Претражи Живе Речи Утехе

Pomaže Bog, da li neko može da mi kaže ako zna nekog iskusnog i dobrog sveštenika u Nišu. Po mogućstvu u gradu jer nemam mogućnost da odem do manastira koji su van grada. U suštini kog sveštenika biste mogli da mi preporučite?

Braćo i sestre, Ima li ko informacija o ovim monasima: MONAH AMVROSIJE I VUČICA ALFA SU RAZDVOJENI PRE 10 GODINA: Sada su se opet videli, ali se 1 stvar skroz PROMENILA WWW.ESPRESO.CO.RS Tadašnji Vladika Žički Hrizostom odlučio je da zbog bezbednosti vernika, koji obilaze manastir Kovilje, pitomu vučicu ukloni iz manastira. Tako je i bilo Отац Герасим: Да зрачимо а не да мрачимо • Радио ~ Светигора ~ SVETIGORA.COM Игуман манастира Ђурђеви Ступови у Расу, јеромонах Герасим, говори за Радио Светигору о животу манастира, о духовној обнови оних који се у њега уграђују и

Nisam pravoslavne vere, ali verujem u Boga. Ne pripadam ni jednoj religiji, molim se Bogu i treudim se da nikome ne cinim zlo. Pre tri nedelje mi je umro brat. Dobio je mozdani udar i poceo je sasvim polako da se oporavlja, ali onda su nam jednog jutra javili da je umro. Od onda ne mogu da nadjem ni svoj mir, ni utehu. Ne razumem zasto mu Bog nije pomogao da ostane ziv. Niko od nas u familiji nije ni 0110_hahaha ni zla osoba, trudimo se da zivimo svoj zivot kako znamo i umemo moleci se Boigu i ziveci posteno. Brat mi je bio mladji 6 godina od mene i ja se pitam zasto sam ja jos uvek ziva, kada sam i ja imala mozdani uda pre par godina, samo je bio mnogo laksi i danas nemam nikakvih posledica, a on je, jadan, morao da umre. Zasto je to moralo da se dogodi i da se cela familija baci u ocaj. Moj tata ima od tada problem sa Bogom, jer je ceo zivot govorio kako je jedino sto moli Boga da ni jedno njegovo dete ne umre pre njega, a sada se bas to desilo. Recite mi, ima li utehe za mene ili moram svaki dan da dozivljavam cepanje srca iznova, samo sto otvorim oci?

Čuveni srpski hirurg, lekar Kliničkog centra u Nišu dr Miodrag Lazić, preminuo je danas od posledica korona virusa. Osećajući da će izgubti bitku, on je, kako navodi njegova prijateljica, ostavio oproštajnu poruku i zamolio je da prenese njegove poslednje reči. Poruku koju je ona objavila na društvenim mrežama prenosimo u celosti: "Danas nas je napustio prim. dr Miodrag Lazić, hirurg, veliki čovek, moj veliki prijatelj, učitelj, drugi otac. Zamolio me je da prenesem njegove poslednje reči: - Otišao sam časno i pošteno. Kao direktor UC dva meseca pred penziju, stajao sam ispred svojih ljudi, dragih doktora i sestara. Stajao sam na prvoj liniji, nisam se krio, naprotiv bio sam ispred svih znajući da sa svim svojim bolestima i godinama imam veliki rizik, ali čast i ponos mi nije dozvoljavao da se sklonim. Takav sam bio na Krajiškom ratištu godinu dana, na Sarajevskom ratištu 4 godine, za vreme nato bombardovanja. Neću da odem tiho, hoću da odem onako kakav sam bio čitav život, a to znaju moji prijatelji, kolege, porodica. Svi su mi govorili da se sklonim, ali ja to sebi nikad ne bih oprostio. Moji voljeni Krajišnici, prijatelji iz Republike Srpske za koje sam živa legenda zauvek iskreno će plakati svi jer su uvek verovali da sam neuništiv. Koliko sam ovih dana dobio poruka podrške. Volim vas zauvek. Moji unuci i unuka Mila ostaju bez dede, ćerke i sin da ne tuguju nego samo napred. Budite ponosni na mene. Drage moje kolege, Marija, Boki, Brale, Kando, Suncica i Macan, drage moje seste koje ste mi uvek verovale, zbogom. Voljenoj Ani, ratnom drugu i ženi poruka: budi hrabra i čvrsta zbog dece i unuka, a gore na onoj strani, jednoga dana bićemo ponovo zajedno. U Nišu mojim prijateljima poseban pozdrav. Poslednja mi je želja da me ispratite pesmom "Marš na Drinu". Doktor Laza, hirurg napaćenog srpskog naroda." БЛИЦ

TVRTKO JAKOVINA: Stepinac je bio klasičan vojnik Pia XII što današnji hrvatski biskupi nisu papi Franji ShareTweetGoogle++ Odnosi Vatikana s Jugoslavijom, posebno stav Svete Stolice prema područjima koja su nekad bila talijanska, nakon 1945. ušla u Jugoslaviju, a danas pripadaju Hrvatskoj, silno je interesantan i u sada dostupnim dokumentima sigurno nešto ima o toj temi. Ne vjerujem da će to u Hrvatskoj biti ugodna priča za one koji bi pod svaku cijenu rehabilitirali Pacellija Od prije dva tjedna, istraživači zainteresirani za pontifikat pape Pija XII imaju u vatikanskom Apostolskom arhivu pristup dokumentima vezanim za to razdoblje između 1939. i 1958. Papa Franjo prošle godine je, u skladu sa svojim stavom još iz vremena kada je bio nadbiskup Buenos Airesa, donio odluku o otvaranju arhiva o njegovom prethodniku, kojem se zamjera što nije reagirao na holokaust i općenito izostanak osude njemačkog nacističkog režima. Ta je pasivnost Eugeniju Pacelliju priskrbila čak i naziv Hitlerov papa. Stoga nije iznenađenje da su povjesničari, koji su se od listopada mogli prijavljivati, popunili već sve termine u arhivu do srpnja ove godine. Ti su dokumenti, zbog toga što se pontifikat Pije XII preklapao i s četverogodišnjim trajanjem NDH, zanimljivi i Hrvatima. Povjesničar Tvrtko Jakovina procjenjuje da se među njima neće pronaći ništa prekretničkog karaktera, ali svejedno važnom smatra odluku pape Franje. Prevelika šutnja – On je tu dokumentaciju učinio dostupnom i prije nego što je prošlo 70 godina od Pacellijeve smrti, imajući pretpostavljam na umu veliki interes javnosti, i taj je njegov potez važan za komunikaciju Vatikana sa svijetom, židovsku zajednicu i za znanstvenike. To je nesumnjivo dobra stvar, a još bi bolje bilo kad bi ovaj papu slijedile i pojedine katoličke crkve kojima je on nadređen, kako bi i one napravile nešto slično. Arhiv Katoličke crkve u Zagrebu sigurno spada među najzatvorenije. Mi vjerojatno, na temelju drugih arhiva ili izjava svjedoka, znamo puno toga što se nalazi u dokumentaciji koja je od 2. ožujka otvorena istraživačima, ali bit će zanimljivo saznati određene nijanse, što su papa Pio XII i njegovi suradnici zaista mislili u nekim konkretnim situacijama. Makar, revolucionarnih, spektakularnih otkrića neće biti. Vrlo je malo moguće da će ovi dokumenti otkriti da je rijeka tekla jednim sasvim drugim koritom nego što se to godinama vjerovalo. Za pretpostaviti je da se papa Franjo ne bi odlučio na ovakvu što kad bi iz toga moglo proizaći nešto uistinu štetno za Vatikan i uzdrmati samu Katoličku crkvu. – U tom se kontekstu onda može posumnjati da je netko u ovih šezdesetak godina nakon Pacellijeve smrti najdelikatnije dokumente već izlučio iz tog arhiva. Ne bi to bilo čudno, događa se to i u mnogim civilnim arhivima. Naravno, možda u ovom slučaju nije dirano ništa. Instituciji koja se poziva na Božju riječ valjda bi istina trebala biti najsvetija. Zašto je papa Pio XII toliko kontroverzan? – Zato što je bio papa u vrijeme Drugog svjetskog rata, kada je stradalo 60 milijuna ljudi, a on je do završetka svog pontifikata tvrdokorno provodio politike koje su bile norma u Vatikanu. Zadržao je srednjovjekovne obrasce ponašanja, titule, način oblačenja, protokole. Nadalje, njegova istočna politika faktično nije postojala, papa Pio XII i Crkva prepoznavali su isključivo katolike, dijaloga s pravoslavnima, kojeg je danas dio i proces kanonizacije kardinala Stepinca, nije bilo. Promijenilo se to tek s njegovim odlaskom, s Drugim vatikanskim koncilom. Papa takvog svjetonazora, koji je toliko zazirao od svega što se događalo u Sovjetskom savezu i marksizma generalno, ostao je više u strahu od Istoka, od komunizma, nego od Hitlerove Njemačke. I to je bio razlog njegove šutnje. Nisu bitni pojedinačni slučajevi spašavanja Židova, kakvih je bilo i kod Stepinca, nego je li crkvena institucija, poput civilnih vlasti nekih država, grmjela protiv svega što se zbivalo ili je čekala. Ta je šutnja bila prevelika. Nije li Pija XII ipak možda preteško nazivati Hitlerovim papom? – Možda jest, mogao bi se za njega naći neki blaži termin, premda je dio američkih povjesničara vrlo oštar prema Pacelliju. Ali, ponavljam, ne treba se koncentrirati samo na papu nego na čitavu instituciju u vrijeme kada je prosječno 20 tisuća ljudi dnevno stradalo. Moje je mišljenje da je ta institucija naprosto morala biti glasnija. Naročito zato što je bilo klerika koji su se ponašali posve suprotno poslanju za koje se tvrdi da oni inače imaju. Nadam se da ćemo iz otvorenog arhiva saznati nešto baš o ovim stvarima, je li u Vatikan netko dojavljivao o postupcima klerika o kojima govorim i kakve su bile papine reakcije na to. Recimo, Sveta Stolica nije odmah prekinula odnose s Kraljevinom Jugoslavijom i možemo pretpostaviti da je nuncij akreditiran kod njezine vlade u Londonu imao informacije o događajima na području NDH. Odjeci počinjenih zločina sigurno su došli do Svete Stolice i mogli su progovoriti. Čak i kad bi ih do ugrozilo, radili bi u skladu s dobrom koje bi Crkva trebala činiti. Što bi se to u ovom arhivu moglo pronaći, a ticalo bi se izravno Hrvatske? – Sarajevski Židov Haris Avdić Pejčić, koji je pobjegao od tamo za posljednjeg rata, studirao je kod mene, a u svom magistarskom radu analizirao je ponašanje Vatikana prema NDH, koju nisu priznali. Jedan od otvorenih izvora bile su mu vatikanske novine L’Osservatore Romano i u njima je od 1941. do 1945. broj vijesti o NDH i Nedićevoj Srbiji bio potpuno jednak. Izvještavali su o, primjerice, žetvi u Nedićevoj Srbiji, prenosili poruke jugoslavenskog kralja 1942. iz Kaira. Odnosi Vatikana s Jugoslavijom, posebno stav Svete Stolice prema područjima koja su nekad bila talijanska, nakon 1945. ušla u Jugoslaviju, a danas pripadaju Hrvatskoj, silno je interesantan i u sada dostupnim dokumentima sigurno nešto ima o toj temi. Ne vjerujem da će to u Hrvatskoj biti ugodna priča za one koji bi pod svaku cijenu rehabilitirali Pacellija. Kad je riječ o Stepincu, on je po mnogo čemu bio klasičan vojnik pape Pacellija, što današnji hrvatski svećenici nisu papa Franji. Stepinac se ponašao u dlaku isto kao papa Pio XII. Pio XII primio je Antu Pavelića, iako Vatikan nije priznao NDH. – Primio ga je u privatnu posjetu i Pavelić je pokopan s krunicom koju mu je papa tada darovao. Svakako bi zanimljivo bilo znati o čemu s njih dvojica razgovarali. Pavelić nikad nije službeno posjetio Vatikan, makar je to nastojao. Logična mi je ta Pacellijeva opreznost. Kanonizacija Stepinca tretira se u Hrvatskoj kao jako važna stvar, bi li dokumenti o pontifikatu Pije XII mogli ubrzati ili još više usporiti, čak prekinuti zaj proces? – Moći ćemo, nadam se, vidjete što je Stepinac javljao u Vatikan i od koga je drugog papa još dobivao informacije o stanju u NDH. S tim u vezi, zanimljiva je uloga biskupa u Beogradu za vrijeme Drugog svjetskog rata, on je sigurno imao saznanja o događanjima u NDH, ona za Vatikan nisu mogla biti tajna. Ali, nešto dramatično novo o ulozi Stepincu u NDH nećemo doznati, mi o tome praktično sve znamo. Znamo u kakvim je odnosima on bio sa šefom te države i kako se ponašao ukupan katolički kler u NDH. Sam proces kanonizacije dio je istočne politike Vatikana, papa Franje, i nije hrvatska priča. Stepinac kao svetac nije pitanje odnosa Vatikana i Zagreba ili Katoličke crkve u Hrvatskoj nego odnosa Vatikana i ostatka kršćanskog svijeta, koji bi trebao imati sveca kojeg će kao svetog prihvaćati svi kršćani, kojeg će svi moći jednako cijeniti kao mučenika i svetu osobu. A ne samo jedan minijaturan segment Katoličke crkve. Stepinčeva kanonozacija nije povezana s povijesnim istraživanjima. No, ne slažem se s povjesničarima koji govore da je proces istraživanja Stepinčevog života, njegovih čuda, okončan, teško to može biti tako ako tek sada dobivamo na raspolaganje milijune stranice novih materijala o papi koji je bio kardinalov istovremenik. Ne vjerujem u Stepinčeva čuda koja je on navodno činio i ne fokusiram se na njegovu kanonizaciju, ali povjesničari će o njemu imati što za reći i za toliko godina koliko je do sada proteklo od njegove smrti. U pitanju je drukčiji tip procesa. Problem je hrvatske desnice da ne mogu pronaći nekomuniste koji su se borili protiv NDH, jer Stepinac to sigurno nije. Što se kanonizacije tiče, zadaća hrvatske Crkve, pa i hrvatske politike koja se u to petlja, bila bi objasniti u kojem se kontekstu ona odvija, što je istočna politika Vatikana, sama logika kršćanstva. O dijalogu s pravoslavnim i židovskim svijetom trebalo bi se razgovarati u Hrvatskoj, ali to nije lako ako vam je pogled sužen na ono što se vidi sa Sljemena. Izvor: Novi list, Foto: YouTube

HRVATSKI ISTORIČAR UZNEMIRIO SRBIJU: ZNA LI VUČIĆ ZAŠTO CAR LAZAR I OBILIĆ NISU MURATU PONUDILI PODELU KOSOVA? | srpskidnevnik.com SRPSKIDNEVNIK.COM Jedan od prvih i najljepših opisa Kosovskog zavjeta donosi Dubrovčanin Ludovik Crijević Tuberon, povjesničar iz 15. stoljeća.

"Alisa u zemlji čuda" Luisa Kerola imala je neverovatan uticaj na kinematografiju, književnost pa čak i psihologiju: na njoj su se temeljili filmovi i baleti, pisani su nastavci i rimejkovi. Postoji čak i psihološki poremećaj nazvan po glavnom liku - sindrom Alise u zemlji čudesa (AWS). Foto: IMDb Ova naoko nevina dečija priča bila je predmet burnih rasprava učenjaka 20. veka pa je čak i Frojd govorio o njoj. Poenta rasprave bila je jednostavna: da li je priča napisana za decu ili odrasle? Nakon proučavanja knjige "Dekodirana Alisa u zemlji čuda", Brightside je izdvojio sedam skrivenih stvari iz priče koje nisu namenjene deci. Alisino smanjivanje i rast je zapravo prikaz puberteta, svemira ili halucinacija Kad bi Alisa pojela kolač ili popila određeni napitak, smanjila bi se ili narasla, a bojala se da će potpuno nestati. Iako u tekstu nisu postojali stvarni razlozi za promene na njenom telu, naučnici imaju tri verzije onoga što bi moglo biti skriveno značenje: Alisino telo se menja na sličan način kao što se to događa kod tinejdžera tokom puberteta. Mnogi misle da je Kerol pokazao pubertetski karakter. Ipak, i ta ideja može biti pogrešna, jer Alisa ima samo sedam godina. Astronomi povezuju lik sa svemirom koji se širi. Prema jednoj od teorija, količina materije u svemiru se stalno smanjuje, što će konačnoi dovesti do njegovog nestanka. To je, prema njima, razlog zašto se Alisa brinula da će se toliko smanjiti da će nestati. Drugi ljudi vide naznake halucinogenih sastojaka zbog kojih su ljudi potpuno dezorijentirani, baš kao i Alisa. Foto: IMDb Svinja koju Kraljica srca ima je engleski kralj Veruje se da je priča aluzija na Rat ruža koji se dogodio u Engleskoj u 15. veku. Ovo vremensko razdoblje bilo je puno spletki, izdaja i odsečenih glava - baš kao u priči. Ako je pretpostavka tačna, onda je beba koja se pretvorila u svinju član Bele ruže. Tačnije, Ričard III. je imao pečat s belom svinjom. Šekspir je napisao dramu o tome i Ričarda predstavio u vrlo lošem svetlu. Miris bibera u vojvotkinjinoj kući skriva miris loše hrane U priči se usputno spominje kako vojvotkinjina kuća jako miriše na biber, jer ga je kuvar dodavao u supu. Ipak, to je možda je bio nagoveštaj da je hrana u to vreme bila puna bibera kako bi ubila miris trulih sastojaka. Alisa je Eva koja postaje grešnica Alisine avanture započinju u mirnom vrtu. To je bilo idilično mesto, zeleno i tiho, pa zato mnoge podseća na rajski vrt. Ali Alisa ne uzima jabuku, ona ide niz zečju rupu i ulazi u svet koji u njoj stvara neverovatne promene. Čini se da je ova teorija prilično logična: deca su nevina, ali kad je Alisa ušla u rupu (uzela jabuku), ušla je u svet puberteta, života odraslih i postala grešnica. Foto: IMDb Ključevi, vrata i gusenice su frojdovski simboli Kada su frojdovske teorije postale vrlo popularne širom sveta, ispostavilo se da je ova priča puna simbola. Frojdovi obožavaoci uspeli su da vide simbole na vratima koja su bila skrivena iza zavesa, kao i ključeve koji su otvorili ta vrata. Naravno, propustili su Absolem - džinovsku gusenicu koja izgleda poput muškog polnog organa. Iako ova teorija ima smisla, ona nije skroz utemeljena, jer ljudi te simbole mogu videti svugde ako to stvarno žele. Morž i strolar su zapravo Buda i Isus To je naziv pesme koju su braća blizanci Tvidldi i Tvidldam čitali Alisi. Pesma govori kako morž i stolar šetaju plažom i pozivaju školjkice da šetaju sa njima. Školjkice odlaze na obalu, a oni ih jedu. Morž potom plače na kraju. Postoji nekoliko tumačenja: Morž je karikatura Bude, a stolar Isus. Morž je debeo i srećan, pa je on Buda ili slon Ganeša, a stolar je direktna referenca na profesiju oca Isusa Hrista. J. Pristli je uveren da je pesma priča o engleskoj (morž) kolonizaciji u Americi (stolar). Postoji nasilnija interpretacija. Neki veruju da su morž i stolar političari koji ubijaju mase - školjke. Foto: IMDb Pesma o Belom zecu u 12. poglavlju otkriva ljubavnu misteriju samog Kerola Neki istraživači vide referencu na neobičnu vezu između Luisa Kerola i Alis Lidel koja je bila prototip glavnog lika. "Da nisam otišao, glas im šalje, A da ne laže, znamo. Ako bi terala stvar dalje, Šta li bi bilo od tebe samo?" Ovo je jedan od najosetljivijih trenutaka u interpretaciji priče. Neki misle da će se pisac oženiti, kad postane punoletan, ali iz nekog razloga se posvađao sa Alis Lidel i od tada više nije video članove porodice. 7 skrivenih poruka u "Alisi u zemlji čuda" koje nisu namenjene deci DDL.RS "Alisa u zemlji čuda" Luisa Kerola imala je neverovatan uticaj na kinematografiju, književnost pa čak i psihologiju: na njoj su se temeljili filmovi i baleti, pisani su nastavci i rimejkovi. Postoji čak...

Probajte da ne zaplačete na pismo ove majke iz Hrvatske čije je dete preminulo od raka (FOTO) FOTO: FACEBOOK Odeljenje za onkologiju i hematologiju Dečje bolnice Kantrida u Rijeci poslednjih dana je u centru pažnje hrvatske i balkanske javnosti. Naime, na tom odeljenju se lečila malena Mila Rončević, a njen otac je u izjavama isticao da se njenoj doktorki Jeleni Roganović ne može dovoljno zahvaliti na svemu što je učinila. - Podigao bih toj ženi spomenik - rekao je Marin Rončević. Dirljivo iskustvo brige i podrške koju celo osoblje ovog odeljenja Dečje Bolnice Kantrida pruža svojim malim pacijentima sa čitaocima portala Novilist.hr je odlučila da podeli Dijana Brnčić, čiji se sin Matija Katalinić lečio na tom odeljenju. Nažalost, on je prošle godine preminuo, a njegova majka je uputila molbu portalu da objavi njenu objavu. - Želim da podelim sa javnošću da vide kakvi ljudi na tom odeljenju rade - rekla je ona.

"JA IMAM JAKO LEP ŽIVOT. OD GLUME IDEM NA SKIJANJA, NA LETOVANJA, OD GLUME SAM KUPIO STAN, KOLA, GLISER. ALI, OSAMDESET POSTO MOJIH DRUGARA NEMA DA PLATI PIĆE U KAFANI. I KAKO MENI MOŽE DA BUDE LEPO? PRE NEKI DAN, SEDIMO KOD NAS U POKRETU SA LOKALNIM FRONTOM, BISTRIMO POLITIKU I JEDNOM OD NJIH STIŽE PORUKA... SAD MI SE PLAČE: ‘AKO IMAŠ 200 DINARA, TREBA DA UZMEM...’ NE ZNAM, NEŠTO. ALO, TO SU PONIŽAVAJUĆE STVARI. TO SU STRAŠNE STVARI, JER MI PRIČAMO O LJUDIMA KOJI KAO IMAJU NEKI POSAO I NEGDE ČEKAJU NEKU PLATU, A ONA NIKAKO DA LEGNE. I DRUGO, KROZ RAD FONDACIJE ‘PODRŽI ŽIVOT’ IMAO SAM PRILIKU DA JAKO DOBRO VIDIM KAKAV JE OVAJ SISTEM, ŠTA RADI LJUDIMA I KOLIKO IH NIJE BRIGA ZA LJUDSKE ŽIVOTE" Od petka u ponoć, kada je rađen intervju sa Sergejom Trifunovićem, do utorka uveče kada "Vreme" odlazi u štampu, dogodilo se bar deset stvari kojima je glumac i novoizabrani predsednik Pokreta slobodnih građana (PSG) uzdrmao javnost. Do četvrtka kad se "Vreme" nađe na kioscima, dogodiće se bar još deset. U trenutku "skidanja" ovog intervjua, sve se trese jer je Trifunović na osnivačkoj skupštini PSG u Kragujevcu rekao da mu nije bitno da li neko u kući drži sliku Josipa Broza Tita ili Dimitrija Ljotića, na šta je reagovala Jevrejska opština Beograd, poslavši mu otvoreno pismo. Pa je on njima poslao otvoreno pismo, pa ćemo videti šta je sledeće. Ipak, razgovor vođen u petak počeli smo onim što je tog dana bilo najaktuelnije: puštanjem maloletnog Nikole P. iz Centralnog zatvora, gde mu je bio određen pritvor zbog nošenja makete vešala na protestu u Beogradu 2. februara. "U četvrtak mi se javila žena koja mi čisti stan, kaže: to je sin moje drugarice. Ja poruku vidim tek u tri ujutru, napišem joj da mi se javi odmah i ona se stvarno javi jer ustaje rano", počinje Trifunović priču za "Vreme": "Kaže da ide sa majkom dečaka u Centralni zatvor. Dogovorimo se da me probudi da idem sa njima, krećem tamo sa našim pravnikom iz PSG, ispred CZ srećemo Srđana Noga za kog tek tad povezujem ko je. Nogo nam priča da je on taj koji je doneo vešala na protest, da je tu maketu nosilo dvadesetak ljudi naizmenično i da je klinac samo jedan od njih. On je hteo da dâ iskaz tužiocu kako je on doneo vešala, ali ovi nisu hteli ni da čuju za to. I onda su priveli maloletno dete. Naš pravnik kaže da tu nema nikakvog osnova, nema dela, nema varijante da klinac može da ostane u pritvoru. A detetu određen pritvor do 30 dana sa glupošću da može da ponovi delo. A nema dela! Došli smo tamo, ja nisam ni sa kim razgovarao, krenuo sam zbog te majke, da joj čuvamo strah jer je bila izbezumljena, bukvalno vidiš da žena "ne zna koju glavu nosi". Onda smo krenuli da peglamo, napravili smo proglas, pustili to na Tviter i ja stvarno verujem da smo tako uspeli da napravimo pritisak pa je mali pušten u petak popodne. Nazvao sam Branislava Trifunovića iz organizacije protesta, pošto ga slučajno znam, jer smo kolege, a upoznali smo se na tajnoj večeri u američkoj ambasadi, pa smo razmenili brojeve. S njim komuniciram isključivo preko Signala (aplikacija za kriptovanu komunikaciju, prim. nov.). Rekao sam mu: ‘Hajde da žena u subotu govori na protestu’, jer sam mislio da ćemo tako napraviti još veći pritisak i isterati stvar, ali isterali smo je mnogo pre. E sad, super je što je dete pušteno iz zatvora, ali je pitanje kojim tek treba da se pozabavimo zašto je dete uopšte bilo u zatvoru." "VREME": To je moje pitanje vama. Šta mislite, zašto je dete uopšte bilo u zatvoru? SERGEJ TRIFUNOVIĆ: Ne, to je moje pitanje ministru Nebojši Stefanoviću i time će se pozabaviti tim advokata. A to je jedno od milion pitanja koje imamo za ovu vlast. Poslednji put smo politička hapšenja maloletnika imali 2000. godine, pa je Milošević tri meseca posle toga pao. Šta nam to govori, u kojoj je fazi ovaj režim? Neće oni pasti za tri meseca, ali ovo jeste znak nervoze. I to ne prvi. Ova vlast je prilično glupa, što ne znači da je zbog toga manje opasna. Moj deda je uvek govorio: sačuvaj me bože glupog neprijatelja. Kad ga pitam što, on kaže – od pametnog znaš šta možeš da očekuješ, a od glupog ne. Srpska napredna stranka nema kadrove. Vučić je rešio da se okruži glupljima od sebe. Ta vrsta bahatosti i egomanijaštva će ga koštati. I koštaće sve njih, jer su greške koje prave ozbiljne, a mi te njihove greške još ne koristimo dovoljno protiv njih. Kako ih ne koristite dovoljno ako u Srbiji imamo 80 gradova u protestu i sporazum opozicije? Jeste, ali koliko smo poniženja, pljuvanja u usta i šamara otrpeli da bi se sve ovo desilo? Ja nemam pojma kako će izgledati njihov kraj, ali se plašim onoga na šta su spremni, jer bog te pita šta su sve u stanju da urade. Naravno, to ne znači da ih se treba plašiti, nego da ih treba loviti u greškama. Hapšenje maloletnika je greška. Saobraćajna nesreća Zorana Babića i to što Koridori ne daju snimke ne da je greška, nego je ubistvo. Predsednik opštine Brus napada i siluje žene, a oni imaju kampanju "Zaštitimo žene" zato što je neki tamo glumac rekao onoj da je kurva. Pa, što ne zaštite ove žene koje napada Jutka? Pa, Grocka i kuća Milana Jovanovića... Prebijanje Borka Stefanovića ispade "nezgoda na priredbi". Dakle, to su sve stravične greške i treba ih koristiti. Jedan od nauka za nas, kao inertno društvo, jeste da u sledećem životu, kad neko drugi dođe na vlast, za prvu grešku koju napravi treba odmah da izađemo na ulice, kao Rumuni. Predsednik suspenduje zakon da bi malo gledao kroz prste korupciji – 500.000 ljudi na ulici. Onda oni povuku taj zakon, a Rumuni kažu: e, ne majstore, sad ćeš ti što si taj zakon suspendovao da podneseš ostavku i mi ne mrdamo s ulice dok to ne uradiš. Dakle, zbog jednog zakona. Nisu čekali da im neko poruši noću ceo kvart, da nekoga pretuku metalnim šipkama, da se obesi radnik u Goši, da mu ortaci lažiraju doktorate, nego zbog jednog zakona svi na ulicu. Jeste, malo tuče policija, malo izvedu vodene topove, ali niko nije jači od mase. Ljudi ovde treba da shvate da su najjači kad se drže zajedno, kad se napravi kritična masa. Pa, Milošević je srušen kad se okupila kritična masa ljudi koja je htela da mu vidi leđa, a ruku na srce, Milošević je bio mnogo dostojniji protivnik, ovi danas su u odnosu na njega presmešni. Ali, ovde građani nisu svesni svoje snage, a pri tome se na tom ubeđivanju ljudi da nemaju snage vrlo sistematično radilo, jer su godinama unazad hranjeni lopatama đubreta, Pinkom, "Informerom", "Srpskim telegrafom", Draganom Vučićevićem i mutacijama mutacije sličnih aždaja. Ja s tim medijima ne razgovaram jer mi osećaj dostojanstva ne dozvoljava da odgovaram Željku Mitroviću ili Goranu Vesiću. Sad mi kažu: moraš, ušao si u politiku. Neću. Jedino što sad moram da promenim je pristup nekim ljudima koje bih ranije prosto oterao u pizdu materinu, a sada im objašnjavam jer su pogrešno hranjeni đubretom. A da li treba da menjate ponašanje, mesta gde se pojavljujete, pošto ste, na primer, tajno snimani u kafiću hotela Hilton sa ljudima iz američke ambasade? To je smešno. Dođe ortak pa te uslika i napiše: "Razgovarao sa političkim savetnikom ambasade!" Pa da, razgovarao sam, ali to je normalna stvar. Ušao sam u politiku, normalno da ću da razgovaram sa političkim savetnikom bilo koje ambasade jer oni pričaju sa svim političarima. Oni su tražili da se upoznaju sa novim predsednikom opozicionog političkog pokreta, da vide koja su moja razmišljanja i stavovi. A to što sam njima rekao ni po čemu se ne razlikuje od onoga što ćete od mene ionako čuti. Jedino što je to hranjenje javnosti đubretom dovelo do toga da svako ko sedne da priča sa nekim strancem, automatski znači prodaju zemlje. Polako... Ja sam sedeo sa tim ljudima, ispričao se o svemu, isto kao što to radi predsednik SNS-a Aleksandar Vučić. Ali za razliku od Vučića, ja nemam pare da dovedem Gerharda Šredera na konvenciju PSG-a, nemam pare da Tonija Blera, koji mi je bombardovao zemlju, zaposlim da mi bude savetnik i nemam dva miliona dolara da doniram fondaciji Bila Klintona, koji mi je isto bombardovao zemlju i neće me Angela Merkel odvesti na šniclu. Pa onda pitaju da li ću tako razgovarati sa Rusima. Naravno da ću razgovarati sa Rusima. I sa Uzbekistancima, Tadžikistancima, Rumunima, svima... Šta mislite, da li ste snimljeni na javnom mestu na navodno tajnom sastanku da bi vama lično poslali poruku da ste "na merama" ili da vas diskredituju u javnosti? Prvo, sastanak nije bio tajni čim je bio u Hiltonu. Ja već godinu, godinu i po dana sve bitne razgovore obavljam preko Signala. Sa ljudima iz američke ambasade sam insistirao da se nađem u javnom prostoru jer nemam šta da krijem. Taj ortak koji me snimao, stvorio se za stolom pored nas sa neke dve žene. U jednom trenutku sam čak pomislio da mu pošaljem piće jer mi je bilo jasno šta radi. Pa, ja odem u Novi Sad kod doktora koji mi leči koleno, njegov asistent kaže: "Znao sam da ćeš doći." Ja mislim rekao mu doca, ali ne, kaže čovek: "Eno nam se tri pingvina već sat vremena smrzavaju pod prozorom." Znači, znaju da imam zakazan pregled i neka trojica čekaju da dođem. I ovde sada, dok sedimo, imaš bar dvojicu koji nas gledaju. Kako je izgledala ta ekipa za susednim stolom u Hiltonu? Frajer je bio s dve žene, vide se na snimku neki lakirani nokti. Ne verujem da mi šalju poruku da me prate jer već znam da me prate. Ali to isto služi tome da opet hrane javnost đubretom... "Evo ga ovaj, sedi s Amerikancima, prodaje državu"... A ti razgovori ne znače ništa, to je rutina, čisto informativnog karaktera. Ljudi su diplomate u Srbiji i informišu se u kakvoj su zemlji tako što pričaju sa svim političkim i društvenim akterima. Pa, pričaju i sa novinarima... Pričaju i sa nama, a vas su verovatno pitali kako planirate da razvijate PSG. Dakle, šta je vaša vizija PSG-a? Neophodno je da okupimo ljude. To sam pričao i Saši Jankoviću, jer je i ranije, kad uđeš u prostorije pokreta, energija bila slabašna. Trebaju nam intelektualci i to je okej, njih imamo. Ali trebaju nam i terenci, trebaju nam klinci, treba nam sve. Ja sam glumac pa se razumem u kasting. Treba ti Lorens Olivije, ali treba ti i Zoran Tasić (filmski producent, prim. nov). I tako sam gomilu ljudi još ranije doveo u PSG. Pola njih je otišlo, neke pokušavam da vratim, neke nema potrebe vraćati, možda još neko ode, to ne znam, ali sigurno znam da imam talenat da se preda mnom ljudi sami razotkriju. Sve što ne bude valjalo otići će samo, a sada smo dodali nove ljude. Za prvih pet dana od mog izbora učlanilo nam se 300 ljudi, što je 15 odsto članstva. Jeste li vi svesni da je razlog tome verovatno vaša lična popularnost? Ja sam toga potpuno svestan. Pa i u vreme dok je Saša Janković vodio PSG, od njega sam tražio da budem skaut, da dovodim ljude, a ne da se direktno bavim politikom. Hteo sam isto što i sad: da pravim ekipu, da proizvodimo kadrove. Ja sam strašno ponosan kad mi Dragan Đilas kaže da je naš Pavle Grbović najbolji gradski odbornik. Jer je taj dečko kod nas i on je ostao kod nas nakon promene u vrhu pokreta. E, ja želim još i još ljudi kao što je taj dečko. I uspevam, jer u ovim danima otkako sam predsednik, držimo razne sastanke i gledam te mlade ljude koji dolaze iz najrazličitijih univerzuma, a okupljeni su oko zajedničkog cilja. A to je samo prvi turnus, jer nema još dve nedelje otkako sam predsednik. Dakle, još okupljamo kadrove. Tek kad budemo imali ljude, moći ćemo o nečemu da pričamo. Mada, već smo do sad formirali osam novih odbora: Gornji Milanovac, Kragujevac, Brus, Ćuprija, Pirot, Niš, Leskovac, Zvezdara. Dolaze nam ljudi iz drugih stranaka jer njihova energija ne odgovara energiji u tim strankama. Sad polako raslojavamo ko šta radi. I tu sam rekao da nemam nameru ja da određujem ko šta radi, nego da ljudi moraju da se orijentišu prema svojim afinitetima. Dakle, ono što sada radimo je: ljudi, ljudi, ljudi... A onda – borba za uspostavljanje sistema, arhitektura, nacrtni plan kakvu državu hoćemo, kako treba da izgleda kultura, zdravstvo, privreda, poljoprivreda, ekonomija, prosveta. To su sve delići slagalice koji se zove država. Hoću da okupim ljude koji su pametniji od mene jer se ja gotovo ni u šta od toga ne razumem. Ali učim i slušam one koji se razumeju. Već sam čuo primedbe da nisam političar. Ali nisam ni zdravstveni radnik pa imam fondaciju koja je prikupljanjem novca za lečenje spasila 163 života. Ni o tome nisam znao ništa na početku, pa sam naučio sve i znam stvari kojima uopšte u životu nisam morao da se bavim. Ja sam svestan šta sve ne znam, ali imam uz sebe Srbijanku Turajlić, Ratka Božovića, Jelenu Đorđević, imam i Borku Pavićević, ali još se s njom nisam video. Dakle, uspevam da se okružim pametnijima od sebe. Planiramo da redefinišemo i program i statut, pogotovo što je statut jako loš. Šta ćete menjati u programu? Hajde da mi prvo sredimo kuću, pa ćemo vas zvati u goste da vidite kako je. Još je rano da pričamo, a ne moram baš o svemu ni odmah da pričam, tek sam izabran. Znam sigurno da za sve oblasti u kojima želimo promenu, moramo da imamo stručnjake. Nedavno nam je u Pokret došao čovek koji je stručnjak za poljoprivredu, profesor na Poljoprivrednom fakultetu. Ne možete da zamislite koliko ja o poljoprivredi nemam pojma, ali znam koliko je ovde seljak ponižen. To što se mi zovemo Pokret slobodnih građana znači da želim da svaki seljak bude ponosni građanin ove zemlje. Potpisali ste Ugovor sa narodom, koji se u vašoj verziji zove Ugovor sa građanima. Kako ste se izborili da dobijete tu izmenu u nazivu? Mene formalnosti uopšte ne zanimaju. Formalno, taj Ugovor sa narodom je zapravo ideja Branislava Trifunovića, onog finog dečka kog sam upoznao u američkoj ambasadi. Taj Ugovor sa narodom ili građanima, meni lično nije bitno kako se zove, jer smo po meni svi narod i svi smo građani, ali, taj ugovor je rađen samo četiri nedelje. Pri tome sam ja ušao u "trećoj sezoni serije", jer su prva dva sastanka opozicije održana dok nisam izabran za predsednika PSG, pa nisam bio na njima. Dođem i dobijem tri lista papira. I onda kažem: znate li vi kako izgleda ugovor? Ja imam ugovor sa Sonijem za film u kom izgovaram 4 rečenice, taj dokument ima 601 stranu. A ugovor sa celim narodom ima tri strane. U njemu ima mnogo manjkavosti, paušalnosti i površnosti da je na tome moralo da se radi bar još tri meseca, i to ne jednom nedeljno kako su oni radili, nego svakodnevno. Niko nas nije bio po ušima da moramo što pre da izađemo sa tim. E, onda oni meni kažu: pa ljudi nam se već smeju. Insistirao sam da to ne bude konačna verzija i da se jasno kaže da će se ugovor dopunjavati. Međutim, mislim da je važno potpisati to kao akt dobre volje, jer sam i sâm rekao da ću na čelu PSG-a raditi na ujedinjavanju opozicije. Bili ste na ta dva sastanka opozicije. Kako vam sad to sve izgleda iznutra? Mi smo se skupili i potpisali sporazum. Bujrum! Što bi rekao naš član iz Kragujevca Borivoje Radić kad se članstvo tamo pobunilo, kao, neće sa Đilasom. Bora Radić ima 82 godine, pa je studirao etnologiju u Beogradu dok je ovaj grad bio manji. I onda on kaže: "Deco, mi moramo svi zajedno do Slavije. A posle će neki levo, neki desno, neki pravo..." Ali rečenica "Moramo zajedno do Slavije" je nešto što sada stalno koristim i ponosan sam što sam zajedno sa Srđanom Nogom, s kojim ne delim nijedan stav, čak mi ni način na koji nastupa nije simpatičan, bio zajedno ispred Centralnog zatvora i što smo zajedno izvadili dete odande. Nije li baš to nešto što će vam prosečan glasač PSG-a zameriti? To nas vraća na način razmišljanja. Ja često ulazim u diskusije u Tviter zajednici, koja je puna seratora i slobodno napišite da je Sergej to rekao. Tviter zajednici ne valja niko. Likovi kojima nikad ništa ne valja su seratori. Dakle, upuštam se tako u rasprave na Tviteru i jedan mi kaže: "Daleko je cenzus." Glupane, ja se u tvojoj glavi borim za cenzus upravo sad dok pričaš sa mnom. Moja borba nije politička, nego borba za promenu svesti i načina razmišljanja. Borim se za spas nas od nas samih jer jedemo sami sebe ovakvi kakvi smo trenutno. Vidite ovako: meni ne treba ništa. Ja od glume živim jako lepo, imam mnogo lep život. Od glume idem na skijanja, na letovanja, od glume sam kupio stan, kola, kupio sam gliser. Dakle, ovo u šta sam se upustio meni uopšte ne treba. Ali imam neka uverenja i oduvek sam politički aktivan. Bio sam u Savetu Otpora, učestvovao u kampanji DOS-a, na poziv Igora Miklje svih mesec dana koliko je trajala kampanja. Pa bre, stane Kolubara, počne građanska neposlušnost, mi rešimo da blokiramo Terazije tako što ćemo da igramo mali fudbal u majicama Otpora. Izađe na hiljade ljudi i bukvalno telima formiraju igralište, Savo Milošević izvodi loptu iz kornera i onesvesti ženu. Dakle, uvek sam bio politički aktivan, mahom kao pojedinac i baš zato sad uopšte nemam nameru da jurim cenzus. Kažete da od svog posla natprosečno dobro živite. Vama egzistencija uopšte ne zavisi od toga ko je na vlasti. Ali, svako ko u ovoj zemlji danas izlazi na ulicu i šeta, oseća se kao da ga nešto davi i pritiska. Šta je to što vas žulja? Znate šta me davi? Davi me što ja živim lepo, a osamdeset posto mojih drugara nema da plati piće u kafani. I kako meni može da bude lepo? Hajde nek mi neko objasni. Pre neki dan, sedimo kod nas u Pokretu sa Lokalnim frontom, bistrimo politiku i jednom od njih stiže poruka... Sad mi se plače. Stiže poruka: "Ako imaš 200 dinara, treba da uzmem..." ne znam, nešto. Alo, to su ponižavajuće stvari. To su strašne stvari, jer mi pričamo o ljudima koji kao imaju neki posao i negde čekaju neku platu, a ona nikako da legne. I drugo, kroz rad Fondacije "Podrži život" imao sam priliku da jako dobro vidim kakav je ovaj sistem, šta radi ljudima i koliko ih nije briga za ljudske živote. Da li vam je hajka na vas zbog rada fondacije bila jedan od motiva da uđete u aktivnu politiku? Jeste, evo u kom smislu. Priča o fondaciji je priča o pravoj moći. Ta priča počinje jednog jutra u devet sati. Ovo sam pričao sto puta, izvinjavam se čitaocima, ali važno je. Dakle, u devet ujutru me zove Antonije Pušić, koji ne kapira da neki od nas spavaju do 11, ali on je jedan od retkih ljudi kome moram da se javim kad god da me zove. "Možemo li mi, Trifunesku, da skupimo milion dolara?" To je rečenica koja mi je promenila život, kao što je Antonije Pušić osoba koja je mnogo kvalitativno izmenila moj život. Da je rekao: "Možemo li mi, Trifunesku, da skočimo sa Beograđanke u čašu vode", ja bih rekao: možemo. Krenuli smo da skupljamo pare za malu Tijanu Ognjanović i to se završilo kako se završilo. Ali sa mnom ima još jedna stvar: navikao sam na neuspehe. Imate na Jutjubu govor Majkla Džordana kad je ušao u Hol slavnih, on se sat vremena zahvaljivao ljudima koji su ga kočili u životu. Moj uspeh je zbir neuspeha jer sam bio prilično tvrdoglav u životu. I tek kad se sa Tijanom Ognjanović desio neuspeh, rešio sam da sistematizujem stvar i napravim fondaciju koja ima dva zaposlena i dvoje volontera i radi perfektno i molim čitaoce "Vremena" da sad, dok čitaju ovaj intervju, na trenutak prekinu i pošalju SMS na broj 5757. Slično je bilo i sa ovim. Mesecima nisam odlazio u Pokret, sedim u kafiću, čekam drugaricu i vidim da Saša Janković podnosi ostavku na Tviteru. Prvo što mi pada na pamet je: okej, gasi se jedna lepa priča... Ali, već sledeća misao mi je: a što bi se ugasila jedna lepa priča? Počinjem da se pitam da li je neko nesposoban ili namerno hoće da ubije jedno krilo opozicije i zatvori ga zauvek, da stavi ključ u bravu. Pazite, ja sam osnivač, još uvek sam član, mada već dugo pričam da nisam, jer mesecima planiram da odem i formalno se iščlanim. Pazite, ja sam u svojoj 44. godini prvi put pristao da se u nešto formalno učlanim, da postanem član. I osamdeset odsto ljudi u PSG nikad ranije nisu bili ni u jednoj stranci ili pokretu. Ali, taj pokret je jedna čista ideja, i sad ja gledam kako ona umire i negde oko 11 uveče pomišljam: pa ja ovo neću da dozvolim. Zamolim ortaka koji je u tom trenutku još uvek aktivan u PSG da vidi kakvo je raspoloženje ako se kandidujem. Posle par dana mi javlja da su mahom ljudi oduševljeni. Naravno, krećem da razmišljam šta ja sad radim sa svojim životom, već sam državni neprijatelj, već me razvlače tabloidi, policija mi češlja fondaciju, bleje mi panduri ispred zgrade. Ali baš zato kapiram da ništa spektakularno ne može da mi se promeni. Sve što mogu, već mi rade i kažem: idemo. I dodatno: Šešelj, Maja Gojković i ostali šoder odozgo kad god me pomene, kažu kako ja nisam političar i da politiku treba da ostavim njima. Dakle, oni sve vreme šalju poruku: politika nije za vas, to je nešto ekskluzivno za nas. Da li ste se sa sličnim stavom susreli na zajedničkim sastancima opozicije? Apsolutno ne, naprotiv. Video sam da i njima treba osveženje i dočekan sam tamo sa simpatijama. To vam je isto i sa pojedincima. Danas sam krenuo u Pokret i zaustavlja me lik na ulici, kaže: "E, super si, gde ti je to tvoje, hoću da se učlanim." Reko’, ‘ajde sa mnom. Dovodim ljude s ulice. Isto tako su opozicioni političari reagovali. Moje nove kolege... Boris Tadić, koji je najiskusniji tu, imao je jednu divnu, jako toplu dobrodošlicu koju mi je poželeo na prvom sastanku. Pojavio se neko ko malo raskravi atmosferu, nije tipičan političar. I njima je dosadno, i oni su ljudi. Opozicija mora da bude jaka ekipa, a nema jake ekipe bez dobrog zezanja. To mogu da potvrdim i iz iskustva sa snimanja, najbolje stvari smo radili uz dobro zezanje, jer je to vezivno tkivo pravog tima, prave ekipe. I vi se u toj ekipi pojavljujete kao enfant terrible, pa nikako da prestanete da budete tema u prorežimskim tabloidima. Režim za svakog opozicionog političara ima protivotrov, a na vas se ništa od toga ne prima. Kažu da ste narkoman, vi odgovorite: jesam. Kažu: Sergej nasilan prema ženama, vi napišete za novinarku "Srpskog telegrafa" da je fuksa. Da li ima nešto što vam mogu? Pa ne znam, mogu da me ubiju. To je užasna rečenica. Opet kažem: ne znam na šta su oni sve spremni. Borko Stefanović je već dobio metalne šipke po glavi. I to je nešto što preti svakom opozicionom političaru. Ne predviđam ništa, ali to mi sve govori da je režim u terminalnoj fazi. Znao sam da su u terminalnoj fazi još dok je trajao napad na fondaciju. Mesec i po dana pre nego što su Borka odvalili šipkom, ja sam pozvao Borisa Tadića, Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Mariniku Tepić i Sašu Jankovića. Seli smo u Maderu, najšpijunskije mesto u Beogradu, gde su odmah dvoje za stolom do nas prestali da razgovaraju. Rekao sam da mi je policija za organizovani kriminal napala nešto najčistije na svetu, lečenje dece, i da želim da pokrenem ulične proteste. Znao sam da će tužilaštvo u nekom trenutku morati da se izjasni da li ima elemenata za krivično gonjenje ili nema. Ako ima, idem na sud, ako nema, hoću izvinjenje jer se igrate parama građana. Drugo, hoću da se ispita odgovornost 152 do 157 poslanika koji konstantno glasaju protiv humanih zakona samo zato što ih predlaže opozicija. Hoću da mi svaki od njih pojedinačno objasni zašto je šest puta glasao protiv humanih zakona kad mu je čobanka stisla zvonce, zašto su glasali za ubistva dece u Srbiji. Pa onda Maja Gojković da se izjasni što pritiska to zvonce i na kraju, zahtevam ostavku Zlatibora Lončara. Od njih sam samo tražio podršku za te proteste, koji bi bili socijalni. Ne bi Aleksandar Vučić bio pomenut nijednog trenutka. I ti protesti bi se desili da nisu Borka nalupali šipkom u glavu. Tako da... Ako se u mene zabode neki auto ili me neki frajeri nabodu noću negde napolju, da znate o čemu se radi. Jovana GLIGORIJEVIĆ

Tačnost biblijskih opisa istorijskih događaja oduvek je bila predmet rasprava. Živimo u svetu gde vera zauzima bitno mesto kod većine stanovništva. Tim više, naučna proučavanja Biblije i rezultati koji iz njih dolaze često postaju kontroverzni, piše britanski Independent. Foto: Wikipedia Uništenje Sodome i Gomore Tako je i s rezultatima koje je dobila ekipa naučnika sastavljena od genetičara i arheologa, koja je dokazala kako se genocid u Sodomi i Gomori, opisan u Starom zavetu, nikad nije dogodio. Bog se, prema pisanju Biblije, javio Izraelcima koji su išli prema obali Crnog mora i rekao im da u svom pohodu na Kana'an, zemlju meda i mleka, "ne ostavljaju živo ništa što diše". Prema nedavno dovršenoj genetskoj studiji objavljenoj u "American Journal od Human Genetics", stanovnici gradova Sodome i Gomore nisu uništeni. Oni su preživeli pohod Izraelaca na Kana'an i imaju svoje potomke i danas. Izvučen DNK ima poklapanje u živom narodu Naučnici su izvukli DNK iz ostataka petoro ljudi iz nekadašnjeg gradova, i reprodukovali kompletan niz DNK. Uporedili su dobijene rezultate sa stanovništvom Libana i dobili poklapanje od 90 posto. Foto: RAS Srbija Nadalje, rezultati arheoloških istraživanja ne potvrđuju nikakvo rašireno uništavanje kana'anskih gradova između bronzanog i gvozdenog doba. Gradovi na obali poput Sidona i Tire pokazuju kontinuirano postojanje sve do današnjih dana. Očekivalo se više genetske raznolikosti Libanci su velikim delom potomci stanovnika Kana'ana pre dolaska Izraelaca. Radi se o genetskom kontinuitetu u Levantu koji postoji najmanje od bronzanog doba. Zanimljivo je da je za područje u kojem je bilo toliko ratova tokom vekova bilo očekivano više genetske raznolikosti. Sadašnji Libanci verovatno su direktni potomci stanovnika Kana'ana pre dolaska Izraelaca, ali imaju i mali udeo evroazijskog porekla koji je došao usled osvajanja dalekih populacija poput Asiraca, Persijanaca ili Makedonaca - kazao je Marc Haber, jedan od istraživača. Ako je to zaista tako, stanovništvo ozloglašene Sodome i Gomore ipak je preživelo, tvrdi Independent. blic

Gost Novog dana bio je urednik portala Autograf i teolog Drago Pilsel, koji je komentirao priopćenje Tiskovnog ureda Svete stolice, koje je jučer objavila Hrvatska biskupska konferencija (HBK) o zaključcima Mješovite komisije hrvatskih katoličkih i srpskih pravoslavnih stručnjaka za zajedničko razmatranje lika kardinala Alojzija Stepinca. Postoji zaključak da se nisu dogovorili, da nije bilo zapravo pomaka s obzirom na rad Komisije? Nije točno da nije bilo pomaka, bilo je pomaka, a mislim da je najvažniji trenutak bio u čitavom ovom procesu kada smo donijeli pismo državnog tajnika Pietra Parolina, a koje je zatajeno u Republici Hrvatskoj, a imali su ga godinu dana, mi smo objavili pismo u Nacionalu i na Autografu, pismo predsjedniku HBK-a Želimiru Puljiću i sa zahtjevom da se o tome obavijeste svi (nad)biskupi te katolička i šira javnost, i počela se tada tresti čitava propagandna struktura Katoličke crkve u RH. A Pietro Parolin u ime Pape u tom pismu kaže, najkraće rečeno: Stepinčeva kanonizacija - da, možda jednog dana, nije bitno kada. Bitne su pretpostavke pošto obje strane imaju ozbiljne prijepore jedna spram druge i traži se trenutak svijesti obje strane da se, kako kaže Papa, stekne stanje duha i uma koje će omogućiti dijalog i, što je najvažnije, zajedničkog čitanja povijesti ovog prostora kako bi se dogodili plodovi razumijevanja, pomirenja i poboljšanja odnosa između pravoslavaca i katolika, Srba i Hrvata. Tih pretpostavki još nemamo, nemamo uvjete postavljene od same Svete Stolice za kanonizaciju Alojzija Stepinca. Nije li bila iluzija očekivati zajedničko čitanje povijesti koje se toliko razlikuje u interpretaciji? Naravno da je iluzija očekivati to unutar jedne godine koliko su katolici forsirali da traje ova Komisija, ali treba uzeti u obzir da su katolici igrali nekorektno pa je moderator Komisije, Francuz otac Bernard Arduro, doveden da neutralno vodi taj dijalog, stopirao važne dokumente iz vatikanskih arhiva. Bilo je bojkota pa se nisu dobivali dokumenti onako kako su to tražili pravoslavni. I o tome postoji pismo koje smo objavili. Arduro je imao moć otvoriti te arhive, pogotovo kako je, otkako je Franjo postao Papa, počela se digitalizirati ostavština Pija XII. i to će uskoro biti gotovo. Hoće li se pojaviti neki novi dokumenti koji bi ukazali na neke nove povijesne činjenice? Pojavile su se argumentirane spoznaje, počevši od onih one koje su srpski stručnjaci pokazali u Zagrebu, na opće iznenađenje katolika, da je Stepinac odgovoran moralno, ako ne i politički za sve što se događa na području Kraljevine Jugoslavije među katolicima, odgajajući kadrove u okviru Katoličke akcije, koji su dijelom bili oslonjeni na HSS, dijelom na druge strukture, on ih ne odgaj u zdravom duhu, već se može govoriti o nekim zastranjenjima i ti ljudi postaju dužnosnici ustaškog režima. On ima odgovornost za ono što se dogodilo za vrijeme Drugog svjetskog rata, a što pravoslavni pojednostavljuju pa kažu - šutio je. Dijana Budisavljević je pokušvala uvjeriti Stepinca, imamo tekst u Globusu, koliko joj je bilo teško i mukotrpno ga uvjeriti da stavi na raspolaganje infrastrukturu kako bi se pomoglo djeci koju je spašavala, sve to pomalo izlazi van, kao i to da je bio upoznat sa strahotama koje je provodio ustaški pokret. Njegova odgovornost je ogromna i tko se s time ne želi suočiti - biva lošim kršćaninom i povjesničarem. Komisija je, smatram, tek ogrebala po površini neke važne teme. Je li ovo bio svojevrsni arbitražni sud u kojemu je Papa tražio zajednički stav? Ovo je za mene, poznavajući psihologiju Pape Franje, a gledam ga i slušam svaki tjedan, on pili, pili, pili stalno o jednakosti, zajedništvu, stvaranju prostora za drugoga, mimo egoizma, htio je vidjeti hoće li obje strane pokazati mudrost i sposobnost dijaloga. Osim toga, dobio je alibi - jer pismo patrijarha Irineja je alibi - od pravoslavaca, i vidjet ćemo, puno toga još ne znamo, mogu li Srbi i Hrvati unutar godinu dana pokazati malo mudrosti i želje za mirnim, neglupim, a takvih smo imali od strane srpske politike, komunikacijama. Ovo je bilo razdoblje i slijedi razdoblje kada se političari trebaju maknuti iz te priče, a progovoriti trebaju dokumenti. Počela je važna komunikacija Pape i patrijarha Irineja i gotovo sam siguran da će na jesen, možda tijekom zime, uslijediti novo pismo Papi patrijarha ne samo da se vratimo tamo gdje smo bili, da je potrebno pristupiti kanonizaciji ako postoje elementi, a ja mislim da ne postoje, da se Stepinca prihvati kao vjerskog orijentira. Kad ste blaženik, to je neka osoba koja može biti uzor mjesnoj crkvi, ali kada nekoga proglastite svecem, uzorom općenito, taj mora biti orijentir univerzalno, a Stepinac to, nažalost, zasada, nije. Postoje crne točke koje treba rasvijetljivati u njegovoj biografiji. No, pitanje svetosti je marginalno pitanje, fundamentalno pitanje je Isus Krist, oko njega se okreće čitava naša priča, on je centar. Možemo li očekivati da se ide prema svojevrsnom zaključku da će iduće godine biti proglašenja Stepinca svecem? Mislim da bi to bilo velik grijeh prema ekumenizmu, mislim da Papa ima važnije ciljeve nego nahraniti hrvatski ego. Kakva bi u tom slučaju mogla biti reakcija hrvatskih katolika? Pod pretpostavkom da će jednoga dana u ovoj zemlji živjeti informirani građani, biti izgrađeni vjernici, samosvjesni i svoju vjeru temeljiti ne na mitologiji, nego na evanđelju, na ekumenizmu, onda neka Stepinac bude proglašen svetim, ako to većina u Katoličkoj crkvi želi, ako su se smirile sve polemike, ako sve znamo o njemu, a zasada ne znamo. Zaključno, mislim da slijedi intenzivniji rad povjesničara i da papa Franjo neće žuriti i pokvariti još više ekumenske i međunacionalne odnose.

Svima nam se, tokom života, dešava da napuštamo određene ljude i odnose, situacije i okolnosti u kojima smo se našli. Neretko se desi da, tek kada se na to odvažimo, shvatimo da bi za nas bilo zdravije i konstruktivnije da smo otišli ranije. Ili kad vidimo nekoga kako se muči u odnosu za koji znamo da nije dobar za nju ili njega, pa nam nije jasno zašto ta osoba ne izlazi iz takvog odnosa ili situacije. Ovde po sredi može biti nekoliko faktora, kao što je to obično slučaj kad je reč o ljudskom ponašanju. Ovom temom sam se, iz ličnih razloga, aktivno bavila mesecima unazad, baš pre, usred i nakon odlaska iz situacija i odnosa koje sam procenjivala kao štetne za sebe. Zato pišem, što bi se reklo, „iz glave”, ali i „iz stomaka”, vodeći se svojim poznavanjem psihologije, ali bez osvrtanja na reference koje bi nam mogle ponuditi naučno uporište za ovu temu. To može biti predmet nekog drugog teksta. Ovaj je, dakle, iz glave i iskustva.

Kako se već nekoliko dana u medijima provlači vest da je “Telenoru zabranjeno naplaćivanje kazni za raskid ugovora” prenosimo u celosti zvaničan stav kompanije povodom ovog pitanja: Izvor: ITmagazin

Priznanje pedijatra Mirka Grubića izdvojilo se kao jedan od šokantnih iskaza koje su prethodnih dana policiji na saslušanjima dali „antivakcinaši“. On je inspektorima rekao da je lagao da nije i da neće vakcinisati svoju decu, jer dece, zapravo, nema, prenosi „Blic“. Grubić, pedijatar iz Zrenjanina, saslušan je u sredu, a kao i sa preostala 42 antivakcinaša, i protiv njega se vodi predistražni postupak po prijavi 270 roditelja za izazivanje panike javnim nastupima i objavama na društvenim mrežama o navodnoj štetnosti MMR vakcine protiv malih boginja. Ovaj pedijatar medijima je u više navrata govorio o tome da na primeru sopstvene dece širi istinu o štetnosti vakcina. On je, između ostalog, rekao i da nijedno njegovo dete nije vakcinisano, a najstariji sin ima 20 godina. „Kada se moj prvi sin rodio, znao sam šta su vakcine i odbio sam da ga vakcinišem, kao i ostalo troje dece. Nikakvih zdravstvenih problema nisu imali nikada. Preležali su dečje bolesti i stekli doživotni imunitet: naime, kad dobiješ vakcinu, ne stičeš nikakav imunitet jer na svakoj piše rok trajanja od sedam do deset godina. Postavlja se pitanje šta ćemo onda kada zaštita istekne? Dete postaje ponovo podložno bolesti protiv koje je vakcinisano“, stavovi su koje je Grubić godinama iznosio u javnosti putem svog bloga, Jutjub kanala i Fejsbuk profila. Međutim, kada su ga inspektori suočili s ovim njegovim izjavama, on je priznao da uopšte nema dece. Kako se navodi u krivičnoj prijavi, Mirko Grubić je već godinama aktivan na širenju panike. Njegov antivakcinaški aktivizam i uporno širenje panike vidljivi su u objavama i komentarima unutar grupe, prenosi „Blic“. Organizovao je i par antivakcinaških tribina – najpoznatija je ostala ona u Zrenjaninu u decembru 2014, na kojoj su edukatori izbegavanja vakcinacije bili Slađana Velkov i advokat Ivo Strujić – navodi se u prijavi.

Akademik Srboljub Živanović o komisiji koja je 1964. istraživala zlodela u NDH logoru: Posle prvih izveštaja i samo tri meseca rada, sve je stopirano. Ubijeno 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma. Oko 20 % žrtava živo zakopano ADA je Državna komisija sudskih antropologa bivše SFRJ u sastavu: dr Zdravko Marić, Vida Brodar, Aton Pogačnik i dr Srboljub Živanović, septembra 1964. završila prvu fazu ispitivanja masovnih grobnica na stratištu u Donjoj Gradini sa druge strane Save od logora Jasenovac, uplašili smo se brojeva do kojih smo došli. Na stratištima duž reke, u masovnim grobnicama koje su se prostirale na dužini 12,5 kilometara i širini 4,5, složili smo se nedvosmisleno da tu leži više stotina hiljada zverski ubijenih ljudi - 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma! U grobnice, široke šest, a duboke osam metara, naslagani su jedno na drugo, po 27 osoba, starih i mladih. Prve analize uzroka smrti svedočile su da je oko 20 odsto njih u grob otišlo živo. printscreen Ovo je, sa gorčinom u glasu, ispričao za Novosti akademik Srboljub Živanović, jedini profesor medicine Državne komisije koja je istraživala broj žrtava u Jasenovcu i predsednik Međunarodne komisije za istinu o ovom NDH logoru sa sedištem u Londonu. Živanović ističe da je Komisija izvršila 130 sondažnih bušenja na 100 masovnih grobnica, čiji su se rovovi protezeli između 60 i 80 metara. Radili su, seća se, tri meseca, te daleke 1964. godine. Posle prvih izveštaja, sve je, međutim, stopirano. Država im nije rekla zašto. Sa kolegama iz Sarajeva i Ljubljane bili ste prva stručna komisija koja je za račun države pokušala da utvrdi broj žrtava? - I pre nas je bilo istraživanja. Prvo je bilo u maju 1945. Komisija ZAVNOH iznela je tada procenu o između 500.000 i 600.000 ubijenih. Dve godine kasnije, bivši logoraš dr Nikola Nikolić sa sinom u Donjoj Gradini je identifikovao 258 grobnica dužine od 60 do 80 metara dubokih oko osam metara. Borci iz Kozarske Dubice 1961. ponovo su počeli sa istraživanjima, mada oni nisu imali stručna znanja. Nas su pozvali 1964. i bili smo najreprezentativnija grupa stručnjaka do tada. Posebnim bušilicama izvršili smo otvaranje 100 grobnica i posle tri meseca teškog rada izneli smo državnim organima procenu o broju žrtava. U Hrvatskoj priznaju samo nedela Miroslava Filipovića.. - Šta reći o zločincu, upravniku logora, koji je na jednoj misi pozvao pastvu da ode u selo i pobije sve Srbe, ali da prvo ubije njegovu rođenu sestru koja je udata za Srbina. Ja sam na Konferenciji Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu u Londonu izveo za govornicu Jevrejku Skibu kojoj je katolička časna sestra Pulherija zatezala vrat kako bi koljač mogao preciznije da udari. Skiba je govorila, a posle njenog govora katolički sveštenici su napustili salu. Dragutin Kukolj, Nikolom Masić, Jolo Josip Bujanović, Mihovil Marber, Stjepan Gabrić, samo su neki od sveštenika koji su ubijali. screenshot Kako je izgledao odlazak u Jasenovac 1964? - Bilo je čudno. Veliki profesori iz Beograda, Zagreba, Ljubljane nisu hteli ni da čuju da budu u sastavu te komisije. Pošto je ona ipak stvorena, odabrani su referentni centri iz Sarajeva, Ljubljane i Novog Sada, odakle sam i ja odabran kao docent sa medicinskim znanjem. Sećam se da sam prvo otišao u Aušvic da se spremim za posao jer do tada nisam znao mnogo o istraživanju masovnih stratišta. U tom logoru sam video da su Nemci praktično, industrijski ubijali žrtve, praveći od njih sapune, češljeve. U Donjoj Gradini smo naišli na žrtve koje su sadistički ubijane iz mržnje i sa velikom strašću. Koja vam je prva asocijacija kada se danas prisetite tog vremena? - Strah i stravičan slatkasti miris smrti uvek kada je sonda otvorila grobnicu. Kada se istražuje jedna takva raka, pa kada u ruke uzmete polomljenu lobanju jednogodišnjeg deteta, to vas promeni zauvek. Kada god govorim o tome, pa i u ovom momentu, ja se tresem, a kao sudski antropolog svašta sam video. Onda možete zamisliti kakav je to osećaj bio. Kada vidite cucle, kantice za mleko, flašice... Vama je bilo zabranjeno da fotografišete svoje nalaze. Šta ste radili sa pronađenim stvarima u grobnicama? - Nismo smeli da slikamo, ali sve smo beležili u radne sveske. Svaki član komisije je vodio dnevnik i posle radnog dana jedan drugom smo pregledali zapisnike i potom ih potpisivali. Sva četiri dnevnika imaju potpise svih članova komisije. U tim zapisnicima su neke od najstrašnijih stvari koje čovek može da zamisli. Recimo, u lobanjama su se tada još nalazili ostaci mozga i oni su poslati na obradu u Zavod za sudsku medicinu u Ljubljanu. Na osnovu rada došli smo do zaključka da je gotovo dvadeset odsto žrtava živo otišlo u grob. U grobnicama, naročito tamo gde su bili ujamljeni Romi, nalazili smo ogromne količine zlata, đerdana, dukata, i sve to smo posle otvaranja grobnica ponovo sahranjivali. Mi smo imali obećanje da će se istraživanje nastaviti i pravljeni su planovi kako dalje. tanjug/public Kako ste došli do broja od 730.000 umorenih samo u Gradini? - Anton Pogačnik je radio matematičku procenu broja žrtava na osnovu broja grobnica i na osnovu broja pronađenih žrtava u onima koje su bile otvorene. Svi smo se složili oko ove brojke. Međutim, pošto ste u jesen 1964. predali nalaze, sve je stalo? - Obavezali smo se na ćutanje u javnosti, a ja nisam mogao da ne govorim. Razgovarao sam sa jednim novinarom „Politike". Međutim, taj tekst nikada nije ugledao svetlost dana. Kada sam pitao novinara Momu Stefanovića šta se događa, on mi je samo kratko rekao da ga više nikada o tome ništa ne pitam. Posle još nekih signala, 1965. sam emigrirao u Afriku, pa u Englesku, a 1968. indirektno mi je saopšteno da se ne vraćam u zemlju. Ipak, nastavio sam sa istraživanjem Jasenovca. Public Kako komentarišete inicijativu da se Stepinac proglasi za sveca, zašta Vatikan traži i mišljenje SPC? - Kada je ta inicijativa objavljena dobio sam iz Australije pismo od Vase Kondića iz Sidneja, koji je posvedočio da je kao sedmogišnjak video mnogo katoličkih sveštenika kako ubijaju srpsku decu. Njega su, veli, spasli Nemci. Kondić piše i da je u logoru bilo pravo slavlje kada bi dolazio u Jasenovac nadbiskup Alojzije Stepinac. Nosio je nekakvu posebnu uniformu, a njegov krst je bio mnogo veći od krstova ostalih sveštenika. I on je učestvovao u zločinima - prenosi Đivanović delove ovog pisma. Ovo svedočenje, kako ukazuje, overeno je u advokatskoj kancelaraji u Adelaidu u Australiji od strane advokata Vaska Vukoja. Šta se dogodilo kada su državni organi dobili procenu stručanjka? - To ne znam. Ja sam svoju kopiju poneo u London i ceo život sam je nosio sa sobom. Kada sam pomislio da je devedesetih godina došlo vreme da se vratim u Beograd, predao sam je Arhivu Grada. Predao sam i još nešto, zapisnik sa sednice Svetog arhijerejkog sinoda SPC iz 1942. godine koji je posvećen Jasenovcu, a koji je tajnim kanalima završio u Londonu 1943. Posle rada od 50 godina na Jasenovcu i dokumenata koje ste sakupili, šta još mora da se zna? - Jasenovac, Jadovno, Prebilovci, jame na Velebitu... nisu delo zavedenih ili izmanipulisanih ljudi. To je proizvod državne politike NDH i napora cele te države da fizički istrebi srpski narod. Genocid nad Srbima nisu vodile ustaše, već sam vrh Katoličke crkve na čelu sa Alojzijem Stepencem.Učestvovali su svi, hrvatski domobrani, obični seljaci, železničari, a kada je 1944. postalo jasno da Nemačka gubi rat, ponovo su svi uložili veliki napor da sakriju tragove genocida. Moša Pijade i Mile Budak su se sretali i po ovom pitanju. Tito je, kako je to otkrila dr Smilja Avramov, 1944. išao u tajnu audijenciju kod pape. Možda je sa teritorije bivše SFRJ ova dokumentacija nestala, ali u svetskim arhivama, u to sam ubeđen, postoji. Šta ste našli tragajući po svetu? - U Londonu, recimo u Javnom arhivu je više od 2.000 dokumenata o ustaškoj državi i zločinima nad Srbima. U Arhivu SSSR u Moskvi smo našli tek dva dokumenta. Plašim se da su braća komunisti učestvovala u prikrivanju zločina. U malom Muzeju holokausta u gradu Aki, u Izraelu, pronašli smo more dokumenata i svedočenja o ovim zločinima. Godine 2000. u Njujorku, kada je naša Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu izlagala veze Katoličke crkve sa genocidom, ustao je profesor Majkl Bernbaum iz Muzeja Holokausta u ovom gradu i izgrdio nas što ništa ne radimo da se istina sazna. Naime, mi smo tada imali podatak da je oko 370 katoličkih sveštenika bilo direktno uključeno u likvidacije Srba, dok je Bernbaum imao spisak od 1.400 imena. Krenuvši za ovim spiskom, naša komisija je došla do imena 1.371 katoličkog sveštenika koji je učestvovao u likvidacijama. Ako se zna da je 1941. u Hrvatskoj bilo oko 2.000 katoličkih sveštenika, nije teško izračunuti koliko ih je među njima bilo ubica. Public Alojzije Stepinac http://informer.rs/vesti/drustvo/371296/tito-je-krio-istinu-o-jasenovcu-jer-srbe-nisu-klale-samo-ustase-nego-i-svestenici-seljaci-radnici-sokantno-svedocanstvo-akademika-srboljuba-zivanovica

Ratno Vazduhoplovstvo Bugarske (BVVS) ostalo je bez još jednog tipa vazduhoplova u operativnom stanju. Časopis Aero je pre dva dana objavio da su prizemljeni jurišni avioni Su-25 i da su na njima poslednji letovi iz vazduhoplovne baze Bezmer obavljeni 14. decembra 2017. Njihova upotreba je prestala zbog isteka resursa a Aero podseća da je tokom prve polovine 2014. godine 6 Su-25 prošlo kroz proces produženja međuremontnog roka. U 2017. godini nisu preduzeti nikakvi koraci ka obezbeđivanju dalje upotrebljivosti ovih letelica pa su tako BVVS ostale bez jedinog tipa specijalizovanog jurišnog aviona. Prošla godina protekla je u nekoliko puta ponovljenim objašnjenjma ministra odbrane Krasimira Karakačanova da on i dalje računa na Suhoje 25. Početkom oktobra je, na primer, rekao da bi, paralelno sa procesom nabavke novih borbenih aviona, trebalo izvršiti remont i modernizaciju borbenih aviona MiG-29 i Su-25. Nešto ranije izjavio je da bi u budućnosti održavanje flote Su-25 bilo relativno jeftino i čak je naveo da je loše što je u tom trenutku od 14 aviona letelo samo 3 ili 4. Aero dalje prenosi da njihovi izvori iz vojske napominju da nema mnogo opcija za ponovo aktiviranje aviona Su-25. Primerci koji su do skora leteli prošli su, u periodu od 2001. do 2003. godine kapitalni remont a od tada im je nekoliko puta produžavan međuremontni rok, poslednji put 2014. godine i to po metodologiji koju je razvio vazduhoplovni odbrambeni institut ‘’Cvetan Lazarov’’. Na dostupnim avionima postoje tehnički problemi koji nisu mali i jasno je da je potreban novi generalni remont ali izvori Aera u Ministarstvu odbrane govore da oni smatraju da više nema racionalnih mogućnosti da se produže međuremontni resursi. Međutim drugi izvori Aera govore o tome da se u MO i BVVS uglavnom razmišlja o mogućnosti da nekoliko (na primer 6 do 8) aviona Su-25 bude poslato na kapitalni remont u beloruski 558. remontni zavod u Baranovičima. Moguće je, bar teoretski, da se radovi izvrše i u Ukrajini, u zavodu ‘’MiGremont’’ iz Zaporožja, zatim u Rusiji u 121. ARZ Kubinka ili u zavodu TAM u Gruziji. Postoji i čisto teoretska mogućnost da se remont obavi u domaćem vazduhoplovnom remontnom preduzeću ‘’Avionams’’ iz Graf Ignjatijeva. U periodu od 1995. do 2002. tamo su i vršeni remonti, popravke i održavanje bugarskih Su-25 ali je zavod vremenom izgubio te sposobnosti. Iako političko rukovodstvo već skoro dve godine govori o tome kako će nacionalizovani ‘’Avionams’’ obavljati remonte sovjetskih vazduhoplova koje još uvek koriste BVVS, nisu preduzete mere kako bi se to ostvarilo. Opcija generalnog remonta problematična je iz čisto finansijskih razloga jer za remont jednog Su-25 treba izdvojiti 5 miliona dolara tako da bi remont 6 ili 8 aviona koštao 30 do 40 miliona dolara. U budžetu za 2018. sredstva za taj posao nisu obezbeđena što faktički znači da avioni Su-25 ostaju na zemlji a njihovi piloti će izgubiti spremnost za letenje i “ispasti“ iz trenaže. Istovremeno stanje ispravnosti vazduhoplovne tehnike BVVS će u 2018. godini biti veoma teško. U svakom trenutku se očekuje prekidanje letova poslednjeg aktivnog transportnog aviona C-27J što će ostaviti državu bez vojno-trnapsortne avijacije. Očekuje se i kriza sa ispravnošću školsko-borbenih aviona L-39ZA, teškoće u korišćenju lovaca MiG-29 su dobro poznate i nisu od juče a kritična situacija s njihovom operativnošću biće dostignuta polovinom godine. Da bi se rešili svi ovi kao i mnogi drugi problemi u BVVS, potrebna su velika finansijska sredstva koja jednostavno nisu dostupna u budžetu Ministarstva odbrane za tekuću godinu. Dakle nije teško pretpostaviti da će, uprkos obećanjima ministra Karakačanova da će se zalagati za opstanak flote Su-25, bugarski jurišnici ostati prizemljeni mesecima a možda i godinama. Najgori scenario bi bio ako bi letovi ovih aviona, koji su obavljeni 14. decembra 2017. bili i poslednji na bugarskom nebu. Živojin BANKOVIĆ

U Nišu preminuo dvogodišnji dečak oboleo od malih boginja Dvogodišnji dečak oboleo od malih boginja za čiji su se život skoro dve nedelje borili lekari Dečije interne klinike u Nišu preminuo je danas na toj klinici, izjavio je načelnik intenzivne nege te zdravstvene ustanove Dejan Milojević. On je agenciji Beta kazao da je dečak desetak dana bio priključen na respirator zbog upale pluća koja je bila posledica komplikacija malih boginja. Milojević je rekao da dečak nije bio vakcinisan MMR vakcinom. "Dečak je rodjen šest nedelja pre termina i imao je slabije razvijena pluća i slabiji imunitet. Šanse da preživi ipak bile bi mnogo veće da je primio vakcinu", rekao je Milojević. Naveo je da na Dečijoj internoj klinici zbog komplikacija izazvanih malim boginja svakodnevno leči izmedju dvoje i petoro dece. Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije "Doktor Milan Jovanović Batut" u Nišu su od početka oktobra do kraja decembra 82 osobe obolele od malih boginja. Dvogodišnji dečak koji je danas preminuo na Dečijoj internoj klinici, prva je žrtva tog oboljenja u Nišu. Izvor: http://rs.n1info.com/a353900/Vesti/Vesti/U-Nisu-preminuo-dvogodisnji-decak-oboleo-od-malih-boginja.html

Deca se mogu ponašati na načine koje odrasli smatraju nevaljalim, a ta procena često može biti veoma pogrešna. Prepoznavanje kada je neko neželjeno ponašanje kod deteta reakcija na sredinske uslove, odnosno kad je deo razvojne faze ili imitacija nekog ponašanja, omogućava nam da na njega reagujemo blaže i sa više saosećanja. Slaba kontrola impulsa Da li vam se dešavalo da kažete svom detetu: „Ne bacaj to!“, a ono ipak baci? Istraživanja ukazuju da su moždani regioni zaduženi za samokontolu potpuno nerazvijeni na rođenju, a potpuni stepen zrelosti dostižu tek na kraju adolescencije, što objašnjava zbog čega je razvoj samokontrole toliko „dug i spor proces“ (Tarullo, Obradovic & Gunna, 2009, 31). Nedavna istraživanja otkrila su da mnogi roditeljipretpostavljaju da deca mogu raditi mnogo stvari na ranijem uzrastu nego što njihov razvoj dozvoljava. Na primer, 56% roditelja smatra da bi dete mlađe od 3 godine trebalo da se odupre želji da uradi nešto nedozvoljeno, iako većina deca ne razvije ovu sposobnost sve do 3 i po – 4 godine (Zero to Three, 2016). Podsećanje nas samih da deca ne mogu uvek da kontrolišu svoje impulse (zbog toga što njihov mozak još uvek nije potpuno razvijen) može dovesti do nežnije rekacije na njihovo ponašanje. Preplavljenost stimulusima U jednom prepodnevu mi stignemo da svoje dete odvedemo u šetnju, park i kod sestre da se igra, da bismo na kraju svedočili napadu besa, otporu i hiperaktivnosti. Pretrpani rasporedi, preplavljenost stimulusima i iscrpljenost, obeležja su modernog porodičnog života. Istraživanja pokazuju da je 28% Amerikanaca uvek u „žurbi“, dok je 45% izjavilo da „nema slobodnog vremena“ (Robinson, 2013). Kim Džon Pejn, autor knjige „Jednostavnost roditeljstva“ (Simplicity of Parenting), smatra da deca doživljavaju „kumulativnu stresnu reakciju“ zbog previše aktivnosti, izbora i igračaka. Takođe, dodaje da je deci potrebno dosta „mirnog vremena“ kako bi se napravio balans u odnosu na vreme kada su aktivni (Payne, 2010). Kada u dnevni raspored deteta uključimo vreme za odmor, za igru i vreme za mirovanje, njihovo ponašanje će se dramatično poboljšati.

https://www.facebook.com/arsen.carkic?hc_ref=ARTp6qXvxHy8ayWf-DaFI17cR_5OrxAzUhojjqYRlMW8oll39z6IHRpR7IVSD1Mb-74 "Čuh maloprije (pre 17 sati), dok gori pola Dalmacije i Crne Gore, i dok se čeka da ljudima izgore kuće i imovina, da su vlade obe ove države odbile pomoć ruske baze koja ima vatrogasne avione Il-76, Be-200 i Ka-32 (kapaciteta doslovno kao nekoliko aviona tipa "kanader"). Obrazloženje je "Neka, hvala, ne treba nam pomoć, mogu nam pomoći samo Nato avioni"... Pa može li se biti toliko nenormalan??? ... https://rs.sputniknews.com/regioni/201707181111968191-crna-gora-12/ http://www.blic.rs/vesti/svet/antonov-gasi-vatru-crna-gora-dobila-pomoc-ukrajine-avion-na-terenu-iznad-obosnika/8ld9zw2

Istražni sudija Danica Marinković o velikoj Vokerovoj prevari kao uvodu u bombardovanje i ličnoj sudbini svedoka neoprostive istine. Bila sam pod velikim pritiscima samo da se odreknem istrage Foto: Nikola Skenderija Ni pod najvećim mukama ne bih se odrekla nijednog slova iz istrage koju sam obavila u Račku i dokazala da je Račak jedna velika prevara. Poslužio je za NATO bombardovanje, jer je Vokerova laž bila jača od naše istine. Ovako govori Danica Marinković, istražni sudija Okružnog suda u Prištini, koja je rukovodila celokupnom istragom u Račku, u zimu 1999. godine. Ustanovila je tada da tamo nisu stradali "nedužni seljani" i da nije bilo "masakra", kako je Vilijem Voker svetu predstavio poginule pripadnike terorističke bande, takozvane OVK, u oružanoj akciji sa srpskim snagama. Dokaze sudije Marinković, gotovo deceniju posle, prihvatio je i Međunarodni krivični tribunal i posle njenog briljantnog svedočenja Tužilaštvo je odustalo od tačke optužnice za Račak, protiv Miloševića i srpskih generala policije i vojske. Da nije bilo tako, jasno je kakvu bi još štetu inscenirana jednostrana interpretacija Račka nanela srpskom narodu. Šta je za takvu pravednost u istini, postojanost u profesiji i ljudsku hrabrost dobila Danica? Ona o tome kroz šta je prošla od Račka do ovih dana, odnedavno penzionerskih, prvi put govori za "Novosti". - Ne samo da Vokeru nije odgovarala istina o Račku, takva istina nije odgovarala ni nevladinom sektoru u Srbiji. Logično, jer su se neki od predstavnika tih organizacija, pa i partija, otvoreno zalagali za bombardovanje SRJ. Njima nisu odgovarale ni prethodne istine, kao ona o Klečki u kojoj su završili oteti Srbi iz Orahovca. Ta tragedija orahovačkih Srba, oteto ih je 47, dogodila se u leto 1998. godine, dakle, mnogo pre Račka. U živi kreč su bacana tela otetih i, dok živim, pratiće me te slike istrage. Ali nije to bila moja jedina istraga zbog koje sam žigosana. Prethodilo je više desetina predmeta o kojima je pripadnicima albanske terorističke bande dokazano neprijateljsko delovanje protiv države. Ubistva pripadnika policije i vojske, a sve u cilju da zastraše srpski živalj, prinude ga da napusti Kosovo i Metohiju a teroristi formiraju svoju nezavisnu državu. Što se, nažalost, i dogodilo. * Posle takvih istraga, a predmet vašeg istraživanja bilo je i delovanje Haradinaja, Ljimaja, pa i Tačija, protiv koga ste raspisali poternicu - za vas očigledno, posle okupacije, nije bilo života u Prištini. - U prvom danu posle potpisanog Kumanovskog sporazuma, meni je javljeno: "Dano, moraš da ideš. Sad. Odmah. Tebe će prvu tražiti." Tako je i bilo. Kfor praćen terorističkim banditima, ili banditi praćeni Kforom, svejedno, najpre su u Prištini upali u Okružni sud. Traže da im predsednik suda odgovori gde sam. Na odmoru je, rekao je. Pitali su: kada se vraća. Odgovorio je: ne znam. Posle su pretresli moju kancelariju. Zapisničarki naredili da otvori kasu. I sve što su našli, sve predmete, pokupili su. Ali, imala sam neku, valjda sudbinsku potrebu da sve što sam radila, svaki svoj predmet fotokopiram, sačuvam svaki dokument. To je moja dragocenost. Kad su mi javili da moram da idem, spakovala sam sve to i ponela. To je zaista dragocenost. Kako bih bez toga oborila sve one laži u Hagu. A dva puta sam svedočila. * Okružni sud iz Prištine, u tim danima okupacije, izmešten je u Niš. Vi i vaše kolege nadate se, celu godinu, da ćete se vratiti. Onda dolaze petooktobarske promene. Šta su vam donele? - Ignoranciju prema nama, sudijama i tužiocima sa Kosova i Metohije. Potpunu ignoranciju. Niti nas raspoređuju, niti nas bilo ko o tome obaveštava. Prema meni, lično, odnosili su se kao prema gubavcu. Pravom gubavcu... Vladimir Božović, sećam se, tada je bio koordinator Centra za Kosovo i Metohiju, jedan zaista pravedan i hrabar mladi čovek. Uredio je, nekako, da nas prime u Vladi Srbije, da se tamo sretnemo sa predstavnicima pretpostavljenih institucija. Kolege predlažu da ih ja predstavljam. Kako, ljudi?! Mene ne prihvataju, neće me zbog Račka i sastanak će propasti. Ne, kažu oni, Dano ti ideš i niko drugi. Dolazi ministar pravde, da ga ne imenujem, pokojni je, kaže nam: svi ćete na minimalac. Odgovorila sam: minimalac ili ne, mi želimo da radimo. A on će: ako vam se ne sviđa, vratite se odakle ste došli. Zoran Perović, tada sudija Ustavnog suda, svaka mu čast, kasnije je pomogao da se snađemo, da počnemo da radimo. Ja sam dobila mesto u Kragujevcu, u Okružnom sudu. Tamo sam i završila radni vek, i svaki svoj predmet završila. FLjORA BROVINA KADA je, 2003. Vlada Srbije donela odluku da pusti sve zatvorenike Albance iz niškog i drugih zatvora, prvo je oslobođena Fljora Brovina, a bila je osuđena na deset godina zatvora za neprijateljsku delatnost prema državi Srbiji - govori Danica Marinković. - Posle pet dana vratila se među zatvorenike i kazala: svi ćete ubrzo na slobodu. Tako je i bilo. Slobode su se domogli i zločinci osuđeni na po dvadeset godina zatvora. Među njima i braća Mazareku, osuđeni za Klečku. Na Kosovu i Metohiji dočekani su kao heroji. To je za mene, kao profesionalca, bio šok. * U međuvremenu ste bili bez posla. Niste reizabrani, u januaru 2011, upravo na jedanaestogodišnjicu događaja u Račku. Simbolika, slučaj, ili... - Nemam dilemu da me je žigosalo svedočenje o Račku. To su mi potvrdile i kolege u koje imam puno poverenje. I sami su mi govorili: mani se, Dano, Haga i Račka... Ipak, ubrzo sam bila ponovo u Hagu, svedočila u odbrani generala policije Đorđevića. Pitala sam se tada: šta ako tužilac ospori moje svedočenje činjenicom da nisam nikakav stručnjak jer u Srbiji nisam reizabrana za sudiju? Pitala sam se: je li to moja bruka ili bruka države? * Kako su vas, onda, vratili da nastavite posao do penzije? - Poslanici Narodne skupštine na jednoj sednici postavili su pitanje: kako je moguće, kako su rekli, da jedan takav sudija kao što je Danica Marinković ostane bez posla. Valjda je ta javna prozivka uticala na nadležne. Vratili su me na posao i ponovo u Kragujevac, grad koji nisam uspela ni da upoznam, toliko sam radila. Toliko sam volela i da radim. Na posao sam vraćena u mandatu ministra Snežane Malović. Ali mi je direktno skrenuta pažnja, verujem da to nije došlo od nje, a rečeno mi je: sad si se provukla kroz iglene uši, ubuduće vodi računa. * Satisfakcija za sve kroz šta ste prošli ipak je, na neki način, stigla. Ove godine u februaru, povodom Dana državnosti, odlikovani ste Zlatnom medaljom za profesionalni integritet, ličnu hrabrost i poštenje. Kako ste primili ovo odličje? - Dirljivo i sa zahvalnošću. * U predlogu za odlikovanje, između ostalog, stoji i to da je vaš rad lekcija iz koje se uči. Kako biste to prokomentarisali? - Ovako, na primer: budi hrabar, iskren i postojan. Čovekoljubiv, razuman i pravedan u istini. Istina će biti svuda gde reč o njoj odjekne. I tamo gde je utajena, prećutana i nedorečena, ona stigne da kad-tad popravi naopako rečeno i lažno svedočeno. U tom uverenju treba istrajati, uprkos žrtvi, jer je bez istine život lišen smisla i dostojanstva, ne samo u našem sudijskom poslu, nego i u svakodnevnom životu. NOVA KNjIGA SVE što do sada nije rekla, a tek deo onoga što je kazala za "Novosti", Danica Marinković objavila je u svojoj knjizi "Sudija u miru i ratu - svedočim", koja će biti promovisana 20. marta u 18.00 časova u Ruskom domu u Beogradu. Reč je o zbirci dokumenata i svedočenja neprocenjive vrednosti, koji dokazuju golgotu srpskog kosmetskog naroda. HAŠKI ISTRAŽITELj DANICU Marinković pozvalo je, najpre, Tužilaštvo Haškog tribunala, kao svedoka. Ona se seća da je na vrata njihovog porodičnog doma banuo nenajavljeni istražitelj. To ju je zapanjilo. - Da me saslušavate u kući, to kod nas u Srbiji nema - kazala je. - Pošaljite poziv preko Palate pravde, odazvaću se. Ubrzo su je pozvali, negde na Dedinje. U kancelariji istražitelj i prevodilac. Razgovara se na engleskom. Kada su sudiji, u ovim okolnostima potencijalnom svedoku Tužilaštva, pokazali zapisnik i preveli, pola od toga je odbacila. A oni, nezadovoljni, odbacili nju kao svedoka. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:654434-Danica-Marinkovic-Lomili-su-me-zbog-Racka-ali-me-nisu-slomili