Претражи Живе Речи Утехе

Jelena muralima šalje moćnu opomenu. „Umetnost danas je pod velom politike – postoje politički podobni umetnici i umetnost i oni koji to nisu“, govori za Zadovoljna.rs Jelena Obrenović Damjanović, akademska slikarka koja je pokrenula gerilsku akciju oslikavanja murala po čitavoj Srbiji, tražeći pravdu za roditelje otetih beba. Zbog osetljive teme koju slika, Jelenin rad je nekima zasmetao, ali ona poručuje da neće stati. U saradnji sa Udruženjem roditelja nestalih beba Vojvodine, ova umetnica je do sada naslikala potresne i opominjuće murale u Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, Zemunu, Voždovcu. U planu je još barem deset lokacija na kojima Jelena planira da oslika snažnu poruku nesrećnih roditelja. „Ja muralima pričam njihovu priču – a na tužilaštvu, sudovima i institucijama ove zemlje je da ono što neko tvrdi otkrije da li jeste ili nije. Ovi ljudi jednostavno vise u vazduhu s pitanjem da li jeste ili nije. Umetnost je takva da nikoga ne optužuje – meni je drago da mogu na ovaj način da doprinesem. Ta vrsta angažovane umetnosti fali našoj zemlji“, priča Jelena. A sve je počelo kad je, radeći u Norveškoj, slušala emisiju u kojoj je Ana Pejić, predsednica Udruženja roditelja nestalih beba Vojvodine, podelila svoju ispovest. Ana je 24. avgusta 1988. godine u Sremskoj Mitrovici carskim rezom rodila devojčicu. Bila je sreda, a obećali su joj da će dete moći da vidi u petak. Međutim, tada su joj rekli da je beba preminula. Ana je oduvek sumnjala u to, a 2015. je rešila da proveri dokumentaciju. Kod matičara su joj rekli da je rodila devojčicu 24. avgusta 1988. godine sa jednim JMBG brojem, a da joj je umro dečak sa drugim JMBG brojem.

Kada god je bilo reči o plakanju i o tome koliko je to zapravo zdravo i normalno i potrebno, dobijale smo pitanja “A šta kada želim da plačem, a ne mogu?”, pa evo ukratko i o tome želimo malo da pišemo. Ne možemo da plačemo kada zadržavamo suze, kada postoji blokada neka u odnosu na plakanje. Nažalost, tokom života mnogi su naučeni da treba da budu jaki i hrabri (muškarci mnogo više, ali i žene), da su suze znak slabosti. Naučeni smo, veoma pogrešno, da plaču samo slabići – “Hajde, nema plakanja pa nisi ti kukavica” ili dobro poznato “Ju, nemoj da plačeš, dečaci ne plaču. Nisi ti p**** pa da plačeš”. Učili su nas da nije okej da budemo tužni, uplašeni, ljuti, nervozni, frustrirani. Da jedino što je prihvatljivo jeste da budemo srećni, raspoloženi, zadovoljni ili eventualno, ako baš mora, da budemo “okej”. Takođe, možda su roditelji krili da plaču, sami nisu iskazivali emocije (jer su se i sami plašili svojih emocija i nisu znali drugačije) i to je bilo nekako zabranjeno u porodici. Sve to utiče da tokom života na plakanje gledamo kao na znak slabosti ili na nešto jako strašno i previše bolno da bismo sebi to dozvolili (iako svesno znamo da to nije tako, nesvestan deo ima svoje naučene obrasce) i onda stvaramo blokadu i ne dozvoljavamo sebi da plačemo, uprkos tome što imamo jako jako veliku potrebu za tim. Istina je ta da je plakanje znak toga da ste ljudsko biće. Plakanje čisti dušu. Plakanje pomaže da se otpuste boli koje smo skupljali danima (neki i godinama). Plakanje je znak da dozvoljavamo sebi da osećamo ono što osećamo i da dajemo sebi priliku da prežalimo ono za čim želimo ili imamo potrebu da žalimo. Da, kada dugo skupljamo neke stvari u sebi i bežimo od emocija može nam biti teško da odvojimo vreme za sebe, sednemo i isplačemo se. Možemo se plašiti tog trena, jer nam se može učiniti da ako jednom pustimo sav taj bol iz sebe da nikad nećemo ni stati sa plakanjem. Ali nije tako. Vrlo je moguće da će u prvom momentu biti teško – kao što nam je svakako i teško dok vučemo taj teret sa sobom – ali nakon toga sledi veliko olakšanje. Kada smo naučeni da suze nisu okej, potrebno je vreme da zaista shvatimo i prihvatimo da jesu. Plakanje je u redu. Zaista jeste. Dajte sebi dozvolu, prostor i vreme da pustite svoje suze, a sa njima i nakupljene tuge i bolove i strahove. Podsetite sami sebe, koliko god puta da je potrebno, da je plakanje skroz zdravo i da je to pokazatelj samo toga da ste čovek (ne slabić, ne kukavica, ne plačip**** ili bilo šta što ste čuli tokom života kada je reč o ovoj temi). Nekada, postoje neke velike tuge koje se prosto ne mogu isplakati i to je u redu. Kada doživimo neke vrlo bolne stvari želećemo mnogo puta da plačemo i to treba sebi i da dozvolimo. Plačite koliko želite, kada vam treba i koliko vam treba. Bez stida, griže savesti, krivice, osećaja da ste vi nekako loši jer plačete. Setite se da je to samo nešto što ste naučili. A sada, rešite da naučite sebe da je plakanje zdravo i dajte sebi dozvolu da isplačete ono što vam stoji kao teret na duši. Ako primetite da, uprkos svemu što ste pokušali, ne možete da se isplačete, a imate jaku potrebu za tim – možete potražiti pomoć. Potražite svoj siguran prostor i podršku – da li će to biti uz prijatelja, partnera, člana porodica ili psihološkog savetnika nije važno, sve dok se vi tu, sa tom osobom osećate dovoljno bezbedno da možete da ispričate ono što vas boli i “pustite napolje” taj svoj ranjivi deo. Za sve ovo je potrebno puno razumevanja prema sebi i strpljenja, ali vredi – jer kada dozvolimo sebi da budemo ranjivi (isplačemo se, dozvolimo sebi da se osećamo kako se osećamo) tada dajemo sebi i dozvolu da zaista budemo i radosni i srećni. Za kraj bih dodala jedan citat Brene Brown „Ranjivost je srž stida i straha i naše borbe sa osećajem bezvrednosti, ali ispostavilo se da je to takođe mesto na kome se rađa radost, kreativnost, osećaj pripadanja i ljubavi“. https://dnevnadozamentalnogzdravlja.wordpress.com/2020/09/07/zasto-ne-mogu-da-placem/

Roditelji čija deca su do početka pandemije išla na neki sport imaju dosta nedoumica. Sve je više onih koji decu ispisuju sa grupnih treninga jer se plaše da će se u gužvi, u salama zaraziti koronom. Proverili smo da li je bezbedno slati decu na treninge, ali i koliko je opasno to što se klinci manje kreću jer fizičko vaspitanje u školama danas funkcioniše dosta drugačije. Ceca Radović, nastavnica fizičkog vaspitanja u Osnovnoj školi Skadarlija u Beogradu, priča za portal Nova.rs kako danas izgledaju časovi fizičkog vaspitanja koji podležu preventivnim merama protiv širenja zaraze. “Deca su podeljena u grupe, u jednoj grupi ima najviše 15 đaka, kod mene konkretno trenutno je 12 đaka. I mi smo sada napolju jer je lepo vreme. Radimo na otvorenom terenu bez maski – deca ne mogu da dišu i rade s njima, ali vodimo računa o svim merama”, priča nastavnica koja predaje đacima od petog do osmog razreda. Deca sve manje aktivna Ona kaže i koje aktivnosti dolaze u obzir u doba korone. “Radimo individualne vežbe, trčanja, najviše atletiku, vežbe oblikovanja i elemente različitih sportova, npr. rukometa, košarke, odbojke. Dakle, samo elemente, bez igre jer u toj igri imate napad, odbranu, deca stupaju u kontakt licem u lice…”, priča naša sagovornica. Ona napominje i da se posle svakog časa radi dezinfekcija lopti, ruku, brava, posebno jer opasnost vreba u svlačionicama. “To funkcioniše, ali za ovih nekoliko meseci od marta, koliko deca nisu išla u školu, mnogo toga se promenilo. Sada ne mogu da istrče ni dva kruga oko školskog terena, oko par stotina metara. To je strašno. I iako su ta deca nešto trenirala, ti treninzi nisu kao što su bili. To je zaista tužna priča. Ne znam kako će deca ući u potrebnu formu. Mi sada imamo jedan čas fizičkog nedeljno, a ne, recimo, tri kao nekad. To je zdravstveni problem”, upozorava nastavnica Ceca. A šta nas onda čeka kad uskoro dođu hladni dani i deca budu morala da pređu u sale? “Mi imamo salu odgovarajućih dimenzija gde može da bude 15 đaka jer više od toga i ne sme u salu. Mi ćemo se toga pridržavati i moći ćemo da sve ovo što sada radimo napolju premestimo unutra. Uz to, imamo prirodnu ventilaciju za provetravanje, što je dodatni plus. Bićemo napolju sve dok ne bude kiše, a kada uđemo u salu, raštrkaćemo se po njoj, otvorićemo sve što možemo.” Međutim, ona napominje da se tim tempom ne ne može doći do zacrtanog cilja. “Onda šaljete deci neke linkove sa primerima vežbi koje mogu da rade kod kuće. Ali vi ne možete nikako da znate da li oni to zaista i rade”, priča nastavnica Ceca. Kaže da se posledice toga što tokom poslednjih meseci nisu radili kao pre već se vide. “Deca su stvarno oštećena zbog nekretanja i sedenja. To su stomaci, to su deformacije leđa, sve je otišlo k vragu. Ali trudimo se da im pomognemo i podignemo svest. I deca sve znaju – da ne smeju da mnogo sede, da treba da se kreću. Stalno im pričam i o ishrani. Oni su svesni, ali teško je sve to sprovesti u delo.” Posledice nekretanja Pedijatar Slavko Dušanov za portal Nova.rs takođe ističe koje sve posledice nosi to što se deca sve manje kreću, što previše sede, ne trče, ne igraju se, ne vežbaju dovoljno. “Zdravstvena posledica usled manjka fizičke aktivnosti, i zbog korone i uopšte, pre svega je nepravilno držanje. Kad radimo sistematske preglede, veliki broj dece, čak preko 70 odsto njih, prema našim podacima, ima nepravilno držanje. To znači da im je kriva kičma, imaju krive noge, slabo razvijenu muskulaturu, ravne tabane, a kičmu i ceo taj kostur drže mišići. S obzirom na to da su deca fizički neaktivna, taj kostur nema šta da drži.” Doktor Dušanov priča i da su u posebnom riziku deca u pubertetu. “Desi se da u pubertetu deca naglo izrastu 10, pa i 15 centimetara u roku od par meseci i onda tek i roditelji i mi vidimo da na jednom sistematskom pregledu sve bude u redu, a već na sledećem je tu strašna skolioza ili kifoza, tj. pogrbljenost leđa. To onda mora da se rešava ili miderom ili nekad čak operacijom”, upozorava doktor. On izdvaja i drugu posledicu manjka fizičke aktivnosti – gojaznost. “Deca jedu to što jedu, često nezdravo, a te kalorije koje unesu ne mogu da potroše ako nisu aktivni jer za kompjuterom sigurno neće da ih potroše. Posledica toga bude da zbog gojaznosti već decu u 15, 16. godini imamo na terapiji za visok pritisak. Poznato je i da je među faktorima rizika koji dovode do kardiovaskularnih oboljenja na prvom mestu manjak fizičke aktivnosti”, napominje doktor. Dileme nema koliko je sport važan, ali izazovi su veliki ovih dana jer zaraza vreba. Atletika da, košarka za neke bolje dane Epidemiolog prof. dr Zoran Radovanović za portal Nova.rs priča o rizicima koje sport nosi, ali priča i koliko je važno da deca ne prestanu da treniraju zbog korone. “Vrlo je važno omogućiti deci i mladima da budu fizički aktivni. Problem su, međutim, kontaktni sportovi. Što su sportisti zbijeniji, opasnost je veća, utoliko pre što su zadihani, a duvaju jedni drugima u lice.” Doktor izdvaja koje discipline nose manji, a koje veći rizik od zaraze. “Najbezbednije su pojedinačne atletske discipline, recimo, skok u dalj ili u vis, bacanje koplja, i tenis, koji je bolji nego, na primer, badmington. Rizik je povišen kada su u pitanju borilački sportovi, naročito ako se smenjuju partneri, kao i kolektivni sportovi, uz određene razlike – bezbednija je, recimo, odbojka od košarke”, napominje epidemiolog Radovanović. On kaže i da bi za odlučivanje trebalo da budu ključni lokalni uslovi. “Krizni štab, nažalost, ne objavljuje brojeve novootrkivenih po opštinama i/ili gradovima, a takve informacije bi bile vrlo važne. Ukoliko bi neka sredina danima bila bez novootkrivenih slučajeva, mere opreza mogle bi malo da popuste. S druge strane, recimo, danas bi teniseri u Beogradu ili Kragujevcu pre i posle meča trebalo da izbegavaju srdačno i blisko pozdravljanje”, kaže prof. dr Radovanović i zaključuje da život mora dalje da teče, ali lako otklonjive rizike valja izbegavati. Dakle, uvek i svuda treba podržavati fizičku aktivnost, ali treba se prilagođavati i aktuelnoj epidemiološkoj situaciji. I kad se sve sagleda, jasno je da deca ne treba i ne smeju da se odreknu treninga. Samo treba mudro odabrati sport koji je najmanje rizičan u ovim okolnostima i čuvati i sebe i porodicu koliko je moguće. https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/pitali-smo-strucnjake-smem-li-sad-da-upisem-dete-na-sport/

RATKO DMITROVIĆ: Mogu li Srbi da prežive bitku o kojoj se ne priča? Tako je, obratite pažnju, uoči dolaska Rolingstonsa u Beograd, jedan od poklonika ove engleske grupe, fan religijskog tipa, inače samozvani srpski publicista, napisao da nakon Džegerove svirke u Beogradu, u Srbiji ništa više neće biti isto. Šta u Srbiji nije isto nakon Rolingstonsa? Ne znam koji dan beše kad su svirali, uzmimo nedelja, pa šta to u ponedeljak u Beogradu, Apatinu, Surdulici, Čačku… nije bilo isto. Ili u sredu, ili mesec, godinu kasnije? Tako je i ovih dana. Kad koroni zavrnemo šiju, vele srpski futuristi, ovde ništa više neće biti isto. Majstori, sve će, na žalost, da bude na svom mestu, sve isto kao što je bilo pre virusa. Piše: Ratko Dmitrović Među desetinama “dosetki”, verbalnih stereotipa kojima se služe srpski javni delatnici, novinari, analitičari…postoji jedna rečenica, često je čujemo, koja glasi: “Posle ovoga u Srbiji ništa više neće biti isto”. Svašta mogu da izdržim, naviklo se, ali kad neko izgovori citirano, želudac mi proradi. Ne postoji ništa besmislenije od ove rečenice. Upotrebljava se, valjda, u želji da određeni događaj, proces, dobije dodatnu vrednost, značaj, ko zna šta. Tako je, obratite pažnju, uoči dolaska Rolingstonsa u Beograd, jedan od poklonika ove engleske grupe, fan religijskog tipa, inače samozvani srpski publicista, napisao da nakon Džegerove svirke u Beogradu, u Srbiji ništa više neće biti isto. Šta u Srbiji nije isto nakon Rolingstonsa? Ne znam koji dan beše kad su svirali, uzmimo nedelja, pa šta to u ponedeljak u Beogradu, Apatinu, Surdulici, Čačku… nije bilo isto. Ili u sredu, ili mesec, godinu kasnije? Tako je i ovih dana. Kad koroni zavrnemo šiju, vele srpski futuristi, ovde ništa više neće biti isto. Majstori, sve će, na žalost, da bude na svom mestu, sve isto kao što je bilo pre virusa. Ovde se ništa ne menja, niti će, i zato Srbi tonu u živi pesak, odavno potpuno nesvesni da im se to događa. Ostavimo politiku, ona je kod Srba, kao i u većem delu sveta, ista; u miru i nemiru, pre i posle velikih događaja, ratova, pandemija, odlazaka u svemir, poplava, seoba, ona je univerzalna disciplina, a promenjiva je (dugoročno) u meri količine i snage kulture koja joj se suprostavlja. Tvrdim li ja to da nas, kao naciju, samo kultura može da spase? Da, samo kultura. U najširem smislu tog pojma. Sve dođe i prođe. Samo su mene večne, ali šta posle? Koje su naše vrednosne vertikale? Šta nam je sveto, bilo, jeste i zanavek? Koje istinske junake nismo izvrgli ruglu? Imamo li ličnost čiji su život i delo za sve nas neupitni? Na koga, na šta se osloniti kad svi fizički oslonci popucaju? Sećamo li se, odajemo li poštu, poklanim precima? Ali, to nije kultura, već čujem! Itekako, to je kultura sećanja, na njoj sve počiva. Proteklih decenija, tamo od, gle paradoksa, uvođenja višestranačja, skidali smo ciglu po ciglu iz stubova na kojima trajemo. Dodirujemo ledinu. Vidimo sve manje, jer smo sve niže. Pa nije valjda ona, komunistička, država bila bolja? U mnogočemu jeste, u ovome svakako. Neuporedivo bolja; veliki romani, književnost uopšte, nezaboravne predstave, kult pozorišta, festivali, slikarstvo, filmska, televizijska, književna kritika, časopisi za kulturu, monografije, polemike, filozofske rasprave, umovi pred kojima su otvarane sve granice i sva vrata. Znalo se šta valja a šta ne valja. Ovo drugo nije prelazilo prag kuće samozvanog umetnika ili je bila podzemna pop-kultura. Za seoske vašare i drumska svratišta. Ali, bilo je ideološkog đubreta umotanog u formu pripovetke, romana, filma… Da, bilo je, ali se znalo da je đubre, i znalo se ko i zašto to đubre iznosi na trpezu. Šta se danas zna? S kojom i kakvom umetnošću, u kakvoj kulturi, odrastaju naša deca, čime se hrani naša omladina, ovi koji će, po zakonu prirode, sutra preuzeti volan i menjač države Srbije? Ko od njih sluša Dragana Stojnića, Nadu Knežević, Lolu Novaković, Arsena Dedića…? Čuli su, pretpostavljam, za Cuneta Gojkovića, a znaju li bar pet pesama koje je snimio? Znaju li ko je bio Sava Jeremić? Aleksandar Šišić? Čitaju li Dučića, Rakića, Ilića, Pandurevića? Šta im znače imena Svete Vukovića ili Dragiše Nedovića? Koje su pesme njihove mladosti? I da li su to pesme? Da li je, ovo što slušaju, muzika? Ovo što im se u ogromnim količinama servira sa važnih ekrana. Jedna od definicija kulture kaže da je to stvaralaštvo retkih, odabranih, ljudi sa božanskom česticom. Umetnici stvaraju ono što drugi ne mogu, ne znaju, nije im dato. Svako može da stvara ovo što danas u Srbiji tretiramo kao savremenu muziku. Svako, bez izuzetka. Tu ne treba talenat, niti ga ko traži. To je kompjutersko i glasovno zavijanje. Tekstove piše ko hoće, ko ima vremena i volje. Ali, nije to glavni problem. Muka dolazi otuda što su diletanti, ambiciozni a netalentovani, preuzeli ne samo muzičku kulturu, već kulturu Srba uopšte. Kapa dole pred izuzecima ali oni su na margini, po hodnicima, u polumraku. Pred kamerama, na pozornicama, uglavnom su ovi što pojma nemaju ni o čemu, počev od padeža. Njihova skala vrednosti je broj pregleda na društvenim mrežama, količina plastike u gubicama i grudima i udaljenost destinacija sa kojih šalju slike, razgaćeni i preplanuli. Snimamo filmove i televizijske serijale po uzoru na ono što dolazi iz inostranstva. Samo su toponimi i imena drugačiji. Nekoliko žanrovskih šablona, sa unapred poznatim raspletom. Gde smo mi? Naša istorija, velikani? Mali ljudi, naši, prepoznatljivi u prvom kadru? Šta je danas srpska književnost? Ko su perjanice? Talenat je proteran, nepoželjan. Talentovanom može pasti na pamet da se pozabavi nacionalnom temom. Dominiraju po medijima, i niko im ništa ne može, niti sme, ovi što zapišavaju svaki srpski predznak a vazdižu evropejstvo i jugoslovenstvo. Mera literarnog “talenta” u Srbiji odavno je politički stav autora. Taj stav je poznat; “Srbija je kriva za sve. Srbi su razbili Jugoslaviju. Srbija mora da prođe kroz katarzu. Srbija je faktor nestabilnosti na Balkanu”. Ko ovo ponavlja, ništa mu drugo ne treba. Kakav crni talenat? Ko još u Srbiji uči mlade da je slikarstvo, gle čuda, slika; pejzaž, portret, mrtva priroda. Da su vajari oni koji zaista vajaju, oblikuju kamen, glinu. U ovom domenu umetnosti odavno su primat uzeli (nimalo slučajno, dato im je) sastavljači instalacija. To je srpska savremena umetnost; stare palete, vodovodne cevi, felne točkova, wc-šolje, žive svinje, bodljikava žica, lanci na kojima vise kosturi. Ko misli da je ovo obično sranje, taj je u problemu, posebno ako to i kaže. Cilj je da se u Srbima ubije osećaj za lepo. Za umetnost. Za spas. Kakav boljitak očekujemo kad 95 odsto naše dece i omladine zna ko su Jeca, Kija, Ceca, Luna, Maja, Buba Koreli, …ali pojma nemaju ko je Milunka Savić. O prvima znaju sve, o Milunki ne znaju ništa. U Srbiji, putem mas-medija, prostitutke drže predavanja o moralu, one su idoli naše dece. One su na naslovnim stranama, po zidovima dečjih soba. U Srbiji je odavno sramota, i priličan rizik, spominjati nacionalnu prošlost, ličnosti sa kojima bi se ponosila svaka nacija. U Srbiji je stvorena atmosfera u kojoj je, blago rečeno, neprimereno deklarisati se kao Srbin. Antisrbizam postaje ideologija. Znamo li šta se krije iza imena Deževa i gde je to? U Srbiji odavno, puni novca i raznih privilegija, žive spodobe čija je osnovna delatnost silovanje svake nacionalne ideje. I kažete da posle korona virusa ništa više u Srbiji neće biti isto. Sve će ostati isto, dragi moji, jer neko je odavno shvatio da se presudan udarac Srbima može zadati samo na polju kulture. Znači, nema spasa. Ima, ali to je druga, teška i složena tema. Ratko Dmitrović INTERMAGAZIN

trenutno trazim lek koji se tesko nalazi, pa sam dosla na ideju da otvorim temu gde mozemo postavljati linkove sajtova na internetu koji nam mogu pomoci u tome... ja sam do skoro imala link super sajta o informacijama vezano za nalazenje lekova, sa imenima apoteka, brojevima telefona i tacnim nazivima lekova (miligraza, doza i sl) kao i koliko je stanje trazenih lekova ( na pr. 1 kutija od 50mg....i sl.), ali su ga ugasili... eto, ako trenutno neko ima adresu nekog sajta, neka postavi ovde link... takodje mozemo ovde razmenjivati razna iskustva vezano za nabavku lekova, apotekama, cenama itd...

Zbog manjka radne snage, ali i prilično fleksibilnih propisa, autobuse u gradskom prevozu teoretski mogu da voze i penzioneri od 90 godina! Nesrećni slučaj od pre dva dana, kada je 71-godišnji vozač autobusa na liniji 46 udario ženu kod Cvetkove pijace, začudio je mnoge, pre svega zbog činjenice da se za volanom nalazio čovek koji je ispunio sve starosne uslove za penziju, a koji je u takvoj situaciji da svakodnevno odgovara za hiljade i hiljade putnika koje prevozi. Međutim, vozači na linijama javnog gradskog prevoza mogu biti još i stariji, a dovoljno je samo da, uz adekvatne vozačke dozvole, imaju i lekarsko uverenje, tvrde saobraćajni stručnjaci sa kojima je “Blic” razgovarao. https://www.blic.rs/vesti/beograd/da-li-je-moguce-beogradane-u-gradskom-prevozu-mogu-da-voze-soferi-i-sa-90-godina/b1rr5xx FOTO: PROFIMEDIA / RAS SRBIJA Za vozače važan samo lekarski pregled - Koliko ja znam, saobraćajni propisi vezani za starosno doba profesionalnih vozača ne postoje. Oni moraju da prođu lekarske preglede, odnosno da imaju lekarsko uverenje. Ono im se može i uskratiti za određenu kategoriju. Isto tako može da se ograniči i trajanje dozvole, odnosno kontrola može biti češća, što zavisi od vozača i lekara. Pregledi mogu biti redovni i vanredni, a firme moraju da se pridržavaju toga. Ukoliko vozač nema potrebno uverenje, može mu biti oduzeta kategorija, odnosno dozvola - objašnjava za “Blic” Milan Božović iz Komiteta za bezbednost saobraćaja. I njegov kolega Damir Okanović tvrdi da ne postoje ni zakonski ni podzakonski akti za starosno ograničenje. - Postoje zdravstveni pregledi za vozače koje oni moraju ispuniti. Vozač autobusa može imati i 90 godina ako ispunjava zdravstvene kriterijume - priča za “Blic” Damir Okanović, koji kaže da stariji vozači ako imaju tri godine iskustva mogu da organizovano prevoze i decu uz valjano lekarsko uverenje. Praksa u GSP je ranije bila takva da vozači koji napune 65 godina više ne rade. Da li je i dalje tako, nismo dobili zvaničnu potvrdu iz GSP “Beograd”, mada su nam pojedini vozači u neformalnom razgovoru rekli da se “pojedincima toleriše ukoliko im je potrebno da bi ostvarili penziju”. Ipak, kako tvrde, češći je slučaj da vozači odu u penziju, a onda zbog malih primanja počnu da rade kod privatnika. Zato nije toliko redak slučaj da se za volanom vide ljudi u sedmoj, pa čak i osmoj deceniji života. Dok je zakon takav, on se mora poštovati, tvrdi i Drago Tošić iz Konzorcijuma privatnih prevoznika, koji za “Blic” kaže da “prema važećim zakonima vozač prilikom zasnivanja radnog odnosa mora da ima lekarsko uverenje i D kategoriju”. - Ne postoji zakonsko ograničenje po pitanju godina, ali vozač mora da prođe provere koje traju mesec dana - kaže Tošić i dodaje da Konzorcijum nema problema sa godinama vozača. Od oko 1.100 vozača u Konzorcijumu privatnih prevoznika, kako kaže Tošić, nije veliki broj onih starijih, a prosečna starost vozača je 48 godina. Najstariji vozač sa 73 leta? Prema nezvaničnim podacima, za volanom privatnih prevoznika nalazi se dvadesetak vozača starijih od 65 godina. Kako saznajemo, najstariji od njih ima 73 godine. Mladići i u osmoj deceniji S obzirom na to kakva je situacija, kako kaže Damir Okanović malo u šali malo u zbilji, “sedamdesetogodišnjaci će uskoro spadati u mlađu kategoriju vozača”. - Odlazak određenog broja vozača prouzrokovao je pojavljivanje ovih starijih. Takvi vozači ne verujem ni da za sebe misle da bi trebalo da voze, ali zakon to dozvoljava - objašnjava Okanović.

Bogdan Ilić (1996), poznatiji kao Baka Prase, srpski je muzičar, jutjuber, gejmer i zabavljač iz Beograda rešio je da se oproba i u politici. Baka prase, tj Bogdan Ilić kaže za Zicer da je vlast u padu, a opozicija ne postoji te da je ovo jedinstvena prilika da se preuzme vlast u Srbiji i konačno uradi nešto za mlade ljude koji još nisu otišili odavde. – Garantujem da ću imati u startu ono što je Beli imao u finišu. To je taj efekat koji ja bacam, sine, pa pola Srbije će glasati za mene. – kaže Baka prase za Zicer. Slogan političke partije Baka praseta će glasiti: Zna se-Baka prase! Ilić kaže da još nije smislio ime partije ali da to ionako nije bitno, bitan je lider, a on je rođeni lider. Baka prase jedino Sergeja Trifunovića vidi kao ozbiljnog konkurenta, dok za ostale opozicione i pozicione političare kaže da su mračna prošlost i da su ga uzduvali. – Sergej je faca ali je kurac. Mislim aj sine pusti više, prekini da sereš. Retard se loži, izglupirao se maksimalno i smara lik. Pičku ima da mu polomim. Imam priču brate. Sergej je kao lik koji dođe u teretanu i viče „Ja sam najjači“ uradi dva skleka i umre.- tvrdi Baka prase. Za kraj Baka prase je poručio Sergeju Trifunoviću sledeće: – Ajmo na Kosovo pičko! Baka prase osniva stranku i najavljuje izlazak na izbore: Ima da izgrmimo najglasnije svi mogu da nam puše! | Zicer.org ZICER.ORG

G-dine Cohen, recite sudu da ja volim svoju ženu, i da nije pravedno što ne mogu živjeti s njom u Virginii.’ U junu 1958. godine, Mildred i Richard Loving otišli su u Washington DC da bi se vjenčali, kako bi izbjegli Zakon o rasnom integritetu koji je od 1024. godine bio na snazi u državi u kojoj su živjeli - Virginii, a prema kojem je brak između bijelaca i pripadnika drugih rasa bio krivično djelo. Nakon anonimne dojave, policija je upala u njihov dom mjesec dana kasnije, rekavši im da je njihov vjenčani list nevažeći. Godine 1959. izjasnili su se krivima jer “žive skupa kao muž i žena, narušavajući mir i dostojanstvo Commonwealtha". Osuđeni su na jednu godinu zatvora, a uslov da se kazna poništi bio je da napuste Virginiu i da se ne vraćaju zajedno najmanje 25 godina. Par se zatim preselio u Washington DC. Pet godina živjeli su u egzilu, odgajajući svoje troje djece, Peggy, Sidney i Donalda. Godine 1964. frustrirana što ne mogu zajedno posjetiti svoje porodice u Virginii, Mildred je pisala glavnom tužiocu Robertu F Kennedyu, koji ju je uputio na organizaciju koja se borila za građanska prava American Civil Liberties Union (ACLU). ACLU im je dodijelila besplatnu pravnu pomoć. Predmet je sa okružnog suda iz Virginie dospio do vrhovnog suda u Washingtonu. Bračni par Lovings nije prisustvovao ročištima u Washingtonu, ali je Cohen prenio poruku od Richarda: ‘G-dine Cohen, recite sudu da ja volim svoju ženu, i da nije pravedno što ne mogu živjeti s njom u Virginii.’ Vrhovni sud je jednoglasnom odlukom poništio presudu u junu 1967. godine, presudivši da je zabrana međurasnog braka neustavna i da predstavlja kršenje 14. Amandmana. Uprkos presudi Vrhovnog suda, zakoni kojima se zabranjuje "miješanje" rasa ostali su na snazi u nekoliko država. U Alabami su nastavili provoditi taj zakon do 1970. godine, i to je bila posljednja država koja je prilagodila svoje zakone odluci Vrhovnog suda – tek 2000. godine. Prema priči ovog bračnog para snimljen je film Loving 2016. godine, sa Ruth Negga u ulozi Mildred, a Joel Edgerton glumi Richarda. http://www.6yka.com/novost/129150/brak-koji-je-promijenio-istoriju

Nenad radi kao moler, dobar je čovek i moj prvi komšija. Taj dan kad su ga odvezli na VMA, ljudi se krstili kako je izdržao, samo što mu se creva nisu zavezala. Primio je 5-6 infuzija i na svoju inicijativu otišao kući - priča njegov prvi komšija Foto: Twitter Nenad Dimitrijević (33) iz Ritopeka u opštini Grocka zbog nemaštine nije jeo šest dana i završio je na VMA. U porodičnoj kući živi sa suprugom, majkom i dva sina, a otac mu je preminuo pre tri meseca. Pored velike nemaštine, ova porodica se greje na struju, jer je put do kuće nepristupačan i teško je dovući drva. Struju su mu nedavno isključili, ali su se dobre komšije dogovorile i platile Nenadu i njegovj porodici račun od 60.000 dinara. Komšije ga hvale, veruju da će svima koji mu pomognu u ovoj teškoj finansijskoj situaciji, vratiti radom, ako već ne može novcem: – Nenad radi kao moler, dobar je čovek i moj prvi komšija. Taj dan kad su ga odvezli na VMA, ljudi se krstili kako je izdržao, samo što mu se creva nisu zavezala. Primio je 5-6 infuzija i na svoju inicijativu otišao kući – priča njegov prvi komšija. Nenad i supruga su trenutno oboje nezaposleni, imaju dva sina (stariji 3, 5 godine i mlađi godinu i po). Ne žele novac, već samo namirnice: View image on Twitter – Ne treba mi novac, šta će mi, novac samo kvari ljude. meni i mojoj porodici samo hrana treba i namirnice da preživimo. Danima ne jedem zbog njih, sve kažem “Nema veze, sutra ću ja jesti, nek ima njima” i tako sam završio na VMA. Ja ni ne mogu da jedem kad znam da oni nemaju. Tako sam i otišao već prvo veče iz bolnice. Jeste meni tamo bilo lepo, toplo, oni meni daju hranu, al kad znam da su mi deca gladna, ne mogu ništa da pojedem – kaže Nenad za Telegraf.rs. (I.L. [email protected])