Претражи Живе Речи Утехе

"MI VIŠE NEMAMO PRILIKU DA SEBI NAPRAVIMO JOŠ JEDNU ŠANSU – OVO JE NAŠA ŠANSA. DA SE OVAJ SISTEM PROMENI, DA JA POČNEM DA SE BAVIM ISKLJUČIVO SVOJIM POSLOM, DA NE MORAM VIŠE DA PRIČAM ZA ‘VREME’ O OVIM PROTESTIMA JER TO NIJE MOJ POSAO, NITI ĆE POLITIKA IKADA BITI MOJ POSAO – BOLI ME DUPE DA SE BAVIM POLITIKOM. STVARNO, NEMAM NIKAKVE AMBICIJE TE VRSTE, OSIM ŠTO NE MOGU DA SEDIM KOD KUĆE I ĆUTIM" Uoči petog protesta protiv aktuelne vlasti koji je iz subote u subotu sve masovniji, ekipa "Vremena" čekala je Branislava Trifunovića u jednom beogradskom lokalu. Zaboravljajući na prethodni dogovor da ćemo potvrditi sastanak, pitamo šankericu da li u taj lokal svraća glumac Bane Trifunović. Šankerica nas gleda nepoverljivo, malo odugovlači i konačno odgovara da takve informacije ne deli sa nepoznatima. U tom trenutku se javlja Trifunović i vrlo brzo stiže u kafić. Skidajući narandžastu kapu, rezignirano konstatuje da je ovo još jedan njegov intervju u kojem neće pričati o glumi. A imao bi šta da kaže. Branislav Trifunović je, kao i njegov brat Sergej, od početka u organizaciji protesta. Kaže da ne zna šta da očekuje te večeri na Tucindan, 5. januara. "Svake subote mi ne očekujemo ništa, pa se onda iznenadimo", kaže sa osmehom i dodaje: "Lakše nam je da ne ulazimo u procenu šta će biti, koliko će biti ljudi. Prošle subote smo desetak minuta pred početak protesta govorili kako ima malo ljudi, kako nešto nije u redu... a onda je bilo najviše ljudi do tada. Ne ulazim više ni u kakve prognoze, samo se nadam da će taj broj, ta kritična masa ostati do kraja, kad god taj kraj bio. Mislim da progresivni rast koji traje od početka govori da se ljudi malo bolje osećaju na ulici nego da sede kod kuće, pljuju televizor i laju na kanale. Ne očekujem ništa osim da istrajemo." "VREME": Zar ne mislite da bi to mogla da bude neka vrsta zamke? Da protest bude kao ventil: dođem jednom nedeljno, izvičem se, ispištim... BRANISLAV TRIFUNOVIĆ: Da, ali to je mnogo bolje nego da ostaneš kod kuće i komentarišeš na Tviteru. Na Tviteru imaš raznih botova i ludila i tamo se isprazniš, i to sve ode u vazduh. A ova slika ljudi koji su rešili da po minusu gaze po ulici, pričaju, urlaju, to je već neki znak. Protesti devedesetih bili su jači i bilo ih je lakše organizovati jer nije bilo društvenih mreža i ljudi nisu imali gde da se prazne. Ovi iz SNS-a vole te društvene mreže jer neko stavi neki glupi post, prokomentariše šta je ko rekao: Vučić, Stefanović, Vulin, pa se svađaju sa botovima i tu se isprazne, samo da ne izađu na ulicu. Oni se jedino plaše ulice. Na prvom protestu bilo je veoma malo mladih, sad ih je od subote do subote sve više. Kako to komentarišete? Prve subote su na protestu bili oni ljudi koji su šetali svih ovih godina. Što je opet dobro jer smo mislili da oni više neće izlaziti još od Saše Jankovića naovamo, od sve te energije koja je bačena u vazduh. Pomislili smo da te ljude više nikad nećemo moći da izvučemo na ulice. Bio sam srećan što ih vidim, koji god da su. Sledeće subote je bilo dvostruko više naroda, pojavili su se mladi, na protestu pred Novu godinu video sam gomilu studenata koji su slušali muziku, dizali šake u zrak i bili ponosni što su tu. To je dokaz da se krug širi, i poruka koju taj krug šalje – mladima od osamnaest, devetnaest godina tu je mesto. Paradoksalno, ali baš ti mladi su izveli mnoge druge i starije na ulice posle predsedničkih izbora 2017. Da, ali sećate se da je došao Vaskrs i da se sve povuklo. Ko je to uradio? Kako je uradio? Mi smo i oko ovog protesta imali problem jer je neko rekao: "Vidimo se za mesec dana 16. januara", a onda su mnogi od nas na tim istim društvenim mrežama popizdeli i rekli: "Kakva sad pauza? Šta to znači? Idu praznici pa nećemo da protestujemo?" Mi više nemamo priliku da sebi napravimo još jednu šansu – ovo je naša šansa. Da se ovaj sistem promeni, da ja počnem da se bavim isključivo svojim poslom, da ne moram više da pričam za "Vreme" o ovim protestima jer to nije moj posao, niti će politika ikada biti moj posao, boli me dupe da se bavim politikom. Stvarno, nemam nikakve ambicije te vrste, osim što ne mogu da sedim kod kuće i ćutim. Godinama su nas neki političari prodavali za neke njihove sitne interese. Mislim da je ovo poslednja šansa da promenimo sistem vrednosti u ovoj zemlji. Posle ovoga mi nećemo imati drugu priliku. Bio sam prilično umoran i depresivan posle tolike rasute energije oko Jankovića jer sam mislio da se to više nikad neće ponoviti. I zato sam toliko bio ljut na njega. A sad smo, čini mi se, uspeli da ljude ohrabrimo, da se javljaju na ulici, sviraju iz kola, mašu iz autobusa. Mene ne zanima s kim šetam – da li je desno ili levo, cilj nam je isti. Svaka naredna vlast mora da shvati da ovo više ne može da se ponovi. Ovaj začetak diktature i ovaj pakao koji nam svakodnevno serviraju više ne sme da se ponovi. Ali, ovo društvo je već jednom bilo u takvoj situaciji. Protiv Slobodana Miloševića 2000. skupilo se i s koca i konopca, i levi i desni, sa ciljem da se krene iz početka i napravi neko normalno društvo. Šta god ko mislio o tome, ta 2000. donela je da smo oterali onog jednog čoveka, a to što su mnogi miševi preživeli, kao što uvek miševi prežive, to je naš problem. To ne znači da mi sad treba da se zaustavimo. To što smo se tad zeznuli pa nismo završili posao, ne znači da ne moramo ponovo isto da radimo. To je kao da mi kažeš da si jeo juče, pa ne moraš danas. Jeste, zeznuli su nas, i bogatili su se, i bilo je korupcije, sve znam. Sve je istina. Ali šta to znači: da treba danas da sedimo, ćutimo i gledamo ove koji su sada na vlasti? Ja na državne službenike, ministre, Vladu ne gledam kao na ljude kojima ja moram da služim. Oni treba da služe meni, vama, bilo kojem građaninu ove zemlje. Oni to ne shvataju, kako sednu u fotelju, vrlo brzo zaborave kako ljudi žive. To je suština: moraš da ih podsetiš, da ih vratiš tamo gde su bili. Sad je ovde problem što je na vlast došao neki polusvet željan osvete. To je najgore: na vlast su došli ljudi koji stalno misle da im je nešto skrajnuto, otkinuto od života, i oni se sad svete svima nama koji mislimo drugačije. Zar se ne plašite da će nekog narednog Petog oktobra, kad ode ova sadašnja vlast, doći neko drugi, neko ko sada sa vama šeta i protestuje, koji će tada biti željan osvete i koji će reći: "Sad ćete da platite za sve ono što ste me maltretirali dok je Vučić bio na vlasti"? Sigurno. Verovatno u toj koloni ima budućih ministara, budućih državnih službenika, sekretara, savetnika. Ali ova slika danas mora stalno da ih podseća šta može da im se desi. Zato je bitno, kad sve ovo bude gotovo, kako će završiti svi ti ljudi koji su nam ovo radili. Neki ljudi više ne smeju da se bave javnim poslom. Mislim da je to suština – oni su nas svojim potezima zadužili da im mi omogućimo da se oni više ne bave poslom kojim se danas bave. To mora da se usadi u mozak svakog čoveka koji šeta. I svakog čoveka koji će sutradan biti ministar, da zna da se može desiti da mu 10.000 ljudi dođe pod prozor kancelarije i da mu s punim pravom – ako zasluži, naravno – viče da je lopov, idiot i kreten. I da to znači da neće biti heroj već će da ide u zatvor. Čini mi se da sve ovo pokušavam da radim da bih se za petnaest godina probudio mirniji, u smislu bar sam probao nešto, bar sam pričao, govorio ljudima, svađao se... Makar s te strane da sam pokušao sve. Jer ne bih mogao da živim sam sa sobom da se za petnaest godina nađem u još odvratnijoj zemlji od ove, u smislu šta su političari od nje napravili, a da sam se ja sve vreme bavio svojim poslom i zabavljao narod u pozorištu ili na filmu. To bi mi baš bio poraz. Izgleda da elita ovog društva ne deli vaše mišljenje. Javni protest zbog stanja u državi spao je na nešto malo penzionisanih intelektualaca, nekolicinu aktivnih profesora, nekoliko glumaca, novinara, trojicu karikaturista i jednog jedinog akademika. Kako to tumačite? Dušan Teodorović nije baš da je jedan jedini. Mislim da je inertnost zahvatila i njih. Znam gomilu svojih kolega koji se ne slažu sa aktuelnom vlašću, ali su se više puta opekli u prošlosti i znaju kako je politika jedna prevrtljiva stvar. Ali, mislim da će doći. Ja sam ubeđen da će doći. Mislim da smo uspeli da ubedimo dobar deo naroda da nije bitno ko je sve na protestu i da se ne borimo ni za jednu stranku već za zdrav razum. To je taj virus koji raste i ljudi kojih ste pomenuli biće sve više i više. Ne znam šta bi oni inače čekali? Mogu da sačekaju još dva, tri meseca, ali više nema vremena da se čeka da izađu iz ormara i da kažu šta misle. Činjenica je da ih je mali broj i činjenica je da ja ne volim izraz elita – grozna je reč. Ne mislim da smo mi išta drugačiji od bilo koga ko se bavi nejavnim poslom. Mislite li da ti ljudi imaju da izgube išta osim, možda, svog integriteta? Mnogi su namireni. Nekim platicama, pozicijama, i to ih drži u mestu. Ali kad vladaš strahom, ljudi će u jednom trenutku da shvate da on gubi konce i moraće, kao i uvek, da se prestroje. Kao i svi pacovi, da bi preživeli moraće nešto da kažu. Tako da se nadam da će se to desiti. To je prirodan proces. Svi ovi ljudi koji sada ćute, a javne su ličnosti, moraće u jednom trenutku da progovore. Ne optužujem nikog ko ćuti. Ja to mogu da razumem, meni je to vrlo jasno. Pogotovo razumem ljude koji nemaju šta da izgube, razumem ih što ćute i čekaju šta će da se desi, ne zato što mislim da su kukavice, već zato što su se previše puta opekli. Gotovo sam siguran da će se to promeniti. Šta god ko mislio o Ivanu Ivanoviću, a svašta su govorili o njemu dok je radio na toj televiziji, to što je on uradio je časno, moralno, i održao je lekciju mnogim svojim kolegama koji i dalje rade to što rade i smeju se i sve je zabavno... To je jedan moralni čas koji je Ivanović održao većini svojih kolega. A pritom je čovek koji je verovatno najbolje zarađivao i najbolje živeo od svih njih. Ja mu za to skidam kapu. Kao što je meni, takođe, fascinantno zašto neko ćuti u Evropskoj uniji. U stvari, znam zašto je to tako jer mora da se završi neki drugi dil koji imaju sa tim čovekom. Ali su u stanju i spremni su da žrtvuju građane ove zemlje. To govori o tome koliko im mi ne značimo ništa. Mi smo neki piončići, služimo za potkusurivanje. Jer on mora da završi neki drugi posao, a do tada nek radi šta god hoće sa ovim narodom: ne daj im da govore, prebijaj, pali kuće, sve može. Svi smo ovakvi, svi smo onakvi, samo ti nama završi ovo, pa ćemo posle da vidimo šta se dešava. E, to samo govori o licemerju ne samo Evropske unije nego svih zemalja, koje god da su, koje imaju neke interese u Srbiji. Neverovatno je da žrtvuju milione ljudi u srcu Evrope zarad svojih interesa. Ne zanima me, ne bavim se visokom politikom, ali samo kažem da je činjenica da oni o ovome ćute. A vi se pitajte zašto. U sredu 16. januara održaće se protest povodom godinu dana od ubistva Olivera Ivanovića. Očekujete li da to bude najmasovniji skup do sada? Mislim da je Oliver Ivanović to zaslužio. Sve nas to boli i to je simbol jednog ludila u kojem živimo i, ako Bog dâ da kažemo u kojem smo živeli. Taj čovek je zahvaljujući TV Pinku, Vučiću i Đuriću prošao kroz jednu vrstu satanizacije. Njega nisu satanizovali Albanci, već naši ljudi. Taj datum moramo da obeležimo jer smo tog dana svi bili beskrajno tužni i uplašeni. Naše je bar da Olivera Ivanovića ne zaboravimo. Kako komentarišete navode da je za ubistvo Ivanovića odgovorno nekoliko Srba? Vrlo je zanimljivo što su se tu pojavili neka imena i datumi. Što bi rekao Neša Stefanović, neki ljudi su povezani sa nekim prostorima i neka imena sa nekim licima, ali to, naravno, sad neće izjaviti. Ja sam duboko ubeđen da su Vučić, Tači i Haradinaj najbolji drugari. Kao što su Milošević i Tuđman više od 30 puta sedeli u Karađorđevu od ‘90. do ‘95, delili nešto, dogovarali se, pili viski. Sad je samo pitanje koliko će odgovarati ovoj trojici da se nađu ubice Olivera Ivanovića. Ako gledam iz konstelacije da su oni drugari, ni jednima ni drugima ne odgovara da se nađu ubice. Da ne bude poligraf, koji nije validan dokaz na sudu, jedino merilo istine. Radoslav ĆEBIĆ, VREME | BR 1462 | 9. JANUAR 2019. https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1655634

Svetozar Cvetković Foto: Milan Ilić / Noizz.rs Glumac Svetozar Cvetković se uvek borio za promene u društvu u kome živi, ali je na kraju odustao. Kako je u intervjuu za NIN otkrio, mnogo toga se promenilo nakon bombardovanja 1999. godine u njegovom pogledu na svet. Na početku razgovora s Oljom Bećković, Cvetković je rekao da se oseća O.K. Objasnio je to tako što je vremenom naučio da prepliva na obalu sa koje može da posmatra, a da se više ne involvira u ono što bi ga poremetilo. Kaže da više nema ni želju, ni osećanje da ima pravo da svojim stavovima utiče na mišljenje javnog mnjenja. - Moje odustajanje ne znači da je mene sada baš briga gde živim. Sećam se vremena kada je Leka(Branislav Lečić ) na Terazijskoj česmi proveo 7 dana i noći trošeći svoje grlo i svoje emocije, a kada na to pogledamo sa razdaljinom od nekoliko decenija, vidimo da je bilo iluzorno. Kao što su bili iluzorni protesti ispred B92 pre tri godine i svi drugi do dana današnjeg. Mehanizam isuviše dobro funkcioniše da bi više mogao da ga poremeti bilo koji protest s bilo kojim brojem ljudi. Globalni plan stvarnosti u kojoj živimo me svakodnevno demantuje da je moguće bilo šta promeniti - objašnjava Cvetković. "Pogled mi se suzio na jedino bitno" U jednom trenutku Bećković ga vraća na početak razgovora i pominje reči Miše Radivojevića, koji je bio spreman da izgovori da se oseća krivim i odgovornim za ono što su oni kao generacija svojoj deci priredili i ostavili. Pita ga da li mu pada na pamet da u tom smislu nema pravo na odustajanje od javne pobune ? - Kada je 1999. pala prva bomba moja ćerka Dea je imala 7 godina. Gledao sam dnevnik, čule su se sirene ne samo na Novom Beogradu gde smo živeli, nego i sa televizora. Spikerku je počeo da obliva znoj, čuje sirene, a čita nešto što nema veze sa tim, onda joj unose najnoviju vest, počinje da je iščitava - „Upravo je počelo ,....“. U tom trenutku se moj pogled koji je minut ranije obuhvatao celu sobu suzio samo na moje dete i ništa drugo više nisam video. Tada sam prvi put doživeo to sužavanje na jedino bitno, na budućnost svoje dece. Posle toga su u raznim oblicima različite bombe nastavile da padaju po mojoj glavi, ali je moj vidik zauvek ostao sužen na moju porodicu i najbliže ljude oko mene. Pre dve godine sam radio film u Maroku, većina ekipe je bila iz Belgije, pričali smo o odnosu roditelja i dece. Kada sam im kazao da gotovo da ne prođe dan a da ne odem kod svojih roditelja, oni su me gledali potpuno belo, a Belgijanac mi je rekao da se viđa sa svojim roditeljima za Božić, Novu godinu i eventualno ako je nekome od njih rođendan, znači tri puta godišnje. Moguće je da se sužavanje mog vidokruga na najličniji krug može nazvati sebičnim, ali ja sam odustao od ideje da opšta situacija može da se promeni mojom aktivnošću. Šolja mleka koju smo stavili na neku ringlu je prekipela. Kada mleko zagori ono je zagorelo, koliko god pokušavali da ga zašećerimo, to se neće promeniti. Ja više nemam stomak da pijem zaslađeno zagorelo mleko - kaže Cvetković. Svetozar Cvetković Foto: Privatna arhiva / Noizz.rs Na pitanje šta je u njemu prekipelo, odgovara da je to što ne živimo normalno. - Mi živimo u iluziji, pa i ovo što nas dvoje sedimo u kafani koja izgleda kao negde u svetu, sve je to iluzija. Mi svi svesno ili nesvesno podržavamo tu iluziju. Nigde danas u svetu ne cvetaju ruže, svuda postoji neki mehanizam po kome neke vlade padaju, dolaze nove, menjaju se politike, ali ljudi žive normalno. Kada odem u Kanadu koja je moja druga domovina i predam pasoš, carinik mi kaže "welcome home, sir". Ja bih želeo da Srbija na taj način bude moja kuća. Da nas niko ne pritiska da svi skupa moramo svakodnevno da učestvujemo u nečemu što se zove politika - dajte da živimo, dajte da radimo, dajte nam pravo da ne znamo ko je premijer. Dajte nam osećaj da smo dobrodošli u svojoj kući bez obzira za koga smo glasali - kaključio je Cvetković. Svetozar Cvetković za NIN Foto: Noizz / Noizz.rs Izvor: Noizz.rs http://noizz.rs/kultura/kako-je-bombardovanje-99-zauvek-promenilo-svetozara-cvetkovica/54vmwhe