Претражи Живе Речи Утехе

"О покојнику све најбоље" Када је убијен премијер Ђинђић можда стога што је тадашња тренутна власт била његових колега , можда и не , углавном медији су се утркивали који ће га представити у што бољем светлу за живота јаче и строже осудити убицу а са њим и неке неистомишљенике тадашњег режима. Милошевић није имао ту "срећу" да га медији прослављају као страдалника, јер је већ у то време преузета матрица запада о "злом балканском касапину" који сноси сву кривицу за све. Те један писац рече како ипак Милошевић није заслужио да буде сахрањен у дворишту као канаринац ако ни због чега другог оно барем зато што је био легално изабрани председник ове државе. "Добар овај Пантелија" Врхунац циничног изругивања српским нормама понашања у смртним случајевима је дат у филму "Маратонци" . Дакле није да нам није непознато да ни покојник није светиња само зато што је покојник , ипак некакав пијетет и најокорелији српски циник не може сакрити. Просто то нам је традиција и култура. Али можда и нешто више од тога. Јер као што рекох сурово српско умовање , на ветрометини светских збивања обликовано , народа који је изгради кућу на путу , није навикло да претерано икоме верује. Те је стога једини озбиљан критеријум нечијег човештва - његова смрт. Дакле ипак о покојнику све најбоље? Па, не баш. Тачније, о покојнику све најреалније. Но и за то треба времена. Јер рецимо од како је умро "друг Тито" , до данас није било неког реалног сагледавања ове појаве у нашој историји. Или су га с једне стране жестоко осуђивали или су га с друге стране нашавши се у још горој ситуацији ваздизали у небеса. Но у оба случаја повод је био субјективан. Суд о овој историјској личности вероватно ће најбоље дати неке будуће генерације које неће имати разлога да буду субјективне. Но на крају крајева он и није био наш. Овај метод постхумног утврђивања нечијег човештва може да се примени обичном контемлацијом и на тренутно живе људе. Рецимо политичаре. Дакле замислимо шта би народ рекао да је овог момента умро неки од политичара, рецимо Дачић ? Или Вучић .Или Ђилас, Тадић... Или нека друга позната личност. Немора бити политичар. Не верујем да би се нешто прославили својом смрћу дотични политичари , као што се нису ни њихови претходници прославили. Али зато о Карађорђу рецимо мало ко је спреман лоше да говори , сем потпуних непознавалаца историје и или неких комплексима ниже вредности склоним појединцима. Једна од православних хришћанских контемплативних техника се зове " Сећање на смрт" . Управо ова техника доводи онога који је примењује до познања истинске смирености . Јер ставивши себе пред смрт , човек увиђа сву своју сујету и испразне прохтеве и жеље , глупости овога живота , те се сабира у себе и тим сабрањем и трудом почиње бивати усредсређенији и бољи човек. Практично сећање на смрт може да начини од човека корисног појединца за друштво. Камо лепе среће да је српско друштво заједно са нашом елитом боље упознато са овим нашим верским техникама самоспознаје. Смрћу се не завршава добро дело неког човека , као ни зло дело које је дотични започео за живота. Зато се о многима и после њих дуго говори , добро или лоше. Идеал је за сваког Србина одувек била јуначка смрт , јуначка али и хришћанска . Уверен сам да је човештво неког Србина мерено смрћу велико онолико колико је он собом носио хришћанска начела као човек. Јер "Нема лепше вере од Хришћанске" ... Жељко, Поуке.орг