Претражи Живе Речи Утехе

Osećate se preplašeno. Kao da svakog trenutka možete izgubiti razum. Kada pogledate oko sebe, vidite stvarnost koja je drugačija. Kao da to nije ono isto mesto i oni isti ljudi. A znate da jeste. Na samu pomisao, vašim telom, gotovo nalik bolu prolazi preplavljujuća panika da ludite. Da se nešto menja, ili da se vi menjate. Srce kreće da lupa, dlanovi se preznojavaju, ekstremiteti oduzimaju, i kreće osećaj koji bi se u najmanju ruku mogao opisati sledećim rečima “bezimena strava”. Kao da vas preplavljuje energija nad kojom nemate kontrolu i koja vas obuzima, i svaki trenutak osećate da je to taj trenutak kada vas mozak izdaje. I kada prodje uragan panike, ono što ostaje je izmenjena percepcija i strah da ce se taj “užas” ponoviti. Najčešće zbog svog straha, odnosno razmišljanja o tome da se panični napad nikako ne sme ponoviti, ljudi se vrlo brzo ponovo uvode u njega. I ulaze u jedan circulus vitiosus u kome se smenjuju strahovi od panike i sama panika. Ovo su sledeće misli koje nas uvode u paniku: Šta mi se to dešava!? Nešto nije u redu! Onesvestiću se! Poludeću! Gubim razum! Dobiću infarkt/šlogiraću se! Umreću! Gubim kontrolu! Međutim, nisu same misli ono što nas uvodi u napad panike već uverenja (zahtevi) da ove misli ne smemo imati: Ne smem dobiti napad panike!(Ne smem paničiti! Moram se smiriti!) Ne smem izgubiti kontrolu! (Moram se kontrolisati!) Ne mogu ovo da podnesem! Ne mogu više da izdržim! Ovo je užasno! Onog trenutka kada osoba krene da zahteva da se napadi ne događaju, ona ih upravo – pojačava!