Претражи Живе Речи Утехе

Zašto je tako lako "zaboraviti" na veru u svakodnevnim odnosima sa bližnjima i dozvoliti sebi grubost, pa čak i osuđivanje i isto tako uživati u pobožnim maštarijama kada nema nikoga živog u blizini? Da li je pustinjacima bili lakše ili teže nego nama, kad bar nisu imali prilike da se ogreše o bližnje?

Časopis Lanset: Devet miliona ljudi u svetu godišnje umre od zagađenja Beta, 18.5.2022. foto EPA/KOCA SULEJMANOVIĆ Prema istraživanju objavljenom u naučnom časopisu Lanset, svake godine od zagađenja umre devet miliona ljudi, od čega 75 odsto umre od zagađenja vazduha, javio je danas CNN. Prema nalazima istraživanja, koje je objavio Lansetov Odbor za zagađenje i zdravlje, zagađenje je u celom svetu tokom 2019. izazvalo svaku šestu smrt, što je više od broja poginulih u ratovima i umrlih od malarije, HIV-a, tuberkuloze, droge, ili alkohola tokom te godine. Broj umrlih od zagađenja vazduha i hemijskog zagađenja porastao je za 66 odsto tokom protekle dve decenije. Prema istraživačima, uzroci su nekontrolisana urbanizacija, rast populacije i zavisnost od fosilnih goriva. „Uticaj zagađenja na zdravlje ostao je enorman, a najveći deo tereta nose zemlje sa malim i srednjim prihodima. Uprkos ogromnim zdravstvenim, socijalnim i ekonomskim uticajima, prevencija zagađenja veoma je zapostavljena na spisku tema u vezi sa međunarodnim razvojem“, naveo je glavni istraživač Ričard Fuler. Prema istraživanju, više od 90 odsto smrti od zagađenja desilo se u zemljama sa niskim prihodima i srednjima primanjima koje nisu uspele da zagađenje odrede kao prioritet, poput Indije i Nigerije. Zemlje sa visokim primanjima uspele su da kontrolišu „najgore oblike zagađenja“. Posle zagađenja vazduha najviše života odnosi zagađenje vode, koje je tokom 2019. bilo uzrok 1,36 miliona prevremenih smrti. Sledi zagađenje olovom, pa opasnost od trovanja koje nose određena zanimanja. Novo istraživanje nadovezuje se na izveštaj Odbora iz 2015. godine, nastalog na osnovu podataka međunarodnog istraživanja Instituta za zdravstvenu metriku i evaluaciju. Od 2015. do 2019. godine, smrtonosni uticaj zagađenja na svet nije opao, i predstavlja najveći faktor rizika za bolest i preranu smrt. U istraživanju se navodi da je „nedostatak adekvatne nacionalne ili internacionalne hemijske politike“ dodatno povećalo broj umrlih. „Jasno je da je zagađenje planetarna pretnja, i da njeni pokretači, raširenost i uticaj na zdravlje prelaze lokalne granice i iziskuju globalni odgovor“, rekla je Rejčel Kupka, koautor istraživanja i izvršna direktorka Globalne alijanse za pitanja zdravlja i zagađenja.

Ljudi koji su napravili mozaik za Hram Svetog Save: Gospod je odlučio počnemo od Srbije Ekskluzivna reportaža iz radionice Nikolaja Muhina. Ideju o najvećem mozaiku u pravoslavnom hramu Muhin je čuo još 1994. godine prilikom prve posete Srbiji od protoneimara hrama Vojislava Milovanovića. "Pogledali smo se tada, osmehnuli jedan drugom. I vidite, prošle su samo 23 godine. A zar je to mnogo kada govorimo o istorijskim dimenzijama", primećuje on 0 KOMENTARAFACEBOOKTWITTERPINTERESTGOOGLE+ Na samom kraju će Nikolaj Muhin pitati nas, nekolicinu novinara za koje je prvi put otvorena moskovska radionica gde se stvara 1.230 kvadratnih metara mozaika za kupolu Svetosavskog hrama na Vračaru. Njemu je veoma važno da zna, jer, reći će: "Kakogod, prvi utisak je uvek najvažniji. Evo, bili ste, videli. Kakav je taj vaš prvi utisak?" Novinari nisu navikli da odgovaraju, pa se malo snebivaju, ćute. Čuje se ženski uzdah. Muhin pokušava da pretoči taj odgovor u reči, interesuje se, znači li to "uh ti!", što bi rekli na srpskom "iju!". Smeh. Elokventniji kolega stiže u pomoć, kaže: "Grandiozno!" Muhin objašnjava da ne pokušava da nam se dodvori: "Mi se zaista brinemo i shvatamo značaj svega ovog. Jer vi ćete preneti svoje viđenje u Beograd, u Srbiju, ljudi će to čitati. Želeli bismo da to bude istinito i pozitivno. Shvatam da ste slobodni novinari, ali..." Pa se pitam, kako bih ja mogao istinito da opišem taj svoj utisak, a da zvuči bar malo razumljivo? Mogao bih da kažem da mi je iz nekih razloga iz sećanja isplivao davno pročitani roman o životu Mikelanđela Agonija i ekstaza, i da sam pomislio da nikada ranije nisam bio ni blizu mesta gde se rađa velika monumentalna umetnost, gde se nastavlja istorija umetnosti. Da me zapravo čudi da toga još ima u našem veku. Ili to da sam se prisetio šta je odgovorio Tarkovski, upitan na prijemnom ispitu zašto želi da studira režiju. Rekao je da svaki put kada pogleda neko izvanredno filmsko ostvarenje, zavidi što nije učestvovao u radu na njemu. Upravo sam to osetio. Zavist. Želju da odmotam život unazad, pronađem iole slikarskog talenta u sebi pa završim najbolje ruske likovne škole i zaslužim mesto u Muhinovom kolektivu, u ovoj radionici. Da kuckam čekićem, stružem, klešem, rezbarim, iscrtavam linije flomasterom, prebrojavam komadiće stakla, vežem kecelju... Ako ništa drugo -- da uzmem metlu i počistim. Tu neku "belu zavist" oseća i Nikolaj Muhin, slikar i ikonopisac, član Ruske akademije umetnosti, čovek koji je ukrasio freskama 19.000 kvadratnih metara najvećeg hrama u Rusiji, pa kaže u šali: "Pomalo mi nije pravo što će u Srbiji, a ne u Rusiji, biti takva jedina na svetu kupola. I to je vaš hram. Zovu ga svepravoslavni, ali svejedno je vaš, srpski. I biće najlepši. Svi su mislili da će taj mozaik ostati samo fantazija. A mi smo radili. Od podizanja male spomen-crkve na Vračaru prošlo je 120 godina. Iz godine u godinu hram očekuje mozaik. I ništa se nije dešavalo. Ali prošle godine je Bog uslišio molitve srpskog naroda i rad je započeo." Ideju o najvećem mozaiku u pravoslavnom hramu Muhin je čuo još 1994. godine prilikom prve posete Srbiji od protoneimara hrama Vojislava Milovanovića. "Pogledali smo se tada, osmehnuli jedan drugom. I vidite, prošle su samo 23 godine. A zar je to mnogo kada govorimo o istorijskim dimenzijama", primećuje on. Muhinov projekat za dekorisanje Hrama Svetog Save pobedio je na konkursu raspisanom 2014. godine. Po nalogu predsednika Rusije od jula 2015. za glavnog koordinatora ruskog učešća u izradi mozaika imenovana je Ruska federalna agencija za pitanja Zajednice nezavisnih država, sunarodnika u inostranstvu i međunarodnu humanističku saradnju ("Rossotrudničestvo"), a kao odgovor na apel ove agencije rukovodstvo kompanije "Gazprom njeft" donelo je odluku o izdvajanju četiri miliona evra za finansiranje radova na mozaiku koji će ukrasiti centralnu kupolu Hrama. Ugovor o donaciji potpisan je u avgustu 2016. "Ali mi smo počeli rad još u februaru te godine", ističe Muhin. "Inače bismo i dan-danas crtali kartone, skice. I ništa od ovog ne bi bilo", kaže on, pokazujući nam osmometarske figure od komadića smalte, kobaltnog raznobojnog stakla -- materijala rimskih mozaika koji postoje već dva milenijuma, a da nisu izgubili lepotu i sjaj. Prvi, centralni deo mozaika će već u aprilu biti dopremljen u Beograd. A svi radovi na kupoli biće završeni do kraja ove godine, obećava autor i rukovodilac projekta. Biće to tradicionalna za period 12-13. veka kompozicija Vaznesenja Gospodnjeg sa Spasiteljem u Njegovoj nebeskoj slavi i Bogomajkom, arhanđelima i apostolima koji pred Njim stoje, i četiri anđela oko Hrista koji kompoziciono obrazuju krst. Crvena boja i zlato na krilima anđela simbolizuju praznik Vaskrsenja Gospodnjeg. Praznični tropari oko Hrista stvaraju smisaoni "prsten-oblak", koji se rastvara u treperenju zlatne pozadine. "To zlato je tavorska svetlost, zlato je dominanta hrama. Svetlost preobraženja. Predstava Vaznesenja u kupoli je jedna od ranijih tradicija. Kasnije su počeli da oslikavaju Hrista Svedržitelja. A mi smo želeli da se vratimo izvornom dekorisanju pravoslavnih hramova", govori Muhin. Pre početka svih radova Nikolaj Muhin i njegov koautor akademik Jevgenij Maksimov obišli su sve velike hramove koji su čuveni po mozaicima u vizantijskom stilu. "Posetili smo Veneciju, Siciliju, Monreale, Katedralu u Ćefalu, Kapelu Palatina, i, naravno, Konstantinopolj, da bismo shvatili i upustili se u taj poduhvat sa određenim znanjima. Jer kao turista vidite nešto na jedan način, a kada pokušavate da shvatite strukturu, onda, kao što smo mi radili, u Veneciji u decembru sa ovolikim dvogledima dva sata izučavate kompoziciju Vaznesenja. Plastiku, stilistiku smo preuzeli od najboljih ostvarenja 12. veka da bismo shvatili kako se crta figura velika osam metara. U Veneciji su figure upola manje. I kupola je upola niža, na visini od 30 metara. Neko će reći, uzmi i precrtaj, ali to se ne da precrtati", kaže slikar. Umetnici našeg vremena do sada nisu imali ovako grandiozan zadatak stvaranja tematskog mozaika na ogromnoj zakrivljenoj površini kupole. A i trenutno na svetu ne postoji druga ovakva radionica za izradu mozaika. Opremljena je specijalnim metalnim postoljima na koja se postavljaju kompozicije pomoću građevinskih skela u više nivoa. Na skelama se može naći sve što je neophodno za testerisanje, rezanje i klesanje smalte, spravljanje smese za njeno pričvršćivanje. Tu su stolovi za suvo postavljanje, specijalna skladišta za čuvanje i druge neophodne pomoćne prostorije važne za organizaciju procesa rada. Na projektu je angažovano oko 100 diplomaca Ruske akademije umetnosti, Katedre za monumentalno slikarstvo, uglavnom bivši studenti profesora Jevgenija Maksimova koji predaje već 40 godina. To su sve stručnjaci visokog nivoa, ali to još ne znači da su i previše samostalni, kaže Muhin. "Muhin i Maksimov im svakoga dana 'kljucaju mozak'. Pratimo rad čak i kada nismo prisutni. Postoje kamere. Otvorim telefon, pogledam: aha, ponovo radi njih petoro umesto 20. Alo! (Smeh) Šalu na stranu, svi su majstori svog zanata, ali s obzirom na ozbiljnost i važnost čitavog poduhvata, proveravamo sve milion puta. Dugo se bira svaki kamenčić. Ovde imamo i specijalno osvetljenje, da bismo shvatili kako će to izgledati kada bude tamo gore, na Vračaru, na visini od 65 metara", govori umetnik. "Kažem vam ponovo, pomalo zavidim kada pomislim da će ovakav neponovljivi u svetu mozaik imati Srbija. A zašto ne Rusija? Očigledno je Gospod tako odlučio, da počnemo od Srbije." http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/ljudi-koji-su-napravili-mozaik-za-hram-svetog-save-gospod-je-odlucio-pocnemo-od-srbije/

Zar ne bi bilo bolje kad bismo samo digli Zemlju u vazduh, pa da svršimo već jednom s tim?" Tomas (29) živi na istoku Engleske i iako je njegova ideja o dizanju sveta u vazduh tek misaoni eksperiment, on je siguran u jedno - ljudi ne treba da imaju bebe i naša vrsta treba postepeno da izumre. To je filozofija po imenu anti-natalizam. I dok ideja datira još iz stare Grčke, nedavno je dobila ogroman novi podsticaj na društvenim mrežama. Na Fejsbuku i Reditu postoje na desetine anti-natalističkih grupa, neke sa hiljadama članova. Na Reditu, r/antinatalism ima skoro 35.000 članova, dok samo jedna od na desetina Fejsbuk grupa sa anti-natalističkom temom ima više od 6.000. Oni su raspršeni širom sveta i imaju raznorazne razloge za svoja uverenja. Među njima su briga za genetsko nasleđe, izbegavanje patnje dece, koncept dobrovoljnog pristanka i zabrinutost za prenaseljenost i životnu sredinu. opsirnije na donjem linku https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-49341734

“Izložite se ponekad ismejavanju; osvrnite se oko sebe i dobro se protresite kako bi saznali ko ste zapravo.” Epiktet, Razgovori Zdrav razum nam govori da je briga zbog mišljenja drugih korisna u negovanju dobrih odnosa i održavanju socijalne kohezije. Ipak većinu ljudi previše zanima šta drugi misle o njima i u ovom tekstu ćemo istražiti kako to šteti psihološkom zdravlju. Razmotrićemo da prihvatanje ismevanja, odbacivanja i prezira drugih može u velikoj meri povećati šanse za življenje ispunjenijeg života. “Ne prestaje da me zapanjuje: svi sebe volimo više od drugih ljudi, ali više brinemo o njihovom mišljenju nego o svom.” Marko Aurelije, Meditacije ili Samom sebi Na savremenom Zapadu stavlja se veliki akcenat na postizanje društvene validacije i na to da se dobro izgleda u očima drugih ljudi, a to stvara populaciju muškaraca i žena koji su zaostali u svom razvoju. Jer društvena validacija proizilazi prvenstveno iz jedne stvari – uspeha u spoljašnjem svetu, ili bar njegovog izgleda. Naš posao, materijalna imovina, veličina bankovnog računa, fizički izgled i modni izbori, statusi ljudi sa kojima se družimo, to su stvari koje donose potvrdu za kojom toliki žude. Ali ova preterana orijentacija na svet ljudi, mesta i stvari nije zdrav način života, kao što piše Karl Jung: “Čovek čiji se interesi nalaze spolja nikada nije zadovoljan onim što je neophodno, već neprestano žudi za nečim većim i boljim, što, verno svojoj pristrasnosti, uvek traži izvan sebe. Potpuno zaboravlja da, i pored svih svojih spoljnih uspeha, on sam ostaje isti iznutra. Očigledno je da bi spoljašnji život muškaraca mogao da ima mnogo više poboljšanja i ulepšavanja, ali te stvari gube smisao kada unutrašnji čovek ne ide u korak sa njima.” Karl Jung, Psihologija i religija

Bogdan ima 5 godina i boluje od tezeg oblika leukemije, sada je na hemoterapiji pa je zato potrebo da dobije krv. Bogdan je 0+, pa svi ljudi dobre volje mogu da se jave njegovom tati da daju krv. Ja sam AB+ pa ne mogu. Bogdan se nalazi u Beogradu na klinici za majku i dete. Bicu zahvalan svima koji izadju u susret, da spasemo ovog malog andjelcica i moliti se za vas.

Pored poljoprivrede, danas se u Vrmdži bave i informacionim tehnologijama ili pisanjem rok opera. BBC Sport Sivilo beogradskih solitera, otuđenost i zagađenost gradskog vazduha naveli su desetoro prijatelja da jednog dana sednu u kola i zapute se u istočnu Srbiju u potrazi za novom oazom u prirodi gde će živeti i radeti. U podnožju planine Rtanj, nedaleko od Sokobanje, naišli su na Vrmdžu - selo interesantnog imena i čistog vazduha, koje leži na četrdeset izvora, okruženo brojnim stenama i živopisnim proplancima. "Zdrava i čista sredina, gde kad dođeš isključiš se od bilo kakvih informacija iz grada i budeš ovde u miru", kaže za BBC na srpskom Silvana Hadžić, rođena Novosađanka, koja sada živi u Vrmdži. "A tu je i Rtanj koji je s ove strane blag, plodonosan, zdrav, čist...", dodaje Silvana. Prirodne raznolikosti i bogatsva sela su opredelila Beograđane na preseljenje tokom 2008. i 2009. godine, dok Vrmdža desetak godina kasnije i dalje u sopstveni atar privlači ljude iz različitih delova Srbije, pa i sveta. Novi stanovnici su seosku svakodnevicu oplemenili novim idejama i zanimanjima, od kojih su koristi imali i starosedeoci. U selu se danas, pored poljoprivrede i ruralnog turizma, meštani bave radom u sektoru informacionih tehnologija (IT), vežbanjem, drže Rural hab, pišu rok opere i ubiru plodove prirode i tako zarađuju. Slaviša Krstić, doskorašnji predsednik mesne zajednice, kaže da je Vrmdža pre petnaestak godina bila nalik "drugim srpskim selima u propadanju", dok je danas više od 50 imanja prodato. Oronule zidine najstarije škole u jugoistočnoj Srbiji/BBC "Celo selo je veliki radni prostor" Dragana Tomić Pilipović se 2009. godine dvoumila - da li iz Beograda otići na očevo imanje u selo kod Valjeva ili se sa društvom preseliti u Vrmdžu. Opredelila se za drugu mogućnost. Već je 2010. kupila imanje uz potok, pokraj makadamskog puta ka Vrmdžanskom jezeru i odmah registrovala Centar za društveno odgovorno preduzetništvo, koji i danas vodi. Pet godina kasnije, kada su završeni radovi na kući, konačno se sa suprugom i dvoje dece preselila u Vrmdžu, otvorivši novo životno poglavlje. "Krenuli smo da pravimo kuću kada sam imala bebu od šest meseci, a završili smo je kada sam imala dva deteta a suprug Igor je živeo u Italiji", govori Dragana za BBC na srpskom. Dragana Tomić Pilipović u radnom ambijentu u Rural habu/BBC Draganina i Igorova deca - Lenka i Vasa danas imaju osam i šest godina i idu u seosku školu. Pre nego što je došla u Vrmdžu, Dragana je više od 20 godina radila u oblasti ljudskih resursa. Želja joj je bila da otvori centar za edukaciju u prirodi, što se prelaskom na selo i obistinilo. Rural hab, kako ga je nazvala, nalazi se na spratu kuće u kojoj živi sa porodicom. Hab predstavlja zajednički radni prostor, odnosno mesto na kome više ljudi obavljaju poslove deleći znanje, ideje i materijal. Kaže da je vremenom uspela u zamisli da celo selo postane hab, što je omogućilo ženama sa sela da turistima i posetiocima ponude domaće proizvode i ugostiteljske usluge. "One se bave izradom suvenira i drugih proizvoda, nude smeštaj, prošle su razne edukacije, ne samo sa mnom, nego i sa drugim stručnim ljudima, od turizma, plasmana na društvenim mrežama, kako se rade ostale stvari", objašnjava Dragana. Ona u tom prostoru organizuje različite vrste predavanja, seminare i prezentacije i radi na programima edukacije, mentorstva i profesionalnog razvoja. Digitalni nomadi na sopstvenom imanju Silvana Hadžić na svom imanju/BBC U Vrmdžu se doselilo i nekoliko radnika iz IT sektora, među kojima je i Silvana Hadžić. "Meni su se po dolasku odmah dopale stene, jer sam tada počela da se bavim sportskim penjanjem i onda sam videla baš veliki potencijal i tako je krenulo, prvo traženje placa, kupovina, gradnja kuće", objašnjava Silvana. Ona je gradila kuću od temelja i taj proces je trajao do 2015. godine. Međutim, u Vrmdžu se u potpunosti preselila tek u martu, po izbijanju epidemije korona virusa. "Ranije sam dolazila uglavnom vikendom ili za odmor jer ,bolja polovina', za razliku od mene - koja sam svoj gazda, nije mogla da radi van kancelarije, pa smo morali da budemo u Beogradu", dodaje. Kaže da rad u IT sektoru na selu nije ni malo težak - naprotiv, i te kako je zanimljiv i inspirativan. "Meni je ovde super jer kad me nešto muči, izađem napolje iz kuće da razmislim kako da dođem do nekog rešenja. "Takođe nisi okružen gomilom informacija, priroda i okolina je čista, pa su ti nekako i misli čistije, a i meni lično je bolji fokus ovde", napominje ona. Prednost života na selu uočava i kod partnera koji radi "sa manje stresa". "Mir, tišina, priroda. U gradu si opkoljen. Čim izađeš iz kuće moraš nešto da kupiš, da platiš, a ovde ne moraš i imaš tu neku svoju slobodu". Rad od kuće zahteva dobar signal, čega ne nedostaje jer je selo pokriveno bežičnim internetom. Za svaki slučaj su se ipak obezbedili mobilnom internet mrežom, neprekidnim napajanjem i dodatnim arhiviranjem. "To moraš da planiraš definitivno. Plan B uvek moraš da imaš na selu", odgovara osmehujući se. Život na selu ne ostavlja mnogo slobodnog vremena, ali ga Silvana, inače operativni trener sportsko penjanje, provodi na penjanju po obližnim stenama. Kulturna i prirodna bogatstva Vrmdže Crkva svete Trojice/BBC Prvo naselje na prostoru današnje Vrmdže, navodno se pominje u spisima iz trećeg veka. U selu se nalaze ostaci rimskog utvrđenja Latin-grada, koji je u srednjem veku pripadao srpskoj vlasteli, a po legendi ga je razorio Musa Kesedžija. Na internet prezentaciji sela piše da je Vrmdža naziv dobila po velikom broju izvora - ima ih oko 40, reka i potoka. "Naši ljudi i danas kažu da iz oblaka vrne kiša, da u bašte treba navrnuti vodu", piše na sajtu. Selo se proteže u nekoliko krakova koje presecaju potoci, bujni šumarci i zeleni proplanci, a tu je i prirodno Vrmdžansko jezero. U Vrmdži se nalazi crkva Svete Trojice sagrađena na temeljima manastira iz 13. veka, a odmah pored je i orunula zgrada najstarije škole u jugoistočnoj Srbiji koja je počela da radi 1852. godine. U porti crkve je pre gotovo deceniju otvoren i etno-muzej, čije je eksponate godinama sakupljao Ljubiša Mladenović, jedan od autora dvotomne monografije sela, objavljene ovog leta. Iza muzeja je vidikovac odakle se pruža velelepan pogled na sokobanjsku kotlinu i planine koje je okružuju. Selo je domaćin i velikog broja sportskih i kulturnih događaja. Ranije je organizovan međunarodni biciklistički maraton, planinarska akcija Vrmdžila, a ovog leta je na obližnjim stenama, na kojima se nalazi oko stotinak smerova, održano Državno prvenstvo u sportskom penjanju. U Vrmdži se održava i festival ekološko-dokumentarnog filma - Vrmdža fest, čija glavna nagrada nosi ime po reditelju Petaru Laloviću, kao i Vrmdžanski susreti koje su pokrenuli novi meštani. Planira se i foto-video kolonija pod nazivom "Selfi Vrmdža". U Vrmdži trenutno živi oko 500 ljudi, dok su smeštajni kapaciteti u selu više od 50 mesta. Susret novih i starih meštana Slaviša Krstić/BBC Bivši predsednik mesne zajednice Vrmdža, Slaviša Krstić kaže da je 2006. godine "predložio novi koncept razvoja i strategiju", koji će se razlikovati od drugih sela. "Prvo smo napravili analizu šta imamo od potencijala i krenuli da radimo odmah početkom naredne godine", govori Slaviša za BBC na srpskom. Kaže da je cilj bio "stvaranje uslova za bolji život meštana sela", a onda i za "doseljavanje ljudi". U selo su pored Beograđana, došli i ljudi iz Zrenjanina, Subotice, Niša, ali i iz inostranstva. Među prvima je bio penzioner iz Italije i njegova supruga Švajcarkinja, a sa beogradskom družinom stigao je i Amerikanac - Pol Šapira, kompozitor rok opere. "Oni su dali deo doprinosa u promociji Vrmdže kao mesta zdravog za život, a i privlače ciljne grupe kojima turistička ponuda opštine Sokobanja nije dovoljna. "To nam je bilo važno, ali sa druge strane veliku stvar je odigrala mesna zajednica sa meštanima u vezi sa promocijom, unapređenjem infrastrukture i slično", smatra Slaviša. Meštani Vrmdže isprva nisu imali poverenja u nove planove čelnika mesne zajednice, a osećala se i blaga tenzija u vezi sa dolaskom novih meštana. "To je trajalo četiri, pet godina dok su nove meštane prihvatili tako da počnu da se druže, da idu na slave", dodaje. Dragana Tomić Pilipović je saglasna da je bilo potrebno da prođe određeni period da bi se bolje upoznali sa komšijama i da bi stekli međusobno poverenje. Danas se uzajamno pomažu - ona im iz grada redovno donosi potrebne stvari, dok njoj komšije daju povrće i pomažu oko bašte. Prijatna iskustva sa novim komšijama, kod kojih se preko leta snabdevala namirnicama, ima i Silvana Hadžić. Kaže da se često posećuju i pozivaju na slave i rođendane, a kada je Božić ili Uskrs zajedno se okupe ispred crkve. Do sada je u Vrmdži, kaže Slaviša Krstić, kupljeno 50 kuća i imanja, ali manje od deset porodica živi u selu. Zemljište i objekti na primamljivim lokacijama su rasprodati, dok ih na periferiji sela još ima, ali po nekoliko puta većoj ceni nego pre desetak godina. Slaviša tvrdi da su tada imanja sa kućom mogla da se nađu za oko 2.000 evra, dok danas, na pojedinim lokacijama koštaju i više od 10.000 evra. "Vrmdža nas je odabrala" Vrmdžansko jezero/BBC Ne bave se novi meštani samo informacionim tehnologijama i društvenim preduzetništvom, već ima i onih koji drugačije zarađuju za život. Bračni par Miloš i Ana Ninković su najpre organizovali razne programe u prirodi u okviru njihovog Rtanjskog centra zdravog života, da bi se vremenom usresredili na treninge i proizvodnju sredstava za vežbu. Ana je instruktorka "lebdećeg sistema vežbanja" na svilenim ljuljaškama i drži treninge putem interneta, dok je Miloš zadužen za dostavu i propratne poslove. Leti se u njihovom dvorištu vikendima održavaju grupne radionice i kursevi za sve zainteresovane. U posetu im često dolaze deca prijatelja i rodbine, da se igraju na "Ljuljanki" - ljuljašci za koju kažu da ima "terapeutsku ulogu" i da pomaže "psihofizički razvoj deteta". Miloš je prvi stigao u Vrmdžu iz Beograda i kupio imanje, dok je Ana došla iz Užica, tragajući za "partnerskim odnosom". Sa budućim mužem se znala preko društvenih mreža, ali su prvi susret uživo imali u selu. "Miloš i ja kad smo se videli, mi smo se zagrlili kao da smo napravili pauzu 200 godina, to je bio susret duša", kaže Ana Ninković za BBC na srpskom. Seća se da isprva nije ni želela da "živi na planini", iako je ljubiteljka planinarenja i divljine, jer je bila zadovoljna životom u malom gradu. Ipak, odabrala je da ostane i ne kaje se. "Život na planini mi je jednak životu u maloj sredini. "U maloj sredini imaš gotovo sve teškoće kao i na selu, a s obzirom da sam dete devedesetih, nije mi stran ni nestanak struje, ni cepanje drva, apsolutno ništa", objašnjava Ana. Kaže da je imala "period tranzicije", odnosno prilagođavanja, pa je letnje mesece provodila u Vrmdži, s jeseni živela na relaciji selo-grad, a zimi odsedala u Užicu gde je držala vežbe njenim polaznicima. Smatra da je prednost života na selu i to što iziskuje mnogo manje novca nego u gradu. "Za tri kafe u Beogradu, ovde odeš u baštu kod komšinice koja se bavi organskom proizvodnjom, napuniš korpu i jedeš voće i povrće 10 dana", naglašava Ana. Miloš Ninković kaže da nisu oni birali, već je Vrmdža njih odabrala, te da nije video "interesantnije selo u Srbiji", sa takvim istorijskim i kulturnim nasleđem. Pored svih blagodeti koje selo nudi, ipak smatra da je život na selu zahtevniji od grada i da su problemi sa kojima se susreće "mnogo ozbiljniji". "Kad sediš sa tim ljudima i slušaš njihove priče i tegobe, ti u stvari shvatiš da oni žive od te zemlje i da je to težak život", kaže Miloš za BBC na srpskom. Gorčinu života na selu okusio je odmah na početku kada je dobar deo kuće i pomoćnih objekata morao da renovira ili da nadogradi. Odabrao je da to bude "ekološka gradnja sa prirodnim materijalima", a u pomoć su mu pritekli volonteri sa različitih strana sveta. Kaže da se imanja u Vrmdži vrtoglavo prodaju za basnoslovne sume novca, ali da retko ko ostane da živi tu, što je po njemu glavni pokazatelj "živog sela". "Međutim, od kad je krenula korona svaki dan mi zvoni telefon, raspituju se ljudi, pa ni ne znaš šta se prodalo, tako da me ne bi čudilo da sutradan neko krene da pravi hotel ovde". Povratak u grad, ali turistički Dragana kaže da je njenoj porodici i prijateljima prelazak iz grada u selo fizički, emotivno i psihički teško pao, a kada su se definitivno preselili, trebalo im je "vremena da se odmore od toga". "Prvih godinu dana sam padala u iskušenje da se vratim u grad, takoreći, svako jutro, ali to je jako bitna poruka, da nešto ne nastaje preko noći", objašnjava ona. Tada su im, kaže, dolazili ljudi da vide da li je sve u redu, dok im danas govore: "Pametno ste vi to uradili". "Nismo ni mi znali, mi smo jednostavno pratili sebe". Prvobitna zamisao prijatelja koji su se doselili u Vrmdžu iz Beograda, bila je da žive u komuni, ali se od toga ubrzo odustalo. "Mislim da je tu nastao najlepši momenat ličnog razvoja svakog od nas zato što je svako imao svoj prostor i svako je došao sa svojom nekom idejom šta bi želeo da radi ovde. "Kad si, jednostavno, svoj na svome, razvijaš tu svoju ideju, a opet nisi sam - imaš sa kim da popričaš, imaš kod koga da plačeš, kukaš i da se smeješ samom sebi", dodaje Dragana. Silvana Hadžić smatra da se na selu više druži i sarađuje sa prijateljima nego dok su živeli u gradu, jer su tamo ljudi "otuđeni". Zbog toga joj i odgovara trenutna situacija i rad od kuće uslovljen epidemijom korona virusa jer to znači duži boravak na selu. "Što se mene tiče grad je idealan da odeš na dva, tri dana ili da odeš kao turista u Beograd, fantastično", zaključuje Silvana. Migracije i Srbija: Vrmdža - selo neobičnog imena u koje se ljudi doseljavaju i donose nova zanimanja WWW.B92.NET Pored poljoprivrede, danas se u Vrmdži bave i informacionim tehnologijama ili pisanjem rok opera.

...

Glavni imam u Pljevljima Samir Kadripašić kaže da je u životu prvi put ostao bez teksta i da ne zna šta da kaže narodu u tom gradu, nakon incidenata i kamenovanja prostorija Islamske zajednice. Foto: FB Kako je kazao za FOS, ljudi u Pljevljima su u panici. "Non stop me zovu, ne znaju kako da se ponašaju ikako da se postave u svemu ovome. Vjerujte mi da sam prvi put ostao u životu bez teksta i da ne znam šta da kažem narodu", dodao je Kadripašić. Prostorije IZ u Pljevljima kamenovane su sinoć a ostavljena je i, kako kaže imam, morbidna poruka "da će Pljevlja postati Srebrenica". Foto: FB "Radi se o pojedinačnim ispadima koji žele sigurno da izdominiraju sa ovim šovinističkim napadima. Vidjećemo šta će dalje biti, a ja nadam se da će policija i tužilaštvo sve riješiti na najbolji način", navodi Kadribašić. Foto: FB Imam očekuje od države da zaštiti muslimane u Pljevljima. "Ne samo nas, nego sve građane Crne Gore treba zaštititi od ovih fašističkih ispada", naveo e Kadribašić. Povodom incidenata aktivisti Koalicije za Budućnost su protestovali ispred Centra Bezbjednosti Pljevlja odakle su pozvali načelnika CB Dragana Slavulja i komandira stanice policije Milana Jovića da saopšte imena počinioca ovih činova vandalizma. Foto: PV Informer "To je jako bitno i jako ohrabrjujuće. Šta da kažem, osim da sam zahvalan. Cio vijek se ovdje družimo međusobno, komšije smo tako da apsolutno razumijem i taj postupak", naveo je imam. Delegacija Ministarstva za ljudska i manjinska prava boravi danas u posjeti Pljevljima. Delegaciju čine Aleksandar Saša Zeković, državni sekretar Ismet Latić, direktor Direktorata za odnose sa vjerskim zajednicama i savjetnica Mirela Ramčilović. Najavljeno je da će delegacija posjetiti opštinu Pljevlja, Islamsku zajednicu, Centar bezbjednosti a razgovaraće i sa žrtvama nasilja i napada. U Pljevljima su i reis IZ Rifat Fejzić i više članova Mešihata Islamske zajednice. Incidente u Pljevljima osudile su brojne partije u Crnoj Gori, kao i Mitropolija crnogorsko-primorska.

Jedan od uzroka zbog koga ljudi ne shvataju hrišćanstvo i udaljuju se od Crkve je taj što su Jevandjelje - u bukvalnom prevodu “blaga vest”- zamenili nekom zlom vešću. Osnova naše vere - Vaskrsli Hristos, vaskršnja radost koju može da oseti svaki čovek - se zamenjuje propovedi o svetskoj masonskoj zaveri, o skorom dolasku antihrista, o zlim duhovima, adu i večnim mukama. Pravi religiozni život počinje onda kada čovek zaželi da Bog bude na prvom mestu u njegovom životu. A to nije uvek jednostavno i zahteva napore od čoveka: traženje i trud. Najzadivljujuće je to što ljudi idu u Crkvu, jer se u Rusiji posle cele epohe gonjenja, religiozne nekulture i nepismenosti savremeni čovek reklo bi se nije u mogućnosti da pronadje tradicionalnu duhovnu kulturu i veru Za mnoge je taj jezik, koji je najbogatiji i najlepši, potpuno nedostupan. Treba se više govoriti o smislu Bogosluženja, i omogućiti ljudima da shvate da se u Crkvi mogu sjedniti sa nebeskim, i postati već na zemlji pričasnici Neba. U stvari ljudi ne umeju da u Crkvi pronadju ono najvažnije - opit Neba. Zbog čega? Zbog toga što ponekad traže nešto drugo. I onda to ne nalaze i razočaravaju se. Možda njima i nije potreban taj opit Neba ... Ali sve ostalo je drugorazredno. Sveštenik Mihail Vasiljev, nastojatelj Patrijaršijskih podvorja pri štabu VDV i RVSM

Doktor nauka sa Tehnološkog fakulteta za 021: Teorije o čipovanju ljudi preko vakcina protiv virusa korona potpuno netačne Nedavno je belgijski doktor Tijeri Šmic, zagovornik alternativne medicine od osamdesetih godina, objavio blog post i pismo o najavljenoj vakcini protiv covid-19, iznoseći tvrdnje da iza cele priče u vezi sa izradom vakcine stoji - Bil Gejts. Foto: Pixabay Dr Šmic, zagovornik ozonizacije, tvrdi da se u naučnim krugovima polemiše o ubacivanju mikročipa u vakcinu, te da "u saradnji sa Svetskom zdravstvenom organizacijom, fondacija Bila Gejtsa finansira sedam projekata vakcine protiv virusa korona, među kojima i unošenje nanočipa u ljudski organizam". Šmic tvrdi da je Bil Gejts u istraživanju za pronalazak vakcina protiv virusa korona već uložio 250 miliona dolara i kaže da bi lica koja se vakcinišu s nanočipom dobila "pasoš" koji to potvrđuje. Takođe, navodi da je eksperiment s takvom čipovanom vakcinom već izvršen na 3.000 izbeglica na Tajlandu. I dok je zavidan broj domaćih medija preneo ove neutemeljene tvrdnje belgijskog zagovornika lečenja nemedicinskim metodama, nijedan se nije potrudio da proveri - da li je čipovanje čoveka kroz vakcinu na ovaj način uopšte moguće? Kako bismo proverili istinitost svih tvrdnji o čipu u vakcini, Bilu Gejtsu, 5G tehnologiji i nameri da se ljudi prate pomoću mikročipa, porazgovarali smo sa dr Ivanom Stijepovićem, doktorom nauka u oblasti tehnološkog inženjerstva i naučnim saradnikom sa Katedre za inženjerstvo materijala Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu koji se, između ostalog, bavi istraživanjem i primenom nanomaterijala. 021: Da li se nanotehnologija već sad koristi u borbi protiv covid-19? Dr Stijepović: Ne. Protiv covid-19 ne možete da se borite nanotehnologijom, već medicinom koja koristi antitela. Protiv virusa se naše telo i svaki organizam bori tako što imunitet obrazuje antitela koja uništavaju virus i posle možemo da dođemo do tih antitela u krvi ozdravljenih. Ne postoji trenutno način da se nanotehnologija ili bilo šta što nosi prefiks "nano" koristi za lečenje covid-19. 021: Da li se nanotehnologija koristi u izradi zaštitne opreme? Dr Stijepović: Naravno, pre svega kod filtera koji koriste nanomaterijale za apsorbovanje gasova, čestica, to je ono što nanotehnologija može da uradi. Nanofilteri filtriraju vazduh, vodu ili drugu materiju i tako posredno učestuvuju u prevenciji zaraze. Mogu da se koriste u maskama, a pre svega se koriste u aktivnim maskama kao što su gas maske. Koriste se i u uređajima za specijalna odela - skafandere, da prečišćavaju vazduh u takozvanim "čistim sobama" u odeljenjima intenzivne nege. Njihova osnovna funkcija je funkcija filtera. 021: Da li se nanotehnologija koristi u svakodnevnoj opremi, recimo u rukavicama i maskama koje kupujemo u apoteci ili nabavljamo preko interneta? Dr Stijepović: Veličina pora na N95 maskama veličine je tri mikrometra - što je hiljadu puta veća dužina od nanometra. Dakle, nema govora o nanotehnologiji. Kroz te maske nanočestice mogu da prolaze vrlo jednostavno, dok su virusi mikroveličina, tako da nema potrebe da se koristi nešto što je na skali hiljadu puta manje za zaštitu nečega što je hiljadu puta veće. Zašto biste pravili maske sa šupljinama nanometarskih veličina kad sasvim dovoljno dobro taj posao rade maske sa mikroveličinama pora? Da biste nešto učinili hiljadu puta manjim na skali, povećavaju se troškovi proizvodnje i nivo tehnologije. Maska koja sada košta dvadesetak dinara sigurno bi koštala nekoliko hiljada dinara da bi mogla da zaštiti od takvih čestica - i to opet ne bi bilo i nije namenjeno građanstvu. Te specijalne maske i skafanderi koriste se u institutima koji rade s opasnim virusima, bakterijama i slično, na odeljenjima intenzivne nege. 021: Zbog čega se onda sada spominje nanotehnologija? Dr Stijepović: Nano i nanotehnologija je trenutno "buzzword", ključna reč koja zvoni i zvuči jako dobro i novo onima koji ne znaju šta to praktično znači. Koriste se za podsticanje onih koji će da klikću na vest koja u naslovu ima nano ili nanočip, izgleda kao nešto jako novo i napredno i stavljaju se naslovi koji nemaju veze ni sa čim realnim što se sada proizvodi i istražuje. 021: Možda nema veze ni sa čim realnim, ali je reč o vrlo izraženim tvrdnjama. Teoretičari zavera tvrde da se razvija vakcina protiv covid-19 koja sadrži mikročipove pomoću kojih će ljudska vrsta biti kontrolisana. Bil Gejts finansira izradu ovakve vakcine, a spominje se i 5G tehnologija... Dr Stijepović: Ne znam odakle tačno da krenem. Oni koji izveštavaju o tome apsolutno nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa realnim stvarima koje se trenutno dešavaju u nanotehnologiji i nanomaterijalima. Kao jedan primer - nanovija generacija mobilnih telefona koji su izašli ove godine (i izaći će sledeće godine) koriste tehnologiju koja se zove šestnanometarska ili sedamnanometarska tehnologija. To znači da je veličina tranzistora na čipu koji koriste naši telefoni oko šest ili sedam nanometara. Kažem "oko" jer kad dođete na tu skalu, već je teško izmeriti precizno veličinu tog uređaja. To znači da je najmodernija tehnologija, što jesu novi telefoni, generacija šest odnosno sedamnanometarska. Prethodna generacija, pre tri ili četiri godine, bila je desetnanometarska. Četiri godine prođu od prethodne generacije dok se ispitaju sve vrednosti onoga što mi nazivamo nova generacija čipova, a to su šestnanometarski i to bi značilo da vi na čipu koji ima površinu 100x100 nanometara možete na svakih šest do sedam nanometara da napravite nešto što je veličine šest do sedam nanometara. 021: Zbog čega govorimo o dimenziji baš 100x100 nanometara? Dr Stijepović: Kad ubacite u ljudsko telo strani predmet, kao što bi bio taj čip ili bilo šta drugo što je veće od 100 nanometara, ljudski organizam ima imuni sistem sa makrofagama koje automatski uklanjaju to nepoželjno strano telo veće od 100 nanometara. Da bi taj čip uopšte opstao u ljudskom organizmu, u krvi, tkivu, mora da bude manji od 100 nanometara, u suprotno makrofage će ga istog momenta ili vrlo brzo nakon ubacivanja u telo jednostavno odstraniti. To jeste strano telo našem organizmu i imuni sistem sva strana tela veća od 100 nanometara prepoznaje i izbacuje. Taj čip bi, stoga, morao da bude manji od 100x100 nanometara, što je meni sad u ovom trenutku prosto nezamislivo na nivou tehnologije koja se koristi. Tako da je priča o nanočipovima i mikročipovima potpuno deplasirana. Ono što je moguće uraditi, a neki konceptualni umetnici su već uradili, je da se ispod kože instalira neka vrsta čipa, koja nikako neće biti nanočip već makročip koji može da se vidi ljudskim okom. Taj čip može da meri temperaturu ili osetljivost ljudske kože... ne znam šta bi tačno radio. Mogao bi da šalje neki signal kao oni čipovi u odeći koja se koristi da se ne bi kralo. Ali, mogao bi samo da šalje GPS koordinatu, ali kome bi to koristilo i zašto bi se to koristilo? 021: Zašto bi Bil Gejts to radio? Dr Stijepović: Ne znam. On ima ogroman novac koji može da uloži u istraživanje, ali ni on ne može da pređe fizički zakon koji važi u prirodi, a to je ograničenje veličine čipa na ispod 100 nanometara. Ni on sa svim svojim milijardama ne može da pobedi fiziku, biologiju, koja mu nameću ograničenja koja sad u ovom momentu nije moguće rešiti na način da za godinu dana se taj čip ubaci u vakcinu, a potom da se ubaci u ljudsko telo i bude funkcionalan. 021: Prema Vašoj proceni, koliko vremena bi trebalo da prođe da bi tako nešto bilo moguće? Dr Stijepović: Razvoj čipova je kroz vreme išao na sledeći način: krenulo se od dvadesetnanometarskih, spustio se na 14, potom 10 i sedamnanometarskih čipova. Sledeća generacija će biti pet ili četiri nanometra i oni se sigurno razvijaju već sada. Međutim, od dana njihove proizvodnje do dana puštanja u promet prođe otprilike tri do pet godina jer je samo ispitivanje čipova i njihove funkcionalnosti duže i mukotrpnije od proizvodnje. Tehnologija koju koriste proizvođači čipova verovatno može da proizvede tranzistore koji su na nivou pet nanometara, ali kad se stave na makroskalu gde treba da pokažu neku pravu funkcionalnost, ispitivanje te funkcionalnosti, ispravnosti svakog tog tranzistora i čipa traje od tri do pet godina - možda i duže, zavisi od veličine skale tranzistora. Sve to povećava troškove ispitivanja i istraživanja ispravnosti takvog čipa. Ako bi u ovom trenutku neko počeo da izmišlja i proizvodi takav čip, on bi bio u upotrebi negde za četiri ili pet godina. Međutim, takva tehnologija će se pre pojaviti u našim mobilnim telefonima i kompjuterima kroz koju godinu, a ne kao čip koji će se ubacivati u vakcinu. 021: Kako bi se preko vakcine ubacio čip? Kako tečnost reaguje sa čipom i uspešno obavlja bilo koju zamišljenu funkciju unutar organizma? Dr Stijepović: Zapravo je vrlo jednostavno ubaciti nešto što je jako malo u tečnost. To je manji deo problema. Uzmimo hipotetičku situaciju da postoje zamišljeni čipovi na skali dva ili tri mikrometra i gustinu informacija koja tu može da bude spakovana. Veličina crvenih krvnih zrnaca kod čoveka je između tri i osam mikrometra, tako da je sasvim moguće da se to ubaci kao neki čip. E sad, problem nastaje opet kod imunog sistema koji će prepoznati strano telo. Bez obzira koliko vi dobro sakrijete, u vakcini, neko strano telo, organizam će ga prepoznati i automatski ga izbaciti. Ono što se sad koristi su kontrasti za magnetnu rezonancu. Imate nanomaterijale koji se koriste kao kontrasti za magnetnu rezonancu na bazi gvožđe-oksida, koji imaju poseban omotač i odobreni su od strane američke FDA. Metabolizam tih nanočestica traje oko sedam dana - to znači kad ove nanočestice ubacite pomoću injekcije u organizam, one idu na mesto gde ste ih ubacili - a pošto se radi o gvožđu, metabolizam gvožđa u ljudskom organizmu je takav da te čestice uglavnom idu u jetru. One budu u krvotoku oko sedam dana i na kraju ih izbacimo kroz mokraću, kao i sva ostala strana tela. Te čestice su manje od 100 nanometara i organizam ih ne prepoznaje kao strana tela, ali svakako ih metaboliše i izbacuje preko jetre. Oni koji imaju alergije vrlo dobro znaju kako organizam reaguje na čestice veće od 100 nanometara. Tako da je i svaka priča o ubacivanju čipova kroz vakcinu u krvotok deplasirana. 021: Gde se tu uklapa priča o 5G tehnologiji? Dr Stijepović: 5G je "buzzword", kao i nanotehnologija. 5G nije ništa drugo nego nastavak 4G. Do sada smo imali 4.0, 4.1, 4.2 i tako nadalje, dok naučnici nisu stigli do 4.8 tehnologije i neko je onda rekao: 'Hajde da ne zovemo ovu tehnologiju 4G, već je prošlo dosta vremena, zvaćemo je 5G'. Promena je u imenu, a tehnologija upotrebe radio-talasa je vrlo mala u odnosu na 4G. Upravo te reči podstiču na kliktanje. Naravno da se ljudi boje onoga što ne znaju. Većina ljudi ne zna šta znači 5G, nanočip, a mi se inače bojimo onoga što ne znamo - kao što je i covid-19. Što ga više upoznajemo, ljudi će se manje bojati jer će sve više znati. Zato me je i iritiralo prenošenje dezinformacija jer je reč o nepotrebnom širenju straha. Mi koji se bavimo nanomaterijalima ponekad padnemo u iskušenje da se samo nasmejemo i kažemo da su to gluposti. A u stvari - treba što više da pričamo i to je naš zadatak, kao naučnika i onih koji se bave prosvetom, da podučavamo i razbijamo dogme o tehnologiji. Kako ljudi budu bolje poznavali tehnologije, sve će se manje bojati. Kako je zadatak medicinske struke da govori o potrebi za vakcinama (bez obzira na to koliko je neki antivaks pokret jak), tako je i naš zadatak u nauci da razbijamo zablude teoretičara zavere. 021: Da li će nauka ikada dostići taj nivo da nanočipovanje bude moguće? Dr Stijepović: To se ne zna, to su razgovori za naredne decenije, 50 godina od sada, na primer. Tu imate i moralna pitanja i definitivno se u 2020. godini ne može govoriti o čipovanju ljudi za covid-19, virus koji je igrom slučaja stigao sada. Taj čip je morao da počne da se razvija mnogo pre ovog trenutka da bi sada bio spreman, a ranije je tehnologija bila još manje razvijena. Takođe, zašto bi se ljudi čipovali tako skupim čipom? Mene zaista interesuje zašto bi neko besplatno davao da se mi čipujemo kad je izuzetno skupa igračka u pitanju? 021: Da li Vi verujete u bilo kakvu teoriju zavere? Dr Stijepović: Ne. Jako teško. Verovatno to ima veze sa obrazovanjem i sa vaspitanjem, a razumljivo je da svako sa sobom nosi neku sumnjičavost, to postavljanje pitanja koje nam automatski pada na pamet kad nešto pročitamo. Ja krećem sa pozicije - ništa nije nemoguće i razne stvari su ocenjivane kao nemoguće, pa i u nauci. Sam Bil Gejts je davnih dana rekao da će naši računari dostići memorijski kapacitet od 64 kilobajta i da će to biti sasvim dovoljno za jednog prosečnog čoveka i njegovu upotrebu. Mislim da je sam sebi skočio u stomak s takvom izjavom. Posle 20-30 godina vidimo dokle smo stigli, sad je to nekoliko miliona puta veće od onoga što je on procenio kao optimalno. Sve što smo nekad mislili da je nemoguće pokazalo se da je moguće ili moguće u manjoj meri. Ne govorim a priori da nešto nije moguće, već da je malo verovatno. To je i problem s naučnicima jer mi ne govorimo u apsolutnim terminima, već se služimo statistikom i govorimo da li je nešto više ili manje moguće. Oni koji prenose naše izjave obično koriste neke definicije i navode ih kao apsolutne istine. Autor: Gorica Nikolin - [email protected] VEST © 021 Novi Sad 1999-2020. Sva prava zadržana.

Otac Isaija Jokić već 12 godina u mantiji spasava pse i mačke, pomazuje ih, a mnogi vernici njegovim službama u manastiru Ilinje prisustvuju zajedno sa svojim ljubimcima U prepunoj maloj crkvi je toplo, više od stotinu vernika iz različitih krajeva Srbije, ali i Republike Srpske, došlo je na službu Svetog tajnog jeleosvećenja. U manastiru Ilinje kod Bogatića otac Isaija čita jevanđelja, a potom sa svojim pomoćnicima pomazuje vernike osvećenim uljem. Među prvima je pomazao slepo mače, dok mu je kod nogu kuca Asija, koju je čovek udario tako jako da je postala invalid. Dobro ste pročitali, pas i mačka su u crkvi i otac Isaija ih pomazuje. Na isti način kao i vernike u ljudskom obliku. Jer i naši ljubimci su božja bića. Ako mene pitate - mnogo čistija od ljudi. Nešto kasnije ću se vratiti na samu službu. Želela sam samo da pokušam da vam dočaram tu divotu - životinje i ljudi zajedno na službi u crkvi. Baš onako kako bi i trebalo da bude. Tu je bilo još nekoliko pasa koje su vernici doveli sa sobom i tokom dva sata, koliko je trajalo jeleosvećenje, niko od njih se nije čuo, a kamoli neku štetu napravio. Mirno su sedeli, ležali tik do svojih ljudskih prijatelja. Jedino je slepa maca Stefan, kojoj su i prednje šapice deformisane, bila u rukama. Savršeno mirna i vesela... ŠUMA SMRTI - Punih 12 godina spasavamo životinje i udomljavamo ih. Mnogi vernici dođu autobusima, oduševe se ovim divnim psima i usvoje ih. Neki dođu i po drugog, trećeg... Nažalost, mnogi ljudi iz ovog kraja pse i dalje nazivaju džukelama i ophode se prema njima sa nepoštovanjem. Ili još gore, tuku ih, muče... Misle da je pas za lanac i koru hleba. Kad im više ne trebaju ili kada su na izdisaju, samo ih puste i onda ti isti ljudi dođu u crkvu. To nisu pravi vernici. Pravi vernik neće povrediti drugo biće - mirnim glasom govori otac Isaija, koji je u mantiji mnogo puta išao do "šume smrti", mesta nadomak manastira gde ljudi prosto bace životinje. Kao kesu đubreta. Samo istovare i produže... Užasna jeza me je prošla telom dok sam ovo slušala. Ali i od goreg ima gore... TOLIKO LJUBAVI - Našli smo mrtvu majku koja je, kako bi zaštitila štence od lovaca, primila metak. Lovcima je u Prnjavoru normalno da ubijaju napuštene pse. Sreća je ipak ta što nas posećuje dosta dece i što je dosta dece koja su ovde dolazila i koja i dalje dolaze u međuvremenu odraslo i sa ljubavlju se ophode prema životinjama. Znaju kako se koji pas zove, koji je bio bolestan, stalo im je. Oni će izrasti u prave ljude - mirnim glasom govori otac. Na pitanje koliko njih brine o četvoronošcima ovde, odgovara: - Troje. Nas troje im čistimo, kuvamo hranu, ponekad dodamo granule... Imali smo ranije i mačke, ali smo ih izmestili u kuću van manastira. Bile su uznemirene zbog pasa. Sada im je mnogo bolje. Toliko ljubavi i blagosti na jednom mestu ne pamtim kada sam osetila. I ne preterujem kada kažem da se u svakom kutku manastirskog imanja zna za red. Svaka pas ima svoje mesto, svi se slažu. Pomoć otac ne traži, ali ako žele, vernici i putnici-namernici mogu doneti hranu za životinje, poigrati se sa njima... Bar toliko im svi mi dugujemo. Radost uprkos bolu Otac Isaija kaže da mnogo pasa udome, ali i da ima onih koji će zauvek ostati u manastiru Ilinje. - To su invalidi. To je ovaj pekinezer, kome je izbijeno oko. To je Asija, kojoj je prednja noga unakažena. Većina ljudi posmatra životinju kao celinu i nije spremna na dodatnu "žrtvu" i posvećenost koju iziskuju invalidne životinje - naglašava otac. Na pitanje zbog čega je Asija uvek na predavanjima i među vernicima tokom i posle jeleosvećenja, nastojatelj manastira odgovara: - Ljudi treba da vide šta su joj učinili! I nikada da ne zaborave. Ali uprkos svom zlu koje su joj naneli, ona i dalje maše repom kada vidi čoveka. Raduje mu se. Od nje mnogi treba da uče... Samo kukavice tuku slabije - Niki je pas koji je tako jako udaren u kičmu da više nije mogao hodati. Operisan je tri puta i, na sreću, oporavio se. Ponovo hoda. Ti koji tuku životinje udariće i ženu, dete... To su agresivni, prazni ljudi koji ne znaju kako nešto da dobiju na jedan normalan način, pa primenjuju silu. Žele da pokažu koliko su moćni, a zapravo su najnemoćniji. Slabije od sebe maltretiraju samo kukavice - priča otac Isaija dok mazi pekinezera koji je od udarca nogom ostao bez oka. Šta je jeleosvećenje U Svetoj tajni jeleosvećenja Bog Duh sveti silazi u pomoć kada se život čovečji nađe u velikoj nevolji i opasnosti od bolesti i nemoći. Cilj ove Svete tajne je opraštanje grehova i povratak zdravlja obolelog Sastoji se iz molitvi sveštenika i pomazivanja bolesnika osvećenim uljem Kroz ulje deluje božja blagodat za ozdravljenje bolesnika, a bolest ovde podrazumeva oboljenje duše ili tela Sveta tajna jeleosvećenja se može ponavljati više puta Na njoj mogu učestvovati (po potrebi i više puta godišnje) svi verni, a osveštano ulje i brašno može koristiti svaki pravoslavno kršten i miropomazan vernik O manastiru Ilinje Manastir je posvećen Svetom proroku Iliji Sagrađen je 1983. godine na imanju bračnog para Lacković Po blagoslovu episkopa šabačkog gospodina Lavrentija, 2006. za nastrojatelja postavljen je otac Isaija, a 2010. proizveden u čin Igumana Njegovim dolaskom pokrenut je duhovni život u manastiru, a počeli su i značajni radovi na dovršenju manastirske crkve i uređenju čitavog kompleksa Adaptiran je i osposobljen stari konak za smeštaj monaštva, bolesnih i gostiju Zbog velikog broja poseta podignut je novi konak i sala za prijem Manastir Ilinje je mesto gde vernici sve češće dolaze da traže duhovni mir i utočište, ozdravljenje, spas za bolesne i oproštaj grehova Ovaj manastir postao je i mesto gde se ljudi leče od bolesti zavisnosti SVETO MESTO KOD BOGATIĆA: Manastir u kome životinje pronalaze spas od ljudi WWW.REPUBLIKA.RS Otac Isaija Jokić već 12 godina u mantiji spasava pse i mačke, pomazuje ih, a mnogi vernici njegovim službama u manastiru Ilinje prisustvuju zajedno sa svojim ljubimcima

Nakon uspješna dva projekta, legendarni pjevač Bon Jovi nastavio je svoju humanu misiju i uskoro će otvoriti i treći restoran u kojem će siromašni ljudi moći jesti besplatno. Soul Kitchen naziv je neprofitne organizacije kojom upravlja Fondacija JBJ, koju muzičar vodi, a koja drži nosi njegove inicijale. U Soul Kitchenu tanjiri nemaju cijene, a oni koji žele, mogu ostaviti donaciju od 20 dolara za rad kuhinje. Oni koji nemaju novca, kao i beskućnici, dobrodošli su jesti u restoranu i volontirati u kuhinji. Prema web stranici restorana, 51 posto obroka koje su do sada poslužili plaćeno je donacijama. Preostalih 49 posto bilo je pokriveno dobrovoljnim radom ljudi bez finansijskih sredstava. Zato je jedan od moto restorana: “Svi su dobrodošli za naš sto.” Prvi od restorana otvorio je svoja vrata u oktobru 2011. godine, na području Crvene banke u New Jerseyju. Ovo je grad u kojem je rođen Bon Jovi i po kojem je imenovao svoj četvrti album objavljen 1988. godine. Drugi restoran otvoren je 2016. godine u blizini rijeke Toms, područja duboko pogođenog uraganom Sandy koji je potresao zemlju 2012. godine. “Naša misija je oduvijek bila uticati na pozitivne promjene i rješavati pitanja gladi i beskućnika”, objasnio je Bon Jovi prilikom otvaranja svog drugog restorana. https://lolamagazin.com/2019/12/07/bon-jovi-otvara-treci-restoran-u-kojem-ce-siromasni-ljudi-moci-jesti-besplatno/

Na stotine ljudi u Beogradu čekalo u redu za jedne patike 24.11.2019703 REAKCIJE NOIZZ SNEAK(ER) PEEK: TRAVIS SCOTT X NIKE AIR FORCE 1 "CACTUS JACK" PR fotografije NA STOTINE LJUDI U BEOGRADU ČEKALO U REDU ZA JEDNE PATIKE IVANA STOJANOVSenior Editor FACEBOOK TWITTER Ni jaka košava nije sprečila zaljubljenike u patike da porane i zauzmu red koji se tokom celog prepodneva pravio ispred prodavnice "Tike" u koju je stigao model Air Force 1 Cactus Jack, nastao u kolaboraciji Travis Scott x Nike. Model Air Force 1 Cactus Jack o kom sve detalje možete pročitati u našoj rubrici NOIZZ patika je danas stigao u Tike, ali nije bilo lako ugrabiti svoj par. Deljenje brojeva za učestvovanje u izvlačenju je počelo jutros u 9:30, pa se red formirao mnogo pre toga. Pravila igre su sledeća: jedna osoba je mogla da se prijavi za jedan broj, a nakon podele brojeva je počelo izvlačenje. Oni koji su izvučeni su mogli da kupe samo jedan par patika. Ukoliko izvučena osoba nije bila prisutna u trenutku prodaje, nije imala pravo da Air Force 1 Cactus Jack kupi kasnije. Dostupne su bile veličine od 39 do 46, a cena je 20.790 dinara. Sudeći po Tike storijima na instagramu, patike su rasprodate i do njih je danas došlo 639 ljudi. Red ispred Tike radnje Foto: Instagram / Noizz.rs Ono što izdvaja Cactus Jack od svih njegovih dosadašnjih kolaboracija na prepoznatljivim Nike modelima oplemenjenim Travisovom estetikom je višebojnost i koloritni kvalitet celokupnog izgleda patike, pojačan srednjim delom đona u boji ovsene kaše sa kontrastnim vezom acid green koncem. Nama sa ovih prostora neće promaći da je Cactus Jack ispisano ćirilicom. Air Force 1 Cactus Jack je ove godine sigurno jedna od najvažnijih vesti za sneakerheade širom sveta, pa i kod nas. Zato ne čudi što je i Beograd danas ličio na druge prestonice u kojima je kultura patika opsesivno ušla u pore klinaca koji žive streetstyle. Izvor: Noizz.rs

Vožnja gradskim prevozom dovoljno je stresno iskustvo, a još kada vam se iritantni ljudi u autobusu koji svojim ponašanjem izazivaju dodatnu dozu nervoze, imate osećaj kao da se nalazite u Danteovom 9. krugu pakla. Oni misle da su sami, da je autobus samo njihov i baš ih briga za druge putnike! Foto: Shutterstock Sledećih 13 tipova su definitivno najgori i sigurno su vas bar jednom u životu iznervirali! 1. Gaziće po svima samo da sednu Iako su vrlo vitalni, oni jednostavno ne žele da stoje. Ništa im nije sveto, čak ni trudnice, stari i iznemogli ljudi ili osobe sa očiglednim povredama i potrebom za sedištem, piše Still. 2. Nosači masivnih ranaca i torbi Oni svoj planinarski ranac težak 100 kilograma nikad neće skinuti, i baš ih briga što vam konstantno izazivaju potres mozga dok se vrpolje ispred ili pored vas. 3. Dugokose i nepažljive Kada vam se znoj sliva sa lica i ne možete da dišete, jedino što vam nedostaje jeste da vas preko nosa ošine dugačak, gusti rep vaše sugrađanke. 4. Večito gladni Ne, njih ni prljave ruke koje su dodirivale odvratne šipke u gradskom prevozu neće sprečiti da grickaju, mljackaju i mrve oko sebe. Foto: Pixabay 5. Ovaj naslon je samo moj A šta reći za one koji se čitavim telom naslone na šipku, a vama ostane da se držite zubima za vetar? 6. Može još malo mesta… Iako je autobus krcat i vi visite na vratima, uvek se pojavi onaj što viče „Može li još malo napred?!“ Gde?! 7. Svež vazduh je relativan pojam Jedva ste dočekali da otvorite prozorče zagušljivog autobusa, ali vaše uživanje u svežem vazduhu trajalo je samo minut, jer se odmah neko javio sa primedbom da strašno duva! Nema veze što smo počeli da udišemo samo ugljen-dioksid. 8. Bacači smeća Da li se i vi pitate kada će naši sugrađani shvatiti da prostor između sedišta i prozora, kao i pod vozila javnog prevoza nije kanta za otpatke?! 9. Odmaranje na prvom mestu Da li se i vama nekada desilo da ste poželeli da sednete, ali ne možete da prođete od tuđih nogu sugrađanina koji se raspištoljio sve do susednog sedišta? Foto: Shutterstock 10. Sedište do prozora je ukleto Gužva u autobusu, 50 ljudi stoji, a sedišta do prozora su prazna. Za ime Boga, pomerite se do prozora!!! 11. Izađi preko mene Da ne zaboravimo i one koji misle da su providni, pa ljudi mogu da izađu kroz njih, jer je taaaaaaako teško pomeriti se da neko izađe. Oni će istrpeti i stampedo, samo da ostanu na istom mestu. 12. Sklapanje prijateljstava Dok se vi u polusnu vučete ka poslu, tu su oni sugrađani koji su spremni da vam ispričaju celu životnu priču, samo da prekrate vreme vožnje ili eventualno sklope neko novo prijateljstvo. 13. Svet se vrti oko mene Taman ste pomislili da nema nikoga ko će izaći na toj stanici, a onda, kada se autobus već spremio da krene, uštogljena gospođa je počela da viče da se sklonite sa vrata jer niste sami. Jer zašto bi ustala koji sekund pre stanice? 13 iritantnih tipova ljudi u autobusu ? DDL.RS Sigurno ste se do sad susreli sa svakim od ovih tipova.

Dnevno se iz Srbije u proseku iseli 142 ljudi. Našu zemlju mesečno napusti 4.337 ljudi, a godišnje tačno 52.049, pokazuju najnoviji podaci Evropskog statističkog zavoda koji je analizirao migracije u regionu i svetu i obelodanio da je u poslednjih 11 godina čak 336.000 Srba dobilo dozvole za odlazak u EU. Srbija se tako sa 52.049 izdatih dozvola u prošloj godini našla na 15. mestu, uporediva sa BiH koja se nalazila na poziciji ispod, ali i u društvu sa Pakistanom, Albanijom, Irakom i Nigerijom. Iz naše zemlje za godinu dana praktično je iseljen grad veličine Šapca, Užica ili Vranja. U nešto boljoj poziciji našla se susedna Severna Makedonija sa 24.000 odlazaka, dok se Crna Gora našla na 90. mestu sa nešto više od 3.000 dozvola za odlazak u inostranstvo. "Zabrinjavajući je trend naglog rasta broja dozvola za stanovnike Srbije, sa 25 hiljada u 2014. na 52 hiljade u prošloj godini", ukazao je u istraživanju o iseljavanju ekonomista Miroslav Zdravković. Praktično, u svim zemljama na Zapadnom Balkanu došlo je do velikog rasta iseljavanja u 2018. u odnosu na 2017. Najveći rast je imala Bosna i Hercegovina (+47,8%), sledi Srbija (+32,9%) i Crna Gora (+25,5%), dok je Albanija imala najmanji rast od 20,6 procenata. "Iz Albanije se već toliko stanovništva u prethodnih tridesetak godina iselilo da je sve manje moguć dalji rast godišnjeg broja iseljenika", ukazuje Zdravković. Posmatrajući trend iseljavanja iz Srbije i regiona tokom poslednje decenije, podaci Evrostata pokazuju da su od 2008. najviše dozvola za odlazak u EU dobili stanovnici Albanije (622 hiljade), zatim Srbije (336 hiljada) i BiH (248 hiljada), Severne Makedonije - 158.256 i Crne Gore - 19.414. S druge strane, ako posmatramo destinacije koje su primile najviše stranaca, Nemačka je zauzela ubedljivo prvo mesto sa 86.000 dozvola za stanovnike naše zemlje. Slede Austrija (45.000) i Italija (42.000) koje su izdale najviše dozvola u prethodnih 11 godina. Da su migracije radne snage, najčešće kvalifikovane, ozbiljan problem za Srbiju ukazao je nedavno i Međunarodni monetarni fond. Kako je ova međunarodna finansijska institucija upozorila u svom izveštaju, Srbija je zemlja u koju rado dolaze strani investitori, ali i zemlja koja ima sve izraženiji problem odliva radne snage. Zato prvi put u ovom dokumentu sugeriše vladi da donese paket mera kako bi se zaustavio "odliv mozgova", odnosno sprečile dalje migracije, posebno kvalifikovanih radnika. Ova međunarodna organizacija istovremeno ne spori da stopa nezaposlenosti u Srbiji pada i da je dostigla najniži nivo od 2011. Vlada je istovremeno donela odluku o najvećem rastu plata za medicinske radnike koji najčešće odlaze iz Srbije, ali i najavila da će nastaviti da implementira strukturne reforme, kako bi unapredili poslovno okruženje i podržali veći privredni rast, prvenstveno privatnog sektora. Istraživanja pokazuju i da je pet razloga zbog kojih iz Srbije odlaze hiljade ljudi koji imaju posao. SVAKOG DANA IZGUBIMO 142 LJUDI Broj iseljenja iz Srbije za 5 godina dupliran, godišnja brojka je alarmantna, u društvu smo NIGERIJE I PAKISTANA WWW.BLIC.RS Dnevno se iz Srbije u proseku iseli 142 ljudi. Našu zemlju mesečno...

"MENI SE UVIJEK ČINILO DA JE VITEŠKI STATI NA STRANU SLABIJIH. TO JE NEGDJE SUŠTINSKO. NE ŽELIM BITI TAMO GDJE JE RULJA. ZAPRAVO, U SVEMU BITI SA SLABIJIMA, BILO DA SU NACIONALNA, SEKSUALNA ILI BILO KOJA MANJINA. RECIMO, JEDNOM SAM PISAO O MUZIČKIM MANJINAMA. KAKO JE TO BITI PANKER U SINJU" Šta znači danas, gotovo nakon tri decenije od "osvojene slobode", stajati na braniku slobode mišljenja i izražavanja na ovim prostorima? Splitski pisac i novinar Ante Tomić, gost novosadske konferencije BookTalk, popularan i prisutan svugde gde se govori i piše naš zajednički jezik, govori nam o tome kako treba i dalje stajati na braniku odbrane ljudi koji osećaju sve više i više straha. I koji misle da su ludi dokle god ne ugledaju njegove tekstove. I samom mu je poražavajuće što je jedan od retkih. Ali, "život je borba" i nema pobednika, i nema poraženih. A on je postojan u toj borbi, bilo da ga presreću na ulicama gradova i zahvaljuju mu se na hrabrosti koju im uliva, ili ga i bukvalno, ovi drugi, polivaju izmetom. Kada se protivnici ne oglase nekoliko dana, on se već zapita radi li dobro svoj posao. Novinarski i književni. U Novom Sadu vas je dočekala lepa dobrodošlica. Ispričali ste nam da je Rajka Grlića i vas srela jedna gospođa i rekla: "Ceo Novi Sad priča da vas dvojica šetate gradom." Stalno vam prilaze ljudi i zahvaljuju vam se za hrabrost. Da li je to usud da vas ljudi na ovim prostorima ili ekstremno mrze ili su vam beskrajno zahvalni za vaše tekstove, bilo književne ili novinarske? Čitav život se borim s manjkom samopouzdanja i ja zaista ne znam zašto mene ljudi čitaju. Uvek sam silno iznenađen kada mi netko priđe i kada mi kaže da me čita i koliko mu to znači. Na konferenciji Book Talk pričao si kako si zahvalan i onima koji ti dobacuju ružne stvari, da su ti i oni neka vrsta inspiracije. Odakle ta zahvalnost? Shvaćam da me ne mogu svi voljeti i ne trebaju me svi voljeti i zapravo žudjeti za ljubavlju svih je jedna potpuno pogrešna stvar. Ja i to njihovo doživljavam kao priznanje i to uopće ne ironično, već istinski. Od tih ljudi ne očekujem odobravanje, ne očekujem ljubav. Prije Novog Sada sam bio u Kotoru i tamo sam baš nabrajao stvari koje su mi se događale. Ljudi su bili prilično zgranuti kada su čuli da su u mom rodnom selu palili lutku s mojim likom, da su usred Splita istresali kantu govana na mene. Na određeni način, ja i to sve doživljavam kao priznanje. To su sve nekakve medalje i ordeni. Stvarno, ako prođe nekoliko dana i nitko mi ništa ne dovikne, ja se zbilja zabrinem: da li dobro radim svoj posao? Da nisam nešto zeznuo? Ako pet-šest dana oni šute, ja se debelo zamislim. Pametni ljudi se stalno pitaju koliko dobro rade svoj posao. Stalno se propituju i to je, na primjer, stvar prema kojoj se i ja orijentiram. Zapravo mi jeste iznenađenje da ja dođem u Kotor ili Novi Sad ili Sarajevo i da me ljudi susreću i odobravaju moj rad. To mi je uistinu važno. Prije nekog vremena sam shvatio da sam ja neka vrsta jugoslovenskog novinara i pisca. Zapravo mi se to dopalo. Ili bi se možda moglo reći da si hrvatski novinar a jugoslovenski pisac? Zapravo i ne jer moje novinske tekstove prenose brojni portali. Dođem, na primjer, u Podgoricu i ljudi žele razgovarati sa mnom o nekom tekstu koji sam objavio u "Slobodnoj Dalmaciji" a prenijele su ga "Vijesti". U stvari, već nekoliko godina nemam objavljenu novu knjigu, a novinski tekstovi se sve to vrijeme čitaju. Osećaš li ti to kao breme, taj raspad Jugoslavije koja kao da se slomila i preko tvojih leđa jer se upravo na tim reakcijama na tvoj "lik i delo" vidi koliko zapravo živimo u duboko polarizovanim društvima? Mislim da ima jako puno mladih ljudi koji su dobro obrazovani, koji su pomirljivi, ali generalno, mislim da smo mi postali lošiji ljudi. Kvari nas sva ova mržnja koja se svakodnevno izliva sa ekrana i raznoraznih portala. Iz tog smeća iz kojeg stalno kulja sva ta mržnja koja nas je zatrovala nepovratno. Puno je ljudi otišlo. Očekivao sam, negdje sam se nadao, da će se dogoditi prevrat nakon devedesetih. Tada je bilo još jako puno obrazovanih ljudi koji shvaćaju neke stvari. Sada obrazovaniji odlaze i iskreno se bojim da će doći trenutak kada mi više nećemo moći svrgnuti HDZ sa vlasti, ili vi ovdje SNS. Ljudi koji će ostati neće biti dovoljno sposobni za to. Koliko je ta mržnja postala autoreferentna? Koliko ona sada već hrani samu sebe? Nove generacije usvajaju mržnju starijih generacija i ponavljaju je kao stvari koje se uopšte ne preispituju. Nešto što se podrazumeva i što počinje da se reprodukuje. Ti gledaš kako nestaje kritičko mišljenje. Mislio sam da su neke stvari riješene. Kako su neke vrijednosti neupitne, da su neke stvari nakon devedesetih bile samorazumljive. Da smo to usvojili i da više ne moramo razgovarati o tome. Odjednom na vlast u Hrvatskoj dođe neki čovjek koji kaže: "Mi možemo imati slobodu mišljenja u svoja četiri zida." Ali, što smo mi onda radili posljednjih decenija? Zašto smo porušili Berlinski zid? Onda si još mogao da pomisliš da se taj čovek možda loše izrazio ili je prosto budala, ali nekoliko godina kasnije uhapse čoveka zbog satirične pesme. Da, to je zastrašujuće. Ta priča o hapšenju Gordana Duhačeka je potpuno zastrašujuća. I onda ti još kažu da smo mi devedesetih dobili slobodu. Oprosti, koju slobodu? O kakvoj vi to slobodi pričate? Meni je potpuno strašno da neko ne može pjevati u Hrvatskoj. Čekaj, kako to misliš: neko ne može pjevati, makar i lošu pjesmu. Netko je rekao da smo se upravo zato i borili da netko ne može pjevati. I povrh svega ispadne da sam ja jedan od rijetkih koji primjećuje da je u svemu tome nešto nakazno, da je to nešto strašno. E, to je, zapravo, poražavajuće. Koliko je onda važna kultura sećanja? Istina više nije relevantna? Mi danas kao imamo sve znanje svijeta u mobitelu i nikada nam znanje nije bilo dostupnije, a s druge strane, imaš zastrašujuću neukost. Na primjer, ta priča u vezi sa cijepljenjem. Ti i dalje možeš imati sve znanje svijeta, ali je, s druge strane, i potpuno normalno da se priča da nisu ubijali Srbe u Jasenovcu. Da li bi se onda moglo reći da ta neukost nije neka nemogućnost da se (sa)zna, već da je izbor, zapravo stav? Da, to je stav. Mi smo odlučili da ne vjerujemo u Jasenovac i da nemamo problem sa cijepljenjem. Kako doživljavaš onda neke dobre stvari koje se dese i predstavljaju male svetle tačke u svom ovom našem takvom okruženju? Ono što je meni već odavno jasno je da nema konačne pobjede. I nema konačnog poraza. Mi niti jednu vrijednost nismo do kraja usvojili, ona nije bogom dana i vječna, nego se mi moramo svaki dan boriti za nju. Boriti se za slobodu, dostojanstvo, pravo čovjeka... i moramo se boriti. Bit ćemo puno puta poraženi, ali nikada do kraja. To traje. Meni je najdraži novinski slogan bivšeg beogradskog dnevnog lista: "Život je borba". Koliko ti u kontekstu toga "život je borba" i priče o slobodama koje se nikada trajno ne osvajaju ali se ni trajno ne gube, to što mi novinari radimo, ima smisla? Kako ti izgleda taj medijski kontekst u kojem radiš... koliko tu još ima prostora za stav koji je blizak tvom razmišljanju? Koliko se osećaš dobrodošlo u tom kontekstu a koliko misliš da štrčiš? Da li se prostor sužava ili otvara? Vidiš, kada me pozdravi žena u Novom Sadu ili negdje drugdje, onda vidim koliko je važno to što radim. Dobijem smisao svog tog mog rada. Nije mi jasno zašto mi ljudi govore da sam hrabar čovjek. Ja sebe uopće ne doživljavam kao hrabrog. Dapače, sebe smatram za uplašeno i kukavno biće. Nedavno sam vidio da je neko iscitirao Balaševića koji je rekao da se boji samo dvije stvari: svega i svačega. E, tako i ja. Nisam ja pišući mislio o tome kako sam ja sad sjajan i hrabar, već sam samo znao da ja to moram napisati jer ću se osjećati loše ako to ne uradim. Onda izađem na ulicu i vidim zahvalnost ljudi što sam ja to rekao. Ja neću promijeniti mišljenje, shvatio sam da ne mogu mijenjati mišljenje tim zadrtim patriotama i da je to potpuno uzaludan posao, da se ja ne smijem boriti za njihovu naklonost i simpatiju, da je to nešto krivo, nego da ja moram ohrabrivat ljude koji misle kao ja. Da se ljudi ne boje kazati. Često mi kažu: drago mi je što ste to napisali jer sam ja već mislio da sam lud, da sam jedini koji tako i tako misli... Tako da ja vidim da ja i treba da budem upravo glas tog čovjeka. Da treba da ga ohrabrim, da mu time ukažem da nas ima još koji baš tako mislimo. Nismo ludi. Da li to znači da je zapravo osećanje straha nešto što ljude danas možda više sputava nego u nekom prethodnom periodu? U kontekstu u kojem ti živiš, u Splitu i generalno, da li misliš da su ljudi danas uplašeniji nego ranije, pre, recimo pet ili deset godina? Ako da, šta misliš zašto je to tako? Meni se čini da su uplašeniji. To diktatorsko nasilje je izraženije. To nasilje patriotizma, nacionalizma... ljudi naprosto ustuknu pred tolikom količinom nacionalizma. Pred tom ruljom. Autocenzura postaje masovno osjećanje. Iako se busamo u grudi da smo u demokratskom društvu odavno, veoma je nizak stepen tolerancije prema marginalnim grupama. Ljudi prepoznaju da si u svojim tekstovima i po tom pitanju vrlo angažovan. Osećaš li i tu vrstu odgovornosti kao novinar? Meni se uvijek činilo da je viteški stati na stranu slabijih. To je negdje suštinsko. Ne želim biti tamo gdje je rulja. Zapravo, u svemu biti sa slabijima, bilo da su nacionalna, seksualna ili bilo koja manjina. Recimo, jednom sam pisao o muzičkim manjinama. Kako je to biti panker u Sinju, na primjer. Upravo je ovde u Novom Sadu bila veličanstvena premijera filma "Ustav Republike Hrvatske", za koji ste zajedno napisali scenario sa Rajkom Grlićem. Glavni junak je dvostruka manjina, a Nebojša Glogovac je zaista na jedan neverovatan način odglumio sve nijanse senzibiliteta te ličnosti... pisao si i tekst o tome... Napisao sam tekst o toj njegovoj glumi. Ali, mogu zaista potvrditi da sam se ja doslovce uplašio kada sam ga vidio na snimku. Znate ono, noć, sami ste pred kompjuterom, i stigne vam snimka. Ja sam se zaista tada upitao kakvo smo to čudovište stvorili... Jer, ima jedna replika kada on kaže Srbinu, tako blagim glasom i s takvim osmehom: "Ti si korov"... On te teške reči tako blago izgovori, sa takvim senzibilitetom, da se naprosto sledite, naježite od tog njegovog i blagog i demonskog glasa u isto vrijeme. Zaista sam tek kada sam njega vidio u ulozi, shvatio kakvo sam čudovište stvorio. Jer, ja volim pisati smiješne stvari. Tek pri kraju procesa pisanja scenarija Rajko mi je rekao da nam fali ljubavna priča i onda sam ja dodao ljubavnu priču tog transvestita. O njegovom sjećanju na ljubavnika, odnosu prema smrti... Ali, onda je došao Nebojša i sve to onako osjećajno odigrao. On je po svim tamnim predjelima ličnosti prelazio sa osmjehom, kao da pleše. To je čudesno. Pisanje je usamljenički posao, a ti si u saradnji sa Rajkom Grlićem napisao četiri scenarija. Kako ta saradnja, koja je urodila vrhunskim scenarijima, izgleda iz tvog ugla? Volim pisanje upravo zato što je to usamljenički posao. Ne volim dok pišem razgovarati sa ljudima. U redakcijama je uvijek puno ljudi. Ja više volim da se povučem u neki obližnji kafić, sjednem i pišem. Tu ima onaj drugi problem što ljudi kada te ugledaju da sjediš sam u kafani, imaju želju da se samopozovu i pitaju te štogod, eto, da nisi sam... No, izlazim na kraj i s tim. Rajko i ja imamo neku sličnu osjećajnost, imamo identične stavove o svijetu, slične stvari želimo reći ljudima... Zapravo, mi se nikada nismo posvađali, što je vrlo neobično. Čak nije bilo ni onih kreativnih rasprava. Ako on mene uvjeri da je nešto pogrešno, ja ću prihvatiti, i obrnuto. Prosto rečeno, vjerujemo jedan drugome. Vrlo sporo radimo, puno razgovaramo, nije nam teško bacit pola scenarija i krenuti sve iz početka. U svakom slobodnom trenutku nas dvojica krenemo razgovarati o priči na kojoj radimo. Čak i kada pomislimo da je to sada to, da je gotovo, ne bude tako i proces se i dalje nastavlja. Ja lično nikada tako ne radim. On me preklinje da ja kao kada napišem knjigu, ostavim je pola godine da odleži, pa je tek onda dam objaviti. Ne, ja tako nikada ne radim. Meni to ne pada na pamet. Obožavam i kada za novine pišem da danas smislim, sutra napišem i prekosutra je objavljeno. Nakon toga, baš me briga šta je s tim. To je moj život i čini mi se bliže mojoj prirodi. A rad sa Rajkom je potpuno drugačiji. U tom radu sve sporo sazrijeva, priče se dugo oblikuju. Svaka se situacija, svaki lik dugo promišlja. Artur Miler je jednom rekao da se drama nikada ne završava, drama se napušta... Zapravo, naša je sreća što u jednom trenutku ipak mora početi snimanje. To je nekako moj sretan trenutak. Onda ja mogu potpuno da napustim tu priču. Mene veseli da je se konačno mogu ratosiljati. Tada se vraćam u moje prirodno stanje stvari. Gordana Draganić Nonin, Teodor Hadžić Svetić

ONO ŠTO ZAČUĐUJE JE NAVODNA NESPOSOBNOST KNINSKO-DRNIŠKO-ŠIBENSKE POLICIJE DA OTKRIJE POČINIOCE NAPADA U SELU UZDOLJE. PREVEDENO NA PRILIKE U SRBIJI, TO JE ISTO KAO ŠTO BEOGRADSKA POLICIJA NE MOŽE DA PRONAĐE RUŠITELJE IZ SAVAMALE "Lako je biti Srbin u Kninu, treba sad biti Srbin na Kosovu", napisao je sredinom 1986. godine u tadašnjem listu "Duga" Brana Crnčević i time nehotice otvorio oči mnogima u Srbiji da negde tamo u Hrvatskoj postoje sredine gde su Srbi većina, poput Knina, gde ih je bilo 85 odsto (plus jedno pet odsto Jugoslovena, većinom takođe Srbi). Nepune tri godine kasnije, početkom 1989, u Kninu je održan i takozvani miting podrške antibirokratskoj revoluciji Slobodana Miloševića, i gradić od nekih 13.000 stanovnika, sedište opštine sa 43.000 žitelja, dolazi u fokus beogradskih režimskih medija. Posle tog mitinga, stvari su krenule drugim tokom. Odjednom su Srbi u Kninu postali ugroženi, barem prema sumanutom "pumpanju" režimske propagande u Beogradu. Ni druga strana, hrvatski nacionalšovinisti, nije zaostajala. Tako se u jednom zagrebačkom listu pojavio izveštaj da je na tom mitingu podrške pevano: "Slobodane, šalji nam salate – biće mesa, klaćemo Hrvate". Niko od učesnika skupa – uglavnom radnika koji su tuda prolazili idući sa posla prema autobuskoj stanici – to nije čuo; nigde to i nije bilo zabeleženo u izveštajima kninske policije, niti Službe državne bezbednosti (a ni šibenske, kojoj je Knin bio potčinjen). Ali, perje iz jastuka je prosuto. Kupiti ga, besmisleno je, lepo je to devedesetih objasnio politički učitelj sadašnjeg predsednika Srbije Vojislav Šešelj. Na Vidovdan 1989. u Kosovu kod Knina održana je proslava 600 godina Kosovske bitke, i sve ostalo je otada poznato, "otišlo k vragu". Vlasti u Srbiji, a i u Hrvatskoj, Knina se sete samo na godišnjicu "Oluje" – u Beogradu liju krokodilske suze, ne objašnjavajući nijednog sekunda zašto su Srbe nahuškali na pobunu, pa ih ostavili na cedilu da izginu i kolektivno izbegnu, a u Zagrebu slave "pobedu", a da ni sami ne znaju koga su i kako pobedili, i kakva je to "pobeda" kad im je "hrvatski kraljevski grad" pust. Odselili su se čak i Bosanci dovedeni tu 1995. i kasnije obećanjima o sigurnom životu bez rada, samo od podsticaja i "skrbi". SVI ZNAJU SVE Da nije bilo incidenta u selu Uzdolje u takozvanoj Kosovskoj dolini (plodno polje između Knina i Drniša), kada je grupa maskiranih "fantoma" upala u kafić "Petko" u kome su meštani gledali utakmicu Crvene zvezde, niko se u beogradskim vlastima i medijima ne bi zapitao kako ostatak godine žive tamošnji preostali Srbi. Inače, Kosovska dolina sastoji se od više sela i uglavnom su naseljena Srbima, a 90 odsto Hrvata ima samo jedan zaselak u Kosovu (Konforte) i u Biskupiji. Iz Kosovske doline potiču i roditelji dvojice igrača Crvene zvezde – Milana Borjana i Miloša Degeneka. A u tom kafiću u Uzdolju gledala se ne samo ta utakmica Zvezde protiv Jang bojsa, kad je došlo petnaestak maskiranih huligana da ih zbog toga napadnu i prebiju (dva naoružana na jednog nenaoružanog), nego i ona nedelju ranije, utakmica za "biti ili ne biti" u Kopenhagenu kad je zahvaljujući Borjanu "Zvezda ušla u dalji krug takmičenja. Tada se i te kako slavilo zbog dvojice "zemljaka". Zašto tad "domoljubi" nisu upali u kafić u Uzdolju (na pola puta od Knina prema Drnišu, 12 kilometara od oba grada) koji im, inače, nikako nije usput i ne mogu slučajno navratiti na piće u prolazu? To se najslikovitije može objasniti činjenicom da od polovine jula do polovine avgusta sva sela u Kninskoj krajini ožive, jer dolaze desetine ljudi koji su izbegli 1995. – od onih koji žive u Srbiji, do državljana SAD, Kanade i Australije. Sličan slučaj se desio i u kafani u selu Đevrske, između Kistanja i Šibenika, ali tu je bilo samo verbalno nasilje, nije bilo fizičkog. "Te ‘ustaše’ nisu naivne, znali su da bi, kad njih 15 dođe u kafić da prebije Srbe, za tri minuta došlo bar 100 naših da im se naj..e majke", kaže jedan od tih letnjih posetilaca zavičaja koji živi u Beogradu. "Onaj ko je nahuškao te golobrade Hrvate, tačno je znao kad šta da tempira – prošlo je vreme godišnjih odmora Srba i na selima su ostali samo starci, ili oni retki mlađi koji su se vratili tu da žive." Osuda hrvatskih zvaničnika bila je samo deklarativna, putem medija. Naravno, odmah je usledila i reakcija tih nazoviustaša, koji su preko svojih opskurnih sajtova odmah udarili "kontru" – kako je tačno pre godinu dana u tom istom kafiću izvesni B.P., pijan i u majici sa likom Draže Mihailovića, vređao i pretio predsedniku podružnice HVIDRA (Hrvatskih vojnih invalida domovinskog rata, otprilike kao nekad SUBNOR u bivšoj Jugoslaviji). I nema imena tog predsednika podružnice, nema ni epiloga celog slučaja, da li je policija posle "očevida podnijela kaznenu prijavu", niti kako je ta prijava prošla na sudu. Ono što začuđuje je navodna nesposobnost kninsko-drniško-šibenske policije da otkrije počinioce napada u selu Uzdolje. Prevedeno na prilike u Srbiji, to je isto kao što beogradska policija ne može da pronađe rušitelje iz Savamale. Autor ovog teksta je pre nekoliko godina bio svedok u Kninu kada je jedan srpski mladić, u stanju alkoholisanosti, u neko doba noći, prolazeći pored malog jarbola sa hrvatskom zastavom na mestu gde je u "Oluji" stradao jedan vojnik, tu istu skinuo. I što je još gore, odneo je kući. Rano ujutro došla mu policija, pretresla kuću sa sve nalogom, pronašla uzetu zastavu, a njega privela i prekršajno je osuđen. Toliko o efikasnosti policije. O slučaju u Uzdolju takođe znaju sve, ali nemaju "mig" da to obelodane. Ljudi koji su znali kad koji hrvatski "kokošar" dođe u srpsko selo da opljačka nešto što nije opljačkano, i na dojavu tih staraca odmah izađu na lice mesta, odjednom su postali nesposobni... "USTALO JE MALO I VELIKO" Kninska opština iz bivše SFRJ je u hrvatskoj državi rasparčana na nekoliko opština – Knin, Biskupija, Civljane, Kistanje i Ervenik. Razlog, samo jedan – da Srbi nigde ne bi bili većina. Pa tako recimo opština Civljane ima skoro isto zaposlenih koliko i stanovnika. A zaposleni putuju na posao iz Knina 40 kilometara do tamo. U čitavoj ovoj priči najveći dobitnik je, ako se može nazvati dobitnikom, gradonačelnik Knina Marko Jelić, čovek koji je rođen u tom gradu i pružio je ruku pomirenja Srbima. Pobedio je na izborima kao kandidat grupe građana, onih autohtonih kninskih Hrvata kojima su Srbi puno draže komšije od doseljenih sunarodnika posle "Oluje". Ovi kninski Hrvati, koji su prognani 1991. i vratili se 1995, izlazili su u susret i pomagali Srbima povratnicima. Na tom talasu je i "odletela" bivša gradonačelnica Josipa Rimac iz HDZ-a, koju su držali glasovi doseljenih Hrvata iz Bosne. Kad su oni, zahvaljujući ulasku Hrvatske u EU, dobili pravo da rade po Evropi, HDZ je izgubio vlast u Kninu i došao je Jelić. Od tada se na području opštine Knin svaki incident u kome se napadaju nacionalne manjine razotkriva i kažnjava. Ali to nije slučaj sa Biskupijom i drugim veštački stvorenim opštinama oko Knina. Da li je neko čuo da se oglasio gradonačelnik Biskupije? A Biskupija je opština u kojoj su Srbi većina. Oštre osude napada u Uzdolju stigle su od predsednika Srbije i SNS-a Aleksandra Vučića, koji uvek voli da se pohvali nabrajajući imena sela oko Knina, od njegovih "seiza" i poltrona Aleksandra Vulina i Miodraga Linte. Vulin, na primer, nije otišao tad u Knin, kao i nikad pre, ali je prošli vikend, sa sve belom košuljom sa nalepljenim grbom Srbije, otišao na Manjaču, da zajedno sa Miloradom Dodikom arlauče pod šatrom na "Kočićevom zboru", pevajući ratni hit "Ustalo je malo i veliko, ne damo te, Srpska Republiko". A Knin – on je svoje platio. I Kninjani sa njim, svih nacionalnosti, ali Srbi posebno. Šta je surova realnost života Srba u Kninu i okolini, a malo ih je onih ispod 70 godina, Vučića i njegove konsiljere ne zanima, kao ni Kolindu Grabar Kitarović i njene. Taj svet tamo svakog dana sve više izumire – bez autobuskog su prevoza, bez mogućnosti snabdevanja osnovnim životnim namirnicama, onemogućeni da odu kod lekara... Od pedesetak sela kninske opštine, u kojima žive starci, samo nekih četiri, pet ima autobuski prevoz, i to jednom dnevno, ali ne i svaki dan. Za mlade Srbe posla u Kninu nema, nema ni za Hrvate – osim u državnoj administraciji, gde se Srbi broje u promilima, i u zdravstvu jer su medicinske sestre i lekari deficitaran kadar. Nešto Srba radi kod privatnika koji ne pitaju za nacionalnost, kao i u fabrici vijaka DIV, ogranku samoborske kompanije koja je kupila TVIK i radnike prima po znanju, a ne po nacionalnosti.

Erih From, nemački doktor filozofije, profesor psihologije, socijalni psiholog i psihoanalitičar, objašnjavao je egzistencijalnu potrebu čoveka da ovlada umećem ljubavi i života, i destruktivne sile u čoveku koje ga nagode da beži od slobode i svog smisla. From objašnjava da je za ljubav potrebno mnogo znanja i truda, i da se ona ne dešava slučajno, već se njome ovladava kroz umeće, koje se postiže dugim i upornim delovanjem. On o svojoj knjizi, Umeće ljubavi, govori da: ,,Ona želi da ubedi čitaoca da su svi njegovi pokušaji na ljubav osuđeni na neuspeh sem ako ne pokuša najaktivnije da razvije svoju celokupnu ličnost, tako da postigne produktivnu orijentaciju; to zadovoljenje individualne ljubavi ne može biti postignuto bez kapaciteta da se voli svoj bližnji, bez prave poniznosti, hrabrosti, vere i discipline. U kulturi u kojoj su ovi kvaliteti retki, postizanje sposobnosti da se voli mora ostati retko dostignuće”. Dalje, From objašnjava: „Većina ljudi shvata problem ljubavi prvenstveno u tome kako biti voljen, pre nego kako voleti, u sposobnosti da voli. Stoga, problem za njih je kako biti voljen, kako biti dopadljiv. Ljudi misle da je ljubav jednostavna, ali da je pronaći pravi objekat ljubavi – ili biti voljen – teško. Ovaj stav ima nekoliko uzroka ukorenjenih u razvoju savremenog društva. Jedan od uzroka je velika promena koja se dogodila u 20. veku sa poštovanjem izbora objekta ljubavi.“

U kakvim telima ce da vaskrsnu ljudi? Da li u 33 godine ili u uzrastu u kojima su preminuli? Ako je u uzrastu od 33 godine to mi je onda onako malo bez veze da mi otac i majka budu kao vrsnjaci. Ako je u godinama u kojima je covek preminuo onda ja ako dozivim 78 na primer bicu stariji od mog oca.Isto pitanje vazi i za dusu. Kada dusa napusti telo da li ona ima izgled od 12 ili 33 godine? Da li dusa uzima oblik ljudskog tela?

U periodu od 2013. do 2017. godine Kosovo je godišnje u proseku napuštalo 35.000 ljudi, odlazeći uglavnom u zemlje zapadne Evrope, navodi se u izveštaju koji je pre nekoliko dana objavilo kosovsko ministarstvo unutrašnjih poslova. Piše: RTK225. marta 2019. 13.57 Foto: Pixabay/Viganhajdari Ovi podaci uključuju redovnu i neregularnu migraciju, a značajan broj ljudi migrirao je tražeći azil, prenosi RTK2. Najveći trend kontinuiranog odlaska zabeležen je do 2016. godine, dok je kasnije primetan značajan pad. Najveći broj građana koji su migrirali sa Kosova tokom ovog perioda bio je u 2015. godini, kada je otišlo preko 75.000 ljudi. Dve godine kasnije emigracija je opala na oko 12.000 građana. Većina migranata u 2017. godini bili su redovni migranti, a razlozi za njihov odlazak bili su: spajanje porodice, sklapanje brakova, zapošljavanje, studiranje itd. Prema podacima ministarstva unutrašnjih poslova, žitelji Kosova migrirali su uglavnom u zemlje Evropske unije, ali bilo je građana koji su identifikovani kao imigranti u Sjedinjenim Državama i Kanadi. Što se tiče podataka za 2018. godinu, vlasti ih još uvek nisu finalizovale, ali prema nekim parametrima koje su službenici objavili pokazalo se da je trend napuštanja Kosova opao i tokom 2018. godine. Iz ministarstva unutrašnjih poslova saopštavaju da je poznato da ima oko 3.500 građana koji su 2018. godine podneli zahtev za azil u zemljama EU. Predsednik Odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda na Kosovu Bedžet Šalja kaže da je iseljavanje ljudi sa Kosova u zapadne zemlje borba za opstanak. Ocenjuje da je „Kosovo zemlja koja ne pruža osnovne uslove svojim građanima i perspektivi mladih“. „Emigracija se dešava zbog nedostatka posla. Mladi ljudi, iako završavaju studije ili stručne škole, ne mogu da nađu posao. Nepotizam se ukorenio na Kosovu, ako nemate političku podršku ne možete da nađete posao, a u odsustvu mogućnosti oni su prisiljeni da napuste zemlju i bave se poslom koji nije u skladu sa njihovim kvalifikacijama. Prisiljeni su da pobegnu zbog boljeg života“, ocenio je Šalja povodom objavljivanja izveštaja o broju ljudi koji su napustili Kosovo. https://www.danas.rs/drustvo/kosovo-napustilo-vise-od-170-000-ljudi-za-pet-godina/

Neki ljudi vas ne cijene, sve dok ne odete. Kada im više ne budete davali podršku, koju su prihvatali kao dužnost, kada im više ne budete pisali prijatne sms poruke, koje su ignorisali, kada ih više ne budete sretali raširenih ruku svaki put kada pokucaju na vaša vrata usred noći i kada više ne budete čekali njihov poziv. Neki ljudi ne shvataju koliko ste ih jako voljeli, sve dok ne mogu da nađu nekog drugog ko bi ih volio isto toliko jako. Kada ne mogu da nađu nekoga ko bi volio sve ono što su i kakvi su, ko bi ih gledao bukvalno kao da su jedini, ko bi im omogućio da se osjećaju kao kod kuće - bezbjedno i zaštićeno od haosa cijelog svijeta. Neki ljudi će pokušati da zadobiju vašu pažnju tek tada kada prestanete da im je ukazujete. Kada prestanete da lajkate sve njihove postove, zovete usred dana da kaže kako ih jako volite, kada prestanete da im kupujete sitnice, koje su spomenuli u slučajnom razgovoru, i kada prestanete da ostavljate sve i žurite da im pomognete, kada im je potrebno.

1980. godine, Maureen Wilcox je kupio dva loto listića- za lutriju Massachusetts i lutriju Rhode Island. Neverovatno, ali njegovi brojevi su bili pobednički na oba listića. Nije zaradio ni jedan jedini dinar. Zašto? Brojevi koje je popunio za Massachusetts su bili pobednički za Rhode Island, a brojevi sa Rhode Island listića su bili pobednički za lutriju Massachusetts. Malo je reći bedak. Ovom pričom poznati psiholog Richard Wiseman započinje svoju knjigu The Luck Factor. Iako bi je svrstali u self-help literaturu, knjiga je vredna iz razloga što počiva na velikom istraživanju psihologije sreće koje se bavilo pitanjem zašto neki ljudi žive tako srećne i uspešne živote, i šta možemo da naučimo od njih kako bismo okrenuli sreću u našu korist. Više o samom istraživanju možete da pročitate ovde. Sreća je nešto što se oduvek pomalo mistifikuje i ubeđeni smo da- ili je imaš ili nemaš. Pomalo smo i sujeverni i mislimo da određenim ritualima ili bizarnim ponašanjima možemo da kontrolišemo tu čudnu silu. Svedoci smo slučajnih srećnih događaja koji ljudima oko nas naglo promene život, ali i važnih naučnih dostignuća u kojima su igrali važnu ulogu (od otkrića kontraceptivnih pilila, preko X zraka, fotografije, sigurnosnog stakla do insulina i aspirina). Čak i kada imamo iluziju o kontroli nad sopstvenim životom, sreća nam se samo nasmeje u lice. Wiseman, koji je i inače poznat po istraživanjima onih fenomena koji najmanje privlače pažnju naučnika ili bar veruju da im je nemoguće naučno pristupiti, prvi je koji je otkrio osnovne principe i tehnike sreće, i razlike između života srećnih i nesrećnih ljudi. Prvobitno je naravno pobio uverenje da takvi ljudi poseduju neke posebne nadprirodne sposobnosti kojima utiču na događaje u svom životu, ili da su prosto inteligentiniji. Predstavićemo osnovne psihološke mehanizme koji prave razliku između srećnog i nesrećnog života, koje je Wiseman nazvao četiri principa sreće, koji se dalje dele na nekoliko potkategorija.

FOTO: CHRISTOPHER MICHEL / WIKIPEDIA Butan ili Kraljevina Butan, zemlja u južnoj Aziji, ima nešto što nema nijedna država na svetu. U njoj je ljudima koji vode zemlju više stalo do sreće njenih stanovnika, nego do politike. Butan jedini na svetu nema bruto nacionalnog proizvoda (BDP), ali zato imaju Ministarstvo sreće. A glavni cilj države je potraga za srećom svakog građanina. Na jugu, istoku i zapadu Butan se graniči sa Indijom, dok se na severu graniči sa Kinom, a nalazi se na istočnom obodu Himalaja. Većina stanovništva su budisti, a druga po veličini religija je hinduizam. BRUTO NACIONALNA SREĆA U USTAVU U Butanu pravo na sreću upisano u član 9 njihovog ustava. Vlada preduzima mere za očuvanje nacionalne kulture, tradicije, identiteta i prirode kroz koncept Bruto nacionalna sreća. To je indikator kojim su zamenenili BDP.

Iako je razgovor sa Sinišom Kovačevićem trebalo da krene od njegove knjige "Godine vrana", jedan događaj ga je skrenuo na drugi kolosek. U Vrbasu su uhapšeni neki članovi NS, čiji je Kovačević potpredsednik. - Postoji čovek koji je vlasnik jednog od boljih kafića u Vrbasu i koji je pristupio Narodnoj stranci i postao njen poverenik. Onda su došli da mu ruše kafanu. Eto tako odjednom. Čiča Tomina koliba na Savskom nasipu i svi oni ostali dvorci duž nasipa čije se septičke jame izlivaju u vodu koju pijemo se ne ruše, kuća na krovu Srbije se ne ruši, ali ruši se kafić koji hlebom hrani nekoliko porodica i koji je, koliko ja imam informacije, legalan. Grupa ljudi je došla da pruži podršku i pohapšeni su. Svi su pušteni osim Bore Novakovića, pokrajinskog poslanika i predsednika vojvođanskog odbor Narodne stranke, koji je zadržan duže od ostalih. Ovo govori o nepromišljenosti i brzopletosti režima, o njihovom strahu i nedovoljnoj količini političke inteligencije. Zašto hapsiti čoveka koji pripada opozicionoj stranki, zašto hapsiti bilo koga? Ako počnete da hapsite političke protivnike, onda se stvar neće završiti na Bori Novakoviću, hapsiće se i ostali. Međutim, pendrek nije sačuvao nijednu vlast, produžio ju je za koju godinu, ali je retorzija bila veća i plaćena je veća cena. Da li to progon političkih protivnika označava početak terminalne faze ovog režima? - Ne znam da li je terminalna faza, bolest se može odugovlačiti, to zavisi od farmakologije i veštine lekara. Oni imaju dobre spin doktore, ali ako obratite pažnju, vidite da stvari ne funkcionišu. Nakon šest godina “briljantnog” pregovaranja oko Kosova, upravo je saopšteno urbi et orbi da se nismo pomakli dalje od početka i da Srbija na Kosovu nema ni kvadratni metar. Onda se postavlja pitanje: O čemu ste vi to šest godina pregovarali? O pravu za korišćenje recepata za tulumbe i baklave? Postavlja se i pitanje koje zadire u opseg mentalnog zdravlja. Zašto, za ime boga, kitite grad za Novu godinu, a još je kalendarski leto? To je već kaligulijanum. Zašto se ruše spomenici koji su zaštićeni zakonom, zašto je devastiran Kalemegdan, Skadarlija? Prosto, ništa nije dobro. I na sve to vi još hapsite političke protivnike. To šalje poruku da je režim vrlo uzdrman i da je došlo do one pozicije da je gazda došao po račun. Kada se prelazilo iz jedne političke mantre u drugu, kada se iz pozicije mesara prelazilo u vegetarijance, tražilo se šest-sedam godina da se stvari dovedu u red i taj rok uskoro ističe. Strpljenje gazda nije beskrajno i neograničeno. Vučić kaže da su izmišljotine da on ima neki rok u kome mora da reši pitanje Kosova? - Problem sa našim predsednikom je u tome što o njegovom činjenju ili nečinjenju nemamo nikakve informacije. On ih ni sa kim ne deli, čak ni sa Skupštinom. A previše je to muke za jednu glavu. Baviti se istovremeno i stadionima i fudbalskim savezom i Zvezdom i Kosovom, balansirati između Rusije i Kine i Amerike i da ne licitiramo dalje - previše je. Ništa ne bi falilo da tu muku saopšti narodu. Da skupi neki trust mozgova koji ne moraju biti genijalci iz njegove stranke, neki ljudi koji ne nose s ponosom člansku kartu najveće stranke u istoriji Srbije. Ali vidimo da je ludilo zarazno. Od svih tih ljudi kojima se režim kitio u predizbornoj kampanji za beogradske izbore, među kojima je bilo i respektabilnih imena, naučnika i intelektualaca, niko nije digao glas protiv ovog ludila da se lampioni kače usred leta. O čemu to govori? - Govori o tome da niko od nas nije bez cene. E sad, šta je kome cena - ne znam. Nekom je cena strah, nekom film, nekom posao za porodičnog prijatelja... Evo primer aktuelnog gradonačelnika. Protiv njegove stručne biografije ne može niko da kaže ništa, ugledan dečji hirurg i profesor Medicinskog fakulteta, ali vidite da se u tom prostoru u koji je gurnut, voljno ili nevoljno, prosto ne snalazi. U svom romanu prvencu opisali ste užase Prvog svetskog rata kroz prizmu onog što se događalo u Beogradu tih godina. Ako ste to vreme nazvali "Godine vrana" (izdanje "Vukotić media"), koji naslov sledi ovom? Godine lešinara? - Već ste delimično odgovorili. Ne znam, morao bih da mislim. Problem s naslovom nije lako rešiv. Nekad se naslov kao blagoslov pojavi i pre nego što počnete da pišete, a nekad se strahovito mučite i kad završite delo. Ovo je vreme loših. Ovo je vreme nedobronamernih, vreme onih bez zakletve. Ovo je vreme onih kojima zakletva nije ni ruka na dečjem temenu ni na religijskoj knjizi. Najpre bih ga definisao kao vreme bez stida. Kad nestane stid, nestaje sve, bio on individualni ili kolektivni. Propast počinje kad nestane rumeni u obrazima i znoja na dlanovima i kad je sve dopušteno i kad se sve sme. I kada, bez ikakvog respekta prema činjenici da je neko naporno i teško učio, studirao i noćima bdio da bi došao do akademske diplome ili titule doktora, odete i kupite diplomu za jedno popodne. I na novinarsko pitanje koji ste fakultet završili, kažete: imam diplomu, ali ne znam. Dakle, kad nedostaje stid, tu je kraj. Vaš roman sa tematikom Velikog rata zgodan je povod da se zapitamo gde smo to sada posle tog jednog veka? - U goroj poziciji nego tada. Tada smo imali oreol pobednika i jednog od najomiljenijih malih naroda u svetu, tada se iznad Bele kuće vijorila srpska zastava, u Francuskoj smo do te mere bili omiljeni da smo ušli u poslovice. Imali smo tu muku da smo iz tog rata izašli prečetvoreni, sa jako mnogo mrtvih muških glava. Toliko mrtvih da se razmišljalo da se jednoj generaciji odobri dvoženstvo, čak se i u parlamentu o tome razgovaralo. Ali u političkom, mentalnom, energetskom smislu bilo nam je bolje. Kad su se ožalili mrtvi i kad se otplakalo ono što se imalo otplakati, bilo je razloga za optimizam. Pravila se jedna velika, nova, moderna i demokratska država, parlamentarna monarhija. Bilo je razloga da se veruje u boljitak. To što su se te nade izjalovile i rasprsle kao mehur od sapunice je nešto drugo. Ovo je vreme letargije, kolektivne depresije. Uz Kosovo odavno ide prefiks - problem. Trenutno se priča o nekom razgraničenju, kako vama to zvuči? - Ipak je jezik moj zanat. Nemojte hromom reći ćopo i nemojte slabovidom reći ćoro, to je domaće vaspitanje. Ali nemojte predaju teritorije zvati razgraničenjem. Tako vređate inteligenciju ljudi koji prepoznaju i prave namere i prave političke mogućnosti i političke intencije. Razgraničenje - to je predaja, prodaja ili razmena teritorija. Kako god, Ustav Srbije kao važeći pravni akt to striktno zabranjuje. Poenta je, bar se meni tako čini, što se na svaki način želi ući u istorijsku čitanku. Što je želja veća, mogućnost da u toj čitanci dobijete pravo mesto je sve manja. Zašto? Ako je istorijski teret preveliki, vi ga na svaki način izbegavate, a on vas fatumski stiže i pada vam na pleća kao oktobarska kiša, onda postoji šansa da budete u istorijskoj čitanci. Ako vi jurite za tri stranice te čitanke, teško ćete ih dobiti osim ako je ne budu pisali vaši prknoljubi, a te istorijske čitanke imaju rok trajanja koliko i pačije jaje ili otvorena sardina. Moj lični stav što se tiče Kosova je da je ono sveto mesto i identitetski prostor srpskog naroda i da ne ponavljam stvari koje sam mnogo puta izgovorio. Naravno, Kosovo pripada i Albancima, ali kao zavičaj. Samo treba sa jednom vrstom istorijskog strpljenja, koje sada ne pokazuju ni Srbi ni Albanci, sačekati neke pametnije generacije da dozru i dođu na životnu i političku scenu i naprave tu vrstu dogovora. Albanci da se oslobode trijumfalizma, Srbi da shvate svoju političku poziciju. Ima li potrebe komentarisati posetu predsednika Vučića Kosovu? - Ta poseta nema neki dublji smisao osim marketinškog. Ako je to istorijski govor, onda ja u tu istoriju ne verujem niti se takva istorija uči u dobrim školama. Ne vidim nijednu političku, vrednosnu niti poetičku činjenicu u tom govoru koja bi zavredela istorijski prefiks. Vi ste u Narodnoj stranci, ona je član novoformiranog opozicionog Saveza za Srbiju. Vaše mišljenje o misiji i kapacitetu tog saveza. - Ova vlast jedna je od najgorih u našoj novijoj istoriji i vreme je, kao u onoj halabuci za vreme brodoloma, da svi u čamcu za spasavanje složno veslaju u jednom smeru dok se ne dođe do nekog kopna. Treba insistirati na viškovima sličnosti, a ne na viškovima razlika. Tamo gde postoji ideja da je Kosovo neotuđivi deo Srbije, tamo gde postoji ideja da treba izvršiti lustraciju i baviti se poreklom imovine i da treba formirati nezavisno pravosuđe i gde se misli da ova vlast nije dobra i da je potrebno doći do poštenih i fer izbora - treba biti. Da li je neko iz tih stranaka koje čine savez republikanskog ili monarhističkog uverenja i da li je proevropski ili antievropski orijentisan, sada je efemerna stvar. Vapijuće su potrebni prvi zaista slobodni izbori. Država nam je svaki dan površinski i po broju stanovnika sve manja, a mi se budimo umorni, tužni i depresivni. Ova zemlja, kao i njena prestonica, treba da glasno urla: "Upomoć!", "Pomagajte!", "Nestaje nas!". Evropsku uniju ste nazvali komfornom grobnicom za male narode. Možete li objasniti tu metaforu? - Evropska unija je velikogermanski projekat. Nemačka je jednom fantastičnom, razuđenom pameću shvatila da se do realizacije one osnovna ideje, koja se dva puta pokušala ostvariti debelim bertama, tenkovima i meseršmitima, može doći drugim sredstvima. I hvala bogu da je tako. Slagali se vi ili ne, ali gazdarica Evropske unije je Nemačka, i to je tako. I nemojte da vas neko uverava da je glas jednog Lihtenštajna ravan nemačkom ili glas jedne Malte ili Slovenije ravan glasu Francuske. Suština je da su u jednoj takvoj megalodržavi ugroženi i identitet i suverenitet malih država. Ako ste narod koji ume da sluša i na sve pristaje, onda je vama tamo odlično. Ukoliko imate ideju ili potrebu da o vlastitoj sudbini odlučujete sami, makar i na sopstvenu štetu, onda ste u problemu. Zašto je EU komforna grobnica za male narode? Logično je da neko ko ima godišnji bruto proizvod veći nego svi ostali članovi zajedno odlučuje o svemu. Neće se Letonija ili Litvanija pitati ni o jednoj važnoj stvari. Izvor