Претражи Живе Речи Утехе

Kako bi vi to objasnili jednom protestantu? I koji bi bio najvažniji razlog? Zanimaju me vaši odgovori...

Iako se vlasnici trude oko dresure i obuke, događa se da neki ljubimac ima prejaki karakter sa kojim čovek ne može da se izbori i tada mogu da budu opasni po okolinu Autor: Dragoljub Stevanović (Фото Пиксабеј) Da li postoje opasni i bezopasni psi pitanje je na koje nije uvek lako odgovoriti. Možda bi, kažu kinolozi, bilo bolje reći zahtevni i manje zahtevni. Jer, ako se i negde pogreši kod vaspitanja čivave, pudlice ili džek rasel terijera, čak i kada vas takav pas ugrize, posledice neće biti velike. Malo lajanja ili neprijatnog glockanja, ali slučaj neće dobiti drastične razmere. Međutim, kada je reč o takozvanim opasnim rasama, situacija nije naivna. Ako je vlasnik neodgovoran, pas ne nosi korpu, nije socijalizovan, a uz to nosi i epitet borbenog, može biti i smrtnih ishoda, kao nedavno u Pančevu, kada je staford terijer usmrtio majku vlasnika i teško povredio njenu rođaku. Maltretirani najopasniji To je ponovo pokrenulo brojna pitanje ko je kriv – vlasnik ili „loša genetika”, da li postoji „agresivna crta” kod pasa. Miloš Jević iz Kinološkog društva „Polet” objašnjava da ne možemo okriviti samo jednu rasu i svrstati je u opasne pse. Ima, kaže, divnih staforda koji su apsolutno socijalizovani i ne predstavljaju ama baš nikakvu opasnost. – Problem može da nastane kada su vlasnici pasa nemarni, a posledica su zapušteni psi koji, bez kontakta sa ljudima i psima, često maltretirani, uglavnom provode vreme na lancu i u kavezu. Takvi psi imaju mnogo veće preduslove da budu opasni po okolinu – kaže Jević. Zakon, inače, definiše šta je opasan pas i njihovi vlasnici moraju proći posebnu obuku i test socijalizacije. To prolaze i svi drugi psi koji su naneli teške telesne povrede ljudima ili psima. – Ponekad se događa da se vlasnici trude oko svojih ljubimaca, ali prosto neki pas ima prejaki karakter sa kojim ne mogu da se izbore i on postaje gazda u kući! Tada se uglavnom javljaju problemi: pas se suprotstavlja vlasniku, to je u početku režanje, a može doći i do ujeda – ističe naš sagovornik. Genetika, takođe, igra veliku ulogu. Pre nego što nabave četvoronožnog prijatelja, budući vlasnici bi trebalo da saznaju odakle on dolazi, ko su mu roditelji, treba naći odgovornog i proverenog odgajivača. – Tako će dobiti važne informacije o naslednim bolestima i karakteru psa. Takođe bi trebalo izabrati i rasu koja odgovara karakteru vlasnika – kaže naš sagovornik, koji ima dosta iskustva u obučavanju i dresuri pasa.

Mnogi potuljeni, neuspešni i ogorčeni ljudi potiču iz porodica u kojima je „lepo vaspitanje“ bilo mera dobre adaptacije. Psihološki bismo ih nazvali inhibiranima, nespontanim odraslim ljudima. Oni već od svoje rane ili srednje mladosti počinju da pokazuju tendenciju ka krutom pridržavanju pravila i jake moralne norme. Međutim, manifestuju i jaku samokritičnost i samoprezir, te ujedno s tim i oštro osuđivanje drugih ljudi. Prepoznajemo ih po opštem odsustvu spontanosti, životne radosti i sreće. Umesto zadovoljstava, oni su razvili pesimističan i ozlojeđen stav prema svetu. Budno prate i svoje i tuđe greške i mahom su fokusirani na sve što može poći naopako. Veoma zaziru od autoriteta, što ukazuje zapravo na njihov strah od nadređenih. Istovremeno, često omalovažaju ljude koje procenjuju kao manje uspešne od sebe. Takvi ljudi su teški i sebi i drugima. Predstavljaju se kao racionalne osobe, ne uviđajući sospstveni pesimizam. Kako sude sebi, tako logično sude i drugima – pa oštro kritikuju spontane ljude, hedoniste, avanturiste i, generalno, pojedince koji na aktivan način sebi pričinjavaju zadovoljstva. Uglavnom ih vide kao šarlatane, kao nemoralne, a često misle i da lažu da su srećni – da se samo pretvaraju da uživaju da bi se time hvalili. To ukazuje do koje su im mere spontanost i životna radost nerazumljive pojave. Najčešće ne uspevaju da se ostvare u poslovnom smislu. Prevelik strah od autoriteta, ograničena sloboda i kreativnost, dovode do znatno umanjene inicijative. S jedne strane, ne preduzimaju potrebne korake koji bi ih doveli do uspeha jer se plaše neuspeha – ne veruju da je moguće da budu uspešni jer im pesimističan stav i potisnute emocije ne dozvoljavaju da se pokrenu. S druge strane, veruju da su gotovo svi uspešni ljudi „laktaši“, da su na nemoralan način došli do novca, da su materijalisti, što treba oštro osuditi. Na nesvesnom nivou, povezuju osećaj krivice sa isticanjem, bogatstvom i uspehom, te možemo reći da se jednako plaše i uspeha. Imaju doživljaj da se čovek mora mučiti kako bi dostigao ideale i na taj način izbegao kritiku. Ovakav doživljaj sveta rezultuje stalnom užurbanošću i tenzijom oko postignuća i preteranom samokritičnošću i kritičnošću prema drugima. Međutim, njihova postignuća su često ispodprosečna u odnosu na njihove intelektualne mogućnosti, jer ih stalna tenzija, strahovi, i potisnuta krivica sputavaju u realizovanju ideja i projekata.