Претражи Живе Речи Утехе

Sporazum sa kosovskim Albancima, suživot i politika pomirenja jedina su moguća rešenja za Srbiju, izjavio je FoNetu predsednik Pokreta slobodnih građana (PSG) Sergej Trifunović. On je, u razgovoru za serijal Kosinus, podsetio da se Balkanu već 29 godina produciraju ratovi, počev od onih ratova koje je vodio Slobodan Milošević do „lažnih, malih Vučićevih ratova“, koji se dešavaju svakih 25 dana. Prema Trifunovićevom stavu, Miloševićevi ratovi unazadili su Srbiju u svakom smislu, jer su odneli veliki broj života, ali i raselili ljude i uništili ekonomiju. „Kompromis je potreban i neophodan“, istile Trifunović, koji je uveren da je, uprkos svim razlikama, sporazum neminovan, baš kao i pomirenje. On se protivi ideji razgraničenja, jer smatra da bi takvo rešenje stvorilo situaciju sličnu onoj u Gazi, između Izraela i Palestinaca. „Razgraničenje je jednako konflikt“, ukazao je Trifunović i dodao da bi trebalo pristati na svaku vrsta razgovora, bilo da su to pregovori u Briselu ili drugi format pregovora dve strane. Upitan da li Srbija treba da prihvati članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama (UN), on je uzvratio da ne razume zašto se toliko insistira na tome da Srbija prizna Kosovo. „Nemam ništa protiv da taj papir potpišem ako ga (Kosovo) priznaju Rusija, Kina, Kipar, Slovačka, Španija…“, objasnio je Trifunović. On nema ništa protiv ni da se u Srbiji o eventualnom rešenju za Kosovo pitaju građani na referendumu. Trifunović je kritikovao aktuelnu vlast u Srbiji da nije spremna za dijalog sa bilo kim u društvu, konstatujući da o tome svedoče „i producirani ratovi svakih 25 dana“. Stvaraju atmosferu stalnog konflikta i tenzije i to ne može da dovede do dijaloga, predočio je Trifunović i konstatovao da vlast u proteklih sedam godina nije objasnila šta je njen plan za Kosovo. Vlast u Srbiji ili nema plan za Kosovo ili ga krije, a on lično smatra da je u pitanju druga opcija. Za Trifunovića je Prizren prva asocijacija na Kosovo, objasnivši da je taj grad ostavio veliki utisak na njega dok je 1997. tamo snimao film „Stršljen“. Prizren smatram jednim od najkulturnijih gradova na prostoru stare Jugoslavije, zaključio je Trifunović.

"JA IMAM JAKO LEP ŽIVOT. OD GLUME IDEM NA SKIJANJA, NA LETOVANJA, OD GLUME SAM KUPIO STAN, KOLA, GLISER. ALI, OSAMDESET POSTO MOJIH DRUGARA NEMA DA PLATI PIĆE U KAFANI. I KAKO MENI MOŽE DA BUDE LEPO? PRE NEKI DAN, SEDIMO KOD NAS U POKRETU SA LOKALNIM FRONTOM, BISTRIMO POLITIKU I JEDNOM OD NJIH STIŽE PORUKA... SAD MI SE PLAČE: ‘AKO IMAŠ 200 DINARA, TREBA DA UZMEM...’ NE ZNAM, NEŠTO. ALO, TO SU PONIŽAVAJUĆE STVARI. TO SU STRAŠNE STVARI, JER MI PRIČAMO O LJUDIMA KOJI KAO IMAJU NEKI POSAO I NEGDE ČEKAJU NEKU PLATU, A ONA NIKAKO DA LEGNE. I DRUGO, KROZ RAD FONDACIJE ‘PODRŽI ŽIVOT’ IMAO SAM PRILIKU DA JAKO DOBRO VIDIM KAKAV JE OVAJ SISTEM, ŠTA RADI LJUDIMA I KOLIKO IH NIJE BRIGA ZA LJUDSKE ŽIVOTE" Od petka u ponoć, kada je rađen intervju sa Sergejom Trifunovićem, do utorka uveče kada "Vreme" odlazi u štampu, dogodilo se bar deset stvari kojima je glumac i novoizabrani predsednik Pokreta slobodnih građana (PSG) uzdrmao javnost. Do četvrtka kad se "Vreme" nađe na kioscima, dogodiće se bar još deset. U trenutku "skidanja" ovog intervjua, sve se trese jer je Trifunović na osnivačkoj skupštini PSG u Kragujevcu rekao da mu nije bitno da li neko u kući drži sliku Josipa Broza Tita ili Dimitrija Ljotića, na šta je reagovala Jevrejska opština Beograd, poslavši mu otvoreno pismo. Pa je on njima poslao otvoreno pismo, pa ćemo videti šta je sledeće. Ipak, razgovor vođen u petak počeli smo onim što je tog dana bilo najaktuelnije: puštanjem maloletnog Nikole P. iz Centralnog zatvora, gde mu je bio određen pritvor zbog nošenja makete vešala na protestu u Beogradu 2. februara. "U četvrtak mi se javila žena koja mi čisti stan, kaže: to je sin moje drugarice. Ja poruku vidim tek u tri ujutru, napišem joj da mi se javi odmah i ona se stvarno javi jer ustaje rano", počinje Trifunović priču za "Vreme": "Kaže da ide sa majkom dečaka u Centralni zatvor. Dogovorimo se da me probudi da idem sa njima, krećem tamo sa našim pravnikom iz PSG, ispred CZ srećemo Srđana Noga za kog tek tad povezujem ko je. Nogo nam priča da je on taj koji je doneo vešala na protest, da je tu maketu nosilo dvadesetak ljudi naizmenično i da je klinac samo jedan od njih. On je hteo da dâ iskaz tužiocu kako je on doneo vešala, ali ovi nisu hteli ni da čuju za to. I onda su priveli maloletno dete. Naš pravnik kaže da tu nema nikakvog osnova, nema dela, nema varijante da klinac može da ostane u pritvoru. A detetu određen pritvor do 30 dana sa glupošću da može da ponovi delo. A nema dela! Došli smo tamo, ja nisam ni sa kim razgovarao, krenuo sam zbog te majke, da joj čuvamo strah jer je bila izbezumljena, bukvalno vidiš da žena "ne zna koju glavu nosi". Onda smo krenuli da peglamo, napravili smo proglas, pustili to na Tviter i ja stvarno verujem da smo tako uspeli da napravimo pritisak pa je mali pušten u petak popodne. Nazvao sam Branislava Trifunovića iz organizacije protesta, pošto ga slučajno znam, jer smo kolege, a upoznali smo se na tajnoj večeri u američkoj ambasadi, pa smo razmenili brojeve. S njim komuniciram isključivo preko Signala (aplikacija za kriptovanu komunikaciju, prim. nov.). Rekao sam mu: ‘Hajde da žena u subotu govori na protestu’, jer sam mislio da ćemo tako napraviti još veći pritisak i isterati stvar, ali isterali smo je mnogo pre. E sad, super je što je dete pušteno iz zatvora, ali je pitanje kojim tek treba da se pozabavimo zašto je dete uopšte bilo u zatvoru." "VREME": To je moje pitanje vama. Šta mislite, zašto je dete uopšte bilo u zatvoru? SERGEJ TRIFUNOVIĆ: Ne, to je moje pitanje ministru Nebojši Stefanoviću i time će se pozabaviti tim advokata. A to je jedno od milion pitanja koje imamo za ovu vlast. Poslednji put smo politička hapšenja maloletnika imali 2000. godine, pa je Milošević tri meseca posle toga pao. Šta nam to govori, u kojoj je fazi ovaj režim? Neće oni pasti za tri meseca, ali ovo jeste znak nervoze. I to ne prvi. Ova vlast je prilično glupa, što ne znači da je zbog toga manje opasna. Moj deda je uvek govorio: sačuvaj me bože glupog neprijatelja. Kad ga pitam što, on kaže – od pametnog znaš šta možeš da očekuješ, a od glupog ne. Srpska napredna stranka nema kadrove. Vučić je rešio da se okruži glupljima od sebe. Ta vrsta bahatosti i egomanijaštva će ga koštati. I koštaće sve njih, jer su greške koje prave ozbiljne, a mi te njihove greške još ne koristimo dovoljno protiv njih. Kako ih ne koristite dovoljno ako u Srbiji imamo 80 gradova u protestu i sporazum opozicije? Jeste, ali koliko smo poniženja, pljuvanja u usta i šamara otrpeli da bi se sve ovo desilo? Ja nemam pojma kako će izgledati njihov kraj, ali se plašim onoga na šta su spremni, jer bog te pita šta su sve u stanju da urade. Naravno, to ne znači da ih se treba plašiti, nego da ih treba loviti u greškama. Hapšenje maloletnika je greška. Saobraćajna nesreća Zorana Babića i to što Koridori ne daju snimke ne da je greška, nego je ubistvo. Predsednik opštine Brus napada i siluje žene, a oni imaju kampanju "Zaštitimo žene" zato što je neki tamo glumac rekao onoj da je kurva. Pa, što ne zaštite ove žene koje napada Jutka? Pa, Grocka i kuća Milana Jovanovića... Prebijanje Borka Stefanovića ispade "nezgoda na priredbi". Dakle, to su sve stravične greške i treba ih koristiti. Jedan od nauka za nas, kao inertno društvo, jeste da u sledećem životu, kad neko drugi dođe na vlast, za prvu grešku koju napravi treba odmah da izađemo na ulice, kao Rumuni. Predsednik suspenduje zakon da bi malo gledao kroz prste korupciji – 500.000 ljudi na ulici. Onda oni povuku taj zakon, a Rumuni kažu: e, ne majstore, sad ćeš ti što si taj zakon suspendovao da podneseš ostavku i mi ne mrdamo s ulice dok to ne uradiš. Dakle, zbog jednog zakona. Nisu čekali da im neko poruši noću ceo kvart, da nekoga pretuku metalnim šipkama, da se obesi radnik u Goši, da mu ortaci lažiraju doktorate, nego zbog jednog zakona svi na ulicu. Jeste, malo tuče policija, malo izvedu vodene topove, ali niko nije jači od mase. Ljudi ovde treba da shvate da su najjači kad se drže zajedno, kad se napravi kritična masa. Pa, Milošević je srušen kad se okupila kritična masa ljudi koja je htela da mu vidi leđa, a ruku na srce, Milošević je bio mnogo dostojniji protivnik, ovi danas su u odnosu na njega presmešni. Ali, ovde građani nisu svesni svoje snage, a pri tome se na tom ubeđivanju ljudi da nemaju snage vrlo sistematično radilo, jer su godinama unazad hranjeni lopatama đubreta, Pinkom, "Informerom", "Srpskim telegrafom", Draganom Vučićevićem i mutacijama mutacije sličnih aždaja. Ja s tim medijima ne razgovaram jer mi osećaj dostojanstva ne dozvoljava da odgovaram Željku Mitroviću ili Goranu Vesiću. Sad mi kažu: moraš, ušao si u politiku. Neću. Jedino što sad moram da promenim je pristup nekim ljudima koje bih ranije prosto oterao u pizdu materinu, a sada im objašnjavam jer su pogrešno hranjeni đubretom. A da li treba da menjate ponašanje, mesta gde se pojavljujete, pošto ste, na primer, tajno snimani u kafiću hotela Hilton sa ljudima iz američke ambasade? To je smešno. Dođe ortak pa te uslika i napiše: "Razgovarao sa političkim savetnikom ambasade!" Pa da, razgovarao sam, ali to je normalna stvar. Ušao sam u politiku, normalno da ću da razgovaram sa političkim savetnikom bilo koje ambasade jer oni pričaju sa svim političarima. Oni su tražili da se upoznaju sa novim predsednikom opozicionog političkog pokreta, da vide koja su moja razmišljanja i stavovi. A to što sam njima rekao ni po čemu se ne razlikuje od onoga što ćete od mene ionako čuti. Jedino što je to hranjenje javnosti đubretom dovelo do toga da svako ko sedne da priča sa nekim strancem, automatski znači prodaju zemlje. Polako... Ja sam sedeo sa tim ljudima, ispričao se o svemu, isto kao što to radi predsednik SNS-a Aleksandar Vučić. Ali za razliku od Vučića, ja nemam pare da dovedem Gerharda Šredera na konvenciju PSG-a, nemam pare da Tonija Blera, koji mi je bombardovao zemlju, zaposlim da mi bude savetnik i nemam dva miliona dolara da doniram fondaciji Bila Klintona, koji mi je isto bombardovao zemlju i neće me Angela Merkel odvesti na šniclu. Pa onda pitaju da li ću tako razgovarati sa Rusima. Naravno da ću razgovarati sa Rusima. I sa Uzbekistancima, Tadžikistancima, Rumunima, svima... Šta mislite, da li ste snimljeni na javnom mestu na navodno tajnom sastanku da bi vama lično poslali poruku da ste "na merama" ili da vas diskredituju u javnosti? Prvo, sastanak nije bio tajni čim je bio u Hiltonu. Ja već godinu, godinu i po dana sve bitne razgovore obavljam preko Signala. Sa ljudima iz američke ambasade sam insistirao da se nađem u javnom prostoru jer nemam šta da krijem. Taj ortak koji me snimao, stvorio se za stolom pored nas sa neke dve žene. U jednom trenutku sam čak pomislio da mu pošaljem piće jer mi je bilo jasno šta radi. Pa, ja odem u Novi Sad kod doktora koji mi leči koleno, njegov asistent kaže: "Znao sam da ćeš doći." Ja mislim rekao mu doca, ali ne, kaže čovek: "Eno nam se tri pingvina već sat vremena smrzavaju pod prozorom." Znači, znaju da imam zakazan pregled i neka trojica čekaju da dođem. I ovde sada, dok sedimo, imaš bar dvojicu koji nas gledaju. Kako je izgledala ta ekipa za susednim stolom u Hiltonu? Frajer je bio s dve žene, vide se na snimku neki lakirani nokti. Ne verujem da mi šalju poruku da me prate jer već znam da me prate. Ali to isto služi tome da opet hrane javnost đubretom... "Evo ga ovaj, sedi s Amerikancima, prodaje državu"... A ti razgovori ne znače ništa, to je rutina, čisto informativnog karaktera. Ljudi su diplomate u Srbiji i informišu se u kakvoj su zemlji tako što pričaju sa svim političkim i društvenim akterima. Pa, pričaju i sa novinarima... Pričaju i sa nama, a vas su verovatno pitali kako planirate da razvijate PSG. Dakle, šta je vaša vizija PSG-a? Neophodno je da okupimo ljude. To sam pričao i Saši Jankoviću, jer je i ranije, kad uđeš u prostorije pokreta, energija bila slabašna. Trebaju nam intelektualci i to je okej, njih imamo. Ali trebaju nam i terenci, trebaju nam klinci, treba nam sve. Ja sam glumac pa se razumem u kasting. Treba ti Lorens Olivije, ali treba ti i Zoran Tasić (filmski producent, prim. nov). I tako sam gomilu ljudi još ranije doveo u PSG. Pola njih je otišlo, neke pokušavam da vratim, neke nema potrebe vraćati, možda još neko ode, to ne znam, ali sigurno znam da imam talenat da se preda mnom ljudi sami razotkriju. Sve što ne bude valjalo otići će samo, a sada smo dodali nove ljude. Za prvih pet dana od mog izbora učlanilo nam se 300 ljudi, što je 15 odsto članstva. Jeste li vi svesni da je razlog tome verovatno vaša lična popularnost? Ja sam toga potpuno svestan. Pa i u vreme dok je Saša Janković vodio PSG, od njega sam tražio da budem skaut, da dovodim ljude, a ne da se direktno bavim politikom. Hteo sam isto što i sad: da pravim ekipu, da proizvodimo kadrove. Ja sam strašno ponosan kad mi Dragan Đilas kaže da je naš Pavle Grbović najbolji gradski odbornik. Jer je taj dečko kod nas i on je ostao kod nas nakon promene u vrhu pokreta. E, ja želim još i još ljudi kao što je taj dečko. I uspevam, jer u ovim danima otkako sam predsednik, držimo razne sastanke i gledam te mlade ljude koji dolaze iz najrazličitijih univerzuma, a okupljeni su oko zajedničkog cilja. A to je samo prvi turnus, jer nema još dve nedelje otkako sam predsednik. Dakle, još okupljamo kadrove. Tek kad budemo imali ljude, moći ćemo o nečemu da pričamo. Mada, već smo do sad formirali osam novih odbora: Gornji Milanovac, Kragujevac, Brus, Ćuprija, Pirot, Niš, Leskovac, Zvezdara. Dolaze nam ljudi iz drugih stranaka jer njihova energija ne odgovara energiji u tim strankama. Sad polako raslojavamo ko šta radi. I tu sam rekao da nemam nameru ja da određujem ko šta radi, nego da ljudi moraju da se orijentišu prema svojim afinitetima. Dakle, ono što sada radimo je: ljudi, ljudi, ljudi... A onda – borba za uspostavljanje sistema, arhitektura, nacrtni plan kakvu državu hoćemo, kako treba da izgleda kultura, zdravstvo, privreda, poljoprivreda, ekonomija, prosveta. To su sve delići slagalice koji se zove država. Hoću da okupim ljude koji su pametniji od mene jer se ja gotovo ni u šta od toga ne razumem. Ali učim i slušam one koji se razumeju. Već sam čuo primedbe da nisam političar. Ali nisam ni zdravstveni radnik pa imam fondaciju koja je prikupljanjem novca za lečenje spasila 163 života. Ni o tome nisam znao ništa na početku, pa sam naučio sve i znam stvari kojima uopšte u životu nisam morao da se bavim. Ja sam svestan šta sve ne znam, ali imam uz sebe Srbijanku Turajlić, Ratka Božovića, Jelenu Đorđević, imam i Borku Pavićević, ali još se s njom nisam video. Dakle, uspevam da se okružim pametnijima od sebe. Planiramo da redefinišemo i program i statut, pogotovo što je statut jako loš. Šta ćete menjati u programu? Hajde da mi prvo sredimo kuću, pa ćemo vas zvati u goste da vidite kako je. Još je rano da pričamo, a ne moram baš o svemu ni odmah da pričam, tek sam izabran. Znam sigurno da za sve oblasti u kojima želimo promenu, moramo da imamo stručnjake. Nedavno nam je u Pokret došao čovek koji je stručnjak za poljoprivredu, profesor na Poljoprivrednom fakultetu. Ne možete da zamislite koliko ja o poljoprivredi nemam pojma, ali znam koliko je ovde seljak ponižen. To što se mi zovemo Pokret slobodnih građana znači da želim da svaki seljak bude ponosni građanin ove zemlje. Potpisali ste Ugovor sa narodom, koji se u vašoj verziji zove Ugovor sa građanima. Kako ste se izborili da dobijete tu izmenu u nazivu? Mene formalnosti uopšte ne zanimaju. Formalno, taj Ugovor sa narodom je zapravo ideja Branislava Trifunovića, onog finog dečka kog sam upoznao u američkoj ambasadi. Taj Ugovor sa narodom ili građanima, meni lično nije bitno kako se zove, jer smo po meni svi narod i svi smo građani, ali, taj ugovor je rađen samo četiri nedelje. Pri tome sam ja ušao u "trećoj sezoni serije", jer su prva dva sastanka opozicije održana dok nisam izabran za predsednika PSG, pa nisam bio na njima. Dođem i dobijem tri lista papira. I onda kažem: znate li vi kako izgleda ugovor? Ja imam ugovor sa Sonijem za film u kom izgovaram 4 rečenice, taj dokument ima 601 stranu. A ugovor sa celim narodom ima tri strane. U njemu ima mnogo manjkavosti, paušalnosti i površnosti da je na tome moralo da se radi bar još tri meseca, i to ne jednom nedeljno kako su oni radili, nego svakodnevno. Niko nas nije bio po ušima da moramo što pre da izađemo sa tim. E, onda oni meni kažu: pa ljudi nam se već smeju. Insistirao sam da to ne bude konačna verzija i da se jasno kaže da će se ugovor dopunjavati. Međutim, mislim da je važno potpisati to kao akt dobre volje, jer sam i sâm rekao da ću na čelu PSG-a raditi na ujedinjavanju opozicije. Bili ste na ta dva sastanka opozicije. Kako vam sad to sve izgleda iznutra? Mi smo se skupili i potpisali sporazum. Bujrum! Što bi rekao naš član iz Kragujevca Borivoje Radić kad se članstvo tamo pobunilo, kao, neće sa Đilasom. Bora Radić ima 82 godine, pa je studirao etnologiju u Beogradu dok je ovaj grad bio manji. I onda on kaže: "Deco, mi moramo svi zajedno do Slavije. A posle će neki levo, neki desno, neki pravo..." Ali rečenica "Moramo zajedno do Slavije" je nešto što sada stalno koristim i ponosan sam što sam zajedno sa Srđanom Nogom, s kojim ne delim nijedan stav, čak mi ni način na koji nastupa nije simpatičan, bio zajedno ispred Centralnog zatvora i što smo zajedno izvadili dete odande. Nije li baš to nešto što će vam prosečan glasač PSG-a zameriti? To nas vraća na način razmišljanja. Ja često ulazim u diskusije u Tviter zajednici, koja je puna seratora i slobodno napišite da je Sergej to rekao. Tviter zajednici ne valja niko. Likovi kojima nikad ništa ne valja su seratori. Dakle, upuštam se tako u rasprave na Tviteru i jedan mi kaže: "Daleko je cenzus." Glupane, ja se u tvojoj glavi borim za cenzus upravo sad dok pričaš sa mnom. Moja borba nije politička, nego borba za promenu svesti i načina razmišljanja. Borim se za spas nas od nas samih jer jedemo sami sebe ovakvi kakvi smo trenutno. Vidite ovako: meni ne treba ništa. Ja od glume živim jako lepo, imam mnogo lep život. Od glume idem na skijanja, na letovanja, od glume sam kupio stan, kola, kupio sam gliser. Dakle, ovo u šta sam se upustio meni uopšte ne treba. Ali imam neka uverenja i oduvek sam politički aktivan. Bio sam u Savetu Otpora, učestvovao u kampanji DOS-a, na poziv Igora Miklje svih mesec dana koliko je trajala kampanja. Pa bre, stane Kolubara, počne građanska neposlušnost, mi rešimo da blokiramo Terazije tako što ćemo da igramo mali fudbal u majicama Otpora. Izađe na hiljade ljudi i bukvalno telima formiraju igralište, Savo Milošević izvodi loptu iz kornera i onesvesti ženu. Dakle, uvek sam bio politički aktivan, mahom kao pojedinac i baš zato sad uopšte nemam nameru da jurim cenzus. Kažete da od svog posla natprosečno dobro živite. Vama egzistencija uopšte ne zavisi od toga ko je na vlasti. Ali, svako ko u ovoj zemlji danas izlazi na ulicu i šeta, oseća se kao da ga nešto davi i pritiska. Šta je to što vas žulja? Znate šta me davi? Davi me što ja živim lepo, a osamdeset posto mojih drugara nema da plati piće u kafani. I kako meni može da bude lepo? Hajde nek mi neko objasni. Pre neki dan, sedimo kod nas u Pokretu sa Lokalnim frontom, bistrimo politiku i jednom od njih stiže poruka... Sad mi se plače. Stiže poruka: "Ako imaš 200 dinara, treba da uzmem..." ne znam, nešto. Alo, to su ponižavajuće stvari. To su strašne stvari, jer mi pričamo o ljudima koji kao imaju neki posao i negde čekaju neku platu, a ona nikako da legne. I drugo, kroz rad Fondacije "Podrži život" imao sam priliku da jako dobro vidim kakav je ovaj sistem, šta radi ljudima i koliko ih nije briga za ljudske živote. Da li vam je hajka na vas zbog rada fondacije bila jedan od motiva da uđete u aktivnu politiku? Jeste, evo u kom smislu. Priča o fondaciji je priča o pravoj moći. Ta priča počinje jednog jutra u devet sati. Ovo sam pričao sto puta, izvinjavam se čitaocima, ali važno je. Dakle, u devet ujutru me zove Antonije Pušić, koji ne kapira da neki od nas spavaju do 11, ali on je jedan od retkih ljudi kome moram da se javim kad god da me zove. "Možemo li mi, Trifunesku, da skupimo milion dolara?" To je rečenica koja mi je promenila život, kao što je Antonije Pušić osoba koja je mnogo kvalitativno izmenila moj život. Da je rekao: "Možemo li mi, Trifunesku, da skočimo sa Beograđanke u čašu vode", ja bih rekao: možemo. Krenuli smo da skupljamo pare za malu Tijanu Ognjanović i to se završilo kako se završilo. Ali sa mnom ima još jedna stvar: navikao sam na neuspehe. Imate na Jutjubu govor Majkla Džordana kad je ušao u Hol slavnih, on se sat vremena zahvaljivao ljudima koji su ga kočili u životu. Moj uspeh je zbir neuspeha jer sam bio prilično tvrdoglav u životu. I tek kad se sa Tijanom Ognjanović desio neuspeh, rešio sam da sistematizujem stvar i napravim fondaciju koja ima dva zaposlena i dvoje volontera i radi perfektno i molim čitaoce "Vremena" da sad, dok čitaju ovaj intervju, na trenutak prekinu i pošalju SMS na broj 5757. Slično je bilo i sa ovim. Mesecima nisam odlazio u Pokret, sedim u kafiću, čekam drugaricu i vidim da Saša Janković podnosi ostavku na Tviteru. Prvo što mi pada na pamet je: okej, gasi se jedna lepa priča... Ali, već sledeća misao mi je: a što bi se ugasila jedna lepa priča? Počinjem da se pitam da li je neko nesposoban ili namerno hoće da ubije jedno krilo opozicije i zatvori ga zauvek, da stavi ključ u bravu. Pazite, ja sam osnivač, još uvek sam član, mada već dugo pričam da nisam, jer mesecima planiram da odem i formalno se iščlanim. Pazite, ja sam u svojoj 44. godini prvi put pristao da se u nešto formalno učlanim, da postanem član. I osamdeset odsto ljudi u PSG nikad ranije nisu bili ni u jednoj stranci ili pokretu. Ali, taj pokret je jedna čista ideja, i sad ja gledam kako ona umire i negde oko 11 uveče pomišljam: pa ja ovo neću da dozvolim. Zamolim ortaka koji je u tom trenutku još uvek aktivan u PSG da vidi kakvo je raspoloženje ako se kandidujem. Posle par dana mi javlja da su mahom ljudi oduševljeni. Naravno, krećem da razmišljam šta ja sad radim sa svojim životom, već sam državni neprijatelj, već me razvlače tabloidi, policija mi češlja fondaciju, bleje mi panduri ispred zgrade. Ali baš zato kapiram da ništa spektakularno ne može da mi se promeni. Sve što mogu, već mi rade i kažem: idemo. I dodatno: Šešelj, Maja Gojković i ostali šoder odozgo kad god me pomene, kažu kako ja nisam političar i da politiku treba da ostavim njima. Dakle, oni sve vreme šalju poruku: politika nije za vas, to je nešto ekskluzivno za nas. Da li ste se sa sličnim stavom susreli na zajedničkim sastancima opozicije? Apsolutno ne, naprotiv. Video sam da i njima treba osveženje i dočekan sam tamo sa simpatijama. To vam je isto i sa pojedincima. Danas sam krenuo u Pokret i zaustavlja me lik na ulici, kaže: "E, super si, gde ti je to tvoje, hoću da se učlanim." Reko’, ‘ajde sa mnom. Dovodim ljude s ulice. Isto tako su opozicioni političari reagovali. Moje nove kolege... Boris Tadić, koji je najiskusniji tu, imao je jednu divnu, jako toplu dobrodošlicu koju mi je poželeo na prvom sastanku. Pojavio se neko ko malo raskravi atmosferu, nije tipičan političar. I njima je dosadno, i oni su ljudi. Opozicija mora da bude jaka ekipa, a nema jake ekipe bez dobrog zezanja. To mogu da potvrdim i iz iskustva sa snimanja, najbolje stvari smo radili uz dobro zezanje, jer je to vezivno tkivo pravog tima, prave ekipe. I vi se u toj ekipi pojavljujete kao enfant terrible, pa nikako da prestanete da budete tema u prorežimskim tabloidima. Režim za svakog opozicionog političara ima protivotrov, a na vas se ništa od toga ne prima. Kažu da ste narkoman, vi odgovorite: jesam. Kažu: Sergej nasilan prema ženama, vi napišete za novinarku "Srpskog telegrafa" da je fuksa. Da li ima nešto što vam mogu? Pa ne znam, mogu da me ubiju. To je užasna rečenica. Opet kažem: ne znam na šta su oni sve spremni. Borko Stefanović je već dobio metalne šipke po glavi. I to je nešto što preti svakom opozicionom političaru. Ne predviđam ništa, ali to mi sve govori da je režim u terminalnoj fazi. Znao sam da su u terminalnoj fazi još dok je trajao napad na fondaciju. Mesec i po dana pre nego što su Borka odvalili šipkom, ja sam pozvao Borisa Tadića, Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Mariniku Tepić i Sašu Jankovića. Seli smo u Maderu, najšpijunskije mesto u Beogradu, gde su odmah dvoje za stolom do nas prestali da razgovaraju. Rekao sam da mi je policija za organizovani kriminal napala nešto najčistije na svetu, lečenje dece, i da želim da pokrenem ulične proteste. Znao sam da će tužilaštvo u nekom trenutku morati da se izjasni da li ima elemenata za krivično gonjenje ili nema. Ako ima, idem na sud, ako nema, hoću izvinjenje jer se igrate parama građana. Drugo, hoću da se ispita odgovornost 152 do 157 poslanika koji konstantno glasaju protiv humanih zakona samo zato što ih predlaže opozicija. Hoću da mi svaki od njih pojedinačno objasni zašto je šest puta glasao protiv humanih zakona kad mu je čobanka stisla zvonce, zašto su glasali za ubistva dece u Srbiji. Pa onda Maja Gojković da se izjasni što pritiska to zvonce i na kraju, zahtevam ostavku Zlatibora Lončara. Od njih sam samo tražio podršku za te proteste, koji bi bili socijalni. Ne bi Aleksandar Vučić bio pomenut nijednog trenutka. I ti protesti bi se desili da nisu Borka nalupali šipkom u glavu. Tako da... Ako se u mene zabode neki auto ili me neki frajeri nabodu noću negde napolju, da znate o čemu se radi. Jovana GLIGORIJEVIĆ

"JA BIH NAJVIŠE VOLEO DA MI, ‘PODRŽI ŽIVOT’, NE MORAMO DA POSTOJIMO. NAJVIŠE BIH VOLEO DA JE TAJ DRŽAVNI FOND DOVOLJAN ZA SVE, ALI OČIGLEDNO NIJE ČIM POSTOJIMO I MI I ŠAPIĆEVA FONDACIJA. A I TO JE MALO..." Sa Sergejom Trifunovićem razgovaramo istog dana kad je ministar zdravlja Zlatibor Lončar nešto ranije na televiziji N1 izjavio: "Čuvajte se SMS akcija, svašta će tu da ispliva." Ova izjava pobudila je sumnje da će sada razne inspekcije navaliti na fondacije koje prikupljaju sredstva za bolesnu decu. Trifunović, međutim, kaže da mu ne pada na pamet da komentariše Zlatibora Lončara: "Interesantno je, što reče neko na Tviteru, da je to osoba čiji je nadimak ‘Doktor Smrt’ i koji je radio za Zemunski klan, jednu od najvećih kriminalnih grupa u ovoj zemlji ikada. Nemam ništa više od toga da kažem o Zlatiboru Lončaru", kaže on na početku razgovora za "Vreme". "VREME": Posle ove njegove izjave, da li bi vas iznenadilo kad bi vam upala neka inspekcija i počela da vam prevrće svaki papir? SERGEJ TRIFUNOVIĆ: Ja molim boga da nam uđe inspekcija. Jedino što mogu da nađu je da su nam dve slike na zidu okačene ukrivo, to pričam svaki put kad tamo uđem u kancelariju. Ali ja stvarno molim boga da uđe inspekcija. Pri tome, oni nisu glupi. Oni vrlo dobro znaju šta smo i ko smo. Da znaju da postoji neka nepravilnost, do sad bi nam već nekoga poslali. Ali nama nikada nijedna inspekcija nije ušla u fondaciju. I evo, pozivam bilo koju da dođe iako ne verujem da će to da se desi. Mi radimo njihov posao, ono što bi oni trebalo da rade. Nemaju šta da nađu. Imamo takvog pravnika da, kad bi mu neko stavio pištolj na glavu i naredio da potpiše nešto sumnjivo, njegove poslednje reči bi bile: "Ali ovo nije po zakonu." Ovo nije prvi put da se krene krizni PR države svaki put kad neko uspe da skupi pare za neko bolesno dete. Meni je žao što smo bili brži od države, žao mi je što država nije sposobna. Da je država sposobna, ja ne bih imao ovu fondaciju, nego bih se bavio samo glumom. Dva i dva su četiri i sad će Lončar da nam dokaže da je šest. I to me uči ministar zdravlja koji ima sliku sa Dušanom Spasojevićem i koji vodi nekakav fond iako već postoji RFZO, i taj Fond za lečenje u inostranstvu ima u startu četiri miliona evra. Ne znam šta je s tim parama uradio, mi smo petoro dece do sad poslali na lečenje, a on ih je odbio. Koliko često vam se javljaju roditelji dece koju je taj fond odbio? Javljaju se po četvoro-petoro odbijenih. Čak se u jednom trenutku desilo da se pojavio slučaj dečaka koji je odbijen, mi smo ga prihvatili. Održali smo konferenciju za štampu na kojoj je dečak rekao da ga je fond odbio, ali ga je prihvatila Fondacija "Podrži život". Lončar je odmah reagovao i javio se telefonom, pošto njima ne treba loš marketing, nego samo ovakav, dobar i odmah ponudio isto ovako teatralno i novac i helikopter. Onda se uopšte više nije bavio tim detetom, tako da... Manite me tih njihovih priča. Lončar tvrdi da roditelji nisu podneli zahtev Fondu za lečenje u inostranstvu. Koliko je verovatno da neko na internetu ne ume da pronađe Fond za lečenje u inostranstvu, a ume da pronađe referentnu kliniku koja je najbolja za njegovo dete? Pa eto, očigledno da taj fond nije transparentan i da nije poradio na svom imidžu, da bi ljudi prvo došli kod njih. Očigledno je do fonda, nije do nas, nama se svi obraćaju, što znači da za nas znaju, a za njih ne. Ovo sad im je odličan PR, 250.000 evra, ali to može da se reši sistemski, mnogo bolje. Ja bih najviše voleo da mi, "Podrži život", ne moramo da postojimo. Najviše bih voleo da je taj državni fond dovoljan za sve, ali očigledno nije čim postojimo i mi i Šapićeva fondacija. A i to je malo... Mi ne određujemo roditeljima ništa, oni sami odaberu kliniku, čak im ništa ni ne sugerišemo. Čim nađu kliniku, sakupljamo novac i uplaćujemo bolnici. Da li je vama Vučić praktično preoteo humanitarnu akciju? Nije ništa novo da se u ovoj zemlji neko kiti tuđim perjem. Za nekoga ko živi u nekom selu i ima samo RTS i Pink, informacija glasi da je Vučić spasao neko dete, da sam ja drogoš i ološ. Vučiću ti glasači trebaju i to je vrlo jednostavno. Ništa ova vlast sada nije uradila što bi me posebno iznenadilo. Ne znam da li su u stanju, kad bi se potrudili i seli da urade nešto super ni da li bi me to iznenadilo. Pa, da li vas je onda iznenadilo kad ste dan nakon što je vaša fondacija skupila pare za jedno dete, označeni kao "ološ" i "narkoman"? Šta vam je, pa ja sam to čekao. Dobio sam tu naslovnu stranu dan pre nego što je izašla i odmah je okačio na Instagram i pokvario im veselje. Tako da je ta naslovna strana izašla na mom Instagramu pre nego što su njima izašle novine. Vučić kaže da će država dati 250.000 evra za Dušana. I sad je Dušan udarna vest, a pre toga ga nije bilo u medijima. Nije Dušan najbitniji, ima toliko druge dece, jednako bitne, koja nisu dospela u žižu. Ja ne pravim razliku ni između jednog deteta. To je razlog zašto nikad nisam želeo da upoznam nijedno dete za koje smo sakupili novac i koje je izlečeno. Ne želim emotivno da se posebno vežem za neko od njih, jer su ona jednaka i jednako im je potrebna pomoć. I to je nešto o čemu je teško pričati. Šta može da se uradi za ovih 250.000 evra od Vlade Srbije? Ne znam, legle su pare u ponedeljak, sad treba lekarska komisija da odredi šta je hitno, šta nije, koje su sume potrebne. Lepo im je to rešenje, ali šta ćemo za mesec dana? Pri tome, mi ćemo se snaći, ovo društvo ima ozbiljnu empatiju i ozbiljnu svest o tome. Ja sam ovde samo generator akcije, nisam ja skupio pare, nego ljudi, građani. I oni će sutra opet da skupe pare, nije to problem. Pitanje je da li je to zapravo njihov posao ili posao države u kojoj svake godine nestane 30.000 ljudi, što zbog bežanja napolje, što zbog bele kuge. Dakle, posao države je da sistemski rešava stvari. Pa sad vi meni objasnite zašto one ovce u parlamentu čekaju da Maja Gojković, kao da im je čobanica, pritisne zvonce kako bi oni glasali protiv zakona koje predlaže opozicija, čak i kad je u pitanju Aleksin zakon ili Zojin zakon. Najhumaniji mogući zakoni koji mogu da postoje. Niko od tih poslanika nema svesti, oni samo čekaju zvonce. Jovana GLIGORIJEVIĆ, VREME

Sergej Trifunović: O medijima i drugim demonima Piše: Sergej Trifunović / Objavljeno: 02.08.2018. u 21:07h Evo opet čitam u novinama (zapravo u Blicu, ne u novinama, oprostite) "I DALJE ŠIRI MRŽNJU-Oliver Dragojević: Izneverio bih sebe kad bih pevao u Srbiji." Ajmo ispočetka. U zimu '92-e, dok je razarač Jugoslovenske Narodne Armije imenom "Split", tukao po svom imenjaku gradu i njegovim žiteljima, Hrvatska Radio Televizija koja se bespoštedno utrkivala sa svojom sestrom bliznakinjom, Radio Televizijom Srbije, u širenju mržnje, ratne propagande, te proizvodnji adrenalina kod svojih konzumenata koja je imala za cilj da svaki od pomenutih uzme pušku, sekiru, minobacač, oklagiju, šrafciger, tučak za meso, dedinu mačetu sa tavana, i iskopa oko, prereže grkljan, prospe drob, razvuče creva te jebe mrtvu mater i ceo prvi red na sahrani svakom onom Srbo-četničko-komunističko-ustaško-balijskom smradu, skupila je brže bolje nekolicinu javnih ličnosti Dalmacije, tipa Doris, Oliver, Mišo, Mate,Kovač, Tonči, Tereza (i ona je nečija majka) da pred kamerama osude taj čin. U toj smušenoj i ponižavajućoj situaciji (kogod je od vas, dragi dokoni čitaoci bio bombardovan u životu, zna taj osećaj) narečeni Oliver Dragojević je, i sam prilično smušen i natmuren u isprekidanim rečenicama izjavio kako nikad više neće doći u Srbiju. Prodjoše godine, proteče dosta Save, Une i Drine, ne plivaju više leševi ljudi, tu i tamo ledjnim stilom poneka mrtva krava, odapeo Franjo slava mu i most, eto njemu i Slobe on ga najbolje razume, njihovi ortaci ,dojučerašnje kolege i dupeuvlakači, malo su se preobukli, značajno promenili retoriku, pozivaju se na EU i stabilnost u regionu dojučerašnji ratni huškači šire ruke u lica se ljube, jebeš to sad, pljuvali bi se mi još malo, ali stižu direktive iz Brisela i Vašingtona, moramo da budemo fini i da se ližemo, to je jedini način da ostanemo u politici, mnogo je lepo, imam vlast, moć, šofera, kombinaciju za ovo i ono, a drugi posao…ni ne sećam se da sam ga ikada radio ako i jesam. A i šta bi sad, u ovim godinama. A i prošlo je to vreme, brate mili. Proleće je došlo dakle i u naš kraj, grane su ozelenele, a treba zalivati i one silne dvorane, sale i stadione koje su izgradili odvratni i grozni komunisti koji nas zavadiše, da ne ostanu puste. Tu se vaskolike zvezde Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, setiše se da su nekad imali tržište od 22 miliona ljudi, veći prostor, bili voljeni svuda, dočekivani kao Bogovi, odnosili pare u kesama kući, a sad su nekako skraćeni, poprilično zakinuti, nastupa se u svega nekoliko gradova gde ima kakva-takva dvorana za nastup, i sve je u prečniku od 200, 300 kilometara. Srećom, rat je napravio silnu emigraciju, preko grane živi jedno 20 miliona ex Jugovića, pa nas eto vikendom po diskotekama od Bazela do Melburna. Ali…da li je to dovoljno. Hm. Jebeš mu mater. Aj da vidimo, valjda me nisu zaboravili. "Ej!" "Ej?!" "Sto godina. Pa šta ima?" "Trista godina. Pa šta da ti kažem. Sve isto kao i kod vas. Eto, ispravi me ako grešim." "M, da…Žena, dica?" "Ma sve super, Branka se udala i otišla u London, Mirko diplomirao i eno ga u Arizoni. Tvoji?" " Ma lipo, Tonči je naša finu curu, rodila mu dvoje dice eno ga u Zagrebu, radi u banci, a Ciarra se udala za nekog vlaja božemeprosti u Njemačkoj su. Al ajd nek su živa i zdrava dica, tko te pita…" "Jesvala." "Ma jašta." "Ja…" "Ovaaaj…" "E?" "Znaš, ono sve ća san ja reka onda kad je ono bilo…" "Ma znam. I ti izvini, nisam bio ništa blaži. Treso sam se danima, nego posle kad sam se sabro, nisam više mogo da te dobijem, jebeš ga..." "Ma ja, nego je to bilo ludnica gospe ti ka da je vrag uša u…" "Ma znaaam ništa mi ne pričaj, ko je u onoj ludnici mogo da bude normalan i ne sere na usta na koja leba jede, pusti u pičku materinu…" "Ma da, nego mater mi u Zadru ostala šest mjeseci tuku po njoj ne znan jeli živa, Tončija regrutiralo i odnilo u Dubrovnik glasa od njega godinu i pol…" "Ma znaaaam, meni cela familija došla iz Osijeka, njih šest i nas četvoro u 160 kvadrata, posle i brat od strica stigo na kombajnu iz Like sa dve bebe, jebem ti krušnu mrvu, izludeo sam te dve godine…" "Ja…" "Mda.." "Nego znaš ća san ja mislija…" "Pa...Ja se nadam isto što i ja?!" "Pa nekako je logično, jebenti!" "Ma naravno bre, jel znaš da oću da te zovem već par godina, pa sve danas ću, sutra ću…" "I ja isto, sad mi je Cica dala broj." "Vidi, Sava Centar može da se uradi za jedno 7 soma najam, ali bi ja radije išo na Dom Sindikata, duplo je jeftinije i staje upola manje ljudi, ali 1.700 mesta nije malo, jebeš ga! A i da ispipamo situaciju, pa ćemo dogodine da radimo Sava Centar u velikom stilu." "Tako san ja i mislija. A reci mi…ovaj…kako ćemo popeglat malo..znaš da san ja onda svašta u afektu reka i na televiziji i u novinama, a ovi su vaši to odma prenijeli, jebo ih.." "Ma niiiišta se ti ne sekiraj za to, imam ljude svuda, prvo puštamo kratke izjave u Kuriru, Informeru, Pravdi, sondiramo teren, onda malo veći intervju za Blic, pa Storija, Glorija, lepe fotke, smeješ se od srca, poseta kolegama koje nisi video 20 godina, prijatelji stari gdje ste suza suzu stiže i ko nas bre zavadi…" "Ma da. Ja mislim da će to sad bit u redu. A i prošlo je to vrime, jebemu mater." "Pa da, to ti ikažem. Prošlo je to vreme. Znaš šta bi ja voleo da radim!? Cecu na Maksimiru i Poljudu, jebote!" "Razvalila bi." "Bi sigurno. Al još nije vreme." I tako dragi dokoni čitaoče, nagrnuše nama opet Magazini, Majke Tereze, Parni Valjak neka melje, a i mi ne ostasmo dužni te smo delegirali Bajagu, Balaševića, Miroslava, Šabana. U celoj toj razmeni bilo je meni barem gotivnih momenata te je Cane održao par legendarnih koncerata ("A gde spavamo, u Jasenovcu?") a ja sam zauzvrat plakao na Rundeku u SKC-u, negde u oktobru 2000-te, dok je svirao fantastičnu obradu "Ona se budi". No, de gustibus non est disputandum iliti svako se o svom jadu zabavio… A i prošlo je to vreme. No, ne lezi vraže, da ne bude baš sve potaman, uvek ima onih koji kvare i ne pristaju na taj talas otopljenja. Evo recimo taj Dragojević: svako malo-"neću u Srbiju, neću u Beograd, neću da idem tamo, neću da pevam za Srbe…" Umesto da nam svima bude lepo kao što već i jeste posle dugih godina sranja, umesto da napuni 5 Sava Centara zaredom, on jok! Neću u Srbiju! Širi mržnju. Kao da nije prošlo to vreme. Ali vratimo se deder malo na početak ove pripovesti. Ne smušenog Dragojevića koji na splitskoj rivi pred kamerama HRT-a, dok granatiraju njegov grad izjavljuje da posle ovoga nikada više neće doći u Srbiju. Vratimo se na HRT. RTS. Kamere. Novine. Medije. "Novinare". Ko će da čita i gleda lepe stvari? Niko. Život nam je već isuviše prelep, nego hajmo malo: ubio, zaklao, opljkačkao, ju šta je izjavio, vidi ovog al se udebljao, ugradila silikone, ugradila još jedne silikone, ugradila silikone majci, tetka videla od majke pa i ona ugradila silikone, pa se onda svaki bogovetni dan selfaju, pa kače, pa to onda moraš da propratiš svaki dan ljudi to traže, to prodaju novine, svaku fotku, vdi ovaj nema ništa novo o njemu, daj ga pitaj šta je ono reko 86-e… Trebalo je da osnujem humanitarni fond i snimim jedno 20 filmova da bi prestali da me pitaju o napušavanju sa Natašom Daizvinete Bekvalac. Onda sam snimio par filmova sa jedno 6 oskarovaca, ali jebeš to, "novinarima" je bilo nekako zanimljivije pitanje o majici sa likom Jovana Divjaka. Koga interesuju Spike Lee, Nicolas Cage, Julliane Moore, Ben Kingsley, nego recite vi nama šta je to bilo u Sarajevu? Ta priča nas nekako jako interesuje. Ima ukus krvi. Naši čitaoci to vole. Verujem medjutim, da kada bi neko sproveo maleno istraživanje na osnovu uzoraka od hiljadu, teško da bi naleteo na 7 psihopata koji to zaista vole da čitaju i upravo baš zbog toga eto kupuju i čitaju novine i gledaju televiziju. Da je kojim slučajem taj Haški Tribunal for real, a ne farsična papazjanija, na njemu bi se morali naći svi oni koji su preko medija palili vatru u mozgovima konzumenata. On je uvreda za pravosudje koliko i ovakvi mediji za novinarstvo. No, to je već drugi rukavac ove teme. Vratimo se sad na smušenog i zbunjenog Olivera Dragojevića sa splitske rive pod granatama u zimu '92-e. Dragojević dakle, u okolnostima takvim kakve jesu bile, izjavljuje to što izjavljuje. Istini za volju, kad samo malo porazmislim, da je general Tus držao pod opsadom Užice, kao što je njegov kolega zaboravihkakomujeime držao Zadar i rokao po njemu, siguran sam da bih izgovorio mnogo, mnogo gore stvari od :"Mislim da nikada više neću doći u Hrvatsku." Od tog momenta koji je corner stone ove nebitne pripovesti dragi dokoni čitaoče, u godinama koje slede, Dragojević nastavlja baš kao i svi, da živi svoj život: ribari na svom brodiću usidrenom u Vela Luci, živi u zgradi u kojoj je oduvek i živeo. Svira naravno, svuda gde stigne, od Trsata do Carnegie Hall-a. Osim leti, jer leto je za ribarenje. I osim u Srbiji, jer se zarekao javno pred kamerama, da tamo nikada više neće ići. Pošto ne daje intervjue jer to sasvim sigurno doživljava kao gubljenje vremena, a i šta bi to novo imao da kaže što već nije proteklih 40 godina, a i zašto bi uopšte išta pričao, on je čovek muzičar i voli da svira i da peva, svaka njegova izjava i na hrvatskim televizijama je svakako eksluziva. U tim nekim hodnicima u bekstejdžu Porina, nahvataju ga svake prestupne godine za par pitanja, koje uspeju da mu podvale u tih 46 sekundi. On ih nikada ne otkači neučtivo kao neki ovde, već uvek mrko i ozbiljno kroz one naočare, u fazonu aj skinite mi se s kurca pa idite, odgovori na tih par gluposti koje ga u strahu od tog nepredvidivog dalmatinskog karaktera, nesrećne mlade novinarke koje se igraju crvenih itisona i postavljaju pitanja o kojima uopšte ne razmišljaju. S obzirom da je u braku sa istom ženom već sto godina, ima troje odrasle dece, ne juri kurve, ne drogira se, izbegava ljude pa samim tim i skandale, nikada nije demolirao hotelsku sobu, pijan izvredjao na sva usta kolegu, komentarisao politički život, pljuvao vlast ili opoziciju,vodi svoj život i želi da ga kao Gretu Garbo ostave na miru, teško je pitati ga bilo šta. A nešto se mora pitati. I tu je onda to zlatno pitanje, koje se prenosi s kolenice na kolenicu, savršen kec iz rukava, nešto što naše gledaoce i čitaoce svakako više interesuje od 4o godina karijere i skoro 40 albuma medju kojima ima ozbiljnih remek-dela kao što je recimo "Poeta" (my favorite iz kujne Runjić-Kalogjera-Dragojević): "Da li ćete ikada održati koncert u Srbiji?" On na to petstopedesetmu puta postavljeno pitanje, odgovori kao i svaki prethodni: "Rekao sam već jednom da neću, izneverio bih sebe kad bih to uradio uprkos tome što sam rekao i dosta o tome." Možda je ipak trebalo ovako:"Dragi orangutani:jednom sam se javno zarekao da neću nikada. Pošto je meni do moje reči stalo, ne želim da je prekršim." No, skupljačima djubreta iz kontejnera (nisu to djubretari, oni su higijeničari) ili hijenama (da ne uvredim časnu novinarsku profesiju čiji sam deo nekada davno i sam želeo da budem) ne bi ni to bilo dovoljno. Atraktivnije je ispod tačno preneto odgovora, napisati, velikim slovima: OPET ŠIRI MRŽNJU. Nigde, baš neigde i nikada, narečeni Oliver Dragojević nije rekao da MRZI Srbe. Da misli da bi ih valjalo istrijebiti, ili istribiti. Nije osnovao svoj privatni logor za Srbe za vreme rata, niti išao da šutira u muda i strujom prži Srbe u Lori. Niti pozivao svoje kolege sa estrade da ne idu da pevaju toj gamadi u Srbiji. Ovi navedeni primeri, značili bi recimo širenje mržnje. Imao sam prilike da sretnem Dragojevića na Runjićevim Večerima u Splitu i mogu samo da posvedočim koliko je ljubazan i predusretljiv bio prema glumcu iz Srbije. Koji još uz to peva Nocturno. I koliko god sam ga loše otpevao, on je bio tu da mi da podršku. Jedino što bi se njemu zapravo moglo zameriti je, što je pevao na proslavi otvaranja Lidla, nemačkog lanca nekakvijah robnih kuća, koji svojim potrošačima obilato nudi smrznutu ribu. To tvrda dalmoška struja, računa kao izdaju svjetonazora:jebi ga, ne mereš ti ribarit i reklamirat smrznutu ribu jeba te led!!? Oliver je dakle, jednom dao reč u kakvom god to raspoloženju bilo i nema nazad. Njemu očigledno, njegova reč nešto znači, za razliku od svih onih hijena kojima je baratanje rečima posao, i ne znači im apsolutno ništa. ta napisana reč, koja ostaje. Onim duhovnim droljama, koje za dva piva i kobaju, pišu naručene tekstove i lepe žigove na ljudska čela, ne vodeći računa da li pritom uništavaju nečije živote. Ona ista govna (izvinjavam se govnima, ona su ipak produkt finih jestivih tvari koje unosimo u organizam) koja će bez ikakvog razmišljanja na naslovnoj strani kakvih "novina", objaviti da je neko silovao dečaka u wc-u, ukrao, opljačkao, prdnuo, jebo tudju ženu, ukrao nekome kozu, bez provere i dokaza. Koji će bez pardona pozivati na linč nekoga ko im je iz bilo kog razloga (da li je takva direktiva ili lični animozitet povredjenih sujetica)stao na žulj. Sudije i izvršioci. U trenutku dok ovo pišem, zvoni mi telefon. Novinar "Kurira". "Ej ne znam da li si čuo, ali Ranko Žeravica je upravo doživeo težak moždani udar. U komi je i lekari mu se bore za život." Za pet dana izlazi film "Bićemo prvaci sveta", u kome igram Ranka Žeravicu. Šok. Ne mogu da dodjem do reči. Ćutim ja, ćuti "novinar" "Kurira". "u jebote…"kažem konačno ja. "Da. žena Zaga ga je našla kako leži na podu, strašno." I dalje ćutim, u šoku. Ne znam šta da kažem. "Ok, procedim konačno, hvala ti, sad ću da zovem Zagu" E, ovaj…jel' imaš neki komentar?" "Daj bre čoveče nemoj da me zajebavaš, kakav komentar jebo te komentar." "Ne dobro izvini, ništa." Ciao, ciao. Zovem Zagu. "Ma dobro je, znaš, jutros se požalio da ga boli ruka i da mu je muka, odvedem ga odmah u bolnicu, skontaše da je jedan by-pass malo otkazao i zadržali ga tamo. Ok je sad baš smo te danas pominjali, radovao se toliko premijeri, " "Čekajte, dobro je?" "Ma da, žali se da je gladan, ne daju mu da jede, Smeje se. Ranko." Nikakav moždani udar. Nikakvo nalaženje na podu. Nikakva borba za život. "Ma da bre, zvao taj kreten iz kurira, ja ga pitam sine imaš li ti oca i majku?? Zamisli da pročitaju tako nešto o tebi. On kaže jao pa ja sam zvao znate ali mi se niko nije javio…niko ti se nije javio, pa si rešio brže bolje da objaviš svoju verziju dogadjaja??" Tu Zaga izintrepretira šta mu je rekla pre nego što je spustila slušalicu. Možete misliti. Sve ono što bi mu svako od vas rekao. Svejedno, par sati kasnije, objave oni ispravku, nije moždani nego nešto drugo, ali tekst ispod ostane isti. Sa sve onim da se lekari bore za njegov život. Eto tako, bez ikakve poente, završavam ovaj tekst i odlazim da slušam Gregory Porter-a, koga srdačno preporučujem. Poenta vam nije potrebna, dovoljno ste pametni, a muzike nikad dosta. U muzici je istina. Ne u štampi i medijima. Tamo rat još uvek traje i čovek nikada nije sleteo na mesec. Objašnjenje za to bi verovatno bilo nešto kao:"Znate, naši čitaoci to traže. Većina njih nikada nije bila na mesecu ili imala prilike da tamo otputuje, pa im je lakše da ne znaju da je neko već bio. Pogotovu ako je taj neko Amerikanac. Znate, većina naših čitalaca, ne voli Amerikance." Hm. Slušajte dakle muziku. Što reče jedan grozni Amerikanac grčko-italijanskog porekla; "Muzika je najbolja http://www.6yka.com/novost/142645/sergej-trifunovic-o-medijima-i-drugim-demonima