Претражи Живе Речи Утехе

Maša Stojković (26) iz Bora nedeljama proživljava pakao jer ne može da pronađe odgovarajući stan u Beogradu u koji bi trebalo da se preseli nakon što izađe iz studentskog doma. Razlog je, kako pretpostavlja, samo to što je u invalidskim kolicima, iako je, zapravo, ova diplomirana pravnica potpuno samostalna. Pritom, Maša je dobila stalan posao u Prvom Osnovnom sudu, međutim predrasude stanodavaca su, nažalost, jače. Zato je probala da "ubrza stvar", tako što je na skoro svaku banderu u ulici Vojvode Stepe na Voždovcu zalepila oglas u kom traži stan. Ipak, ni ovaj metod, za sada, nije dao efekta, a za Nova.rs Maša objašnjava sa kakvim se sve situacijama susretala. Dovoljno je da izgovori tu famoznu reč "kolica" i potencijalne gazde i stanodavci momentalno odustuju i smišljaju izgovore. Maša godinama živi u Beogradu. U srpskoj prestonici završila je i osnovnu i srednju školu, a potom i osnovne akademske studije na Pravnom fakultetu. Ova mlada i uspešna devojka trenutno završava i master na istom fakultetu i živi u studentskom domu na Voždovcu. Uskoro bi trebalo da izađe iz doma obzirom da je stupila u radni odnos u Prvom Osnovnom sudu. Tada je naišla na, kako priča za Nova.rs, do sada najveću prepreku u svom životu. „Susretala sam se sa raznim situacijama u životu, sa pogledima ljudi koji bole. Vlada neko neshvatanje društva koje je mišljenja da mi, pošto imamo neki invaliditet, ne možemo ništa u životu da postignemo, bilo da je to obrazovanje, posao, veza, brak, porodica. Smatraju nas nesposobnima, misle da mi ne možemo ništa sami, pa se plaše da nas prihvate. Tako i stanodavci. Verovatno misle da ću demolirati stan pošto sam u kolicima ili se plaše da neću imati novca da ga platim. Međutim, ja sam poptuno samostalna osoba i još uvek ne mogu da verujem da toliko dugo tražim stan“, požalila nam se Maša. Maša Stojković Foto:Privatna arhiva Kada je u maju saznala da je prošla na konkursu i da će dobiti posao, Maša je počela „lagano“ da traži stan. „Pošto ne mogu da živim u studentskom domu ako sam u stalnom radnom odnosu, počela sam da gledam oglase. Videla sam da dosta stanova koji nisu odgovarajući za mene i nisu prilagođeni mojim potrebama, pošto sam korisnik invalidskih kolica. Onda sam došla na ideju da na društvenim mrežama napišem da tražim stan, sa odgovarajućim uslovima koji su mi neophodni i da mi se jave ljudi koji imaju takve uslove, a traže stanara. Takođe sam angažovala i agenciju“, nastavlja Maša. Maša Stojković Foto:Privatna arhiva Ni tada se ništa značajno nije promenilo. Kako dodaje, mnogi su joj se javljali i izražavali podršku i želju da što pre pronađe stan, ali odgovarajućeg stana još uvek nije bilo. „Pozvala sam jedan oglas za stan, bila je agencija u pitanju. žena koja se javila je rekla da je prilagođen ulaz i sve što je meni potrebno, ali da će mi javiti sutradan. Pošto se nije javila, pozvala sam je, a ona je rekla da vlasnik ipak ima druge klijente u planu. Dakle, ista rečenica od strane vlasnika stanova je svuda. Shvatila sam da sam zapravo problem ja. Zbog toga sam namerno u oglasu napisala ‘molim bez predrasuda’, naglasila sam baš taj deo jer, ja sam od rođenja u kolicima, čitav život prolazim kroz neke predrasude, i tokom školovanja, pa i traženja posla, pa sam pretpostavila da će i sada biti tako“. Onda joj se, na njeno iznenađenje, javio jedan čovek nudeći stan. Maša Stojković Foto:Privatna arhiva „On nije ukapirao da sam u kolicima. I kada sam počela da postavljam pitanja u vezi stana, on me pita da li mi to treba za neka kolica, rekoh mu da sam ja korisnik invalidskih kolica i tu se menja priča. Odjednom se pojavljuju dva studenta kojima je obećao stan, koji su ga već gledali. Čak sam otišla lično da vidim stan kako bi video da sam normalna osoba, dovoljno samostalna i da sama funkcionišem, ali nije vredelo“. Pošto je videla da ni od toga nema ništa, Maša je jednog dana išla ulicom Vojvode Stepe i kačila oglas za stan po okolnim banderama. „Pozvala sam sve oglase, objavila na društvenim mrežama i ništa. Pritom, naglasila sam i nekim ljudima koje poznajem da ako nešto čuju, da mi jave. Pošto se niko nije javljao, zalepila sam oglas i sada čekam da vidim šta će biti. Već su mi se javila dva čoveka, tako da narednih dana treba da odem da pogledam stan. Nadam se nekoj realizaciji uskoro“, nada se Maša. Iako je već nekoliko godina u Beogradu, Maša priznaje da se i dalje susreće sa određenim situacijama zbog kojih se preispituje zašto je baš njoj moralo to da se desi, zašto je baš ona morala da bude osoba u invalidskim kolicima. Maša Stojković Foto:Privatna arhiva „Ljudi su puni predrasuda. Meni se dešava da stanem da se odmorim i ljudi mi priđu i misle da prosim. Ja živim sama i funkcionišem sama svuda, i valjda je to ljudima neobično. To mi se dešavalo i na fakultetu, ta nesvest ljudi je velika“. Za kraj razgovora, Maša poručuje da joj je žao što se država ne prilagođava osobama sa invaliditetom, nego oni moraju da se prilagode sistemu. „Nama je država neprilagođena i nemamo aktivan društveni život jer nas negde društvo i ne vidi. I smeta mi što umesto da se država prilagodi nama, mi se prilagođavamo državi. Sve nam je otežano, posebno te arhitektonske barijere zbog kojih često pomislim: ‘Jao, zašto sam baš ja u kolicima. Ali ja sam neko ko uvek pronađe način. Srećom, studentski dom u kom živim odnosno prizemlje prilagođeno je osobama u kolicima, tu su i radnje koje su mi potrebne za svakodnevni život i pristupačne su mi, a i Pravni fakultet mi je bio prilagođen, tako da za sve ove godine nije bilo nikakvih problema. Ali čovek mora da bude uporan i da se snađe“, smatra naša sagovornica. https://nova.rs/vesti/drustvo/beograd-se-osramotio-kao-nikad-a-razlog-je-masa-26-kolica-i-jedan-oglas-za-trazenje-stana/

Ovo nije obična košarkaška priča. Nikada i nije bila. Nije košarkaška, iako počinje sa našom reprezentacijom. Nije čak ni klasična sportska. Iako je njeno centralno mesto zauzela fotografija koju je napravio član stručnog štaba naše nacionalne selekcije. Jedan od pomoćnika selektora Aleksandra Đorđevića u stručnom štabu "orlova", Adam Tatalović, tokom obilaska srpskih manastira 2018. godine je blizu Studenice zapazio neobičnu scenu na regionalnom putu. Uzbrdica, a na njoj jedna invalidska kolica. U njima čovek, kog uzbrdo gura - ćerka. Adam Tatalović nije baš običan košarkaški radnik. Kada smo vam ga prvi put predstavili, mogli ste da saznate da srpski baš i ne poznaje savršeno jer je rođen, odrastao i još uvek živi u Sjedinjenim Američkim Državama, ali dušu našeg naroda poznaje bolje od mnogih koji su u Srbiji od malena. Inače, odrastao je u porti jedne crkve, prosto je kuća njegove porodice delila dvorište sa hramom, pa je i sam sanjao da će jednog dana, "sigurno", biti sveštenik. Otišao je, međutim, u košarkaške vode. I dostigao velike visine.

Milica Jevtić (10) bori se sa cerebralnom paralizom i svojom upornošću i hrabrošću izborila se da ne koristi kolica. Međutim, sada je morala ponovo da se vrati u njih kako bi mogla da ide u školu. Milica Jevtić iz Osečine od kuće do škole "Braća Nedić" ima nešto manje od kilometar puta. Od završetka novembarskog mini-raspusta, kada je ostala bez ličnog pratioca, na časove koji počinju u osam sati ujutro, pošto su joj roditelji Mirjana i Slobodan već od sedam sati na poslu, mora taksijem ili je do škole i nazad vozi baka u invalidskim kolicima. Milica je iz kolica sama uspela da ustane pre dve godine, nakon tri operacije i više ciklusa rehabilitacije, a sada ponovo mora da ih koristi jer je ostala bez ličnog pratioca. Pratilac je na bolovanju, a škola i opština ne mogu da se dogovore ko će da plaća zamenu i prevoz. - Zbog Miličine dijagnoze cerebralne paralize i otežanog kretanja, nadležne institucije su nam odobrile ličnog pratioca, pa je u skladu sa zaključkom opštine, škola na početku školske godine sa nama sklopila ugovor kojim Milica dobija ličnog pratioca, čija je obaveza da je dovozi i odvozi od kuće do škole i obratno. Nažalost, Milica ličnog pratioca nema od 13. novembra kada nam je pratilac poslala SMS da je bolesna i da ne radi. Kontaktirali smo i direktora škole, ali je on odgovorio da je to naš problem i da mi treba da obezbedimo prevoz - pričaju roditelji. Nekoliko dana kasnije, porodica je dobila pismeno obaveštenje direktora škole Zorana Petrovića da je "lični pratilac na bolovanju od 16. novembra i ne može da odvodi i dovodi dete". Informacije do kada će biti na bolovanju i da li će škola angažovati zamenu, međutim, Jevtići nisu dobili. Samo tražimo ono što nam pripada po zakonu i što nam je odobreno. Kada taksi, koji smo godinama plaćali, ne dođe po nju, u školu je u kolicima vozi baka. Možete misliti kakva je to ponovo trauma za dete koje se od rođenja bori i koje je uspelo pre dve godine da ustane iz njih i da stane na svoje noge, ali kilometar puta ipak sama ne može da pređe - ogorčeni su roditelji, koji su žalbu uputili prosvetnoj inspekciji i zaštitniku građana. U Opštinskoj upravi Jevtićima su objasnili da je po ugovoru o ličnom pratiocu škola dužna da obezbedi prevoz. Ali dok škola ne raskine ugovor, opština ne može da raspiše novi tender. Direktor: prevoz problem Direktor škole Zoran Petrović kaže da će lični pratilac uskoro doći sa bolovanja, ali dodaje da prevoz i dalje ostaje problem. "Devojka koja je lični pratilac tek skoro je položila vožnju, a nema svoj automobil. Nekako smo se snalazili do sada, obezbeđivali vozača za nju i učenicu, ali su propisi promenjeni, pa prevoz treba da obezbedi opština", tvrdi Petrović. izvor