Претражи Живе Речи Утехе

Na današnjem zasedanju generalne skupštine Svetske turističke organizacije Ujedinjenih nacija u Madridu, Mokra Gora je proglašena za najbolje turističko selo sveta. Za ovo prestižno priznanje apliciralo je više od 170 sela iz 75 zemalja sveta. Mokra Gora, je živopisno planinsko selo koje se prostire između planina Tare i Zlatibora, obiluje prirodnim ambijentom pejzažnih lepota, a Šarganska osmica, Drvengrad i termalne vode su glavna obeležja ovog sela koje postaje sve značajnija turistička destinacija, sada već na svetskoj turističkoj mapi. Povoljni uslovi za život i infrastrukturna opremljenost bili su takođe značajni podaci koji su uticali ne samo na odluku već pre svega i uslov za apliciranje za ovakvu titulu. Ovo značajno priznanje, doprineće da turizam postane još snažniji pokretač ruralnog razvoja, unapređenjem uloge turizma u vrednovanju i očuvanju mokrogorske ruralne zajednice uz očuvanje prirodnih i kulturnih vrednosti. Pored Mokre Gore, za najlepše turističko selo sveta, iz Srbije su konkurisala i sela Gostilje i Tršić, a za koje god da ste „navijali“ – vest da je jedno srpsko selo proglašeno za najbolje je ogroman podstrek za dalji razvoj seoskog turizma u Srbiji. ,,Mokra Gora u Srbiji je sa razlogom proglašena za jedno od najboljih turističkih sela 2021. godine u svetu. Svetska turistička organizacija prepoznala je Mokru Goru kao izuzetan primer ruralne destinacije sa ogromnim potencijalom za unapređenje seoskog turizma. Mokra Gora je turističko selo koje neguje kulturu i čuva tradiciju, slavi raznolikost, pruža mogućnosti za razvoj održivog turizma i čuva biodiverzitet”, rekla je ministarka trgovine, turizma i telekomunikacija Tatjana Matić. Ona je dodala da je Mokra Gora selo koje je dočekalo svoj „novi život“ u 21. veku i da zahvaljujući jedinstvenoj Šarganskoj osmici, kao i gradu Mećavnik – Drvengrad, predstavlja turističku atrakciju u Zapadnoj Srbiji koju godišnje poseti veliki broj turista iz zemlje i sveta. https://nova.rs/magazin/putovanja/srpsko-selo-proglaseno-za-najbolje-na-svetu/?ref=fbnova&fbclid=IwAR1XxgKWtB9MdIqMWsYmt-DwfOpdXkeBLlCE3atBT_GelvX5gqum4sGkpjs

Gostilje, selo koje je od centra Zlatibora udaljeno oko 25 km, poznato je po vodopadu na toku Gostiljske reke, ali i vilama koje su baš ovaj dragulj prirode, kako legenda kaže, odabrale za svoju igru. Ovo selo, zbog svojih prirodnih lepota, čija kruna je upravo gostiljski vodopada, ušlo je u izbor za najlepše turističko selo sveta. Zajedno sa Mokrom Gorom i Tršićem, Turistička organizacija Srbije ga je kandidovalo kod Svetske turističke organizacije Ujedinjenih nacija. Gostiljski vodopad je vekovima bio tu gde jeste, ali do pre dvadesetak godina, sem meštana, malo ko je znao za njegovu lepotu, pogotovo za činjenicu da baš on može biti zamajac za razvoj turizma u ovom selu. Danas je postao neizbežna lokacija koju obilaze turisti Zlatibora, mesto divljenja, uživanja i klanjanja prirodi. Vodopad visok oko 20 metra, gde sa krečnjačke litice pada Gostiljska reka na 1.400. metru svog toka, pruža zadivljujuću sliku koja ostavlja bez daha. Do sliva u reku Katušnicu, Gostiljska reka se spušta slapovima, virovima i manjim vodopadima na dužini od oko 350 metara. Upravo taj deo toka reke, zajedno sa vodopadom, predstavlja izuzetno hidrološko bogatstvo u netaknutoj prirodi i lokaciju zbog koje desetune hiljada turista, a svake godine sve više, dolazi da okom ugleda i svim čulima doživi tu bajku prirode. Foto:Slavica Panić/Nova.rs Poseban doživljaj je u letnjim mesecima kada posetioci dolaze da osete svežinu kapljica koje vodopad raspršuje ali i da se uređenom stazom spuste niz dalji tok reke. Priroda je čarobna duž svakog metra, tok koji je voda odabrala, krivudav i slapovit, samo je priroda mogla da osmisli i uredi. Sem onoga što priroda nudi, u ovom delu toka Gostiljske reke, nema nikakvih dodatnih sadržaja a sve što bi i promenila ljudska ruka bio bi zločin. Na svu sreću to nije ni moguće jer ovaj prostor, od vodopada pa dalje tokom, pripada Parku prirode Zlatibor. Ono što neizostavno prati prirodnu lepotu gostuljsku, jeste i legenda o vilama koje se igraju oko vodopada i o kojima se vekovima raspredaju priče. Nema Gostiljca koji od svojih predaka nije čuo priču o vilama ali nismo čuli za onog ko ih je zaista i video. Ako vile postoje, onda je sasvim sigurno da to i može biti njihova teritorija, nestvarno lepa kao što legenda kaže da i vile jesu. Foto:Slavica Panić/Nova.rs „Postoji legenda da se noću pod vodopadom kupaju vile, čije čini večno vežu zaljubljene. Ako momak i devojka prođu iza vodopada, pričaju Gostiljci, pratiće ih ljubav i cvetaće do kraja života. Pričali su o tome stari meštani, legenda se prenosila sa kolena na koleno, oni najhrabriji bi noću dolazili da se u legendu uvere ali novih iskustava sa vilama odavno nema. Ipak zaljubljeni sa verom dolaze da svoju ljubav učvreste baš ovde, verujući da vile postoje, što niko sa sigurnošću ne negira. Mi smo zbog toga pored vodopada napravili i platformu, jer ovo je mesto veridbi i venčanja koja su sve češća pored vodopada“, priča za Nova.rs Ljubiša Todosijević iz turističkog udruženja Gostilje.

Pored poljoprivrede, danas se u Vrmdži bave i informacionim tehnologijama ili pisanjem rok opera. BBC Sport Sivilo beogradskih solitera, otuđenost i zagađenost gradskog vazduha naveli su desetoro prijatelja da jednog dana sednu u kola i zapute se u istočnu Srbiju u potrazi za novom oazom u prirodi gde će živeti i radeti. U podnožju planine Rtanj, nedaleko od Sokobanje, naišli su na Vrmdžu - selo interesantnog imena i čistog vazduha, koje leži na četrdeset izvora, okruženo brojnim stenama i živopisnim proplancima. "Zdrava i čista sredina, gde kad dođeš isključiš se od bilo kakvih informacija iz grada i budeš ovde u miru", kaže za BBC na srpskom Silvana Hadžić, rođena Novosađanka, koja sada živi u Vrmdži. "A tu je i Rtanj koji je s ove strane blag, plodonosan, zdrav, čist...", dodaje Silvana. Prirodne raznolikosti i bogatsva sela su opredelila Beograđane na preseljenje tokom 2008. i 2009. godine, dok Vrmdža desetak godina kasnije i dalje u sopstveni atar privlači ljude iz različitih delova Srbije, pa i sveta. Novi stanovnici su seosku svakodnevicu oplemenili novim idejama i zanimanjima, od kojih su koristi imali i starosedeoci. U selu se danas, pored poljoprivrede i ruralnog turizma, meštani bave radom u sektoru informacionih tehnologija (IT), vežbanjem, drže Rural hab, pišu rok opere i ubiru plodove prirode i tako zarađuju. Slaviša Krstić, doskorašnji predsednik mesne zajednice, kaže da je Vrmdža pre petnaestak godina bila nalik "drugim srpskim selima u propadanju", dok je danas više od 50 imanja prodato. Oronule zidine najstarije škole u jugoistočnoj Srbiji/BBC "Celo selo je veliki radni prostor" Dragana Tomić Pilipović se 2009. godine dvoumila - da li iz Beograda otići na očevo imanje u selo kod Valjeva ili se sa društvom preseliti u Vrmdžu. Opredelila se za drugu mogućnost. Već je 2010. kupila imanje uz potok, pokraj makadamskog puta ka Vrmdžanskom jezeru i odmah registrovala Centar za društveno odgovorno preduzetništvo, koji i danas vodi. Pet godina kasnije, kada su završeni radovi na kući, konačno se sa suprugom i dvoje dece preselila u Vrmdžu, otvorivši novo životno poglavlje. "Krenuli smo da pravimo kuću kada sam imala bebu od šest meseci, a završili smo je kada sam imala dva deteta a suprug Igor je živeo u Italiji", govori Dragana za BBC na srpskom. Dragana Tomić Pilipović u radnom ambijentu u Rural habu/BBC Draganina i Igorova deca - Lenka i Vasa danas imaju osam i šest godina i idu u seosku školu. Pre nego što je došla u Vrmdžu, Dragana je više od 20 godina radila u oblasti ljudskih resursa. Želja joj je bila da otvori centar za edukaciju u prirodi, što se prelaskom na selo i obistinilo. Rural hab, kako ga je nazvala, nalazi se na spratu kuće u kojoj živi sa porodicom. Hab predstavlja zajednički radni prostor, odnosno mesto na kome više ljudi obavljaju poslove deleći znanje, ideje i materijal. Kaže da je vremenom uspela u zamisli da celo selo postane hab, što je omogućilo ženama sa sela da turistima i posetiocima ponude domaće proizvode i ugostiteljske usluge. "One se bave izradom suvenira i drugih proizvoda, nude smeštaj, prošle su razne edukacije, ne samo sa mnom, nego i sa drugim stručnim ljudima, od turizma, plasmana na društvenim mrežama, kako se rade ostale stvari", objašnjava Dragana. Ona u tom prostoru organizuje različite vrste predavanja, seminare i prezentacije i radi na programima edukacije, mentorstva i profesionalnog razvoja. Digitalni nomadi na sopstvenom imanju Silvana Hadžić na svom imanju/BBC U Vrmdžu se doselilo i nekoliko radnika iz IT sektora, među kojima je i Silvana Hadžić. "Meni su se po dolasku odmah dopale stene, jer sam tada počela da se bavim sportskim penjanjem i onda sam videla baš veliki potencijal i tako je krenulo, prvo traženje placa, kupovina, gradnja kuće", objašnjava Silvana. Ona je gradila kuću od temelja i taj proces je trajao do 2015. godine. Međutim, u Vrmdžu se u potpunosti preselila tek u martu, po izbijanju epidemije korona virusa. "Ranije sam dolazila uglavnom vikendom ili za odmor jer ,bolja polovina', za razliku od mene - koja sam svoj gazda, nije mogla da radi van kancelarije, pa smo morali da budemo u Beogradu", dodaje. Kaže da rad u IT sektoru na selu nije ni malo težak - naprotiv, i te kako je zanimljiv i inspirativan. "Meni je ovde super jer kad me nešto muči, izađem napolje iz kuće da razmislim kako da dođem do nekog rešenja. "Takođe nisi okružen gomilom informacija, priroda i okolina je čista, pa su ti nekako i misli čistije, a i meni lično je bolji fokus ovde", napominje ona. Prednost života na selu uočava i kod partnera koji radi "sa manje stresa". "Mir, tišina, priroda. U gradu si opkoljen. Čim izađeš iz kuće moraš nešto da kupiš, da platiš, a ovde ne moraš i imaš tu neku svoju slobodu". Rad od kuće zahteva dobar signal, čega ne nedostaje jer je selo pokriveno bežičnim internetom. Za svaki slučaj su se ipak obezbedili mobilnom internet mrežom, neprekidnim napajanjem i dodatnim arhiviranjem. "To moraš da planiraš definitivno. Plan B uvek moraš da imaš na selu", odgovara osmehujući se. Život na selu ne ostavlja mnogo slobodnog vremena, ali ga Silvana, inače operativni trener sportsko penjanje, provodi na penjanju po obližnim stenama. Kulturna i prirodna bogatstva Vrmdže Crkva svete Trojice/BBC Prvo naselje na prostoru današnje Vrmdže, navodno se pominje u spisima iz trećeg veka. U selu se nalaze ostaci rimskog utvrđenja Latin-grada, koji je u srednjem veku pripadao srpskoj vlasteli, a po legendi ga je razorio Musa Kesedžija. Na internet prezentaciji sela piše da je Vrmdža naziv dobila po velikom broju izvora - ima ih oko 40, reka i potoka. "Naši ljudi i danas kažu da iz oblaka vrne kiša, da u bašte treba navrnuti vodu", piše na sajtu. Selo se proteže u nekoliko krakova koje presecaju potoci, bujni šumarci i zeleni proplanci, a tu je i prirodno Vrmdžansko jezero. U Vrmdži se nalazi crkva Svete Trojice sagrađena na temeljima manastira iz 13. veka, a odmah pored je i orunula zgrada najstarije škole u jugoistočnoj Srbiji koja je počela da radi 1852. godine. U porti crkve je pre gotovo deceniju otvoren i etno-muzej, čije je eksponate godinama sakupljao Ljubiša Mladenović, jedan od autora dvotomne monografije sela, objavljene ovog leta. Iza muzeja je vidikovac odakle se pruža velelepan pogled na sokobanjsku kotlinu i planine koje je okružuju. Selo je domaćin i velikog broja sportskih i kulturnih događaja. Ranije je organizovan međunarodni biciklistički maraton, planinarska akcija Vrmdžila, a ovog leta je na obližnjim stenama, na kojima se nalazi oko stotinak smerova, održano Državno prvenstvo u sportskom penjanju. U Vrmdži se održava i festival ekološko-dokumentarnog filma - Vrmdža fest, čija glavna nagrada nosi ime po reditelju Petaru Laloviću, kao i Vrmdžanski susreti koje su pokrenuli novi meštani. Planira se i foto-video kolonija pod nazivom "Selfi Vrmdža". U Vrmdži trenutno živi oko 500 ljudi, dok su smeštajni kapaciteti u selu više od 50 mesta. Susret novih i starih meštana Slaviša Krstić/BBC Bivši predsednik mesne zajednice Vrmdža, Slaviša Krstić kaže da je 2006. godine "predložio novi koncept razvoja i strategiju", koji će se razlikovati od drugih sela. "Prvo smo napravili analizu šta imamo od potencijala i krenuli da radimo odmah početkom naredne godine", govori Slaviša za BBC na srpskom. Kaže da je cilj bio "stvaranje uslova za bolji život meštana sela", a onda i za "doseljavanje ljudi". U selo su pored Beograđana, došli i ljudi iz Zrenjanina, Subotice, Niša, ali i iz inostranstva. Među prvima je bio penzioner iz Italije i njegova supruga Švajcarkinja, a sa beogradskom družinom stigao je i Amerikanac - Pol Šapira, kompozitor rok opere. "Oni su dali deo doprinosa u promociji Vrmdže kao mesta zdravog za život, a i privlače ciljne grupe kojima turistička ponuda opštine Sokobanja nije dovoljna. "To nam je bilo važno, ali sa druge strane veliku stvar je odigrala mesna zajednica sa meštanima u vezi sa promocijom, unapređenjem infrastrukture i slično", smatra Slaviša. Meštani Vrmdže isprva nisu imali poverenja u nove planove čelnika mesne zajednice, a osećala se i blaga tenzija u vezi sa dolaskom novih meštana. "To je trajalo četiri, pet godina dok su nove meštane prihvatili tako da počnu da se druže, da idu na slave", dodaje. Dragana Tomić Pilipović je saglasna da je bilo potrebno da prođe određeni period da bi se bolje upoznali sa komšijama i da bi stekli međusobno poverenje. Danas se uzajamno pomažu - ona im iz grada redovno donosi potrebne stvari, dok njoj komšije daju povrće i pomažu oko bašte. Prijatna iskustva sa novim komšijama, kod kojih se preko leta snabdevala namirnicama, ima i Silvana Hadžić. Kaže da se često posećuju i pozivaju na slave i rođendane, a kada je Božić ili Uskrs zajedno se okupe ispred crkve. Do sada je u Vrmdži, kaže Slaviša Krstić, kupljeno 50 kuća i imanja, ali manje od deset porodica živi u selu. Zemljište i objekti na primamljivim lokacijama su rasprodati, dok ih na periferiji sela još ima, ali po nekoliko puta većoj ceni nego pre desetak godina. Slaviša tvrdi da su tada imanja sa kućom mogla da se nađu za oko 2.000 evra, dok danas, na pojedinim lokacijama koštaju i više od 10.000 evra. "Vrmdža nas je odabrala" Vrmdžansko jezero/BBC Ne bave se novi meštani samo informacionim tehnologijama i društvenim preduzetništvom, već ima i onih koji drugačije zarađuju za život. Bračni par Miloš i Ana Ninković su najpre organizovali razne programe u prirodi u okviru njihovog Rtanjskog centra zdravog života, da bi se vremenom usresredili na treninge i proizvodnju sredstava za vežbu. Ana je instruktorka "lebdećeg sistema vežbanja" na svilenim ljuljaškama i drži treninge putem interneta, dok je Miloš zadužen za dostavu i propratne poslove. Leti se u njihovom dvorištu vikendima održavaju grupne radionice i kursevi za sve zainteresovane. U posetu im često dolaze deca prijatelja i rodbine, da se igraju na "Ljuljanki" - ljuljašci za koju kažu da ima "terapeutsku ulogu" i da pomaže "psihofizički razvoj deteta". Miloš je prvi stigao u Vrmdžu iz Beograda i kupio imanje, dok je Ana došla iz Užica, tragajući za "partnerskim odnosom". Sa budućim mužem se znala preko društvenih mreža, ali su prvi susret uživo imali u selu. "Miloš i ja kad smo se videli, mi smo se zagrlili kao da smo napravili pauzu 200 godina, to je bio susret duša", kaže Ana Ninković za BBC na srpskom. Seća se da isprva nije ni želela da "živi na planini", iako je ljubiteljka planinarenja i divljine, jer je bila zadovoljna životom u malom gradu. Ipak, odabrala je da ostane i ne kaje se. "Život na planini mi je jednak životu u maloj sredini. "U maloj sredini imaš gotovo sve teškoće kao i na selu, a s obzirom da sam dete devedesetih, nije mi stran ni nestanak struje, ni cepanje drva, apsolutno ništa", objašnjava Ana. Kaže da je imala "period tranzicije", odnosno prilagođavanja, pa je letnje mesece provodila u Vrmdži, s jeseni živela na relaciji selo-grad, a zimi odsedala u Užicu gde je držala vežbe njenim polaznicima. Smatra da je prednost života na selu i to što iziskuje mnogo manje novca nego u gradu. "Za tri kafe u Beogradu, ovde odeš u baštu kod komšinice koja se bavi organskom proizvodnjom, napuniš korpu i jedeš voće i povrće 10 dana", naglašava Ana. Miloš Ninković kaže da nisu oni birali, već je Vrmdža njih odabrala, te da nije video "interesantnije selo u Srbiji", sa takvim istorijskim i kulturnim nasleđem. Pored svih blagodeti koje selo nudi, ipak smatra da je život na selu zahtevniji od grada i da su problemi sa kojima se susreće "mnogo ozbiljniji". "Kad sediš sa tim ljudima i slušaš njihove priče i tegobe, ti u stvari shvatiš da oni žive od te zemlje i da je to težak život", kaže Miloš za BBC na srpskom. Gorčinu života na selu okusio je odmah na početku kada je dobar deo kuće i pomoćnih objekata morao da renovira ili da nadogradi. Odabrao je da to bude "ekološka gradnja sa prirodnim materijalima", a u pomoć su mu pritekli volonteri sa različitih strana sveta. Kaže da se imanja u Vrmdži vrtoglavo prodaju za basnoslovne sume novca, ali da retko ko ostane da živi tu, što je po njemu glavni pokazatelj "živog sela". "Međutim, od kad je krenula korona svaki dan mi zvoni telefon, raspituju se ljudi, pa ni ne znaš šta se prodalo, tako da me ne bi čudilo da sutradan neko krene da pravi hotel ovde". Povratak u grad, ali turistički Dragana kaže da je njenoj porodici i prijateljima prelazak iz grada u selo fizički, emotivno i psihički teško pao, a kada su se definitivno preselili, trebalo im je "vremena da se odmore od toga". "Prvih godinu dana sam padala u iskušenje da se vratim u grad, takoreći, svako jutro, ali to je jako bitna poruka, da nešto ne nastaje preko noći", objašnjava ona. Tada su im, kaže, dolazili ljudi da vide da li je sve u redu, dok im danas govore: "Pametno ste vi to uradili". "Nismo ni mi znali, mi smo jednostavno pratili sebe". Prvobitna zamisao prijatelja koji su se doselili u Vrmdžu iz Beograda, bila je da žive u komuni, ali se od toga ubrzo odustalo. "Mislim da je tu nastao najlepši momenat ličnog razvoja svakog od nas zato što je svako imao svoj prostor i svako je došao sa svojom nekom idejom šta bi želeo da radi ovde. "Kad si, jednostavno, svoj na svome, razvijaš tu svoju ideju, a opet nisi sam - imaš sa kim da popričaš, imaš kod koga da plačeš, kukaš i da se smeješ samom sebi", dodaje Dragana. Silvana Hadžić smatra da se na selu više druži i sarađuje sa prijateljima nego dok su živeli u gradu, jer su tamo ljudi "otuđeni". Zbog toga joj i odgovara trenutna situacija i rad od kuće uslovljen epidemijom korona virusa jer to znači duži boravak na selu. "Što se mene tiče grad je idealan da odeš na dva, tri dana ili da odeš kao turista u Beograd, fantastično", zaključuje Silvana. Migracije i Srbija: Vrmdža - selo neobičnog imena u koje se ljudi doseljavaju i donose nova zanimanja WWW.B92.NET Pored poljoprivrede, danas se u Vrmdži bave i informacionim tehnologijama ili pisanjem rok opera.

Добих ово писмо са молбом да га објавим у потпуности на форуму и поделим са нашим драгим члановима и гостима сајта. Верујем да ће Вам много значити ово што ћете прочитати. Пречасном оцу Ивану уреднику православног сајта „Живе Речи Утехе“ Најпобожнији саслужитељу, оче и брате, радост ми је што могу да ти се обратим овим писанијем. Редован сам посетилац сајта ЖРУ, још увек немам храброст да се улогујем и активно учествујем на форуму, али даће Бог, има времена. Сајт је веома лепо литургијски осмишљен, пун је ствари које живот значе. Човек пратећи сајт и форум може да добије пуно корисних информација, да размени своја искуства са другим црквеним људима и да узраста у правим вредностима. Сајт упућује на Христа, што је основни смисао његовог постојања. Овим писмом бих хтео да скренем пажњу форумаша на једног дивног старчића који је до пре неколико година обитавао у икони царства Божијег – Литургији, а имао сам велики благослов да га познајем. Упознао сам га на једној Литургији у Александровцу где сам на парохији. Док сам служио, чуо сам његов звонак глас како одјекује са певнице. Низак, пуначак и очију пуних суза док је Литургија трајала. Литургија је текла мирно, молитве сам читао гласно. Пришао је да се причести.Мој први сусрет са њим.Лицем у лице. Христос посреди нас.“Тело и Крв Христова.“Одговорио је „Амин“ кроз сузе и примио Христа. После Литургије је пришао и рекао „Благослови,оче. Ја сам Живан, родом сам из Александровца а живим у Божевцу. Хвала за дивну Литургију. “Сузе су му текле низ образе.“Нарочито хвала за молитве које си читао гласно. Сада ми је потпуно јасно зашто треба да се стално причешћујемо. Данас ми је Литургија била некако пуна.“ Деда Живан је из побожне породице. Брат му је редовно певао за певницом, сестра му редовно долази у цркву, други брат пева за певницом у једној београдској цркви. И њихова потомци су побожни и редовно долазе на Литургију. Деда и отац су му били монаси у манастиру Витовници. Сахрањени су са северне стране цркве, гробови поред оца Тадеја. Сваки сусрет са њим ми је био непоновљив. Волео је Бога. Приметио сам када год би причао о величини Божјој,плакао би. Тако би Богу захваљивао. „Мој оче, када сам био у војсци,било је тешко време. После рата, комунисти ти не дају у цркву .Одвраћају. Ја се не дам. Мојој сестри на Велики Петак учитељ угурао у уста комад сланине. Да је омрси. Бог да му опрости што се подао ђаволу.Тешка времена. У војсци сам служио у морнарици.Три године на броду.Када год сам долазио кући на одсуство,носио сам униформу.Белу,са златним дугметима. Где год кренем сви гледају у мене.Дођем кући и право у цркву.После службе пред портом ме чека полиција да ме приведе у кућу-станицу полиције у којој сада живиш.Узели су је комунисти од Цркве да би могли из куће да прате ко долази у цркву.Одвраћали су ме да не долазим у цркву,да ћу у војсци имати проблема.Кажем ја,нека.И већи од мене су страдали па ко сам ја да не страдам.Нису ми могли ништа.Јуначки сам се држао.И тако три године.Сваки долазак у униформи,правац-полиција.Хвала Богу.“ „Знаш ли ти оче, када сам требао да се оперишем,шта се десило?Молим ја Бога да води лекареву руку да ме добро оперише.Сетим се ја,па добро наоштрим нож.Када сам стигао у болницу,ставим га под јастук.Када је лекар дошао да ме упозна са током операције ја извадим онај нож и кажем: ево ти докторе овај нож,добро сам га наоштрио,па кад сечеш да мање боли.Доктор се насмејао и рекао ми:Живане,не брини Бог је и с тобом и са мном.Операција је добро прошла.“ Када год бих разговарао са њим,а волео сам дуге разговоре са њим на крају би увек рекао:“Оче,опрости,грешан сам човек и незгодан,ако те нисам сада увредио,други пут ћу сигурно.“ „Оче,много волим Литургију.Много волим да се причешћујем.Некако после причешћа будем лакши.Знам да Христос узима моје грехе.Како сам почео да се често причешћујем,трудим се да га пуно не оптерећујем собом. Једанпут одем ја на Литургију у манастир Рукумију,код оца Симеона.Знамо се одавно.Служи отац Симеон полако,певница лепо одговара,складно,црква пуна народа.Као у рају.Изиђе отац на двери са путиро и каже:“са страхом Божјим и вером приступите!“Срце ми се угреја да приђем.Видим нико не прилази,а чаша покривена.Ја приђем.Позвао је.Станем пред њим а он ће:“ Живане,зашто си пришао?“Позвао си оче.“Како сам позвао?“Рекао си приступите,и ја сам послушао.“Не можеш да се причестиш,није пост.“ Оче, због тебе сам пришао,да не би лагао.“Како да не бих лагао?“Тако оче што ћеш после да кажеш,ми који смо примили Божанске дарове заблагодаримо Господу,а сам си их примио,што не кажеш:ја који сам примио...Поћута отац Симеон и причести ме.Добар је то човек.Велики молитвеник.“ Када год бих га питао како живи одговарао би да живи много добро.Да му је Бог све дао.Да нема нечега на свету што му није дао.Живот и породицу, њиве и виноград,ваздух и цркву и све. „Мој зет је био комуниста.Ћерка га заволела.Стид је било да ми каже да је некрштен.Ја јој кажем:нека ћерко,нека је он добар човек,а за друго ћемо лако.Бог ће све да уреди. Родише ми се унучићи.Ћерка и ја их тајно крстимо.Да зет нема проблема на послу.Ни он није знао.Једно вече седимо зет и ја и разговарамо.Он каже: “Тасте,хтео бих да се крстим.“Сада?питам ја.“Сада.“Зовем ја мог доброг свештеника божевачког.Било око 9 сати увече.Мој зет хоће да се крсти. “Сада?“Сада.“Бре Живане да оставимо за сутра?“Не оче,сада сам га упецао.Можда ми сутра побегне.И крстисмо га. После неког времена зет ће“Тасте,хтео бих да се венчам у цркви.“Опет ја зовем мог свештеника и венчасмо их.“Тасте,децу да крстимо?“ Е зете,деца су ти крштена и причешћена без твог знања.“Тасте,хвала Богу и теби.“ Зет ми сада не пропушта Литургију,пости и причешћује се.Велики је Бог!“ Најтежи сусрет са деда Живаном је био када му је син умро.Био је електричар.Умро је радећи на бандери.Добио је инфаркт и висио на жицама пар сати док се нису изређале све службе:хитна помоћ, полиција, ватрогасци, електричари.Све је то деда Живан преживео. На дан сахране ишао сам ка његовој кући.Приметан је био велики ред људи са свећама и цвећем у рукама.Било је и више свештеника и монаха.Још издалека дотрчао је до мене деда Живан и узео благослов.Изјавио сам му саучешће и он је рекао:“Слава Богу оче.Када сам видео свог сина како виси на бандери,помислио сам како је било Светој Богомајци када је гледала свог Сина како невин виси на крсту ради свих нас.Па рекох ,о Господе да ти и ја нешто принесем.“Како су ме његове речи потресле! Молио је да опело служимо на српском.Каже,хоће сваку реч да разуме. Послушали смо га.Стајао је прав као свећа и молио се.Видело му се то у очима. Када је умро нисам могао да одем на опело.Сахрана је била на Светог Максима Исповедника 3.фебруара.Служио сам Литургију у Костолцу,а после тога сам имао обавеза у својој парохији.Стигао сам да његовој сестри,која је пошла на опело, дам дрвени крст да му стави у руку.“За крст се борио целог свог века“рекао сам.Крст је био умотан у целофан. Целога дана сам мислио и молио се за њега.Увече сам свратио до његове сестре да питам како је све протекло. „Оче,ставили смо му крст у руку како си рекао.Када сам се одмакла од њега,помислим зашто нисам крст извадила из целофана,да га извадим па да му поново вратим крст у руку.Када сам хтела да га извадим из руке,нисам могла.Мој брат је склопио прсте и стегао крст тако да није могао да се извади.Тако смо га и сахранили.Божје чудо оче.“ Ово је оче Иване оно што сам хтео да поделим са твојом љубави о једном дивном побожном човеку од кога сам пуно научио.Молим те помињи га у својим молитвама.Он ће нас сигурно пред Господом. На св.Луку апостола свештеник Бобан Ристић 31.октобра 2011.г.

NE ŽELI U TUĐU ZEMLJU, VEĆ NA SELO Studentkinja generacije u nekoliko rečenica opisala TUGU EMIGRACIJE Milica Lazarević je pre četiri godine proglašena učenikom generacije Poljoprivredno-veterinarske škole u Svilajncu, a danas je student generacije Poljoprivrednog fakulteta, sa prosečnom ocenom 10, i stipendista Fonda za mlade talente. Ali, za razliku od velike većine mladih i izuzetno talentovanih studenata, koji maštaju o Harvardu ili Oksfordu, poslu u inostranstvu, Milica obećava da će se vratiti pod Oplenac i saditi voćnjake i vinograde. Foto: youtube Milica Lazarević Ona je poručila da će tamo "živeti svoj san". - Biće jako teško, snovi se ne ostvaruju tek tako, a i ne možete sve sami. Sela zamiru. Ne samo da nema ko na njivi da pomogne, nego nema ko ni da odmogne, bar putem da prođe. Koliko je ljudi prodalo sve svoje na selu, prodalo zemlju, ostavilo sve, otišlo u grad ili daleko u tuđinu. Voćnjaci se suše, zemlje pate, roditelji umiru sami. Kada se vrate, glog kao ruka poraste - poručila je Milica u svom govoru na svečanoj akademiji povodom 60 godina rada Poljoprivredno-veterinarske škole u Svilajncu, koji je izazvao veliku pažnju. Kako je ispričala, došla je sa sela podno Oplenca, preko Velike Morave, pa zatim Save sve do Dunava i Zemuna i Poljoprivrednog fakulteta, da se iškoluje. Obećala je da će da se vrati, ali ne kada ostari i kada je ispije neka tuđa zemlja. Foto: youtube - Ne da se vratim u svoju da bi me pokopali, nego kad naučim kako svojoj zemlji najbolje da pomognem. Moja kuća neće da opusti, u njoj neće da raste korov. Nisam zalud učila o zemlji i biljkama, da bih živela na asvaltu - rekla je Milica. http://www.blic.rs/vesti/drustvo/ne-zeli-u-tudju-zemlju-vec-na-selo-studentkinja-generacije-u-nekoliko-recenica/g9p7gtf

Politika | 25. 11. 2016 - 09:35h Srpsko selo u Raškoj oblasti odbrojava svoje poslednje dane, gasi se, ostaje bez stanovnika. Iz sela vode jednosmerni putevi sa dva kraka. Jedan vodi u druge krajeve središnje Srbije i u svet, a drugi jednosmerni vodi na onaj svet. Foto: Panoramio, Z. Pejović / Privatna arhiva Ne vraćaju se u selo ni jedni ni drugi. Sve je više napuštenih domova i sela bez ijednog stanovnika. Korov se širi, buja, proždire njive, puteve, zgrade itd. Tragedija srpskog sela je tragedija srpskog naroda. Ova tragedija izgleda toliko očigledna da je bespredmetno da se bilo šta o njoj kaže. A sa druge strane, izgleda da niko ne vidi šta se dešava sa selom, ponašamo se kao da je sve normalno. Na kraju, svima će se to žestoko osvetiti, jer gubitkom naroda gubi se sve: suverenitet, sloboda, teritorija, identitet, budućnost, pamćenje. Dučić reče da je najveća nesreća biti istovremeno star, bolestan i siromašan. Upravo ta nesreća je zadesila srpsko selo, bar u Raškoj oblasti, ako mi nije dopušteno da govorim o drugim delovima Srbije. Jednom sam za vikend bio u Sopoćanima, na svom imanju. Dolazi iz sela jedna žena koja deluje užasavajuće: poluslepa, stara, sva u ritama, sva izgrebana od trnja, zapuštena. Prilazi mi sasvim blizu, poštapajući se krivom čvoravom motkom, zagleda me dugo i bez reči i kao da proverava da li me vidi, odjednom pita: "Jesi li ti Dobro"? Potvrdih. "Kumim te bogom i svim živim da mi napišeš da sam umrla." Ne razumem šta mi kaže, sve mislim da se pogrešno izrazila, da je htela nešto drugo da kaže. Pitam: "Je li hoćeš da ti napišem da si bolesna?" "Jok. Napiši mi da sam umrla, kumim te ko boga." "Mogu da ti napišem, baba, samo da si bolesna, drugo ne pišem, to se piše u mesnoj kancelariji." "Ništa mi to ne vredi. Molim te, napiši mi da sam umrla, da pošaljem sinu da dođe da ga još jednom vidim dok nisam umrla." Znam odakle je, putovala je peške kroz trnje oko četiri kilometra, poluslepa, i usput ju je trnje izgrebalo, ruke i lice joj krvare. Razumem težinu njene molbe, njena molba je teška do boga, poslednja predsmrtna želja, stresno deluje na mene sam njen izgled, a njena molba me zaledila, vedar dan mi se smračio. Razumem je, ali ne mogu da joj pomognem. "Baba, napisaću ti da si teško bolesna, na samrti, pa pošalji sinu, doći će on sigurno." "Ništa mi to ne vredi, samo mi ti napiši da sam umrla, kumim te i preklinjem." Objašnjavam joj da to ne smem da napišem. Otišla je plačući bez glasa, nisam siguran da se živa vratila kući. Taj stres me i danas drži. Dugo nisam išao za vikend u Sopoćane. Ništa tužnije u životu nisam doživeo. Bio sam na sahranama. One su svečanost u odnosu na neizmernu tugu nemoćne, stare i slepe majke. (Mislim da će čitalac shvatiti da sam lekar po struci, te me je starica zato tražila.) Ovakvih i sličnih tragedija, znanih i neznanih, bezbroj je u srpskom selu Raške oblasti u kojem su ostali samo oni koji nisu imali snagu da odu i čekaju smrt kao spasenje od bede koju im život čini. Neki ne mogu da čekaju da umru prirodnom smrću i sami sebi oduzimaju život. I posle smrti ti nesrećnici ispaštaju, jer crkva neće da im očita opelo. Preostala rodbina moli, traži medicinsku dokumentaciju da pokaže crkvi da su im pokojnici bili duševno poremećeni kako bi ih crkva udostojila opelom. A zar je u takvim surovim uslovima života moguće ostati duševno neporemećen? Stari ljudi na selu su svi depresivni, jer žive u nemogućim uslovima. To nije selo već boravište samrtnika. Ako su ostali starac i baba, nekako i žive. Baba umesi hleb i pomuze jedinu kravu, a mnogi ni jedinu kravu nemaju. Ali kad baba umre, deda bukvalno gladuje. Iznemogao, napušten od svih, ne može da obrađuje zemlju, a nema gde da kupi hleb, da umesi ne ume. Dešava se ne tako retko da se deda ubrzo posle babine smrti obesi. Iz velikog poštovanja prema svojoj babi silno želi da sve pogrebne običaje odradi, ali ne može da izdrži, i pre navršene godine od babine smrti sam sebe liši života. Dešava se da nema ko da iskopa grob pokojniku, pa grob iskopa pop i sam ga sahrani, kao što je bio slučaj u srpskom selu Selac kod Novog Pazara. Proći ćete čitava sela, a nećete čuti lavež pasa. Pse niko ne drži, jer nemaju šta da čuvaju, a i nemaju čime da ga hrane, ili u selu više nema ni ljudi ni pasa. Najčešće imaju jedino kokoši. Lisice i vukovi se u po bela dana šetaju selom i zagledaju starce bez straha, kao da proveravaju koliko im je ostalo od života. U po bela dana im lisice pokupe kokoši. Srne se skoro pripitomile, možete ih videti svakodnevno kako mirno pasu pored nečije kuće. To je samo delić tragedije srpskog sela. Tu tragediju niko ne vidi i nikog se ne tiče. Neko će reći da sam preterao. Naprotiv, ovo je samo malo istine, a ogroman njen deo je neviđen. Srpsko selo je pozornica ličnih tragedija. Ko spase srpsko selo, spasao je Srbiju. Izvor BLIC