona kaže da su oni pisali o ratnim zločinima, koje su, naravno, počinili, prema njoj, Srbi na Kosovu i Metohiji. Ona to otvoreno kaže i ona je da se spasu oni, da se ne sprovode nikakve sankcije protiv onih koji su pisali o navodnim srpskim ratnim zločinima na Kosovu i Metohiji." Na ovaj način Vučić i Vlada Srbije efikasno uništavaju svaku mogućnost da se nekažnjeno govori o zločinima Vlade u kojoj je on ministar: govoriti da su srpska policija i vojska počinili zločine na Kosovu nije patriotski i nije u "državnom interesu" i vid je neprijateljske propagande, stoga, to će ili ostati neizgovoreno, ili će biti žestoko kažnjeno. Nakon završetka bombardovanja i gubitka teritorije Kosova i Metohije, radikali donose odluku da napuste vladu, ali im to zabranjuje predsednik Srbije Milan Milutinović. Ostaju u vladi sve do petog oktobra 2000, nakon čega se do izbora u decembru 2000. formira tromesečna prelazna vlada. KRAJ, PRVI PUT: U februaru 2000. Vučić nastavlja miroljubivu politiku i negovanje kulture govora: "Vidite da mnogi sa podsmehom kažu: gde su vam danas Karlovac, Ogulin, Karlobag i Virovitica? To nam ova nesrpska fukara, ovi mučenici i jadnici, što onima koji su ovu zemlju bombardovali skute i ruke ljube, oni hoće da kažu: gde ste vi danas radikali u tim srpskim mestima. Kao da Srbi nikad nisu držali ni Karlovac, kao da na samo nekoliko kilometara od Karlobaga i Virovitice nismo bili, kao da ni danas nema preko 20% Srba u Ogulinu. Kao da to nisu srpska mesta. Raduju se i seire tome što su ustaše okupirale srpsku zemlju i hoće i nas radikale da ubede da to nije srpsko, da smo mi govorili gluposti, da mi nismo znali šta je naše, a mi ni tada ni danas nismo hteli i nećemo ništa što je tuđe. Hoćemo samo ono što je naše, srpsko, a to su i Karlobag, i Ogulin, i Karlovac, i Virovitica, i sve te srpske zemlje. I to moraju da znaju. Neka se oni stide, neka se stide ti Srbi, samo rođenjem Srbi, koji sa podsmehom govore o tim srpskim mestima, o tim srpskim teritorijama. Govore danas, kažu: vi ste u vlasti, vi ste ta država, a izgubili smo suverenitet na Kosovu i Metohiji. Jesmo, izgubili smo suverenitet na Kosovu i Metohiji, udarila je najjača sila ovoga sveta, ali ne zaboravite da je jedina politička snaga u svim srpskim zemljama koja je bila protiv okupacije srpske teritorije Kosova i Metohije, koja je bila protiv plana Ahtisari-Černomirdin, koja je bila za borbu za očuvanje Kosova i Metohije i suvereniteta Kosova i Metohije bila Srpska radikalna stranka i nijedna više. Mi ćemo Kosovo i Metohiju, kao i Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku, bar onaj deo koji je izgubljen u poslednjoj hrvatsko-muslimanskoj ofanzivi, vratiti. Da li ćemo je vratiti sutra, za nekoliko godina ili za neku deceniju, to je drugo pitanje, ali naša odlučnost, naša borba, naša želja da vratimo ono što je naše, da se naš narod vrati na svoja ognjišta, da vratimo naše teritorije je najvažnija i toj želji se ne može niko suprotstaviti zato što je to legitimna želja, to je naša zemlja i niko nam ne može oduzeti pravo na to." Sa jedne strane, bilo je odmah jasno ko je bio najviše odgovoran za ogromne tragedije građana koji su nekada živeli u SFRJ, koje su trajale punu deceniju. Ono što ne može biti jasno jeste neverovatna lakoća "šaltovanja" svih tih koji su te tragedije izazvali u sistem posle 5. oktobra 2000. godine. Maltene svi ti – i ljudi i političke partije – koji su vodili ratove i na njih huškali nastavili su svoje političko postojanje i svoje političke karijere, kao da se nikada ništa sporno nije dogodilo. U tome treba tražiti uzroke sadašnjeg stanja u kojem se nalazi država Srbija. Ministar heroj U junu 2000. u "Velikoj Srbiji" izlazi tekst koji bi bez problema oberučke prihvatili mnogi današnji mediji: "Republički ministar za informacije Aleksandar Vučić po američkim aršinima je među najvećim srpskim krivcima, jer je, zahvaljujući ministarstvu u kome je njegova reč najstarija, istina o srpskim patnjama, ali i o srpskom patriotizmu, probila sve svetske medijske blokade. Zahvaljujući Aleksandru Vučiću i ministarstvu za informacije, prvi put u poslednjih pedeset godina, Srbi su dobili medijski rat. Zato Vučića Zapad ne voli, ali stranački istomišljenici, uopšte srpski narod poštuje Aleksandra Vučića, najmlađeg ministra Vlade narodnog jedinstva." Generacija U broju posvećenom Vučiću iz 1997. "Velika Srbija" ponavlja transkript emisije u kojoj duel imaju Goran Vesić iz Demokratske stranke i Aleksandar Vučić. Divan detalj o mogućem objašnjenju stvaranja nedodirljive kaste političara i posledičnog zarobljavanja države u decenijama koje su usledile: Voditelj: Jeste li oženjeni? Vesić: Nisam oženjen. Voditelj: Gospodine Vučiću, isto pitanje. Vučić: Nisam oženjen, hvala bogu. A što se tiče ovog drugog pitanja, bavim se politikom profesionalno, to je najnormalnije. Jedva čekam, kao i ostali građani Srbije, da sada na predstojećim izborima pobede SRS i Vojislav Šešelj. Voditelj: A znate li zašto niste oženjeni? Žene pored vas dvojice ne mogu da dođu do reči. Vučić: Bar se zna ko je gazda! Voditelj: Kažite mi na kraju ove emisije, šta mislite iskreno o gospodinu Vesiću? Vučić: Mi imamo žestoke političke duele, i to je sasvim prirodno i normalno. Ali, ono što Vi niste rekli, gospodin Vesić i ja se poznajemo. Voditelj: Iz školske klupe Pravnog fakulteta. Vesić: Sedam godina. Vučić: Zajedno smo krenuli na fakultet. Ali, bez obzira na sve naše političke razlike, one neće promeniti naš lični odnos. Voditelj: Je li istina da Vas je gospodin Vesić nagovorio na politiku? Vučić: Ne, on me je nagovarao da uđem u Demokratsku stranku, to je bilo 1991. godine. Ali, imali smo i tada politička razmimoilaženja. Međutim, ostali smo prijatelji, bez obzira na sve. Vesić: Znate šta, gospodin Vučić i ja smo juče sedeli na kafi, i to ćemo činiti verovatno i sutra. Mi se raspravljamo ovako žestoko zato što zastupamo različite političke opcije, ali, kao što je gospodin Vučić rekao, mi smo prijatelji i to ćemo ostati. Radmilo MARKOVIĆ

U okviru posete delegacije Nacionalne garde Ohaja Republici Srbiji, Islamsku zajednicu su posetili kapelani Nacionalne garde: pukovnici Endrju Akino, Danijel Baris, Endrju Kortni i kapetan Tom Vajtmen. Sa delegacijom iz Sjedinjenih država Islamsku zajednicu je posetio i pukovnik dr Saša Milutinović – načelnik Odeljenja za veru Vojske Srbije i zastavnik Elvir Selimović – pomoćnik muftije vojnog. Delegaciju je dočekao muftija Eldin ef. Ašćerić koji je goste upoznao sa istorijatom Bajrakli džamije, kao i sa podacima o broju muslimana Srbije i njihovom učešću u društvenom životu u Srbiji. Muftija Ašćerić je govorio i o istorijatu verske službe u vojskama kraljevina Srbije i Jugoslavije kao i učešću muslimanske brigade u odbrani Beograda u Prvom svetskom ratu. Nakon kraćeg obraćanja muftije Ašćerića i obilaska džamije, goste je ugostio muftija srbijanski Abdullah ef. Numan. Muftija Numan je istakao značaj zajedničkog delovanja predstavnika svih monoteističkih religija u rešavanju aktuelnih problema današnjeg sveta. “Mi pre svega treba da se upoznamo, da iskreno, jasno i glasno kažemo ko smo i kakva su naša ubeđenja. Naši problem su zajednički, mi živimo zajedno i zajedno te probleme treba i da rešavamo,” kazao je između ostalog muftija Numan.

Patrijarhova Država Srbija! Stvaranje moderne teokratske države i donošenje novog Ustava Patrijarhove Države Srbije. trenutni prestolonaslednik princ Aleksandar Karađorđević prema poslednjim statistikama neprelazi podršku ni 1% simpatizera. Dok Patrijarh Srpski Irinije dostiže popularnost među narodom i do preko 80%. Takođe princ Aleksandar Karađorđević ima mnoge nejasne i mnogo kompromitujuće izjave po pitanju Kosmeta. Čak je u jednom video interviju izjavio da ga Kosmet uopšte i nezanima. Stvaranjem Patrjarhove Države Srbije, otkloniće se svaka dalja opasnost od potpisivanja državnog vrha nezavisnosti Kosmeta, i trajno će se uspostaviti kontrola prolaznih političkih funkcija koje mogu trajno da nanesu štetu državi i narodu Srpskom. Glavni Ustavni mehanizam za spečavanje pogrešnih političkih odluka imao bi kao vrhovni crkveni i državni poglavar Patrijarh Srpski kroz sledeća Ustavne nadležnosti: * bira se činom postavljenja za Patrijarha Srpskog, a smenjuje ga Sv. Sinod; * mandat mu traje dok vrši družnost Patrijarha Srpskog (odnosno doživotno); * predstavlja državu u zemlji i svetu; * predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade, pošto sasluša mišljenje predstavnika izabranih izbornih spiskova; * ima pravo da stavi veto na donet zakon i odluke Vlade da ih vrati na ponovno razmatranje. Ukoliko se zakon izglasa po drugi put, Patrijarh Srpski je dužan da ga potpiše; * postavlja i opoziva ukazom ambasadore Patrijarhove Države Srbije na osnovu predloga Vlade; * uživa imunitet kao narodni poslanik; * ima pravo da raspusti Narodnu skupštinu i raspiše izbore za narodne poslanike; * proglašava vanredno stanje; * dodeljuje pomilovanja i odlikovanja; * raspisuje izbore i referendume; Patrijarh Srpski može staviti veto na komandovanje Vojskom Srbije od strane Predsednika Vlade. Dok Predsednik Vlade u skladu sa zakonom, postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije. Ukoliko je Patrijarh Srpski sprečen da obavlja svoje dužnosti, obavlja ih predsedavajući Sv. Sinoda.

Tango Six četvrti put uz pomoć prvog privatnog hendlera kompanije Sky Partnerizveštava sa najvećeg planetarnog vazduhoplovnog sajma Le Burže, ili jednostavno Burže. Interesantne naredne dve nedelje za nas na portalu. Burže, drugi srpski Flugtag i nedelju dana kasnije najveća domaća vojnoindustrijska priredba Partner. Naravno, zabavno je pokrivati sve nabrojano ali ove godine je drugačije. Ove godine je broj premijera, ekskluziva i uopšte dešavanja nikad veći. Konačno da i neko iz Srbije, ovog dela Evrope, može izveštavati o dešavanjima koje nas se direktno tiču. Ponovo kupujemo, ponovo imamo premijere, ponovo se nešto dešava. Do trenutka ako i kada se i ovaj balon izduva ili uspori, uživajmo. Tango Six će vam (kao i uvek prvi i jedini) u narednoj nedelji doneti najinteresantnija dešavanja koja imaju veze sa Srbijom, regijom i ostatkom industrije. Svako ko je bitan, ima resurse da se bavi prodajom i marketingom kako dolikuje, biće sledeće nedelje u Parizu. Na žalost, ponovo ni jedna srpska kompanija nije toliko jaka i bitna da bi joj izlaganje na Buržeu bio opravdani trošak. Od zemalja bivše Jugoslavije tu je ponovo slovenački prodajno-inovativni div Pipistrel (pre nekoliko dana predstavili su još jedan interesantan koncep) i hrvatska kompanija Inetec. Juče sam saznao da će na ovogodišnjem sajmu u Dubaiju koji se održava u novembru po prvi put izlagati jedna srpska kompanija, tako da ćemo ove godine ipak biti na globalnoj sceni. Neće nas biti mnogo iz ovog regiona ali je organizator uvek spreman / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Micubiši je nakon izuzetno agresivnog marketinškog nastupa iskoristio prethodne dve godine da se reorganizuje. Ove godine će ta reorganizacija doneti i novo ime njegovom regionalcu / Foto: Petar Vojinović Naravno, najveću pažnju naše publike i samim tim najviše naše energije biće posvećeno izlaganju helikoptera H145M u bojama RV i PVO Vojske Srbije. Kao što je Tango Six već prvi javio, Erbas Helikopters je izabrao da ispoštuje svog drugog po veličini kupca u ovom delu Evrope izlaganjem letelice namenjene njemu na Buržeu. Tako će u okviru „korala“ Erbas grupacije biti izložena letelica u (složili smo se kvalitetno odabranoj i izvedenoj) srpskoj maskirnoj šemi. Helikopteri H145M i dalje zvanično nisu predati Vojsci Srbije tako da je primerak u Parizu i dalje u odgovornosti Erbas Helikoptersa. Primopredaja (za kamere) će se dogoditi na sajmu Partner nedelju dana kasnije gde će Erbas Helikopters biti prisutan sa svojim štandom ali i jednim H145M, najverovatnije primerkom koji je iznenada stigao pre nekoliko dana. 2017. smo imali samo mock-up, ove godine helikpter u našim bojama / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Kako smo javili u februaru prilikom izveštavanja sa sajma IDEX, Erbas Helikopters ima želju da, ukoliko se lokalno srpski razvijen paket nevođenog naoružanjauspešno testira, isti uvrsti u svoj zvaničan portfolio najnepreciznije i samim tim najjeftinije HForce opcije. Budući da smo zvanično prva HForce mušterija (Nemci razvijaju svoj koncept upotrebe H145M za specijalne snage bez jače vatrene podrške) na Buržeu će pored naše „ptice“ biti izložene sve moguće opcije naoružanja inostranih proizvođača. Helikopter neće imati prikaz u vazduhu, to se do sada dogodilo jedino na sajmu ILA u Berlinu. Tango Six će vam iz Buržea pripremiti do sada najdetaljniji presek statusa projekta H145M za Srbiju, pre svega u vidu rekonstrukcije opreme koja će biti na svakom vojnom i policijskom primerku kao i precizniju satnicu isporuke koja je započela pre nekoliko dana. Kako Tango Six saznaje, pored standarnog prisustva delegacije Ministarstva odbrane i RV i PVO Burže će obići i premijerka Srbije Ana Brnabić. Znamo i ko sigurno neće biti tu ove godine / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Srpsko-hrvatska medijska delegacija na jednom od tradicionalnih čekanja da Rusi udele koju informaciju 2013. godine Burže će posetiti gotovo sve RV i MO delegacije bivših jugoslovenskih zemalja i pojedinačno „naši ljudi“, kako oni koji rade u industriji tako i oni koji rade za veće inostrane kompanije. Za nas će interesantno svakako biti prisustvo kompanije Suhoj i njenog civilnog programa koji je već nekoliko puta zamalo postao vest vezana za Srbiju. Od većih inostranih konglomerata koji imaju svoja predstavništva u Srbiji na Buržeu će tradicionalno izlagati SR Technics, MTU i drugi. Petar VOJINOVIĆ

Kako Tango Six saznaje iz više izvora, prvi laki višenamenski helikopter H145M za RV i PVO Vojske Srbije sleteo je danas oko 14 časova na vojni aerodrom Batajnica. U pitanju je helikopter kojeg je šira javnost prvog i videla tokom posete ministra odbrane Srbije fabrici Erbasa u novembru prošle godine. „14501“ je tako prvi od pet vojnih primeraka koji je isporučen Srbiji. Jutros je oko 11 časova poleteo iz Graca pod privremenom nemačkom civilnom registracijom rezervisanom za Erbas D-HADD. Kako je Tango Six već ranije rekonstruisao, „14501“ biće namenjen za borbeno traganje i spasavanje. Od opreme ima FLIR-ov Star Safire 380HDC, TRAKKA far za traganje, dizalicu, fiksnu instalaciju za „fast-rope“ iskakanje i WSPS sistem, „makaze“ za sečenje naponskih i drugih kablova. D-HADD je civilna registracija koju Erbas privremeno koristi za helikoptere koje testira nakon proizvodnje u Donevortu ili tokom letačke obuke mušterija u Mančingu / Foto: Ministarstvo odbrane

Dan pobede u Drugom svetskom ratu Srbija je obeležila velikom vojnom i policijskom paradom koja je juče održana u Nišu. Prema broju učesnika i tehnike, Prikaz sposobnosti Vojske Srbije i Ministarstva unutrašnjih poslova „Odbrana slobode“ se može porediti a u nekim elementima i prevazilazi vojnu paradu koja je izvedena oktobra 2014. godine. Najveću pažnju privuklo je prisustvo ruskih letećih topovnjača Mi-24VM (Mi-35M). Ovaj tip helikoptera naći će se početkom 2020. godine i u našem RV i PVO / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Kao i tada ponovo su strani gosti bili pripadnici Oružanih snaga Rusije, samo su umesto akro-grupe Vazdušno-kosmičkih snaga ‘’Striži’’, ovoga puta poslati helikopteri kao i tenk a njihovo pojavljivanje je sasvim sigurno privuklo najveću pažnju javnosti. Jedan od padobranaca koji je nosio državnu zastavu / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Padobranci Specijalne brigade zaduženi za otvaranje programa / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Ukupno je u pešadijskim i motorizovanim ešalonima nastupilo preko 4000 vojnika i policajaca, na niškom Bulevaru Nikole Tesle moglo se videti oko 300 različitih vozila i sistema a iznad grada je u vazduhoplovnom ešalonu preletelo 47 vazduhoplova. Program prikaza započeo je padobranskim desantom, 10 padobranaca od kojih je jedan nosio državnu zastavu, iskočilo je iz helikoptera Mi-8T koji je leteo na visini od 2000 metara. Kadeti Vojne akademije sa ratnim zastavama / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Stroj / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Vojni veterani ratova 90-tih godina / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Pripadnici 72. izviđačko-diverzantskog bataljona opremljeni prema proframu “1500+“ / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Konjička četa Policijske brigade / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Prvi put su na ovakvom dešavanju promarširali i podešaloni vojnih i policijskih veterana ratova 90-tih godina, izveden je uvek zanimljiv i zadivljujuć egzercir Garde a prisutni su mogli da vide i vojnike koji su imali naoružanje i opremu prema projektima opremanja ‘’1500’’ i‘’1500+’’. Ratne zastave nosili su kadeti 1. i 2. godine Vojne Akademije a zanimljivo da je svoj nastup imala i konjička četa Policijske brigade. Najbrojnija vozila bili su tenkovi, u prvom planu srpski M-84, odmah iza njega ruski T-72B3/ Foto: Branislav Milošević, Tango Six Do sada najbrojniji ešalon tenkova M-84 Vojske Srbije / Foto: Dimitrije Ostojić Vozila za dotur i postavljanje raketa raketnog PVO sistema S-125M Neva / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Haubica M84 Nora / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Oklopna vozila BOV M11 u naoružanju Žandarmerije / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Motorizovane kolone činili su tenkovi M-84, borbena vozila pešadije M-80A, protivoklopna lansirna oruđa POLO M-83, vojno-policijska borbena vozila BOV-VP M-86, terenska vozila HMMWV, samohodni višecevni lanseri raketa M-77 Oganj, vozila za dotur i postavljanje raketa raketnog PVO sistema S-125M Neva, vozila za prenos i pretovar raketa raketnog PVO sistema PVO 2K12 Kub-M, sistemi veze, haubice M84 Nora, topovi M-46, borbena oklopna vozila M11 i M-15, oklopno vozilo M16 Miloš, razna vojna i policijska terenska vozila, kvadovi, motorcikli. Samohodna haubica Nora B52 M15 koja je skoro uvedena u naoružanje / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Ešalon transportera Žandarmerije / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Oklopna vozila Lazar-3 predvodilo je BOV komandira prešadijskog bataljona / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Prodefilovala su i dva oružana sistema koja su skoro uvedena u naoružanje Vojske Srbije, oklopna vozila Lazar-3 (viđeni su i MUP-ovi primerci) kao i baterija samohodnih haubica Nora B52 M15. Gosti iz Rusije, tenkovska posada ruske armije prikazala je tenk T-72 u verziji T-72B3 koji je zajedno sa dva helikoptera transportnim avionom An-124-100 ‘’Ruslan’’ Vazdušno-kosmičkih snaga Rusije dopremljen na vojni aerodrom Batajnica u utorak uveče. / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Gost iz Rusije iz drugog ugla / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Podsetimo, prema sporazumu potpisanom 2015. godine Rusija je Srbiji, pored 6 lovaca MiG-29, donirala i po 30 tenkova T-72 i oklopnih vozila BRDM-2 (modernizovani BRDM-2M). Prvobitno su srpski zvaničnici izjavljivali da je reč o tenkovima verzije T-72S ali do danas nije sasvim jasno koja varijanta je u pitanju. Ono što se zna je da će tenkovi biti remontovani i modernizovani a postoje spekulacije da će Srbija dobiti T-72B1MS ‘’Beli orao’’ kakve su npr. nabavili Laos i Nikaragva. Danas je međutim na paradi zvanično rečeno da će to biti T-72MS ali ovakva oznaka niti varijanta do sada nije poznata. Lanser raketa sistema zemlja-zemlja Šumadija koje navodno ima domet od 285 km/ Foto: Branislav Milošević, Tango Six Lanser raketa RALAS postavljen na oklopno vozilo Lazar-3 / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Bespilotna letelica Pegaz čiji razvoj još uvek nije završen, to bi se moglo desiti u narednom periodu uz pomoć Kineza / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Od tehnike koja je u razvoju a koja se već nekoliko godina redovno prikazuje kad god je za to prilika, mogli su se videti lanser raketa zemlja-zemlja Šumadija, sistem RALAS (oklopno vozilo Lazar sa novom verzijom raketnog sistema ALAS), lanser raketnog sistema ALAS, sistem PVO PASARS, samohodni višecevni lanseri raketa Oganj digitalni i Oganj modularni, terensko vozilo Zastava NTV, izviđačko-borbena bespilotna letelica Pegaz. Iznad Niša je proletelo 9 MiG-ova 29 od toga 8 u formacijama po dva i jedan solo avion čiji je pilot napravio oštar zaokret iznad grada / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Par MiG-ova 29 / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Školski avioni Lasta V-54 252. školsko-trenažne eskadrile “Kurjaci sa Ušća“ / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Srednji transportni Mi-17V-5 u društvu dve Gazele / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Od 6 policijskih helikoptera tri su bile Gazele / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Policijski Belovi / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Iznad Niša je proletelo 41 vojni i 6 policijskih vazduhoplova, među njima 4 školska aviona Lasta V-54, 4 školsko-borbena G-4 Super Galeb, 8jurišnika Orao, 9 lovaca MiG-29, dva srednja transportna helikoptera Mi-8T, dva Mi-17V-5, 5 lakih višenamenska helikoptera Gazela, 5 lakih borbenih GAMA, potom MUP-ovi helikopteri, jedan S-76B, dva AB-212 i tri Gazele. Osim MiG-ova 29 koji su doleteli sa aerodroma Batajnica, svi ostali vazduhoplovi su bili stacionirani na aerodromu Niš. Desantno-jurišni helikopter Mi-24VM ruske Arsmijke avijacije / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Iz Rusije su za paradu stigla dva desantno-jurišna helikoptera Mi-24VM(Izdelije 758, komercijalne oznake Mi-35M) iz sastava ruske 15. brigade Armijske avijacije, 6. armije VVS i PVO, Zapadna vojna oblast. Sivo ofarbani helikopteri evidencijskih brojeva 17 žuti (RF-13010) i 18 žuti (RF-13012) stigli su iz armijske vazduhoplovne baze Ostrov (Веретье) a pod krilima su nosili po 4 rezervoara za gorivo. Još jedan zanimljivost vezana za ove helikoptere je da su oni bili opremljeni sistemom za ometanje СОЭП (Станция оптико-электронного подавления) L370 ‘’Vitebsk’’. Krajem aprila u Rusiji je objavljeno da su svi ruski armijski Mi-24VM dobili ovaj sistem. Elementi sistema za ometanje Vitebsk vidljivi ispod žutog evidencijkog broja i na zadnjem delu trupa blizu repne grede / Foto: Branislav Milošević, Tango Six 15. brigada Armijske avijacije u svom sastavu ima 4 eskadrile sa oko 65-70 helikoptera i to 20-25 srednjih transportnih Mi-8MT, MTV-2, MTV-5, MTPR, 10 desantno-juršnih Mi-24P, 6 Mi-24VM, 5 teških transportnih Mi-26, 12 borbenih Mi-28N i 12 Ka-52. U njenoj 1. eskadrili nalaze se Mi-24 i 28, u 2. eskadrili Mi-8, 3. eskadrili Ka-52 i 4. eskadrili Mi-26. Prve Mi-24VM ova jedinica primila je u naoružanje 2013. godine. Najnaprednija verzija čuvenog Mi-24 je za sada doživela solidan izvozni uspeh, 10 država među kojima je i Srbija, je kupilo ili naručilo 120 Mi-35M. Ruska Armijska avijacija je dobila preko 70 helikoptera, isporuke se nastavljaju a ruska Federalna Služba Bezbednosti trenutnio ima pet Mi-24VM. Četiri primerka trebalo bi da početkom sledeće godine uđe u sastav RV i PVO Vojske Srbije odnosno 714. protivoklopne helikopterske eskadrile ‘’Senke’’, 98. vazduhoplovne brigade na aerodromu Lađevci. Živojin BANKOVIĆ

Totalna obustava rada - tako radnici pošte opisuju trenutni štrajk u glavnim distributivnim centrima u Srbiji, Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Pošiljke svih vrsta neće moći da stignu na svoja odredišta, a kako objašnjavaju radnici, još uvek se samo razmatra podela penzija penzionerima kao socijalno ugroženoj kategoriji. Nakon obustavljanja rada u Regionalnom poštansko-logističkom centru u Beogradu svojim kolegama u prestonici pridružili su se i poštari u Glavnom poštanskom centru Vojvodine u Novom Sadu, a kako saznaje "Blic", njihov primer slediće i poštari iz Bečeja, Zrenjanina, Bačke Palanke, Užica, Čačka, Kragujevca, Kraljeva, Šapca i još gradova širom Srbije. FOTO: ROBERT GETEL / RAS SRBIJA Šalteri, sa druge strane, još nisu prestali sa radom, pa platni promet funkcioniše. Međutim, veliki broj pošti priključio se ovom radničkom protestu, pa je pitanje vremena kada će i šalterski službenici u potpunosti obustaviti mogućnost uplata i isplata. - Naše kolege na šalterima za sada svoje nezadovoljstvo iskazuju jednosatnom obustavom rada svakog dana, ali se ne isključuje mogućnost da se i oni priključe radničkom protestu i u potpunosti prestanu sa radom - objašnjava za "Blic" radnik Pošte Srbije iz Novog Sada Toma Mandić. Šta to konkretno znači za korisnike? Sve vrste pošiljaka, bilo one koje se šalju post ekspresom, zatim pisma, ali i računi za struju, infostan, grejanje, telefon, sudski dopisi i sve što bi inače došlo na vašu adresu neće stizati, kako navode radnici, dok se njihovi uslovi ne ispune. - Jedino što ćemo redovno dostavljati jesu penzije, jer su penzioneri u sličnoj situaciji kao i poštari, i predstavljaju ugroženu kategoriju stanovništva. Drugim građanima se izvinjavamo zbog neprijatnosti i molimo ih da nas razumeju, jer su zaposleni u pošti dovedeni do ruba egzistencije – poručuje naš sagovornik. Građani koji žele da uprkos tome nešto pošalju, dobijaju i pismeno obaveštenje da Pošta ne garantuje u kom roku će pošiljka biti isporučena. Da se protest proširio i dobio razmere koje su neočekivane, svedoči i činjenica da se hrpe pošiljaka gomilaju u centralnom distributivnom centru u Zemunu, ali radnici neće da ih šalju dalje. - Pošiljke stižu sa svih strana, ali pošto ih ne obrađujemo, došlo je do toga da nema kuda da se prođe od njih - objašnjava Zoran Pavlović, zaposleni u Distributivnom centru u Beogradu. "Ako stane Niš, staje cela Srbija" Radnik Pošte Srbije iz Novog Sada Toma Mandić objašnjava za ''Blic'' da su se zaposleni odlučili da potpuno obustave rad zbog "katastrofalne situacije u preduzeću" uz napomenu da ovaj radnički protest nema nikakvu političku konotaciju. - Radnici su se sami organizovali. Ovo nije štrajk, ovo je radnički protest iza kojeg stoje radnici, a ne Sindikati JP Pošte Srbije i nećemo početi sa radom sve dok nam rukovodstvo ne ispuni osnovne zahteve, a to su: poboljšanje materijalnog statusa zaposlenih, prijem radnika na tehnološka radna mesta (poštari, šalterski radnici i kuriri) i isplata neraspoređene dobiti za 2017. i 2018. godinu – ističe Mandić. FOTO: RAS SRBIJA Njegov kolega iz Distributivnog centra Beograd, Zoran Pavlović kaže da se prosečna zarada poštara i šalterskih službenika kreće od 32.000 do 39.000 dinara, što je ispod svakog republičkog proseka. - Od novembra 2014. godine kada je došlo do smanjenja plata, mi smo dobili samo povećanje od 3,4 odsto na poslednju januarsku platu, a poslujemo dobro na tržištu - navodi Pavlović. "70 odsto radnika ima plate od 30.000 do 36.000 dinara" Obojica dodaju da se već sada susreću sa različitim pritiscima i pretnjama otkazom. - Najugroženije su kolege koje imaju ugovore na određeno vreme i oni se plaše sankcija, ali ukoliko budemo složni, kao što je to sada slučaj, mislim da će rukovodstvo preduzeća podleći pritiscima i da će morati da ispuni naše zahteve. Sramno je da se rukovodstvo preduzeća hvali podatkom da je kod nas prosečna plata na nivou republičkog proseka. Istina je da preko 70 odsto radnika (poštari, kuriri i šalterski radnici) imaju platu od 30.000 do 36.000 dinara, a da prosek dižu zaposleni u administarciji koji imaju plate preko 60.000 dinara – objašnjava Mandić. Njihove kolege poručuju da niko ne treba da se plaši za svoj posao ukoliko se svi budu držali zajedno i ne dozvole da se plasiraju pogrešne informacije da je reč o politički iniciranim protestima. - Ovo je protest radnika. Kolege koje se plaše za svoj posao svejedno neće moći da rade i da hoće. Stao je Beograd, sada je stao Distributivni centar u Novom Sadu, a danas popodne se priključio i regionalni centar u Nišu. Ta tri distributivna centra su žile kucavice poštanskog sistema u Srbiji. Kad oni stanu, staje sve – poručuju poštari. https://www.blic.rs/biznis/vesti/strajk-u-postama-srbije-nece-vam-stizati-ni-posiljke-ni-racuni-a-postari-ce-raditi-za/t1j4138

Vlada Srbije donela je 14. marta odluku o ukidanju Muzeja vazduhoplovstva, te prebacivanju prava, obaveza, imovine i arhivske građe na Ministarstvo odbrane, saznaje Tango Six. Prema našim saznanjima, u odluci je navedeno da se Muzej ukida jer „potrebe za delatnošću ustanove mogu da se zadovolje na racionalniji i efikasniji način“. – Zaposlene u Muzeju vazduhoplovstva preuzima Ministarstvo odbrane u skladu sa propisima kojima se reguliše prijem u službu profesionalnih pripadnika Vojske Srbije. Takođe, prava drugih osnivača rešavaće se u skladu sa Sporazumom o pitanjima sukcesije. Muzej će doneti finansijski izveštaj, odnosno bilans stanja na dan 15. mart 2019. godine i u skladu sa mogućnostima izmiriće postojeće obaveze prema dobavljačima, izvršiće naplatu potraživanja od poverioca, prenos preostalih likvidnih finansijskih sredstava na račun Ministarstva odbrane koji je otvoren kod Uprave za trezor i zatvaranje aktivnih računa Muzeja vazduhoplovstva. – stoji u odluci Vlade. „Ministarstvo odbrane u obavezi je da čuva muzejsku namenu Muzeja vazduhoplostva“ / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six Kako se u njoj dalje navodi, Ministarstvo odbrane u obavezi je da čuva muzejsku namenu Muzeja vazduhoplostva kao spomenika kulture: – Od dana stupanja na snagu ove odluke prestaje mandat organima upravljanja, kao i važenje opštih akata Muzeja vazduhoplovstva. Odluka stupa na snagu danom objavljivanja u „Službenom Glasniku Republike Srbije“. – Ovom odlukom, pored ukidanja Muzeja ukinuta je i mogućnost koja se javila sredinom januara ove godine da Ministarstvo odbrane nadležnost nad Muzejem preda Gradu Beogradu. Podsetimo, Muzej vazduhoplovstva je u vlasništvu države od 2017, a upravljanje nad tom institucijom preuzelo je Ministartsvo odbrane po odluci Vlade Srbije 2015. godine. Marta LUTOVAC

Legalizacija prostitucije jedno je od etičkih pitanja o kojem večito postoje različita mišljenja, kako u društvu, tako i Skupštini Srbije, što su, između ostalog, pokazali i odgovori narodnih poslanika na pitanja iz rubrike „Šta kažu o…?“. Od 19 narodnih poslanika, koliko ih je odgovorilo na pitanja portala Danas.rs za rubriku „Šta kažu o…?“, a među kojima su ona koja se tiču legalizacije marihuane u medicinske svrhe, legalizacije istopolnih brakova itd, njih osmoro podržalo je ideju legalizacije prostitucije, dok se njih jedanaestoro izjasnilo kao protivnici. Ono što je interesantno jeste da je samo jedna poslanica istakla da, kada je reč o prostituciji, podrazumeva i seksualne radnike – muškarce. Narodni poslanici koji su podržali mogućnost zakonskog regulisanja ovog posla uglavnom su se pozivali na argument sprečavanja mogućih zloupotreba, poput trgovine ljudima, sigurnosti seksualnih radnica i slično, te da je ovaj posao, kao i svaki drugi, nužno staviti u zakonske okvire. Tako je poslanik političke grupe „Slobodni poslanici“ Aleksandar Stevanović istakao da se zalaže za „prestanak prekršajnog kažnjavanja prostitutki“, dok je poslanica Srpske radikalne stranke Vjerica Radeta naglasila je važnost bezbednosti žena, kao i činjenice da je prostituciju nemoguće iskoreniti, te se i ona deklarisala kao neko ko „nije protivnik legalizacije“. Među onima koji podržali su i samostalna poslanica Ana Stevanović, poslanik Srpske napredne stranke Ljubiša Stojmirović, poslanik Demokratske stranke Goran Ješić, poslanik Socijalističke partije Srbije Josip Joška Broz i poslanik LDP-a Žarko Korać. „Čuo sam dobre argumente i za i protiv. S jedne strane, jasno je da je to eksploatisanje žene, ali s druge strane legalizacijom sprečavamo još goru eksploataciju“, kazao je Korać. Poslanik Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije i profesor Fakulteta bezbednosti Zoran Dragišić naveo je a bi ovakva praksa bila korisna kako iz zdravstvenih, tako i iz kriminalističkih razloga. „Organizovane kriminalne grupe koje prave profit od prostitucije bi izgubile svoje polje delovanja. Mislim da bi se legalizacijom prostitucija lakše kontrolisala, sprečila bi se prisilna kao i maloletna prostitucija“, rekao je Dragišić i dodao da se ovakva praksa u evropskim zemljama pokazala kao efikasna, budući da tamo ima manje zloupotreba u ovoj oblasti. Narodni poslanik Socijalističke partije Srbije Neđo Jovanović izjasnio se kao neko ko nije pristalica ove ideje. „Sa etičkog stanovišta prostitucija je društvena anomalija, ali je nažalost prisutna kao civilizacijski fenomen. Nisam pristalica legalizacije prostitucije sve dok postoji mogućnost da se ukloni i nestane, a to se može učiniti jačanjem sistema vrednosti i adekvatnim pravnim mehanizmima“, istakao Jovanović. Izričito protiv legalizacije prostitucije bili su i poslanik Dveri Boško Obradović, lider Nove stranke Zoran Živković, poslanik Srpskog pokreta obnove Aleksandar Čotrić, poslanica Nove Srbije Sanda Rašković Ivić, poslanik Pokreta socijalista Đorđe Komlenski, poslanik Partije ujedinjenih penzionera Srbije Momo Čolaković, poslanica Dveri Marija Janjušević. „Nesrećnim ženama, koje zbog različitih životnih okolnosti dođu u situaciju da se na taj način bore za život treba pomoći ne legalizacijom, već obrazovanjem i zapošljavanjem, kako bi sačuvale samopoštovanje, dostojanstvo i ne bi svoj život dovodile u opasnost. Doduše, postoje i muškarci koji se bave ovim poslom, isto mslim i za njih.“, rekla je Janjušević. Lider Stranke pravde i pomirenja Muamer Zukorlić istakao je da, ne samo da se ne zalaže za legalizaciju, nego da se zalaže za još jaču kontrolu nelegalne prostitucije, dok poslanik Narodne stranke Miroslav Aleksić nije optimista kad je u pitanju uvođenje ove prakse u Srbiji. „Moj lični stav je da sam protiv legalizacije prostitucije. Iako je u nekim zemljama Evrope prostitucija legalizovana, u postojećem sistemu u Srbiji, to ne bi donelo nikakve pozitivne promene“, istakao je Aleksić. Poslanik Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma odgovorio je da još nije čuo činjenice koje bi ga uverile u valjanost ovog poteza. „Mi otvaramo mnogo fabrika i žene mogu pronaći posao u njima, jer ukoliko bi to postalo radno mesto, postoji mogućnost omasovljenja“, istakao je Marković.

Vojni sindikat Srbije se od večeras aktivno priključuje Narodnom protestu. Predsednik Vojnog sindikata Srbije obratiće se večeras na protestnom okupljanju u Kraljevu, u sklopu podrške Udruženju starosedelaca Kraljeva i okoline, koje je u više navrata bilo uz sindikat. „Ovo nije podrška bilo kojoj političkoj opciji, ovo je podrška obespravljenom narodu. Vojska je ogledalo države. Definitivno smo svedoci da je ova mudrost bezvremena“, navodi se, između ostalog, u saopštenju VSS. Ističe se da Vojni sindikat Srbije ne podržava niti jednu političku stranku ili bilo koju drugu političku frakciju, kao ni grubo urušavanje Ustava i pravne države jer su se na to kao vojnici zakleli. „Vojska i država predmet su do sada neviđene pljačke. Nenamensko trošenje budžetskih sredstava koje Ministarstvo odbrane ubacuje u džepove privilegovanih privatnih preduzeća i razbijanje vojske radi svođenja na broj koji je naručen od strane neprijateljskih sila u završnoj je fazi. Narod je obespravljen sa ciljem da napusti Srbiju i ostavi je migrantima, koji imaju manje „bezobzirne“ zahteve. O slobodi medija je izlišno i govoriti. Svedoci smo najcrnjeg medijskog mraka, možda ikada. Međutim potkupljeni mediji nisu ni potrebni ako svi znaju ono što mediji pokušavaju da sakriju, narod je možda uspavan ali sigurno nije mrtav, bar još“, navodi se u saopštenju. Vojni sindikat Srbije poziva i druge sindikate, udruženja sveštenstvo, akademike i pojedince da im se pridruže u borbi za slobodnu i narodnu Srbiju. https://www.danas.rs/politika/vojni-sindikat-srbije-se-prikljucuje-narodnom-protestu/

Nakon što je 22. novembra Vojsci Srbije kompanija Erbas Helikopters zvanično predala prvi vojni primerak helikoptera H145M, juče je u krugu Erbasovove fabrike, u nemačkom gradu Donavurtu izvršena primopredaja i prva dva helikoptera H145M namenjenih Helikopterskoj jedinici Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije. Od dva predata helikoptera jedan je namenjen za traganje i spasavnje (maskirni primerak sa registracijom YU-ICE, privremena nemačka registracija D-HADR) a drugi za hitnu medicinsku evakuaciju (helikopter u civilnoj šemi farbanja registracije YU-MED). Jedan od dva H145za MUP ima montiranu dizalicu koja se može koristiti u zadacima traganja i spasavanja. Oba helikoptera bi zajedno sa jednim vojnim H145M trebala da budu isporučena Srbiji u martu ili aprilu sledeće godine a ostalih 6 bi trebalo da stignu do kraja 2019. i to u nekoliko isporuka. Kako Tango Six saznaje, policijski helikopteri će biti preleteni iz Nemačke sa barem jednom usputnom stanicom za popunu goriva. U kokpitu na fotografiji se prepoznaje Nenad Nedić, od pre nekoliko dana i zvanično novi komandant Helikopterske jedinice MUP-a Srbije. YU-ICE biće jedini maskirni MUP-ov H145M. Za razliku od vojnih primeraka svi policijski imaće meteo radar prepoznatljiv po izbočini na nosu. Da će MUP umesto prvobitno planirana tri dobiti 4 helikoptera konačno je potvrdio predsednik Srbije Aleksandar Vučić nakon vežbe ‘’Vek pobednika 1918-2018’’. Helikopterska jedinica policije (HJP) koristiće H145M za različite zadatke, osim traganja i spasavanja, medicinskog i VIP prevoza upotrebljavaće se i za specijalne operacije. Osim H145M za potrebe srpske HJP biće nabavljena i tri helikoptera H215 Super Puma. Petar VOJINOVIĆ

Da će Vojska Srbije pored H145M uskoro dobiti još jedan tip helikoptera, zvanično je prvi put potvrđeno početkom aprila ove godine kada je visoka delegacija Ministarstva odbrane Srbije započela pregovore sa Moskvom o nabavci ruskih borbenih helikoptera Mi-35. Tada je ministar odbrane Aleksandar Vulin nakon sastanka sa ministrom odbrane Ruske Federacije Sergejom Šojguom izjavio da je između ostalog razgovarano o mogućoj kupovini 4 Mi-35 kao i dodatna 4 transportna helikoptera Mi-17. Jedan od novijih korisnika Mi-35M postala je Nigerija koja je svoje helikoptere već upotrebila protiv terorističke organizacije Boko Haram. Oko mesec i po dana pre ovog sastanka, krajem februara pojedini mediji objavili su da će Srbija pregovarati sa Rusijom ali i Belorusijom oko nabavke šest helikoptera Mi-35. Večernje ‘’Novosti’’ prenele su tada da je moguće da bi se od Belorusije kupila modernizovana verzija helikoptera Mi-24 koja nosi oznaku Mi-35 a da je na spisku želja našeg RV i verzija Mi-35M koja se nalazi u naoružanju ruske armije. Zajednički let ruskih Mi-24VM (u prvom planu) i Mi-24P iznad Sirije. Na Mi-24VM vidi se sistem za samozaštitu L370 “Vitebsk“. Novosti su zatim nakon velike vojne parade u Moskvi 9. maja kojoj je prisustvovao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, citirajući neimenovane izvore, preneli da bi do kraja godine helikoptere Mi-35 mogli videti u Srbiji tj. da bi oni mogli biti viđeni na vojnoj paradi koja je bila planirana da se održi povodom proslave pobede u Prvom svetskom ratu. Predsednik Vučić je nešto kasnije izjavio da će se, kako je rekao, založiti kod predsednika Rusije Vladimira Putina da za paradu pošalje makar dva Mi-35. O tome da će se za našu vojnu avijaciju nabaviti ovi helikopteri pisali su u proteklih nekoliko godina i drugi dnevni listovi koji su u svojim tekstovima obično spominjali 4 Mi-24 a često su, usled nepoznavanja materije, unošene i zabune oko oznake helikoptera. Najpre se mora razjasniti da Mi-35 i Mi-35M nisu iste verzije dobro poznatog desantno-jurišnog Mi-24. Helikopter Mi-35 predstavlja izvoznu verziju Mi-24V (NATO oznaka ‘’Hind-E’’) dok je Mi-35M izvozna varijanta najnovijeg Mi-24VM koji se još uvek proizvodi. Kako Tango Six saznaje ove godine Srbija je potpisala ugovor za kupovinu novih Mi-35M a u tom paketu se nalaze i dodatni helikopteri Mi-17V-5 kao i artiljerijsko-raketni sistemi PVO Pancir. Takođe smo došli do informacija da bi prvi Mi-35M trebalo da stignu sredinom 2019. godine. Mi-35M je za sada doživeo solidan izvozni supeh. Na fotografiji helikopteri vazduhoplovnih snaga Brazila koji je nabavio 12 primeraka. Razvoj nove generacije Mi-24 započet je u prvoj polovini 90-tih godina 20. veka kada je odlučeno da se ovaj tip helikoptera mora drastično modernizovati kako bi mogao da odgovori zahtevima savremenog ratovanja. Trebalo je značajno unaprediti avioniku kao i naoružanje, iskorišćena su mnoga rešenja sa novog ruskog borbenog helikoptera Mi-28 čiji je razvoj takođe bio u toku. Nova verzija Mi-24 morala je biti sposobna za dejstvo u svim vremenskim uslovima, danju i noći i morala je dobiti bolja ubojna sredstva. Tokom 90-tih u Rusiji ali i u inostranstvu pojavili su se mnogobrojni programi produžetka životnog veka, raznih dorada i osavremenjavanja. Jedan od njih je bio i ruski Mi-35M jer je, usled ekonomskem krize, nemogućnosti nabavke i serijske proizvodnje novih borbenih helikoptera Mi-28, Ka-50 i Ka-52, shvaćeno da se postojeći helikopteri Mi-24, kako u ruskoj armiji tako i u inostranstvu moraju modernizovati. Po svaku cenu želelo se da se Mi-24 koji je već bio zastareo, zbog svoje jedinstvene konstrukcije koja mu omoguće istovremeno borbeno dejstvo i prevoz vojnika, po svaku cenu zadrži u naoružanju. Presek helikoptera Mi-35M. Prvobitno je bilo predviđena modernizacija helikoptera i to u 5 etapa od kojih je Faza 1 podrazumevala samo produženje životnog veka sa 20 na 30 godina ili 4000 sati naleta. Druga etapa je podrazumevala ugradnju nosećeg rotora sa helikoptera Mi-28 zajedno sa kompozitnim (fiberglas) lopaticama kao i sasvim novog repnog četvorokrakog tzv “X“ rotora što je rezultiralo smanjenjem mase od 300 kg, povećanju brzine penjanja, povećanju vrhunca lebdenja za 600 m i pojednostavljenjem održavanja. Uz nove materijale na lopaticama je primenjen i elektrotermalni sistem protiv zaleđivanja. U Fazi tri helikopter je dobio fiksni stajni trap, poboljšano naoružanje i sistem za komuniikaciju. Uvođenjem fiksnog stajnog trapa takođe je smanjena masa za do 90kg ali je to povećalo otpor prilikom letenja što ipak nije drastično uticalo na performanse helikoptera u borbi. Ovakvo rešenje omogućava lakše i bezbednije sletanje usled vanrednog događaja a uz to je i pojednostavljena konstrukcija i proizvodnja. U ovoj fazi helikopter je dobio i nove nosače za po 8 protivoklopnih raketa 9M114 Kokon (kasnije i Ataka). Mogućnost ovakvog kompaktnog nošenja naoružanja dozvolilo je smanjenje razmaha krila tj. uklanjanja dve krajnje podvesne tačke što je isto tako smanjilo masu kao i otpor vazduha a umesto 6 tu su 4 podvesne tačke spoljašnjeg tereta. Zadnja kabina venecuelanskog Mi-35M (M2). Faza 4 je obuhvatala novi sistem upravljanja vatrom, ispitivač sistema svoj-tuđ, novo naoružanje i to protivoklopne rakete 9M120 Ataka, zatim rakete vazduh-vazduh 9M39 Igla-V, nosnu turelu sa dvocevnim topom 23 mm koje predstavlja rešenje sa verzije Mi-24VP. U poslednjoj petoj fazi kabina je prilagođena za letenje u noćnim uslovima uz primenu specijalnih naočara (NVG – Night Vision Googles), tu je zatim dnevno-noćni optoelektronski sistem sa televizijskom kamerom za rad u uslovima niskog nivoa osvetljenja (LLTV), termovizijskom kamerom i laserskim daljinomerom a kabine posade dovile su višenamenske kolor prikazivače. Na taj način je primenom svih 5 faza ukupna borbena moć Mi-24VM uveličana za 1,4-1,6 puta u odnosu na ranije varijante Mi-24. Prototip Mi-24VM sa evidenicjksim brojem 51 nastao doradom helikoptera Mi-24VP. Interesantno helikopter je imao oznake akro-grupe “Berkuti“. Demonstrator Mi-35M prikazan je 1995. godine a iste godine juna meseca imao je i prvo međunarodno učešće na Le Buržeu u Francuskoj. Prvi let verzije namenjene ruskoj vojsci sa oznakom Mi-24VM izvršen 4. marta 1999. a bio je to dorađeni helikopter varijante Mi-24VP. I pored predloženih izmena u 5 faza skoro niko u svetu osim same Rusije nije izvršio osavremenjavanje Mi-24 koje je predložio ruski Opitno-konstrukcioni biro ‘’Milj’’ a i to je u Rusiji urađeno samo delimično. Fiksni stajni trap, krilo manjeg razmaha dobili su modernizovani ruski Mi-24PN(osavremenjeni Mi-24P) pored toga smo još Mi-35P (negde označeni i kao Mi-35PM) koji su bili namenjeni Kipru. Osim toga Mi-24PN je dobio i novi optoelektronski sistem koji je bio jedno od prelaznih rešenja u odnosu na današnju opremu. Opitni primerak Mi-24VM za rusku vojsku, primerak sa evidencijskim brojem 50 takođe nastao doradom starijeg helikoptera Mi-24VP. Umesto osavremenjavanja, Rusija je 2005. godine tržištu ponudila nove helikoptere Mi-24VM i Mi-35M čija je proizvodnja započela u fabrici ’’Rosvertol’’ u Rostovu na Donu. U ponudi su različite podvarijante Mi-35M sa oznakama M1, M2 i M3 (spominje se i M4) a međusobno se razlikuju po motorima, elektronskoj opremi, naoružanju. Prvi ugovor za rusku vojsku potpisan je 2010. a prvi helikopteri isporučeni su 2011. Armijska avijacija je do sada primila preko 60 Mi-24VM (odgovara nivou Mi-35M3) dok se za Federalnu službu bezbednosti (FSB) zna da je dobila 5 helikoptera. Borbeno dejstvo iračkog Mi-35M na položaje tzv. Islamske države. Svoju borbenu premijeru ova najnovija varijanta Mi-24 je imala u Siriji dok je pre toga izvozni Mi-35M iračke armijske avijacije upotrebljen protiv takozvane Islamske države. Prvi strani korisnik bila je Venecuela koji je svoje helikoptere naručila 2005. i 2006. a isporuke su trajale od 2006. do 2008. Trenutno u svetu Mi-24 koristi čak 58 zemalja i to je borbeni helikopter koji je najrasprostranjeniji u istoriji avijacije, koji je izrađen u najvećem broju primeraka i učestvovao u najviše ratnih sukoba. Izvozne Mi-35M su do sada nabavili Azerbejdžan (24 helikoptera za svoju Graničnu gardu), Brazil (12 Mi-35M3, brazilska vojna oznaka AH-2 Sabre), Irak (28 isporučenih), Kazahstan (4 isporučena od 12 naručenih), Mali (naručena 4, isporučena dva), Nigerija(nabavila 12, isporučeno 4), Pakistan (dobio za sada 4 primerka, navodno planira 20), Venecuela (10 isporučenih Mi-35M2 nazvani ’’Caribe’’), Uzbekistan (10 naručenih). Za Mi-35M ima još zainteresovanih država a to su pre svega one koje već koriste starije verzije ‘’dvadesetčetvorke’’. Mali je za svoje vazduhoplovne snage nabavio 4 (po nekim podacima tri) Mi-35M. Potpuno nova elektronska oprema koja obuhvata i osmatračko-nišanski sistem OPS-24N koga čini žirostabilisani optoelektronski sistem GOES-324 koji ima termovizijski i televizijski kanal, laserski daljinomer i pelengator. Kabine posade su opremljene modernim višenamenskim kolor prikazivačima (prednja jedan, zadnja dva) i prilagođene upotrebi naočara za letenje u noćnim uslovima (NVG) ONV-2. Kokpit pilota dobio je i gornji elektrooptički prikazivač (HUD). Od navigacije treba istaći sistem satelitske navigacije A-737. Nudi se i ugradnja opreme zapadne proizvodnje a to se pre svega odnosi na sisteme za komunikaciju, identifikaciju i navigaciju. Od opreme za samozaštitu Mi-35M može posedovati signalizator radarskog ozračenja L006LM (SPO Berjoza) ili najnoviji L150 “Pastelj“, stanicu za optoelektronska protivdejstva MAK-UFM, sistem za protivelektronska dejstva L370 ‘’Vitebsk’’ ili stariji L166V-11E “Lipa“, dispenzeri mamaca UV-26M ili starije ASO-2V. Da bi se sprečio pad helikoptera u slučaju pogibije ili ranjavanja pilota, komande su udvojene. Tu su zatim novi jači motori Klimov VK-2500-II maksimalne snage po 2700 KS a umesto njih mogu se dobiti TV3-117VMA. U pokretnoj nosnoj tureli NPPU-23 nalazi se dvocevni top GŠ-23L kalibra 23 mm. Levo od njega na fotografiji je optoelektronski sistem GOES-324 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Standardno fiksno naoružanje Mi-35M je dvocevni top GŠ-23L ili V kalibra 23 mm s borbenim kompletom od 450 granata koji je smešten u pokretnoj nosnoj tureli NPPU-23 preuzet je sa ranije varijante Mi-24VP koja može da se pokreće pod uglom od +10 i -40 stepeni po elevaciji i +/-60 stepeni po azimutu. Sva ubojna sredstva koje su nosile starije verzije Mi-24 ostala su manje više ista, može nositi do 4 20-cevna saćasta lansera B-8V-20 nevođenih raketnih zrna S-8(obično S-8KO ili KOM) kalibra 80 mm, do 4 petocevna lansera B-13L nevođenih raketa S-13 kalibra 122 mm, do dva kontejnera UPK-23-250 s dvocevnim topom GŠ-23L 23 mm sa borbenim kompletom od 250 granata, kontejneri GUV-1 sa četvorocevnim rotirsajućim mitraljezom JaKb-12,7 kalibra 12,7 mm sa 750 metaka i dva četvorocevna rotirajuća mitraljeza GŠG-7,62 7,62 mm sa po 1800 metaka, kontejneri GUV-8700 sa automatskim bacačem granata AG-17A ‘’Plamja-A’’ kalibra 30 mm sa 300 granata. Ono što je novo to su infracrveno samonavođene rakete 9M39 Igla-V za dejstvo po sporoletećim i niskoletećim vazduhoplovima dometa od 800 do 5200 m po daljini na visinama od 20 do 3500 m. Na dva nosača APU-8-4U može nositi do 16 (po 8 na svakom krilu) poluaktivno radio-komandno vođenih protivoklopnih rakete 9M114 Kokon sistema 9K113 Šturm-V dometa 5 km, probojnosti 650 mm homogenog čeličnog oklopa, ili do 16 protivoklopnih raketa 9M120 Ataka (dalji razvoj 9M114) dometa 6 km verovatnoće pogotka tenka 0,65 do 0,9 na daljini 4 km, probojnosti 800 mm homogenog čeličnog oklopa. Postoji mogućnost dobijanja i najmodernijih protivoklopnih raketa 9K121M Vihr-M dometa do 10 km probojnosti 1000-1200 mm homogenog čeličnog oklopa. Takođe tu su i različite vrste bombi, 8 od po 100 kg, 4 od po 250 kg ili 4 od po 500 kilograma. Nosivost u unutrašnjoj kabini je 1500 kg, 8 vojnika ili 4 vojnika na nosilima. Nosivost spoljašnjeg tereta je 2400 kg a nosi do 4 spoljašnja rezervoara za gorivo kapaciteta po 500 litara. Emisija ruske televizije Zvezda o helikopteru Mi-35M: Živojin BANKOVIĆ

April 23. 1999.: Jedna od zaposlenih novinarki u neko vreme ušla je u informativnu redakciju i rekla: „Idem po grisine“, što je bila lozinka da će zgrada za koji trenutak biti bombardovana… Nakon što je to rekla, hladno je prošla pored mastera i drugih soba, a da ničim nije upozorila one koji su potom stradali. Celokupno rukovodstvo RTS, ovoga puta kao glavni organizatori i producenti najjezivijeg streljanja svojih radnika, u koprodukciji sa NATO paktom, stižu u istom trenutku u svojim limuzinama i sa svojim šoferima. Znali su. Bili su tu negde u blizini, u mraku, tu su najsigurniji. Plaše se dana i svetlosti i pevca i glogovog kolca. U noći bombardovanja televizije, u Tašmajdanskom parku i u Ulici Majke Jevrosime, bile su postavljene kamere, da iščekuju i da snime taj strašni događaj. Kada je smrt doletela, zastala je u jednom trenu, kao da se pitala: Gospode, da li je moguće da ima takvih zlikovaca koji me šalju ovde i onih još gorih što pomoću nas ubijaju svoje. Da ih ostave uterane u tor, kao nevine ovce spremne za klanje. Trče prema užasu i vrište… Ton, ide, kamera, ide… Akcija! Klaper udara u klapu: Ubistvo radnika RTS! Scena prva, kadar… Snimaj, ne pitamo šta košta! Narod plaća. *** Danas Nije potrebno moliti ministra finansija da odobri dodatna sredstva za zidanje memorijalnog centra posvećenog poginulim radnicima RTS, pre dvadeset godina. Porodicama streljanih radnika nije potreban memorijalni centar, njima je jedino potrebna pravda, koju čekaju dvadeset godina i koju država perfidno izbegava da sprovede, čekajući da svi završe svoje živote prirodnim putem, pa da proglase slučaj zastarelim. Porodice zahtevaju da se kazne za svoj stravični zločin, svi oni koji su znali da će biti bombardovana zgrada RTS. To su, državno i vojno rukovodstvo režima Slobodana Miloševića, čiji pojedinci imaju značajnu ulogu i u današnjoj vlasti. NJihov memorijalni centar je u njihovim glavama, mislima, snovima. On je tamo gde su streljani njihovi jedini i najmiliji i u čijoj blizini je pozorište za decu, koju oni neće nikada imati, niti videti više. Za one druge, memorijalni centar je jedno nepotrebno zdanje, koje će odneti novac, a doneti samo stalni strah od krivice. Noću tu doleću golubovi da prespavaju. Vetrovi pokušavaju da odnesu jednu žutu pocepanu zavesu, koja uporno leprša. Dve stolice i nečujna golema tuga i jauci koji izlaze iz tih zidova. Tako treba da ostane. Da niko ne skrnavi mesto gde su streljani od strane onih koji su govorili njihov jezik i imali imena slična njihovim, radili svaki dan s njima i videli ih mrtve dok su oni još bili živi. April 23. 2018. Pre skoro godinu dana, stajale su porodice pod vedrim nebom i mesecom, blizu mesta gde su žrtvovani mučenici, za mali, prljavi, smrdljivi, propagandni rat koji će ubiti Srbiju i njenu već odavno mrtvu ekonomiju, ubiti moral i mozak koji postaje degenerisan borbom protiv svakog, a najviše svojih. Nema nikakve razlike između Milanovića, Tijanića i ovih danas koji vode RTS, srušenu iznutra, neradom, lažima, neznanjem i krađom, spaljenog morala i spržene savesti. Stajali su i oni, ali u mraku, plašeći se svoje i tuđih senki, kao uhode, kao lopovi, plašeći se sami sebe. Nisi im video lica. Stajali su po dužnosti, ne osećajući ništa, sem aprilske jutarnje hladnoće i pitanjem: Kad će već jednom ovo da se završi? Ne pale ni cigarete, da ne bi bljesak šibice osvetleo lica kukavica, koji izađoše pred Spomen-kamen, tumarajući i udarajući okolo kao slepci kad izađu iz mraka na ulično svetlo. Priđe kurir da pita mogu li šef i ostali da pristupe polaganju venaca. Nakon minuta ćutanja, u ime Radio-televizije Srbije venac je položio i sveću zapalio generalni direktor RTS-a Bujošević… I brzo, što je moguće brže otarasiše se venaca i cveća koje je već počelo da zaudara na njih. Popraviše trake na kojima je pisalo, da su svi duboko ožalošćeni. Nije smeo šef ni glavu da podigne, ni da priđe majkama i braći, da pruži ruku. Plašio se istine na njihovim licima, umornim od nepravde, sa tišinom i pogledima koji razaraju. Nije se poklonio ni streljanim radnicima televizije, a hor je uzalud pevao da šefa i njegove Gospod pomiluje… Ako ga ima, neće to učiniti nikad. Ko su ti ljudi, koji vode svoju decu kući, a ostalu unezverenu, ostave da zauvek nestanu. Ko ste vi iz mraka? Koja snaga ove zemlje? Koja mračna sila? I nemojte više da dolazite i da skrnavite to veče. Unosite nemir u mir, koji su odavno živi uspostavili sa svojim mrtvima. I ne verujte onima koji pale puno sveća, mora da su mnogo zgrešili. Otac je palio sveću sinu i ruka mu je drhtala, a šefu je bila mirna, ni plamen se nije pomerio. To je taj kontinuitet RTS i Studija B, kao podaničkih televizija, koje kada dođe do promene vlasti u Beogradu i Republici i kada im se zadrmaju fotelje, postaju oni, što bi naš narod rekao: Čiji nisu bili, čiji biti neće. *** U vojnom Operativnom centru u Podgorici, zastavnik Krstevski dobija presretnutu i dešifrovanu poruku iz Avijana o predstojećem napadu na RTS. Poruka je istog dana 22. aprila, dan pre bombardovanja RTS, prosleđena Operativnom centru u Beogradu. Tu joj se gubi svaki trag… kao i Srbiji. Autor je dramski umetnik https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/odo-ja-po-grisine/?fbclid=IwAR1O5iST7b4k9kej0Y5tvkMPHRxodkaG7tOOtDoPuRlHCCTxqD0j3DhVppU

Istini je suđeno da se bori protivlaži. Istina će pobeđivati, ali će se laž uvek vraćati, pa će istina stalno iznova morati da se bori sa njom. Ako to ne bude činila, biće zauvek izgubljena. Ovom etiopskom narodnom mišlju valjalo bi započeti priču o medijskom aspektu obaranja američkog strateškog bombardera B-2 na nebu Srbije pre skoro 20 godina. Obaranje strateškog bombardera B-2 te ratne 1999 i dalje se predstavlja nešto što budi maštu kako kod običnog sveta, tako i kod novinara, geopolitičara i analitičara u regionu koji ne veruju da se ovaj događaj uopšte desio i koji smatraju da je to više plod nečije mašte i ratne propagande. Tako je priča o B-2 zapravo dobila status „mita“ o kome se malo zna, i za koji ima malo konkretnih i opljivih dokaza. U Srbiji poslednjih decenija ruku na srce nismo imali „stručnu“ analizu dostupnu široj javnosti o tome koliko je zaista letelica oborila PVO VJ, sa jasnim i konkretnim podacima. Morali smo da se oslonimo uglavnom na Internet i poplavu krajnje sumnjivih podataka i navoda, koji su nastali većinom kao plod dezinformacija i ratne propagande. Jedan korak ka demistifkaciji učinjen je sa prvim publiscističkim radovima, ali opet u kojima priča o obaranju B-2 ostala u magli nejasnoća. Zato smo i imali razne tabloidne supernaslove sa tekstom punog mitomanije od preuveličavanja do negiranja i izvrgavanja ruglu onih koji su tvrdili da B-2 uopšte nije oboren nego da je to bilo samo u nečijim glavama. Da li je zaista bilo tako? Pa, donekle jeste, jer određeni mitovi koji su se pojavili te ratne 1999. godine preživeli su zahvaljujući društvenim mrežama pre svega Fejsbuku i Tviteru, pa i ruskom VKkontakte, kada su pojedinci iz prašnjavih arhiva počeli da izvlače tekstove, šta su mediji sve objavili te ratne 1999. Mlađe generacije stasale posle 2000-tih, koje nisu poznavali šta se tačno dogodilo, zbog odsustva otvorene i kritičke misli prihvatali su te priče zdravo za gotvo. Kako po inerciji obično biva, javila se i suprotna strana koja je počela da opet na jedan „populistički“ način to demantuje u svojim tekstovima. Pa se tako na primer pričao obaranju B-2 izvrgavala ruglu, navodeći da glavni razlog zašto se krije olupina letelice u gustim šumama Spačve leži u tome da niko nikad nije video olupinu i da se zapravo radi o „mamcu“ za koji su raketaši poverovali da je letelica, do toga da su to samo lovačke priče i maštanja kako su govorili takozvani analitičari iz regiona. Međutim, prekretnica u celoj priči počinje sredinom oktobra 2016. godine kada se na štandu Medija centra Odbrana pojavila jedna neobična knjiga sa avionom F-117A na naslovnoj strani i sa još neobičnim naslovom „Pad noćnog sokola“, autora pukovnika Slaviše Golubovića, za koga sam priznajem čuo tek u jednom ratnom dnevniku, bivšeg pripadnika 3.raketnog diviziona. Priznajem, nisam preterano ni zagledao knjigu, sve dok dva meseca kasnije nije usledio poziv mog prijatelja pukovnika Ljubomira Savića, sa konstatacijom da mi šalje jednu knjigu koju treba da pročitam od početka do kraja i onda kako je voleo da kaže po niški „će da porazgovaramo“. Narednog dana knjiga je stigla, seo sam i počeo da čitam. Priznajem nisam je samo čitao, nego beležio podvlačio i upijao svaku priču, rečenicu aktera koji su svedočili o svim lepim i ružnim događajima, pa i o obaranju aviona. Posebno poglavlje je posvećeno i obaranju B-2. Ruku na srce priznajem da smo po prvi put dobili jasna i konkretna svedočenja borbene posluge koja je te tople majske noći bila u UNK kabini kad su rakete letele ka radarskoj slici neobičnog izgleda. Da li je to zaista bio B-2??? Sva svedočenja borbene posluge ukazivala su na to, posebno oficira za vođenje raketa, tada poručnika, a danas pukovnika i komandnata 250. raketne brigade PVD Tiosava Jankovića, da je pogođen avion, a ne mamac! Mnogo je podataka koji su išli u prilog različitim verzijama gađanja. Od mamaca aviona F-15 pa svedo aviona B-2. Kako je vreme prolazilo ostala je samo poslednja opcija, koja ima mnogo zagovornika i protivnika. Nismo našli delove pogođenog aviona, pa je i danas, kao i onda, podjednako nezahvalno i neprofesionalno tvrditi o kom je avionu reč. Ipak, priče o mamcu sam i tada smatrao besmislenima jer sam bio uveren da je reč o pravom cilju. Danas, sa više iskustva i nekoliko mirnodobskih bojevih gađanja, bez ikakve dileme, potpuno sam siguran da je gađan“ živ“ cilj i da je pogođen sa dve rakete“, napisao je u navedenoj knjizi komandant 250. rbr PVD pukovnik Tiosav Janković. Opet su s vremena na vreme po raznim grupama na Fejsbuku, poznavaoci materije, bivši raketaši, oficiri, srednjoškolci, studenti pa i novinari ukrštali koplja „da li je zaista oboren B2“. U prvom izdanju knjige stekao se utisak da, iako je po prvi put detaljno objašnjena cela priča o B-2, ipak nešto nedostaje. Zato je autor pukovnik Slaviša Golubović iskoristio priliku da na sebe preuzme riskantan poduhvat i dokaže da obaranje B-2 zapravo nije mit, nego realnost, a iako konkretnih dokaza na terenu nije bilo, i da je to bila jedna vešta manipulacija i medijska igra. Svakako autor je založio svoju stručnost i autoritet da konkretno jasno i primerima u drugom izmenjenom i dopunjenom izdanju knjige „Pad noćnog sokola“ to i dokaže jasnim primerima i analizama pozivajući se na inostranu literaturu i snimke. Poglavlje o obarnju B2 je u drugom izmenjenom i dopunjenom izdanju znatno drugačije, sadržajnije i bogatije, sa fotografijama koje, iako nema opljivog dokaza u šumama Spačve, dokazuju da je nešto bilo te majske večeri na nebu u široj okolini Beograda. Zanemarimo priče aktera i svedočenja penzionisanih pripadnika civilne zaštite i MUP HR iz Vinkovaca, čije su izjave kao i aktera koji su ih prikupili dovedeni kod određenih novinara i analitičara u sumnju kao verodostojni. Lično sam u par slučajeva bio akter žustre polemike, u kojoj su određeni analitičari iz Hrvatske tvrdili da je B-2 nemoguće oboriti, da taj avion osim što je „nevidljiv“ ima jaku pratnju pred kojom je savaki PVO sistem inferioran, ali najbitnije je „nema delova“. Čak iako mnogi nisu ni znali sadržinu teksta, ono što je objavljeno na sajtu Ekspres.net i blogu „Vojnopolitičkaosmatračnica“ imalo je ogormnu čitanost ali i osporavanje. Doduše kritičari koji su se javili, a bilo ih je, nisu znali kompletnu sadržinu izmenjenog poglavlja o padu B-2 i zakulisnoj igri, koja je ako se uzmu razne manipulacije tokom borbenih dejstava u Libiji 2011. i Siriji 2012-2018, sasvim realna. Ovde ću prikazati ono na šta se autor oslonio i za šta garantuje svojim autoritetom i dugogodišnjim raketaškim iskustvom, plus istraživanja kako se medijski može manipulisati i oborenim avionom i kako je to veoma lako kad uspeš da“sakriješ“ ili od očiju javnosti, radoznalaca raznih provnijencija ceo događaj i iskonstruišeš priču uz pomoć modernih tehnologija. Pa tako ono što se desilo, zapravo i nije se desilo, a ono što se nije desilo, zapravo se desilo. Tako je bilo i sa B-2. Da li je onda sve „teorija zavere“ od koje povokaciji „drugova“ novinara iz regiona i sveta boluju kolege u Srbiji, posebno oni koji se usude na konkretan i argumentovani način da protumače obaranje B-2 i ukažu da priča ima utemljenje i nije plod lutanja bestežinskim prostorm ili jednostavno rečeno sociološkim rečnikom francuskog sociologa Žana Bodrijara sve je ovo „Similarkum“, koji, postavlja pitanje razlike između „istinitog“ i „lažnog“, „stvarnog“i „imaginarnog“. Upravo po Bodrijaru osim vojske i psihologije“simularkumu“ su podložni mediji. Da li je i Golubović poklekao Bodrijaru i da li je njegova priča o B-2 isto „simularkum“? Duh Misourija vs Duh Kanzasa Tokom agresije na SRJ tvrdilo se da su oboreni brojni avioni. Čak se licitiralo i sa njihovim brojem, ali ono za šta imamo opipljive dokaze bili su oboreni avioni taktički bombarder F-117A i lovac F-16. Predmet spekulisanja i nagađanja i dalje ostaje strateški bombarder B-2 „Duh Misurija“ AV-810 88-0329 „Spirit of Missouri“ 1994-03-31. vredan 2 milijarde dolara. Nedugo po završetku rata zamenik komandanta 509. američkog vinga, kojem je pripadao B-2, odnosno „Duh Misurija“,Stiven Li Bašen, u intervjuu za tamošnju vazduhoplovnu štampu tvrdio je da je B-2 povučen iz borbenih dejstava 21. maja 1999. Isto to je napisano nešto kasnije u knjizi „B-2 Spirit units in Combat“ Tomasa Vitingtina na stranici 43. Ovaj autor precizira da je avion „povučen“ posle misije nad Srbijom. Inače svake godine sredinom maja, pojavljivale su se novinske ilustracije koje su stopostotnom sigurnošću potvrđivale uspeh PVO i obaranje aviona B-2A „Duh Misourija“. Da „Duha Misourija“.Neprikidno je upravo bilo ponavljano ovo ime i da je upravo oboren ovaj avion. Međutim 2005. i 2007. pojavile su se slike aviona baš sa ovim natpisom, koje su može se reći demantovale da je ovaj avion oboren. Onda se logično postavilo pitanje – pa koji je duh onda oboren, da li je spominjanje imena „Duha Misourija“ bilo zapravo vešta varka ili kako bi rusi rekli „maskirovka“ -skretanje pažnje sa onoga koji je stvarno pao te majske ratne noći 1999 ?! Šta se onda krije, koja je to varka i koji je „Duh“ pao? Navešću činjenice objavljene u drugom izdanju knjige koje opisuju sam početka proizvodnje strateškog bombardera, odnosno ugovora, koji je predviđao proizvodnju jednog prototipa za letenje – AV1, pet predserijskih aviona oznake AV-2-AV6 i dva aviona za zemaljska ispitivanja AT 0999 i AT 1000 ( Iron bird). Ugovor o proizvodnji 15 predserijskih aviona podrazumevao je i nadogradnju pet predserijskih na nivo serijskih proizvoda. Dakle ukupno 23 letelice, od čega dve za zemaljska ispitivanja, koji nisu bili namenjeni za letelnje. Na sajtu američkog Stejt Departmenta koje je saopštio Biro za kontrolu oružja i verifikaciju i usaglašenost od 1. aprila 2017, navodi da je od 23 samo 12 aviona (ranije je naveden čak broj od 16 aviona) borbeno kodiran, dok je ostatak aviona u skladištu ili se sprovodi rutinsko održavanje. Neko bi rekao logično, sve je u redu, a da li je to zaista tako? U demistifikaciji ove priče pažnju treba posvetiti upravo letelicama za zemaljska ispitivanja oznaka AT 0999 i AT 1000, koji su veoma bitni za ovu priču. Jedan je korišten za ispitivanje pojednih sistema u avionu, a drugi za mehanička ispitivanja, naprezanja i prelom na levom krilu. Za sad poznato je da je letelica oznake AT 1000 završila u muzeju USAF u bazi “ Vrajt Peterson“. U Muzej je prevezen u delovima, sa 5 do 7 letova avionima C-5 Galaxy“. E sad ako je taj jedan u muzeju, gde je drugi??? Da li je on iskorišten za nešto drugo, a to drugo je da podrži mit da je „Duh Kanzasa bio živ, do momenta pada letelice, kako bi se prikrio gubitak pravog „Duha Kanzasa“ na nebu Srbije?! Za objašnjenje ove priče moramo da se vratimo u 2008, tačnije 23. februar, kada se u bazi Andresen dogodio avio incident u kome je pao jedan B-2. Zvanično saopštenje kaže da je pao „Duh Kanzasa“ oznake AF 89-0127. Ovaj gubitak potkrepljen je četiri meseca kasnije objavom snimka na kome se vidi poletanje dva aviona B-2, od kojih se ovaj poslednji što je poleteo, posle netipičnog odvajanja od piste ruši na travnati deo aerodroma uz uspešno katapultiranje oba pilota. Incident su snimile kamere aerodromskog obezbeđenja. Drugi snimak pojavio se 7. januara 2011. a njega su snimili pripadnici baze, i na njemu se takođe se vidi neuspešno poletanje aviona. Ovaj snimak je bitniji jer oni što su ga načinili našli su se na prostoru gde u normalnim uslovima nije trbalo da stoji bilo ko. Otkud onda oni. Autor knjige se pita da li su oni tu stajali u službi podržavanje neke legende? i da linjihovo netipično objavljivanje imalo neku svrhu? Inače baza „Andersen“ nije matična baza avionima B-2A. Oni tu dolaze samo povremeno i sa određenim ciljem, pre svega u službi demonstracije sile na Pacifiku. Tako se u toj službi našao i „Duh Kanzasa“, pravi, ili je to bio možda pravi njegov duh, koji je u krugu aerodroma pao zbog vlage. Zvanični izveštaj kaže, da je vlaga, koja je nastala od kondenzacije sprečila senzorske uređaje da računaru aviona daju tačan podatak o visini kako bi poletanje proteklo redovno. Opet postavlja se pitanje je li izveštaj o padu podrška legendi koja je pohranjivana i održavana devet godina? Reklo bi se DA. Interesantno je da autor navodi da je četiri nedelje pre pada aviona bazu „Andersen“ posetilo 15 atraktivnih devojaka, navijačica kluba Denver Broncos. Dve su se fotografisale u kabini aviona „Duh Kanzasa“, koji nosi broj 0127. Na fotografiji koja je objavljena na zvaničnom sajtu vazduhoplovne baze – Andersen Air Force Base, u tekstu pod nazivom“B-2 pilots support different kind of DV tour“, na sedištu kopilota se jasno uočava upravo taj broj. S obzirom na to da fotografisanje aviona B-2A, pri javnom izlaganju, podleže strogim ograničenjima u pogledu pozicije (ugla) iz koga može biti snimljen, može se reći da nije logično ili nije uobičajeno da broj upravo tog aviona bude potpuno vidljiv na fotografiji. Da li je svima trebalo pokazati da je taj, baš taj avion sa brojem 0127 u funkciji,da je jedan od tadašnjih 16 borbeno kodiranih, na zadatku i da je u punoj formi? Da li i ta fotografija podržava neku legendu?, piše pukovnik Golubović u svojoj knjizi. E sad u ovom silnom pojašnjavanju sledi „zaplet“, a tiče se isporuke avionskih motora za B-2. Dženeral elektrik je isporučio više avionskih motora nego što je tada bilo potrebno „Nortropu“ da proizvede i sklopi 21 avion. Samim tim verovatno je bilo moguće ugraditi četiri motora i na AT 0999 i njegove sisteme dovesti na nivo funkcionalnosti, koja mu može omogućiti da dobije početnu brzinu, da pokuša da poleti i nekoliko sekundi nakon toga okonča let. I ovde valja pustiti autoruda potkrepi svoju teoriju: „Ako je prebacivanje u delovima „mlađeg brata“ AT 1000 u muzej 2003. godine uspelo, a jeste, onda se moglo smatarati da je generalna proba uspela, pa se i„stariji brat“ po istom principu može prebaciti na Guam ( jer ne može da leti), može se sklopiti i dovesti do nivoa da„poskoči“.“ Ovo nas navodi da postavimo pitanje „da li može da leti avion koji za to nije predviđen? Može li leteti avion namenjen isključivo za zemaljska ispitivanja? Konačno, može li leteti avion AT 0999? Nije logično, „ali je sve moguće ako je to po planu“!“ Autor pita – „Da li je padom aviona 23. februara 2008. godine pao kamen sa srca onima koji su ga nosili od 20. maja 1999. godine. Da li su dobili savršen alibi? Da li su tako u stvari izgubljena dva aviona B-2A, onaj pravi „Duh Kanzasa“1999. godine i AT 0999 2008. godine, koji je živeo nekoliko godina kao njegova reinkarnacija? Da li je to bila operacija maskiranja obaranja i gubitaka najskupljeg aviona 1999. godine? Uobičajeno je da prilikom avionske nesreće delovi aviona budu raspoređeni bar u nekom hangaru da bi komisije mogle da utvrde razloge pada aviona. U ovom slučaju nema nijedne fotografije koja dokumentuje rad komisije. A video-snimak pada stavljen je na uvid javnosti. Nije logično,ali…! Na kraju, ima mesta i pitanju kako je moguće devet godina kriti gubitak takvog vazduhoplova pred više od 5.000 zaposlenih u bazi „Vajtman“. Odgovor je – da, moguće je. Avioni B-2A nose i nuklearno oružje, pa ne treba smetnuti sa uma da privilegije pristupa pojedinim sektorima i lokacijama u bazi ograničavaju broj lica kojima je pristp dozvoljen. Tradicionalana raketaška praksa da za oboreni vazduhoplov mora da postoji korpus delikti ne dozvoljava nam da sa stopostotnom sigurnošću tvrdimo da je gađanje borbene posluge 3. rd PVO, 20. maja 1999. godine, imalo za posledicu obaranje strategijskog bombardera B-2A. Naša želja ne sme prevladati činjenično stanje. Profesionalan i argumentovan opis postupaka i rezultata obaranja aviona F-117A i F-16CG još više obavezuje kadaje u pitanju ovo gađanje. Iznete činjenice i pretpostavke, kao i protok vremena, omogućiće budućim istraživačima i istoričarimada ih potvrde ili opovrgnu.“ E sad posle svega ovoga što je gore navedeno računajući citate neko bi rekao autor teksta, ali i pisac ovih redova preteruju. Ovo nije moguće ovo je plod njihove mašte. Verovali mi ili ne, ovakva manipulacija je veoma moguća i izvodljiva. Dugo vremena je osporavano bilo šta što je aludiralo namoguće „obaranje“ B-2 iznad SRJ i pada u Hrvatsku. Na kraju teksta valja reći da postoji veliki broj pitanja koja su ostala bez odgovora, a dodatno pitanje da li je „vuk sit, a sve ovce na broju?“ i dalje ostaje otvoreno usled zaključanih vrata ukući najveće supersile Sjedinjenih Država. Nije više pitanje DA ili NE smatra autor. Istina je jedna da će se o ovome dok se ne pruže validni dokazi i dalje prepričavati po medijima i forumima, a silueta B-2 iscrtana na komandnoj kabini raketnog sistema „Neva“ biće pokazatalj za naredne generacije da utvrde šta se to tačno desilo na nebu Jugoslavije-Srbije tog 20. maja ratne 1999. Da, 3. raketni divizion 250. raktne brigade jeste oborio strateški bombarder B-2. Nije to bio mamac, jer kako su uspeli da razlikuju F-16CJ od mamca koji je vukao i pošalju ga da se prizemlji u šumu kod Nakučana, a nisu mogli B-2 od mamca i sirove radarske slike!? Međutim ono što je problem jeste i dalje zavera ćutanja. Ne sa naše strane, nego sa njihove, tako da ćemo morati još da sačekamo da se arhive otvore i sazna konačna istinao obaranju B-2. Mi smo sa naše strane napravili iskorak u cilju saznavanja pune istine. Sad su na redu oni“. Srećan rođendan 250. raketna brigado! Andrej MLAKAR https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/11/23/obaranje-strateskog-bombardera-b-2-na-nebu-srbije-medijski-aspekt-price/

Glumac Miloš Biković zaštitno je lice nove kampanje Er Srbije „Svaki put po tvojoj meri“ koja putnicima predstavlja sve pogodnosti personalizovanog putovanja, saopštio je srpski nacionalni avio-prevoznik. Kako navode, putnici Er Srbije mogu da biraju između četiri tarife pri rezervaciji letova – Economy Light, Economy Standard, Economy Comfort i Business All Inclusive. Novo zaštitno lice kampanje / Foto: Air Serbia – Tarife se razlikuju u odnosu na dozvoljeni prtljag, fleksibilnost u vezi sa promenom datuma putovanja i dodatnim uslugama koje se mogu prilagođavati. Nakon izbora tarife, u bilo kom trenutku pre leta, putnici nacionalne avio-kompanije mogu da kupe i dodatne usluge kao što su prioritetno ukrcavanje, rezervacija željenog sedišta ili pristup Premijum salonu. – objašnjavaju iz Er Srbije. Međutim, nove pogodnosti putovanja ne nudi samo nacionalni avio-prevoznik. Kompanija Etihad ervejz nedavno je pokrenula novu platformu „Choose Well“, koja putnicima omogućava da sami biraju način i uslove putovanja. Kompletna podrška i besplatan prevoz srpskim državljanima na lečenje van zemlje Osim novih pogodonosti personalizovanog putovanja, ministar zdravlja Zlatibor Lončar i izvršni direktor za odnose sa državnim organima i organizacijama Er Srbije Branislav Malović potpisali su sporazum o saradnji kojim je predviđena kompletna podrška i besplatan prevoz svim srpskim državljanima kojima je neophodno dalje lečenje u inostranstvu, saopšteno je iz Er Srbije. Kako navode, ova usluga je rezervisana za sve građane čije se lečenje ne može uspešno sprovesti u Srbiji, a koji se o trošku države upućuju u inostranstvo: – Sporazumom smo definisali sva prava i obaveze, kao i procedure koje treba da omoguće da se prevoz naših državljanja na lečenje realizuje u najkraćem roku. – Tim povodom, ministar Lončar je naglasio da je država kroz RFZO i Budžetski fond u prethodne 4 godine uputila u inostranstvo više od 2000 pacijenata i za te namene izdvojila više od 23 miliona evra. https://tangosix.rs/2018/19/11/milos-bikovic-zastitno-lice-nove-kampanje-er-srbije-za-personalizovana-putovanja-omogucen-besplatan-prevoz-srpskim-drzavljanima-na-lecenje-u-inostranstvo/