Претражи Живе Речи Утехе

Radio Avala has its popular and influential weekly Serbian-American radio show every Saturday from 1pm to 2pm on 750 AM WNDZ Chicago plus a 24-hour stream at radioavala.com and the free app Radio Avala Chicago on Google Play Store and The Apple App Store and a half-hour long television show on RTS SAT and 1 hour and 15 minutes show on 15 TV stations one hundred times per month, including TV Hram, BN, RTS sat, TV LAV and TV AS in the U.S., Canada, Australia and Europe. Radio and TV produced in North America with audience worldwide. The host is Aleksandar Sasa Zigic. www.youtube.com/rtvzigic Radio Avala Chicago i TV emisija Srpska Razglednica iz Amerike. Najpopularniji radio i TV na srpskom jeziku u Americi i Kanadi. Informacije: Radio Avala, PO Box 343, Lake Zurich IL 60047 USA - Tel. 1-224-286-4383 Email: [email protected] www.radioavala.com www.avalanews.com

Я люблю длительные фильмы, но обычные телеканалы на телевидении часто мешают мне смотреть в разумные сроки. Я нашел приложения для просмотра фильмов онлайн с архивом. Вы можете просмотреть его по следующей ссылке:Mobdro Portugal New brasil tv Apk Rapido

MOGLO BI SE REĆI DA JE VUČIĆ OD MEDIJSKE SCENE SRBIJE U POSLEDNJIH SEDAM GODINA NAPRAVIO "VELIKU SRBIJU" PO SVOJOJ MERI. KAO ŠTO JE "VELIKA SRBIJA" BILA ŠEŠELJU, VEĆ GODINAMA SU SVE TELEVIZIJE SA NACIONALNOM FREKVENCIJOM, VELIKA VEĆINA REGIONALNIH I LOKALNIH TELEVIZIJA KAO I NAJVEĆI BROJ DNEVNIH NOVINA PODREĐENI VUČIĆU, NJEGOVOJ PROPAGANDI, BESOMUČNIM UVREDAMA SVAKOGA KO SE USUDI DA KAŽE NEŠTO ŠTO NIJE U SKLADU SA STVORENOM PARALELNOM REALNOŠĆU. DANAŠNJA SRBIJA "ISKIJAVA" ONDA NEKAŽNJENU "VELIKU SRBIJU" "Cena za dva velika rata, a nama i za ratove devedesetih, tek će doći." Ovako je, između ostalog, predsednik Srbije Aleksandar Vučić početkom septembra u Budimpešti prokomentarisao negativan prirodni priraštaj i demografske probleme sa kojima se suočavaju i Evropa i Srbija. Predsednik se, naravno, nije osvrnuo na sopstvenu ulogu i ulogu Srpske radikalne stranke, čiji je član bio 15 godina, u ratovima devedesetih: u huškanju na ratove, u pozivanje da se proteraju stotine hiljada Albanaca sa teritorije Kosova, u slanje dobrovoljaca u Hrvatsku i BiH, u podsticanju mržnje i netrpeljivost prema svima koji nisu Srbi (uključujući Srbe koji su "nesrpska fukara", kako reče Vučić), u uvođenju jezivog ("poganog", kako reče Vesna Pešić na Peščaniku) jezika u javni prostor, u promovisanju laganja kao legitimnog načina političke borbe, u kontroli medija i drakonskim kaznama za nepodobne. Ukratko, u stvaranju atmosfere iz koje ljudi beže ne osvrćući se. Za istraživanje samo medijske emanacije svega gore navedenog verovatno je potreban višemesečni rad tima ljudi (radni naslov projekta: šta si radio u ratu, tata). Ovo ovde predstavlja pokušaj da se prikaže tek fragment delovanja aktuelnog predsednika države, njegovih tadašnjih (većina su i sadašnji) političkih saradnika tokom druge polovine devedesetih godina – koje su sve aktivnosti Vučića i prijatelja opisane u "Velikoj Srbiji", propagandnom listu Srpske radikalne stranke. Ubedljivo najveći deo posmatranih brojeva "Velike Srbije" (period 1990–2000) jeste promocija Vojislava Šešelja i njegovih ideja, razmišljanja i stavova o svemu i svačemu. Onoliko koliko je Vučić danas zastupljen na televizijama sa nacionalnom frekvencijom u odnosu na opoziciju, toliko je bio Šešelj u "Velikoj Srbiji" u odnosu na ostale radikale, junake ovog lista – Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića, Maju Gojković, Jorgovanku Tabaković, Stevu Dragišića, Milorada Mirčića, Dragana Todorovića… Moglo bi se, ne preterujući mnogo, ako uopšte, reći da je Vučić od medijske scene Srbije u poslednjih sedam godina napravio "Veliku Srbiju" po svojoj meri. Kao što je "Velika Srbija" bila Šešelju, već godinama su sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, velika većina regionalnih i lokalnih televizija kao i najveći broj dnevnih novina podređeni Vučiću, njegovoj propagandi, besomučnim uvredama i kampanjama protiv svakoga ko se usudi da kaže nešto što nije u skladu sa stvorenom paralelnom realnošću. Današnja Srbija "iskijava" onda nekažnjenu "Veliku Srbiju". Postoje i razlike: razlika je u tome što je sve te transkripte nebrojenih Šešeljevih konferencija za štampu, gostovanja u svim živim medijima, govora iz Skupštine – što republičke, što savezne – ograničavala činjenica da je prosečan konzument medijskih sadržaja sve njih mogao da izbegne tako što neće čitati "Veliku Srbiju". Danas nije moguće pobeći od sveprisutnog Vučića u svim medijima. POČECI: Dakle, Šešelj je nesporna zvezda "Velike Srbije", a Vučić prvi broj posvećen sebi (to je nešto što je "Velika Srbija" radila kada su radikali hteli da promovišu svoje kandidate za neke naredne izbore) dobija u septembru 1997. godine. Tu nalazimo dosta zanimljivih detalja i to u Vučićevom intervjuu "Zemunskim novinama" koji radikalsko glasilo prenosi. U njemu Vučić priča o tome šta je radio u ratu i zašto je ušao u SRS: "Još kao student Pravnog fakulteta u Beogradu osetio sam klimu u kojoj podjednakom snagom deluju i opozicione i snage aktuelne vlasti. Tih godina nije bilo lako misliti drugačije, niti okupiti veći broj istomišljenika. Vladala je atmosfera linča prema svima koji nisu podržavali bilo jedne bilo druge, slična ovoj današnjoj, te sam neretko ulazio u žustre polemike i sa svojim profesorima. U tom zaista kriznom periodu za naš narod našao sam se u dilemi koja je morila mnoge, posebno mlađi svet, koju je razrešio moj četrdesetodnevni boravak kao dobrovoljca u Sarajevu. Po povratku sa ratišta, otišao sam na jednu tribinu Srpske radikalne stranke, jer mi se u to vreme najviše dopadalo ono što je zastupao i govorio dr Vojislav Šešelj. Smatrao sam da govori iz srca, a taj stil i način na koji je nastupao bio je i jedini na političkoj sceni Srbije koji je mogao da me privuče", priča Vučić. Nakon što je, po sopstvenim rečima, dobrovoljno otišao da ratuje, učlanio se u stranku koja se hvalila slanjem dobrovoljaca u ratove u Hrvatskoj i BiH, stranku kojoj mir nije cilj. Čitamo izjavu Maje Gojković iz juna 1996, nakon završetka ratova: "Mir nije naš najveći nacionalni interes. I to naši članovi i simpatizeri i glasači već veoma dobro znaju. Mir je najveći nacionalni interes onim političkim snagama u Srbiji, jednako u udruženoj opoziciji i Jugoslovenskoj udruženoj levici, koji na svojim stranačkim skupovima nemaju srpske zastave i znamenje, već drže, ističu različite zastave. Čekaju različite vojske (...)" No, nije nužno da vidimo šta priča Maja Gojković. Prvom prilikom kada je Vučić dobio veći prostor u "Velikoj Srbiji" (a to je u broju od juna 1995, kada su i Šešelj i Nikolić u zatvoru, a "Velika Srbija" piše o protestnom mitingu radikala), on objašnjava svoje želje i očekivanja: "Kada je pažnja učesnika mitinga počela da popušta, pošto je bilo naporno satima stajati na jakom suncu, u prvom trenutku nastupio je Aleksandar Vučić, Generalni sekretar Stranke. Njegove reči, izgovorene nadahnuto u jednom dahu, kao strele odapete u ‘zlikovce na grbači naroda’, podigle su tenziju, izvukavši iz mase usklike odobravanja i skandiranja protiv tiranije. Reči istekle iz srca ušle su u srca okupljenih a ‘Slobo odlazi’, ‘Slobo odlazi’ tutnjalo je kao grmljavina. Aleksandar Vučić je ‘oživeo’ miting koji je u tom trenutku dostigao vrhunac. Mi smo za mir. Najpre bismo ga stvorili. Oslobodili bi srpske zemlje, postavili srpsku vojsku na granice, pa da vidimo sme li Turčin ili ustaša da udari! Nikada niko ne bi smeo!’ ‘Dedinjski dahija treba da siđe sa trona vlasti. Slobo odlazi, vreme je! Slobo odlazi! Odlazi, jer ako sam ne odeš, oteraće te srpski radikali!’" Obaška što će tri godine radikali kasnije ući u vladu sa SPS-om i JUL-om, vidi se da je Vučićeva namera "da ratuje za mir". Godinu dana ranije, "Velika Srbija" objavila je fotografiju na kojoj budući predsednik i buduća guvernerka Narodne banke Srbije – tada "samo" narodni poslanici Aleksandar Vučić i Jorgovanka Tabaković – stoje ispred Palate pravde sa grupom ljudi u maskirnoj odeći, uz potpis "Grupa četnika, dobrovoljaca Srpske radikalne stranke i narodnih poslanika na platou ispred tzv.’Palate pravde’". Već sama ova slika govori o stanju države te 1994. godine. Iz istog broja od septembra 1997. saznajemo i Vučićevo viđenje kako mediji treba da funkcionišu – ovi principi će se neumoljivo odslikavati u oba puta kada je bio u prilici da dođe na vlast: 1998–2000. (kada je bio ministar za informisanje u drugoj vladi Mirka Marjanovića) i 2012–2019. (potpredsednik, pa predsednik vlade, pa predsednik države). Piše "Velika Srbija", dakle, kako je "malo poznato da je Aleksandar Vučić svojevremeno pokrenuo srpsko-englesku redakciju televizije na Palama", a aktuelni predsednik – tada generalni sekretar SRS – objašnjava: "U ratnim uslovima je nemoguće objektivno informisanje – normalno je da se čak otvoreno navija za svoje. To nema veze ni sa političkom strankom kojoj pripadate. Valjda je prirodno da svaki Srbin oseća nevolju svoga naroda i da se trudi da mu pomogne. Ako mislite da sam se zalagao za Hrvate ili muslimane – nisam i ne pada mi na pamet da se stidim toga." ISTRAGA STRANIH PLAĆENIKA I DOMAĆIH IZDAJNIKA: Miroljubivu politiku stranke i sopstvenih svetonazora objašnjava Šešelj u broju "Velike Srbije" iz novembra 1997. Naravno, kao u SNS sada, tako i u SRS tada nema disonantnih tonova: stranka i njeni funkcioneri misle, govore i rade kao i njen lider. Tada Šešelj objašnjava kako će radikali da reše problem Kosova. U broju naslovljenom "Srpski radikali i nacionalne manjine", u kome se, inače, ističe izuzetan položaj nacionalnih manjina u Srbiji, Šešelj izjavljuje: "Kad se ta vlast promeni, kad srpski radikali budu vladali Kosovom i Metohijom, videće se kako funkcioniše pravna država i kako se taj problem relativno lako i bezbolno rešava. Oni koji nemaju naše državljanstvo, a deluju sa separatističkih pozicija, moraće da napuste teritoriju naše države". Na pitanje novinara – koji, čini se, nema ništa protiv zamišljenog plana – "kako ćete to rešiti, kako ćete ih naterati da napuste našu državu", Šešelj odgovara: "Vrlo lako i jednostavno. Onog trenutka kada budu čuli da su radikali pobedili na izborima i preuzeli kompletnu vlast u Srbiji, 300.000 Albanaca će sami otići preko granice, ubeđen sam u to. Drugo, ako Nemačka može 300.000 Šiptara, koji nemaju nemačko državljanstvo, da protera sa svoje teritorije, zašto onda mi to isto ne bismo uradili sa 300.000 Albanaca koji nemaju naše državljanstvo, a ovde žive kao nelojalni stanovnici naše države i dovode u pitanje naš državni suverenitet i teritorijalni integritet." Cela 1998. protiče u ratnoj psihozi, a sukob na Kosovu počinje da eskalira. Nakon ulaska SRS u koalicionu vladu sa SPS-om i JUL-om u martu 1998, Šešelj pojašnjava šta će se desiti ako NATO napadne Srbiju: "Znači, oni mogu nama izazvati velike žrtve. Mogu izazvati razaranja, ali nam ne mogu oteti teritoriju. Ako mi ne možemo pohvatati američke mornare u Sredozemlju, ko će onda biti glavna žrtva eventualne agresije na Srbiju. Lokalni Albanci. Ne možemo pohvatati Amerikance, možemo Albance." U isto vreme Vučić brani "svoj" zakon, koji je, osim bombardovanja, ubistva 10 hiljada i proterivanja 800.000 Albanaca sa Kosova, masovnih grobnica i hladnjača sa leševima u Srbiji, državnih ubistava novinara i političkih protivnika te gubitka teritorije Kosova i Metohije, obeležio ovu vladu: zakon o informisanju. Tokom 1998. Vlada Srbije najpre donosi Uredbu, a potom i novi Zakon o informisanju, koji važi u uslovima kada preti ratna opasnost. Ovom Uredbom i Zakonom bukvalno su satrti mediji koji nisu bili po volji vlastima – "Dnevni telegraf", "Danas", "Naša borba", "Vreme"… Postavka je bila jednostavna – novine su bile odgovorne za istinitost izjava sagovornika. Ako bi ih neko tužio zbog prenetih reči, mediji su bili u obavezi da dokažu da je to istinito, u suprotnom bi plaćali ogromne novčane kazne po ekspresnim presudama prekršajnih sudova. Tokom celog perioda dok je ministar informisanja, Vučić zdušno brani ovaj zakon: naziva ove medije NATO slugama, stranim agenturama, optužuje ih da vode "psihološko-propagandni rat" protiv srpskog naroda i države… Na primer: "Kada ste govorili o nekim političkim reperkusijama i o tome šta sve neki naši protivnici u zemlji trenutno preduzimaju, postoje pojedini agenti stranih obaveštajnih službi koji se nalaze na čelu pojedinih medija, koji ništa drugo i ne rade, osim što izveštavaju lažno, predstavljajući ovu zemlju onakvom kakva ona nije i pokušavajući da nanesu što više zla svojoj zemlji." Ili: "Da li nekome odgovara da podiže politički fašizam? Odgovara mu. Medlin Olbrajt je izdala naređenje da pronađu razloge zbog čega će do kraja marta, najkasnije početka aprila, pokušati da izazovu novo krvoproliće na ulicama srpskih gradova, to je njihov cilj, to je suština njihovog delovanja." Ili: "Niko od tih koji rade za agresore, koji rade za okupatore, ne želi da predstavi narodu ono što jeste istina, da je za ubistvo Pavla Bulatovića ili Željka Ražnatovića kriv Haški tribunal." Ili: "Istovremeno, pojačava se pritisak i kampanja proameričkih medija u Republici Srbiji, onih koji postoje zahvaljujući donacijama iz tih zemalja, onih koji su napravljeni sa jednim jedinim ciljem, a to je rušenje Srbije, kao nezavisne i slobodne države i po cenu uništenja celokupnog srpskog naroda. Na te zadatke, poslednja je ukazala američki državni sekretar Medlin Olbrajt, koja je na sastanku u Banja Luci sa antisrpskim medijima, ne treba da vam govorim imena, to su nezavisni ‘Reporter’, ‘Vreme’, ‘Agencija BETA’, ‘Glas Srpski’ i verovatno još neki, iznela nove zadatke za svoje poslušnike i podanike u Saveznoj Republici Jugoslaviji, ali i u ostalim srpskim zemljama." Ili: "Uostalom, da ne bih zaboravio, Keti Marton, inače žena gospodina Holbruka, nešto nam je pripretila, pa kaže sledeću stvar, pišući valjda otvoreno pismo Komitetu za zaštitu novinara – ženi Ričarda Holbruka su se žalili svi ovi naši, zbog toga što im je, navodno, ugrožena medijska sloboda, i oni kažu, kaže Keti Marton u svom pismu sledeće: ‘Najsvežiji je primer Dejana Anastasijevića i Miloša Vasića, kojima je prećeno krivičnim gonjenjem, zbog njihovog izveštavanja o ratnim zločinima na Kosovu’... Dakle, ona kaže da su oni pisali o ratnim zločinima, koje su, naravno, počinili, prema njoj, Srbi na Kosovu i Metohiji. Ona to otvoreno kaže i ona je da se spasu oni, da se ne sprovode nikakve sankcije protiv onih koji su pisali o navodnim srpskim ratnim zločinima na Kosovu i Metohiji." Na ovaj način Vučić i Vlada Srbije efikasno uništavaju svaku mogućnost da se nekažnjeno govori o zločinima Vlade u kojoj je on ministar: govoriti da su srpska policija i vojska počinili zločine na Kosovu nije patriotski i nije u "državnom interesu" i vid je neprijateljske propagande, stoga, to će ili ostati neizgovoreno, ili će biti žestoko kažnjeno. Nakon završetka bombardovanja i gubitka teritorije Kosova i Metohije, radikali donose odluku da napuste vladu, ali im to zabranjuje predsednik Srbije Milan Milutinović. Ostaju u vladi sve do petog oktobra 2000, nakon čega se do izbora u decembru 2000. formira tromesečna prelazna vlada. KRAJ, PRVI PUT: U februaru 2000. Vučić nastavlja miroljubivu politiku i negovanje kulture govora: "Vidite da mnogi sa podsmehom kažu: gde su vam danas Karlovac, Ogulin, Karlobag i Virovitica? To nam ova nesrpska fukara, ovi mučenici i jadnici, što onima koji su ovu zemlju bombardovali skute i ruke ljube, oni hoće da kažu: gde ste vi danas radikali u tim srpskim mestima. Kao da Srbi nikad nisu držali ni Karlovac, kao da na samo nekoliko kilometara od Karlobaga i Virovitice nismo bili, kao da ni danas nema preko 20% Srba u Ogulinu. Kao da to nisu srpska mesta. Raduju se i seire tome što su ustaše okupirale srpsku zemlju i hoće i nas radikale da ubede da to nije srpsko, da smo mi govorili gluposti, da mi nismo znali šta je naše, a mi ni tada ni danas nismo hteli i nećemo ništa što je tuđe. Hoćemo samo ono što je naše, srpsko, a to su i Karlobag, i Ogulin, i Karlovac, i Virovitica, i sve te srpske zemlje. I to moraju da znaju. Neka se oni stide, neka se stide ti Srbi, samo rođenjem Srbi, koji sa podsmehom govore o tim srpskim mestima, o tim srpskim teritorijama. Govore danas, kažu: vi ste u vlasti, vi ste ta država, a izgubili smo suverenitet na Kosovu i Metohiji. Jesmo, izgubili smo suverenitet na Kosovu i Metohiji, udarila je najjača sila ovoga sveta, ali ne zaboravite da je jedina politička snaga u svim srpskim zemljama koja je bila protiv okupacije srpske teritorije Kosova i Metohije, koja je bila protiv plana Ahtisari-Černomirdin, koja je bila za borbu za očuvanje Kosova i Metohije i suvereniteta Kosova i Metohije bila Srpska radikalna stranka i nijedna više. Mi ćemo Kosovo i Metohiju, kao i Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku, bar onaj deo koji je izgubljen u poslednjoj hrvatsko-muslimanskoj ofanzivi, vratiti. Da li ćemo je vratiti sutra, za nekoliko godina ili za neku deceniju, to je drugo pitanje, ali naša odlučnost, naša borba, naša želja da vratimo ono što je naše, da se naš narod vrati na svoja ognjišta, da vratimo naše teritorije je najvažnija i toj želji se ne može niko suprotstaviti zato što je to legitimna želja, to je naša zemlja i niko nam ne može oduzeti pravo na to." Sa jedne strane, bilo je odmah jasno ko je bio najviše odgovoran za ogromne tragedije građana koji su nekada živeli u SFRJ, koje su trajale punu deceniju. Ono što ne može biti jasno jeste neverovatna lakoća "šaltovanja" svih tih koji su te tragedije izazvali u sistem posle 5. oktobra 2000. godine. Maltene svi ti – i ljudi i političke partije – koji su vodili ratove i na njih huškali nastavili su svoje političko postojanje i svoje političke karijere, kao da se nikada ništa sporno nije dogodilo. U tome treba tražiti uzroke sadašnjeg stanja u kojem se nalazi država Srbija. Ministar heroj U junu 2000. u "Velikoj Srbiji" izlazi tekst koji bi bez problema oberučke prihvatili mnogi današnji mediji: "Republički ministar za informacije Aleksandar Vučić po američkim aršinima je među najvećim srpskim krivcima, jer je, zahvaljujući ministarstvu u kome je njegova reč najstarija, istina o srpskim patnjama, ali i o srpskom patriotizmu, probila sve svetske medijske blokade. Zahvaljujući Aleksandru Vučiću i ministarstvu za informacije, prvi put u poslednjih pedeset godina, Srbi su dobili medijski rat. Zato Vučića Zapad ne voli, ali stranački istomišljenici, uopšte srpski narod poštuje Aleksandra Vučića, najmlađeg ministra Vlade narodnog jedinstva." Generacija U broju posvećenom Vučiću iz 1997. "Velika Srbija" ponavlja transkript emisije u kojoj duel imaju Goran Vesić iz Demokratske stranke i Aleksandar Vučić. Divan detalj o mogućem objašnjenju stvaranja nedodirljive kaste političara i posledičnog zarobljavanja države u decenijama koje su usledile: Voditelj: Jeste li oženjeni? Vesić: Nisam oženjen. Voditelj: Gospodine Vučiću, isto pitanje. Vučić: Nisam oženjen, hvala bogu. A što se tiče ovog drugog pitanja, bavim se politikom profesionalno, to je najnormalnije. Jedva čekam, kao i ostali građani Srbije, da sada na predstojećim izborima pobede SRS i Vojislav Šešelj. Voditelj: A znate li zašto niste oženjeni? Žene pored vas dvojice ne mogu da dođu do reči. Vučić: Bar se zna ko je gazda! Voditelj: Kažite mi na kraju ove emisije, šta mislite iskreno o gospodinu Vesiću? Vučić: Mi imamo žestoke političke duele, i to je sasvim prirodno i normalno. Ali, ono što Vi niste rekli, gospodin Vesić i ja se poznajemo. Voditelj: Iz školske klupe Pravnog fakulteta. Vesić: Sedam godina. Vučić: Zajedno smo krenuli na fakultet. Ali, bez obzira na sve naše političke razlike, one neće promeniti naš lični odnos. Voditelj: Je li istina da Vas je gospodin Vesić nagovorio na politiku? Vučić: Ne, on me je nagovarao da uđem u Demokratsku stranku, to je bilo 1991. godine. Ali, imali smo i tada politička razmimoilaženja. Međutim, ostali smo prijatelji, bez obzira na sve. Vesić: Znate šta, gospodin Vučić i ja smo juče sedeli na kafi, i to ćemo činiti verovatno i sutra. Mi se raspravljamo ovako žestoko zato što zastupamo različite političke opcije, ali, kao što je gospodin Vučić rekao, mi smo prijatelji i to ćemo ostati. Radmilo MARKOVIĆ

Dakle, kao što su neki danas primetili, oni koji su koristili teme "Pouke.org Gradient" i "Pouke.org Midnight" u jednom trenutku više nisu mogli da koriste sajt. Šta se desilo? Da vam objasnim. Neki forumaši su se žalili da kada kliknu na "Ignore" nekog forumaša, oni i dalje vide sadržaj od forumaša kojeg su ignorisali (iako nakon ingorisanja više ništa ne bi trebalo da vide od blokiranog forumaša, kao što je slučaj na facebook, twitter, itd.). I ja sam odlučio da probam to nekako da popravim. Vi koji se bar malo razumete u programiranje znate da se svaki sajt sastoji od računarskog koda koji je pisan u nekom jeziku. "Pouke.org" radi na "Invision Community" platformi (btw, veoma kompleksan kod) i sajt radi na PHP / MySQL serverskim jezicima. Da stvar bude smešnija, ja čak nisam ni dirao PHP kod, niti HTML. Već CSS. A kako sam uspeo da zabrljam CSS kod i da sve funkcionalnosti na sajtu postanu nedostupne? Problem je ležao u pogrešnom targetovanju CSS klasa u DOM pregledaču. Kada se neki korisnik na "Pouke.org" ignoriše, browser upiše HTML klasu u DOM pregledaču pod imenom "ipsHide". I šta sam ja tu uradio? Pa evo ovako nešto, ovaj kod sam upisao u CSS datoteku sajta: .ipsHide { display: none !important; } I šta sam ja ovime uradio? Rekao sam računaru da ukloni sve sa sajta što nosi klasu "ipsHide" i desilo se šta se desilo, sve na sajtu se zeznulo. Ja sam mislio da se ta klasa aktivira samo na ignorisane članove, međutim ta klasa je bila upisana i u ostale delove foruma, kao što su slanje privatnih poruka, notifikacije, odgovaranje na teme, taster "pošalji" i taj kod se izvršio na celom forumu umesto da se izvršio samo na ignorisane članove. A šta sam trebao uraditi? Pa trebao sam pametnije targetovati CSS klasu, na ovaj način: .cPost.ipsBox.ipsComment.ipsComment_parent.ipsClearfix.ipsClear.ipsColumns.ipsColumns_noSpacing.ipsColumns_collapsePhone.ipsHide { display: none !important; } E ovako bi već radilo kako treba, jer bi se onda kod izvršio i sadržaj bi se sakrio samo ukoliko se sve ove klase nalaze u DOM pregledaču. Ako samo jedna od ovih klasa fali, kod se neće izvršiti jer ne ispunjava uslov. Ovo će najbolje razumeti oni koji znaju programiranje, dok oni koji nikada nisu radili programiranje, ovo će im biti totalno nejasno, ali neka znaju samo da zbog moje greške sajt se na par minuta "raspao". Naravno, ovo nije efikasan način (ovo se radi preko JavaScript-a ili PHP-a, a ne preko CSS-a), no ja sam mislio da ću moći i samo sa CSS kodom da popravim tu opciju za ignorisanje članova. Eto, ko radi taj i greši.

https://www.warhistoryonline.com/world-war-ii/wernher-von-braun-engineer-nazis-u-s-forces.html

- Razočaran sam kaznom od samo tri godine i dva meseca, na koju je osuđen muž moje sestre, koji je pet godina seksualno zlostavljao moju ćerku, i to dok je bila dete! Nije trebalo da dobije manje od 12 godina - plačnim glasom kaže za "Blic" J. S. iz Kusatka. Foto: Facebook / FacebookOsuđen na 38 meseci: Zlatko Bat (61) U Višem sudu u Smederevu su, kako su se pravdali, ceo dan bili sastanci u vezi s godišnjim izveštajima i niko nije hteo da prokomentariše skandaloznu presudu sudije Gorana Mladenovića, koji je Zlatka Bata (61) za obljubu deteta osudio na samo 38 meseci. - Predmet više nije u Višem sudu, već u Apelacionom jer se tužilaštvo žalilo na odluku o ukidanju pritvora - kratko je rekla za "Blic" Slađana Bojković, predsednica Višeg suda. Posle prvostepene presude smederevskog Višeg suda, kojom je Bat osuđen samo dva meseca više od minimalne kazne, porodica sada 17-godišnjakinje S. S., koju je teča počeo da seksualno zlostavlja kada je imala samo šest godina, u šoku je. - Plakao sam kada sam čitao presudu. Kakve grozote je radio mom detetu! To normalan čovek ne može ni da zamisli. I to rođak, neko ko vam dolazi u kuću, ko je oženjen mojom sestrom od strica - kaže J. S. Prema njegovim rečima, Bat je počeo da seksualno zlostavlja njegovu ćerku pre 11 godina. Devojčici je pretio i ona iz straha nikome nije pričala kroz kakvu seksualnu torturu prolazi kada ode u tetkinu kuću. Tek je prošle godine uspela da progovori o zlostavljanju, kada je bila u srednjoj školi. Ispričala je razrednom starešini kroz šta je sve prolazila pet godina. Razredna je obavestila Centar za socijalni rad, a oni policiju i sve je razotkriveno. Foto: LJ.Milošević / RAS SrbijaU Kusatku godinama trajalo seksualno zlostavljanje devojčice - Danima je davala izjave policiji, a ja nisam znao za to. Samo je jedne večeri rekla da mora nešto da mi kaže. I počela je da priča šta joj je sve radio teča. Nisam znao za sebe. Zlostavljao je 2005, 2006. i sasvim normalno se ponašao prema nama da niko nije mogao da nasluti šta radi mojoj ćerki kada ode kod njega u kuću. Pitao me je da njegovom sinu, na svadbi, budem starojko. A on je seksualno zlostavljao moje dete! Njegova žena, moja sestra od rođenog strica, do svoje 20. godine živela je u mom domu. A moje dete kada je odlazilo kod nje u kuću seksualno je zlostavljano... - neutešan je J. S. On se samo nada da će žalba tužilaštva uroditi plodom, a najvažnije mu je da njegova ćerka ima normalan život, koliko je to moguće posle svega što je preživela kao dete. - Samohrani sam otac. Odnegovao sam nju i sina, odškolovao. Trudio se da ih zaštitim. Ali nisam uspeo da je sačuvam od zlotvora, i to rođenog - kaže J. S. Sudovi prave kompromise - Činjenica je da sudovi često prave kompromis kada nema dovoljno materijalnih dokaza. Sudija zna da je optuženi kriv, nema dokaza da to potkrepe, pa pribegavaju kaznama blizu minimuma. Videćemo šta će reći Apelacioni sud, on gleda samo papire - kaže za "Blic" bivši tužilac, a sada advokat Aleksandar Milosavljević. Pušten iz pritvora Zlatko Bat je rodom iz okoline Belog Manastira. Ima srpsko i hrvatsko državljanstvo, a godinama je živeo u Švajcarskoj, čiji je penzioner. Zbog obljube maloletne S. S. sedam meseci bio je u pritvoru i pušten je pretposlednjeg dana 2016. - Kada sam uzeo presudu, u centru sela, ispred kafane video sam njegova kola. On sedi u kafani, a njegov advokat će se žaliti na presudu. Strašno... - konstatuje J. S. http://www.blic.rs/vesti/hronika/plakao-sam-zbog-grozota-koje-je-radio-mom-detetu-pedofil-se-izivljavao-nad-rodakom-5/ysjq1lt