Претражи Живе Речи Утехе

Tragom štrajkova - problematični radnici, poslodavci ili razvojna politika... Čak i subvencije stranim investitorima bi se mogle opravdati, ako bi ugovori sa njima bili javni i ako bi računica pokazala da se u budžet vraća dati novac. Međutim, kako to nije slučaj, stvoreni su idealni uslovi za visoku, pa čak i internacionalnu korupciju. Oni su sindrom "bolesti" zvane pogrešna politika, ili još bolje rečeno, nepostojanja bilo kakve politike i strateškog pristupa razvoju zemlje. Ono što se u Srbiji predstavlja kao razvojna politika i borba za nove investicije uistinu je borba partija ili istaknutih partijskih pojedinaca i grupa bliskih njima za sopstvene, egoistične interese. Tajni ugovori sa investitorima, velika moć partijskih struktura, centralizacija političke moći i nepoštovanje zakona omogućavaju ovako nešto. Zato je malo verovatno da štrajkovi budu rešeni regulacijom konflikta zaposlenih i poslodavca, budući da je ovaj problem ogledalo ukupnog ambijenta u kom se naša zemlja nalazi. Biti zaposlen, odnosno radnik i braniti radnička prava kroz sindikate, ili na bilo koji način u zemlji visoke nezaposlenosti je gotovo nemoguća misija. Jedina istinska zaštita zaposlenog i njegovih prava postoji onda kada ima slobodu izbora tj. mogućnost da bira gde i kod koga će da radi. U idealnim uslovima za zaposlenog, ukoliko poslodavac ne bi poštovao svoje obaveze i loše se ponašao, ovaj bi se "zahvalio" poslodavcu na ukazanom poverenju i otišao da radi kod drugog. Naravno ovaj scenarij je gotovo neizvodljiv u situaciji sa visokom nezaposlenošću. Međutim, kada je reč o nezaposlenosti, treba skrenuti pažnju na pitanje da li je ona zaista baš za sve problem? Deklarativno, u javnosti i medijima se govori o borbi protiv nezaposlenosti, te da je ona prioritet razvojne politike. Ipak, treba imati na umu da kada je nezaposlenost visoka, radna snaga je jeftina, što onima koji je koriste ili imaju posredne koristi od radne snage može da ide u prilog. Da paradoks bude veći, što je više problema sa radnicima, to izgleda da se više treba baviti njihovim rešavanjem, te se pojavljuju brojni sindikati. Nažalost, u uslovima poput ovih u Srbiji, sindikati u stvari često ne obavljaju (niti imaju moć) svoju stvarnu funkciju, već su forma pomoću koje razne interesne grupe reketiraju preduzetnike i privatni sektor. U osnovi ovih problema je nereformisana država i visoka korupcija koja ide pod ruku sa odlaganjem reformi. U zdravim uslovima se zna šta je to što privlači ulaganja i investitore. To su: komparativne prednosti nekog područja ili cele države, dobra infrastruktura, kvalitetna radna snaga, efikasna i jednostavna administracija i nadasve dobri zakoni, njihova dosledna primena i efikasno sudstvo. Kada ovoga nema, nema ni investitora. Da bi onaj ko vodi razvojnu politiku opravdao sebe i predstavio da razvoja ipak ima dovodi investitore dajući mu novac iz budžeta. Pa čak i subvencije stranim investitorima bi se mogle opravdati ako bi ugovori sa njima bili javni i ako bi računica pokazala da se u budžet vraća dati novac. Međutim, kako to nije slučaj stvoreni su idealni uslovi za visoku, pa možemo čak reći i internacionalnu korupciju. Ona se odvija u trouglu između partija na vlasti u datoj državi (npr. u Srbiji), inostranih firmi i inostranih političkih aktera, u kome partija na vlasti "kupuje" pozitivan imidž u inostranstvu, a samim tim jača svoju poziciju kod kuće. Naime, strani investitor dobija novac (subvencije), ima jeftinu radnu snagu i brojne olakšice pošto su ugovori sa stranim investitorima uglavnom tajni, tj. nedostupni javnosti. Pored ovih legalizovanih (mada ne uvek i legitimnih) pogodnosti prisutno je i nepoštovanje zakona i brojni drugi uslovi koje bi stranom investitoru u domicilnoj ili nekoj drugoj uređenoj državi bili zabranjeni. U ovakvim uslovima možemo samo da pretpostavimo koliko je velik profit strane firme - investitora, ali i koji deo završi u kampanji na međunarodnom nivou. Pojednostavljeno i uprošćeno rečeno: vlast (odnosno vladajuća partija) daje "ekstra" uslove investitoru zahvaljujući kojim "ekstra" i zarađuje; u svojoj matičnoj državi (strani) investitor finansira političku partiju koja je po pravilu na vlasti; a onda vlast ili predstavnici te države dobijaju signale da li vlast u zemlji poput Srbije treba podržati ili kritikovati. U ovom lancu svaki od aktera sledi svoj interes, dok je realna slika i objektivno stanje prosečnog građanina od perifernog značaja. Da bi se o(p)stalo na vlasti, stvara se fiktivna slika u medijima o našem napretku, dobro vođenoj politici o podršci koju uživa vlast u inostranstvu... U ovakvim uslovima su nepoželjne brojke, objektivne analize i nezavisni stručnjaci, alternativne tj. opozicione ideje. Otuda i velika borba za kontrolu medija od strane političkih centara moći. Ova visoka ili "internacionalna" korupcija je slična kao vazduh. Znamo da postoji ali je nevidljiv i neopipljiv. Što je korupcija viša to je teže dokaziva i teško ju je, gotovo nemoguće, precizno identifikovati i procesuirati saučesnike. Jedini lek je da se otklone uzroci koji je omogućavaju i podstiču. A da bi se oni otklonili potrebna je sveobuhvatna reforma koja bi dovela do istinske decentralizacije i preraspodele političke moći, jasne raspodele nadležnosti i odgovornosti. Neophodno je otvoriti tržište i omogućiti da svako slobodno može da uđe na njega i da se takmiči sa ostalima, a ne samo oni koji imaju "specijalne veze" sa vlastima i koji plaćaju "čuveni" postotak onima koji im omogućavaju taj ulazak. Ukratko, tržište treba osloboditi stega politike tj. partija i balasti "ugrađivača". * Autor je profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu

Kako dobiti posao? Napisao: Bojan Pavlović , bacc. psihologije Na različitim portalima u oblasti psihologije možete pronaći odlične savete u vezi sa prvim korakom u traženju posla tj pisanju biografije, CV-a... Međutim, da li je dovoljno napraviti i poslati kvalitetnu biografiju? Ja bih dodao da je to 30% zadataka koje trebate obaviti kako bi Vas poslodavac zaposlio. Podeliću sa Vama teoretska i praktična iskustva te savete kao i smernice šta da uradite nakon ovog koraka. Potrudiću se da što jasnije i detaljnije odgovorimo na ovo pitanje. Kako bismo objašnjenja učinili razumljivim psiholozima i nepsiholozima učinićemo to na sledeći način (Vi ste, čitatelju, glavni akter cele priče): Napisali ste odličnu biografiju. Posavetovali ste se sa nekoliko iskusnih zaposlenih osoba, sa onima koji su ovu proceduru već prošli. Povratna informacija bila je pozitivna. Ulazite u sobu i palite svoj kompjuter i e-mailom šaljete biografiju poslodavcu čiji ste posao smatrali najzanimljivijim i odgovajućim za Vaše kompetencije i znanje. Učinili ste prvi korak i sad ostaje čekati. Prošlo je već više od 15 dana, ali niste dobili nikakvu povratnu informaciju. U trenutku kad ste pomislili da je to još jedan poslodavac koji je zaposlio rođaka/rođaku Vaš mobilni telefon je zazvonio. Javljate se, a sa druge strane „linije“ progovara uljudna gospođa koja Vas želi obavestiti da ste Vi izabrani u uži krug kandidata koji bi trebali doći na testiranje. Prolazi još nekoliko dana nakon što ste obavili testiranje. Sigurni ste 100% da je Vaš rad kvalitetan i to je potvrđeno pozivom kojim ste dobili informaciju da ste pozvani na intervju za posao. Presrećni ste, zar ne? Ponovno ste stupili u kontakt sa Vašim neformalnim savetnicima (partnerom/partenerkom; roditeljima; članom porodice ili najboljim prijateljem/prijateljicom) koji Vam govore da je intervju za posao ozbiljna stvar i da se zbog toga morate ozbiljno i pripremiti. Oni Vam savetuju da trebate unapred razmotriti koja su to pitanja koja od strane poslodavaca budu najčešće upućena. Saznali ste, prikupili pitanja i smislili odlične odgovore (za pitanja na koja je moguće unapred odgovoriti). Spremni ste za intervju ostavljajući sreći 5% da uradi svoj posao. Dakle, 30% posla sa biografijom ste obavili, 5% prepuštate sreći, a 65% završili ste Vašim pažljivim uvežbavanjem mogućih scenarija u vezi postavljenih pitanja i Vaših odgovora. Vaš posao za potragom posla se bliži kraju, spremni ste za intervju. Ne. Prevarili ste se. Preskočili ste jedan vrlo važan korak koji Vas može koštati budućeg zaposlenja. Neverbalnu komunikaciju. Precenili ste situaciji i zaboravili da će se Vaša komunikacija prilikom intervjua odvijati putem više kanala komunikacije i to da će se: celokupan uticaj poruke (Vas kao i poslodavca) sastoji od verbalnog dela (samo reči) koji je zastupljen sa 7% vokalnog uticaja (uključujući ton glasa i boja glasa) koji je zastupljen sa 38% i neverbalnog uticaja sa 55% od ukupne komunikacije (Albert Mehrabian 1971; prema Pease, 1991). Prethodno ste, uz pomoć Vaših pomagača savladali 45% (ton i boja glasa te izgovorene reči) pripreme za intervju, ali ste u potpunosti zaboravili neverbalnu komunikaciju. Iz navedenog se može zaključiti da se najveći deo naših poruka razmjenjuje neverbalnom komunikacijom iako se na prvi pogled čini da je to putem govora. Кomunikacija i socijalna interakcija odvija se putem više kanala. Potpuna i kvalitetna komunikacija nezamisliva je bez kombinacije više kanala (verbalnih i neverbalnih), a jasna interpretacija (dekodiranje) poruke koju pošiljalac upućuje primatelju/primateljima nemoguća je na osnovu podataka samo jednog kanala. U svakom pogledu neverbalna komunikacija svojstvena je, jer telesni pokreti, facijalna ekspresija i gestovi zamenjuju reči za koje se smatra da su dominantne unutar verbalne komunikacije (Dizdarević, 1998). U posljednjih 30 godina, sprovedena su mnoga istraživanja u domenu neverbalne komunikacije (Darwin, 1872; Ekman i Friesen, 1975; Ekman, 1993; Ekman 1994; Henley, 1977; prema Penington, 1997), a mi ćemo Vam u ovom članku predstaviti najvažnije delove koje ćete koristiti prilikom Vašeg putovanja ka kancelariji u kojoj ćete dobiti odluku o mogućem zapošljavanju. Argyle (1975; prema Aronson i sar, 2005) navodi nekoliko funkcija neverbalne komunikacije: izražavanje emocija, otkrivanje stavova, odražavanje osobina ličnosti i regulisanje verbalne komunikacije. Isti autor kao kanale neverbalne komuniakcije navodi: pogled i kontakt očima, izraze lica, način korišćenja osobnog prostora i dodira, gestove prstima i rukama i dr. Mi ćemo se ovde parcijalno posvetiti nekim od navedenih funkcija neverbalne komunikacije. PRVI NEVERBALNI ZNACI - Nije važno da li ste muškog ili ženskog pola, Vaš prvi „zadatak“ biće da procenite kakav stil odevanja zahteva pozicija za koju aplicirate. Odeća govori dosta o ljudima (Pease i Pease, 2005). Sigurno ne želite otići u farmericama i običnoj majici te uz sve to uklopiti jedne odlične nove patike koje ste kupili pre nekoliko dana? Ukoliko procenite da Vaša pozicija zahteva takvo nešto, učinite to (iako se za ovakve pozicije retko organiziraju intervju u našoj regiji). Ukoliko Vaša odeća podrazumeva muške ili ženske cipele, pobrinite se da ove cipele budu čiste tako da Vam mogu poslužiti kao ogledalo. Čista obuća je obavezna. To će reći mnogo o Vama. Ne želite da poslodavac po Vašoj obući sazna da li je ispred zgrade blato ili ne pa stoga koristite taksi. Spremili ste se, i izlazite iz kuće. Pazite, obucite se onako kako ćete se osećati lagodno. Čini mi se da ste nešto zaboravili. Zaboravili ste torbu (ukoliko već niste poneli onu malenu mušku ili žensku torbu). Ovakvu malu vrstu torbe vratite nazad u kuću ukoliko ste krenuli na intervju za posao koji će podrazumevati kancelarijski posao. Vratite se i uzmite torbu koja će o Vama govoriti kao o ozbiljnom radniku koji će u torbi obavezno poneti kopiju svoje biografije, overene kopije diploma i sertifikata te štampanu listu Vaših referenci ukoliko postoje. Verovatno niste ni svesni koliko ćete fascinirati budućeg poslodavca koji će samo pomisliti na neki dokument, a vi ćete se samo poslužiti svojom torbom i iznenaditi sve u prostoriji.

Трагична смрт Тамаре Пап Тамара Пап, стара само 33 године, трагично је, након 6 дана агоније, преминула пре скоро четири године, након несавесног и понижавајућег опхођења лекара према њој, а њена мајка безуспешно покушава да спречи да се тако нешто догоди и туђој деци. Очајна, мајка преминуле девојке покреће блог у сећање на своју мезимицу у коме открива све детаље њене трагичне смрти. Трагично преминула девојка - Тамара Пап „Моја ћерка Тамара Пап је на послу, након наглог окрета главе на леву страну, осетила јак бол на десној страни врата и у пределу потиљка и вртоглавицу. Попила је Диклофенак и мало јој је било боље, али се други дан увече бол поново појавио у потиљку, врату и чеоном делу“, почиње своју тешку причу мајка. Она је болесну ћерку водила код лекара опште праксе али они, према њеним речима, иако је Тамара повраћала и имала јаке главобоље нису упутили девојку на даље лечење. Умрла са само 33 године - Тамара Пап Следећег јутра, Тамарино стање постаје драматично. Дезоријентисана је, трпи јаку главобољу и једва хода, након чега колима Хитне помоћи бива превежена у Клинички центар Војводине. Она је по приспећу толико лоше да је на носилима! Др. Мирослав Илин, чији је Тамара пацијент је, како прича мајка, врло нељубазан и оптужује њену ћерку да се претвара и да само жели да скрене пажњу на себе! „Пред њом говори да уколико не устане из колица и не престане да се тако понаша, да ће је послати на психијатрију“, открива мајка чији је муж са 47 година настрадао од шлога. Када је доктору испричала ову информацију његово једино питање је било – да ли Тамара има момка. Мајка почела блог у сећање на њу - Тамара Пап „Након доласка кући Тамара почиње јако да плаче, говори како је др Илин један манијак, да ју је малтретирао и да јој је свашта рекао. Смирујем је да ће ми касније испричати, али на жалост, никад није успела да ми исприча шта се десило у ординацији“, пише очајна мајка. Мучила се 6 дана, па преминула - Тамара Пап Након преписане терапије стање се само привремено побољшало, а три дана касније, опет постаје алармантно. Мајка је поново одводи у Клинички центар Војводине где је девојка, којој је све лошије и лошије, остављена да чека док је полако губила осећај у рукама и ногама. Докторка радила рад на ту тему, па погрешила дијагнозу - Др. Тамара Жикић је, као стручњак са групом лекара, радила 2003. године рад под називом „Фактори ризика исхемичног можданог удара код младих људи“, али када је пред собом имала таквог пацијента она то није препознала и то је за њу ,,мала грешка - пише Марија Пап. На преглед код докторке Тамаре Жикић – Раби стиже са скоро потпуно одузетом моћи говора. Мајка поново покушава да објасни кроз шта су прошле али јој докторка каже да ће је избацити. „Тамара и даље покушава да нам нешто каже и закључујемо да мора да пишки. Обраћамо се сестри за тоалет која бесно говори да не може у тоалет на Одељењу и да се снађемо. Изводимо је испред зграде, момак, ћерка, још један наш пријатељ и ја држимо Тамару да би пишкила у траву испред клинике, крајње понижавајуће“, даље каже Марија. Тамару пребацују у Сремску Каменицу и тек четири дана касније откривају да је девојка имала шлог. Сада је њен доктор Слободан Гвозденовић који мајци саопштава праву озбиљност Тамарине ситуације: „Он говори да је Тамарино стање веома озбиљно, да може да се деси да она остане одузета и без моћи говора и да морамо да је поново водимо на магнету резонанцу“, каже Марија и додаје да је нагласила да јој је дете већ било подвргнуто стресној резонанци и да не зна треба ли поново да пролази кроз то. Њена мајка је тужила докторе - Тамара Пап „У међувремену долази докторица Тамара Жикић-Раби и каже нам: ’Ето дошло је до мале грешке“, прича Марија која каже да је након поновне магнетне резонанце коју је Тамара врло тешко поднела прво питање доктора Гвозденовића било – да ли су регулисали рачун. „На паркингу испред ординације питам доктора, који држи налаз у рукама да ли је Тамарин живот угрожен, на шта ми он одговара ’Ма није, сада имамо све налазе, добиће терапију и биће све у реду, ма договорићемо се’. Тада нисам схватила шта то треба да се договарамо“, наставља Марија своју трагичну исповест. Када је следећег јутра мајка дошла да посети ћерку није је затекла у соби. Била је на Интензивној нези. Када је поново угледала своје дете, било је на апаратима, тела прекривеног црвеним флекама. Нико није одговарао за њену смрт - Тамара Пап У паници, Марија пита доктора Гвозденовића због чега је већ не пребацују на Неурохирургију, „а он лежерно са шољицом кафе у рукама одговара: ’Па морамо да откуцамо отпусну листу.“ Када је Тамара коначно пребачена на одељење Неурохирургије, Марији је саопштен страховит податак – Тамара је доведена јако касно, стање јој је врло критично, а шансе да преживи минималне. „Оперисана је тај дан, није долазила свести и након 6 дана, 29. јануара преминула“, завршава Марија изношење околности које су довеле до смрти њеног детета. Недељу дана касније Када су, недељу дана од трагичног догађаја, Марија и њена друга ћерка дошле да од Слободана Гвозденовића траже образложење аљкавог поступања лекара према Тамари, Гвозденовић се прво правио да их не познаје, да би на крају рекао како не треба ни да покушавају да суоче лекаре јер ће се они држати заједно, те породица нема никакве шансе. „Због не пружања скоро никакве медицинске помоћи мом детету је одузето право на живот“, каже Марија која је против свих доктора из овог текста поднела тужбу, која је одбијена јер „не постоји основана сумња да су осумњичени учинили наведено кривично дело.“ "Ало!" је покушао да контактира докторе Слободана Гвозденовића, Тамару Жикић и Мирослава Илина, али нам је прво речено да друго двоје, по знању особља више не раде на тим радним местима, да би нам касније из две здравствене установе "Клиничког центра Војводине" и "Института за кардиоваскуларне болести Војводине" рекли како они тренутно нису доступни за коментар. Аутор: Нина Гавриловић Извор: АЛО This post has been promoted to an article