Претражи Живе Речи Утехе

Otvaram temu sa nadom da će biti korisna svima koji, kada kliknu na nov sadržaj, ne vide gde bi pisali

Srbija se našla među 14 zemalja sveta sa najstoržim merama za suzbijanje koronavirusa, prema procenama Oksforda. Ipak, na mapi država sa najviše zaraženih u Istočnoj Evropi, deli isto mesto, rame uz rame, sa Belorusijom, u kojoj koronu "leče" votkom i ne preduzimaju apsolutno nikakve mere zaštite od virusa. Na ovoj mapi, zemlje Zapadne Evrope crvene se kao žar što znači da je broj zaraženih koronavirusom, kao i nivo smrtnosti veoma visok i zabrinjavajuć, da je čak preko 2.500 zaraženih na milion stanovnika. Međutim, države Istočne Evrope obojene su daleko svetlijim nijansama žute ili narandžaste, što ukazuje da imaju 500 ili najviše 1.000 zaraženih na milion stanovnika. S obzirom na drakonske mere koje su do nedavno bile na snazi u Srbiji, trebalo bi da smo i mi zemlja obojena u žuto-narandžastu nijansu, odnosno da smo ušuškani među državama sa nižom stopom novoobolelih i umrlih. Ipak, nije tako. Crvena mrlja istoka Evrope, pokrila je samo Belorusiju, Estoniju, Moldaviju i – Srbiju! To znači da ove zemlje imaju od 1.000 do 2.500 zaraženih na milion stanovnika. Kako pored vanredog stanja, policijskog časa, zabrane izlaska za starije od 65 godina, dovoljnog broja respiratora, maski, rukavica, improvizovanih bolnica, socijalnog distanciranja i ažurnog testiranja, kako tvrdi struka i vlast, imamo isti broj zaraženih kao zemlja u kojoj se korona “leči” votkom. Dok se predsednik Aleksandar Vučić u početku smejao koroni, broj zaraženih se očigledno gomilao. Onda se i on uozbiljio, pa zaveo stroge mere kojima nas je sve zaključao u naše domove i stavio veto na šetnje. Brine to što, predsednik zemlje, koja danas deli istu boju na mapi zaraženih kao Srbija, Aleksandar Lukašenko, prvi čovek Belorusije, poručuje svojim građanima na početku pandemije: “Ne treba nam strog karantin jer u ovoj zemlji niko neće umreti od korona virusa!” Pa je još i dodao: “Javno objavljujem da niko neće umreti u Belorusiji. Našli smo kombinaciju lekova koja će sačuvati živote”, rekao je Lukašenko. Međutim, do danas je od koronavirusa u Belorusiji umrlo preko 100 ljudi, a potvrđeno je preko šest hiljada slučajeva. Predsednik Lukašenko je odbacio tvrdnje da su oni umrli od virusa Covid-19, već je naveo druge hronične bolesti, kao što su bolesti srca i dijabetes. Votka pomaže u borbi sa koronom “Tvrdim da nijedna osoba nije umrla od korona virusa”, rekao je on, savetujući ljude da piju votku kako bi se borili protiv bolesti. Lukašenka su više brinule ekonomske posledice nego korona virus. A dok su građani Srbije tople prolećne dane dočekali zatvoreni u kućama pod ključem, u Belorusiji se život normalno odvijao, čak su se igrali i fudbalski mečevi, granice su otvorene, ljudi odlaze na posao i nije bilo panične kupovine toalet papira, jer Lukašenko odbacuje pandemiju kao ‘psihozu’. Belorusija se čak sprema i za proslavu Dana pobede nad nacistima u Drugom svetskom ratu, koju planira da održi na ulicama Minska 9. maja. Epidemiolog: Teško je praviti poređenja Na ova poređenja zemalja i njihove borbe sa koronom, reagovao je epidemiolog dr Zoran Radovanović, koji za Nova.rs kaže da nije realno, a ni lako, porediti stopu zaraženosti u zemljama, pa ni stopu smrtnosti. “Pitanje je koliko ljudi je u Belorusiji testirano, to nikako ne možemo tačno da znamo. Činjenica je da mi imamo najviše obolelih u odnosu na 12 zemalja regiona. Profesorka Markotić je čak rekla da je region dobro prošao, “svi osim Srbije”, imajući u vidu broj umrlih kod nas. Mi smo kasno počeli da testiramo građane i nismo mogli da otkrivamo obolele na vreme. Politika, koju je predlagala SZO i mere koje su sprovedne u zemljama koje su najbolje prošle sa koronom kod nas nije mogla da se primeni. Naglasak je bio na traganju za obolelima, stavljanju u karantin, na kontaktima i njjhovoj izolaciji. Mi nismo uspeli da detektujemo obolele na vreme, pa smo izolovali čitavu jednu generaciju”, kaže dr Radovanović. Broj umrlih je, smatra on, kod nas čak manji nego što bi se očekivalo. “Prosek godina umrlih je 67, a na Zapadu je 50 odsto preminulih iz staračkih domova, i imali su svi preko 80 godina. Ne bih tako lako upoređivao Srbiju sa Belorusijom, kad je u pitanju zaraženost i smrtnost. Čak su i Belgijanci rekli da su mnogi umrli od korone, a da to nije dokumentovano. Ako je jedna osoba umrla od korone, i svi durgi u njenoj okolini su posle smrti proglašeni žrtvama kovida-19, iako im nije rađen test. Kod nas je bilo obrnuto. Neki koji su i umrli od od korone, rečeno je da su preminuli od infarkta ili šloga. Tako da su brojke u slučaju epidemija uvek vrlo relativne i svako poređenje je rizično, čak nezahvalno” objašnjava dr Radovanović. Na mapi istoka Evrope crvene se zaraženi Srbije i Belorusije NOVA.RS Srbija se našla na mapi država sa najviše zaraženih u Istočnoj Evropi, deli isto mesto, rame uz rame, sa Belorusijom, u kojoj koronu "leče" votkom.

Koje osobine pojedinih članova foruma biste voleli da imate? Da su mi @Ayla -ini živci, @Bokisd-ovo smirenje (uglavnom ), @Milica Bajic-ina toplina... Ima ih još, naravno, ali ovo mi (trenutno) najviše nedostaje kod sebe. Izvol'te.

Iako je u matematici najbolja takmičarka na svetu i toga je i te kako svesna, Jelena Ivančić (18) iz Beograda ne pridaje veliki značaj pojavljivanju u medijima, već isključivo radu. Jer, kako ova skromna devojka kaže za Priče sa dušom, drago joj je što svojom pričom i uspesima motiviše vršnjake i one mlađe od nje, ali pre svega mora da nastavi dalje i da se usmeri na rad, a ne previše da se obazire na to što se za nju u javnosti više zna nego ranije i što je ljudi zaustavljaju na ulici da bi joj čestitali.

Dragi moji, mogli bismo da porazgovaramo i o ovoj temi. Sećam se rasprava na kojima su učestvovala važna imena ovog foruma, s vremena na vreme, pa pomislih da ne bi bilo loše otvoriti ovu temu. Dakle, gde ste na ovoj skali i zašto?

Sedeo sam ispod velikog kestena i punih usta pričao sa drugom iz razreda. Jeo sam sendvič napravljen na francuskom hlebu, sa puterom, šunkom, barenim jajima i krastavcima. Najavljivali su kišu, ali su po običaju promašili – bilo je toplo prolećno veče. Zvučnici su bili na prozorima i smenjivali su se hitovi „zabavne" muzike. Moje društvo u osnovnoj nije bilo imuno na narodnjake, nego oni „glavni" na koje su se ložile sve devojčice, dolazili su kasnije. Ispred nas se nalazio veliki travnjak, a iza kuća slavljenika. Kuća je sa strane imala jednu malu kulu koja je podsećala na one zamkove iz Vojvodine. Zavese u kuhinji su prekrivale tri četvrtine donjeg dela prozora, tako da ste kroz gornji deo mogli videti celo dvorište. Kuća je izgledala kao iz neke zimske bajke. Da sam se više družio sa slavljenikom, verovatno bih se samopozvao u goste kad napada neki veliki sneg. Ali nisam. Slavljenik je nosio najke pegazus, a ja martinke. Dva sveta koja povezuje samo ista škola. Muzika koja se smenjivala na zvučnicima je bila sve gora. Prvo su išli Bajaga, Riblja Čorba, Modern Talking i Bros, pa Bijelo dugme, Crvena jabuka, Vanilla Ice i Regina. Ova Regina mi je posebno išla na onu stvar. Takvu tezgarošku, neoriginalnu i mediokritetsku grupu nisam čuo sve do Nevernih beba. Među svim tim domaćim hitovima, pažnju mi je privukla pesma iz tada aktuelne predstave Moja Draga. Peva je Nikola Kojo a refren otprilike glasi "Gde je sad moj Beograd / A gde si sada ti / A gde sam sada ja". Geozavod, pre renoviranja i Beograda na vodi Iako su moje martinke izražavale negodovanje nad tom patetikom, onaj luzerski deo mene je više slušao tekst pesme, nego blebetanje druga o nekom mnogo dobrom lobu na poslednjem derbiju. Dok mi je njegov glas odlazio u fejd, pitao sam se koliko je ovo moj grad i kakve ja veze imam sa svim ovim ljudima koji jedu sendviče iz kartonskih tanjira, dok njišu kukovima uz Reginu (nemam ništa protiv sendviča iz kartonskih tanjira, da se razumemo).Onda su došli oni tipovi na koje se lože sve cice iz škole, iz zvučnika su se zaorili Džej i Ceca, ruke su poletele gore, tako da je došlo vreme da se otisnem. Tog perioda između osnovne i srednje škole sećam se kroz maglu. Još uvek sam se pronalazio, još uvek nisam pripadao. A u tim godinama moraš da pripadaš. Gledao sam kako najbolji drugovi Sex Pistols majice presvlače u šuškave trenerke, kako Ana stavlja onaj crni kreon oko usana kao Dragana Mirković i još me ubeđuje da film Slatko od snova uopšte nije tako loš, kako se komšija koji je 9. marta 1991. bio na Trgu i psovao Slobu dobrovoljno prijavljuje za rat... I sve me je to zbunjivalo. Prvo su svi delovali normalno, a onda su odlepili. Sve više je bilo takvih i počeo sam da se pitam da li je sa mnom sve u redu. U šta ja treba da se preobratim? Ništa mi nije bilo jasno. A onda dođe gimnazija, tu pronađeš ono troje što nisu dizelaši, počneš da izlaziš na Akademiju, da kupuješ Ritam i slušaš B92, i skapiraš da nisi jedini takav u gradu. Zbog ljudi koje si pronašao, Beograd konačno počneš da doživljavaš svojim. Skapiraš da se ne slušaju baš na svim žurkama Regina i narodnjaci, kao i da postoje oni koji ne pričaju samo o fudbalskom derbiju. Ruku na srce, Sloba, inflacija, ratovi, čemer i jad su još uvek tu, ali i to je lakše kada znaš da još neko na svet gleda istom dioptrijom kao ti. Nekadašnji bioskop Balkan Klinci koji su se rodili u vreme dok sam jeo baget sendviče kraj te zimske kuće iz bajke, danas su stariji nego što sam ja bio tada. Drugar koji je pravio tu žurku se sa roditeljima odselio iz zemlje nakon osnovne škole. Kuću su prodali nekom. Kako sam se preselio iz Braće Jerković u Medaković, retko sam prolazio pored nje. Tako bi sve do pre nekoliko godina kada sam se vratio u Jerković i počeo da idem na bazen. Put do bazena vodi direktno kroz malu ulicu u kojoj je to dvorište. Mnoge kuće iz te ulice su bile nadograđene bez imalo ukusa i stila. Izgledale su kao da na kutiju šibice naslažete one EI Niš televizore. Plašim se da ako Beograd nekada oseti zemljotres jači od tri-četiri Rihtera, te nesrećno nadograđene kuće će prve zaginuti. No, to ne važi za onu "moju". Iako nisam bio nešto preterano emotivno vezan za tu kuću, kada sam je video prvi put nakon toliko godina, priznajem da je moje patetično-nostalgično srce ipak malo zađuskalo. Fasciniralo me je što je stajala na istom mestu, sa istim dvorištem, bez nadogradnje i bilo kakvih promena. Krošnja kestena je bila malo veća nego pre, ona kula je stajala na svom mestu, fasada je bila u savršenom stanju, a čak su i "tri četvrt" zavese bile identične. Povremeno sam viđao čoveka koji ispod kestena čita "Politiku", a uz staru kulu i ženu koja je izvirivala iznad kuhinjske zavese, prizor je neodoljivo podsećao na kadar iz neke epizode sa Herkulom Poaroom. Toliko toga se promenilo u mom životu od te kuće, ali iz nekog razloga mi je bilo drago što ona nije. Dorćol Na plivanje idem utorkom i petkom. Kada sam tog utorka prolazio pored kuće, sve je izgledalo regularno. Bilo je hladno pa nikog nisam video u dvorištu, ali iz odžaka se vijorio dim. Zimska kuća je dočekala svoje godišnje doba, mislio sam u sebi. Zamišljao sam kako oni unutra sad slušaju Sinatru pored kamina dok piju neki voćni čaj, ali znao sam da je to samo moje romansirano maštanje. Jedva sam čekao da padne sneg i da vidim kako ledenice vise sa one kule. No, to se nije desilo. U petak, samo tri dana kasnije, kuće više nije bilo! Na mestu gde je stajala bila je iskopana ogromna rupa, široka kao celo dvorište i duboka nekoliko metara. Nije više bilo ni kestena, ni kule, ni zavesa. Dva bagera su i dalje kopala, blato je bilo svuda naokolo. Onaj čovek koji je čitao "Politiku" sada je sa osmehom na licu pričao sa jednim radnikom. Stajao sam kao kip. Manje mi je bilo neverovatno da su srušili kuću, od toga koliko su to brzo uradili. Nisu mogli početi pre srede ujutru. A u petak u podne sve je bilo gotovo. Kako je moguće da se u Srbiji neki tako veliki posao obavlja za tako kratko vreme? Očigledno da to ima veze sa onom pričom o parama, burgiji i vrtenju. Dve nedelje kasnije, na tom mestu je nikla ona klasična odvratna, ružna trospratnica. Verujem da je čovek koji čita "Politiku" u njoj dobio dva stana, a da će preduzimač za "pristojnu" sumu preostalih 6-7 stanova već nekome uvaliti. Pitao sam se ko su ti preduzimači. I dalje ne znam koja firma je srušila "moju" kuću, ali znam koja je zadužena za one nesrećne nadogradnje u toj ulici. Vlasnik te firme koja je nadogradila gotovo celu ulicu pored Centralnog groblja je muzičar iz, nećete verovati, grupe Regina. Očigledno da terase u Budvi nisu dovoljne za pristojan život, te je čovek morao da se okrene svom, pretpostavljam, osnovnom pozivu – građevini. Sudeći po onome kako je nadogradio kuće iz te ulice, ili je na fakultetu prepisivao, ili je diplomu dobio kao predsednik države ili je u najboljem slučaju netalentovan. Na njegovu sreću i našu nesreću, uvek mu ostaju muzika i Bir festovi. Mnogi moji prijatelji iz osnovne škole su svoje stare kuće zamenili za te ružne nove trospratnice u kojima su dobili dva stana. Oni i njihovi roditelji žive pošteno, ne kradu, nemaju veze po sudovima i katastrima i dele sudbinu većine nas nesrećnika koji živimo ovde. Oni nemaju para da trošne kuće popravljaju i renoviraju. I onda su srećni kada im dođe neko kao taj iz Regine i ponudi dva stana u ružnoj zgradi bez dvorišta. A ko su ti što montiraju televizore na šibice i koji pola Voždovca pretvoriše u favelu koja očajnički želi da je grad? Odakle su došli, šta su jeli, na kojim klupama su se ljubili i gde su našli pare da naprave celu zgradu? Ko god da su oni, znam samo da nisu moj Beograd. Pa neka su se rodili i tri puta po sred onih tramvajskih šina na Dorćolu. Trg Slavija Kako godine prolaze, sve više se osećam kao stranac u gradu u kome sam rođen. To je valjda normalno kada čovek matori. Pesak iz sata nas sve drobi. Kukati za "mojim vremenom", danima kada se slušala "bolja" muzika, krošnjama kestenova i baget sendvičima, osnovni je pokazatelj da su vas godine pregazile. Zgrade i kuće se ruše i prave nove, dolaze novi klinci koji umesto Šarla akrobate i Sonic Youth slušaju S.A.R.S. i Eda Širana, ta se muzika vrti i na fekvenciji na kojoj je nekad bio radio B92, ljudi koji su vodili časopis Ritam sada na Exit dovode Eli Gulding, u bioskope se ide u tržne centre i to više zbog kokica nego filmova, a novac je na globalnom nivou za delić promila važniji sada nego što je bio kada ste počeli da čitate ovaj tekst. Ovo poslednje je ključno za razumevanje pitanja iz one pesme koju je pevao Nikola Kojo. A i on sada umesto dobrih filmova snima reklame u kojima leti na flaši nekog voćnog soka koji nije video voće. Panta rei ili zeitgeist, kako vam drago. Park kod Palasa Pa dobro onda, gde je sad moj Beograd? Svuda i nigde. Jebeš ulice i zgrade, grad su ljudi. Jedni su se zavukli u tople sobe i izlaze samo po koncertima. Drugi sede ispred televizora i kada čuju vesti zapuše uši u viču "la-la-la". Treći rade deset sati dnevno da bi mogli sobe da održe toplim. Četvrti uopšte i nisu iz Beograda. Peti su se odselili, a šesti uveliko planiraju. Gde god da su i šta god da rade, znam da nikad ne uzimaju ono što nije njihovo, da prave kompromise samo kad moraju, da ne bacaju smeće kroz prozor, da ne vode decu u poštu kako bi ih pustili preko reda, da ne ostavljaju automobile na sred ulice sa četiri uključena žmigavca, da ne slušaju Reginu, ni Neverne bebe i da se često pitaju koliko je ovo zapravo njihov grad. Eto tu je sad moj Beograd - u mom telefonskom imeniku. Vladimir Skočajić Извор

Pozdrav svima Imam par pitanja i nedoumica i nisam sigurna sta je ispravno ili ne. Zato bih zelela da mi neko dogovori ko bolje poznaje materiju da li je u redu drzati nasu liturgiju u drugim crkvama (katolickoj, protestanskoj ) ili objektima poput kluba ukrasenog sa po par ikona i to bilo kojim danom ?Licno pitam svesteno lice da li je moguce da se moze drzati liturgija u jednom klubu koji je apsolutno namenjen nekim drugim ”radnjama” i dobijam odgovor da je bitno okupati narod i drzati liturgiju a ne gde se drzi . Hm neznam sta da misli Drugo pitanje koliko ja znam (mozda pogresno ) da je pusanje djavolska rabota a onda na samnom ulazu nase crkve nailazim na svesteno lice koje sedi i pusi totalno mi je konfuzija u glavi ? Hvala unapred na odgovoru

Ovu rečenicu kao iz topa, ali iz duše rekli su samohrani roditelji u Srbiji sa kojima smo razgovarali. Tačan podatak o broju samohranih roditelja u Srbiji ne postoji, ali se zna da ih ima više od 100.000. Oni su svakodnevno sami suočeni sa brojnim poteškoćama, od finansijskih do organizacionih, ali i sa strahovima među kojima preovladava "da će njima nešto da se desi i da će dete ostati prepušteno samo sebi". Samohrani otac Aduš Avdo iz Subotice ima problem više jer njegova ćerka ima Daunov sindrom. - Od tuđe nege i pomoći plaćam njene troškove, a od socijalne pomoći račune. Iz devojčice prerasta u devojku, što meni kao muškarcu donosi nove poteškoće i velike izazove. Svaka čast svim samohranim roditeljima, ali verujte da je muškarcima teže. Mojoj ćerki je zbog bolesti teško objasniti šta je dobro, a šta loše, zbog čega dajem sve od sebe da je izvedem na pravi put. Mene u svemu tome nema nigde. Pratim je u školu i do kuće, idemo na kontrole u bolnice. Moj život je podređen njenom - iskren je Aduš Avdo. Foto: Biljana Vučković / RAS Srbija Adus Avdo sa ćerkom Dobio je pomoć u vidu građevinskog materijala i sam popravlja kuću, ali zbog obaveza prema ćerki mora da uloži dodatne napore da sve završi na vreme. - Od trenutka kada sam saznao njenu dijagnozu, mislim o tome šta će biti sa njom kada mene više ne bude. Sve me to plaši. Bojim se da će neko da je iskoristi. Ne volim da se žalim, ali teško je - priča nam Avdo. Josip P. ostao je udovac kada je mlađe dete imalo samo godinu dana. Ponosan je na svoju decu i na to što su se osamostalili, ali put do toga bio je trnovit. - Odgovornost da ih treba izvesti na pravi put, a da nemaš sa kim da podeliš odluku je najteža. Sve moraš sam i često se preispituješ. Održavao sam stalno kontakt sa nastavnicima da bismo pratili njihovo ponašanje pošto mi je to bilo veliko opterećenje - ističe ovaj Subotičanin. Da je bilo neophodno, kaže, zasukao bi rukave i radio još više, ali nikada ne bi tražio pomoć države. - Od najmlađeg uzrasta sam razvijao sa njima odnos poverenja. Voleo sam da upoznam njihovo društvo da bih znao sa kime su. Možda je prepotentno što ću reći, ali uspeo sam. Sada kada se osvrnem, izgleda sve prirodno, a bilo je jako teško - priznaje Josip P. Tajana H. je pre četiri godine ostala udovica. Veliku ljubav prekinula je tragedija, a činjenica da je ostala sama sa malim detetom suočila ju je s brojnim strahovima. - Kao da nema ni mene više. Mnogo snage mi treba da potisnem tugu i budem pred sinom raspoložena, ali mi istovremeno on daje volju da idem napred. Obaveza je mnogo. Najveći problem su moji strahovi da će se i meni nešto desiti i da će mi dete ostati samo. Tu je rodbina, ali oni koji sami podižu decu znaju na šta mislim - kaže samohrana majka. Najviše brine to što sin, osim dede, nema pored sebe odraslog muškarca. - Hteo je da se šminka. A kada sam ga pitala zašto, rekao je da svako jutro vidi kako to radim i da je mislio da i on treba isto. Tada sam shvatila koliko je bitno da deca imaju oba roditelja i da dečaci ujutru gledaju očeve navike, kako se briju... - poručuje ona. U situacijama kada su roditelji razvedeni ili nisu ni bili u braku, ali su prisutni u životu dece najveći teret pada na onoga ko ima starateljstvo. - Otac moje ćerke i ja smo prekinuli vezu kada sam ostala u drugom stanju. Viđa je, ali retko. Stručnjaci su mi rekli da treba što češće da bude u kontaktu sa njom da bi ona znala da ima oca. To će za nju biti vrlo važno kada krene u školu pošto vršnjaci mogu biti surovi. U današnje vreme je problem ako vam dete nema "najki" patike, a kamoli oca da nema. Ne znam da li uopšte postoje pogodnosti za samohrane roditelje. Lično nisam osetila nijednu. Naprotiv, primorana sam da vodim dete, recimo, u poštu jer nemam kome da je ostavim. Niko neće zbog toga reći „pustite majku sa detetom“, već će vam odbrusiti da ste poveli dete da biste došli prvi na red - priča samohrana majka M. S. Plata odlazi na račune i troškove za dete, a najveću odgovornost samohrana majka nosi zbog odluka o budućnosti deteta. - Sve sam radiš i nosiš odgovornost odluka o vaspitanju. Stalno se preispituješ. Parovi dele troškove i obaveze. Ako ne platim vrtić, niko neće reći sama je i ima dete. To nikoga ne interesuje. Jako sam umorna. Mnogo toga sam potisnula i posvetila se detetu, ali to nije rešenje. Problemi su i dalje tu, a obaveza sve više - zaključuje ova samohrana majka. https://www.blic.rs/vesti/drustvo/u-srbiji-zivi-vise-od-100000-samohranih-roditelja-a-svi-oni-dele-jedan-najveci-strah/f84g2vj

BEZGRANIČNA ljubav prema deci je odlika većine roditelja. Ipak, u nekim slučajevima preterana briga kao posledica ljubavi može rezultirati "mešanjem" roditelja u život svog deteta, čak i onda kada je dete zasnovalo brak i svoju porodicu. Roditelji vlasnici, kako ih oslovljavaju američki stručnjaci, predstavljaju teret i deci i sebi, opterećeni činjenicom da moraju da znaju svaku pojedinost iz života i braka deteta uz neizostavne primedbe. Granice između "primarne" i "sekundarne" porodice se moraju postaviti, ali je zdrava komunikacija ključna kako bi odnosi bili skladni, savetuje psihoterapeut doktor Zoran Milivojević. - Kada se ljudi vole, kada im je važno kako se osećaju njihovi bliski i šta se sa njima dešava, tada je sasvim normalno da i jedni i drugi imaju neku vrstu uvida u život onih drugih i da učestvuju u njihovim životima - objašnjava doktor Milivojević. - Između porodica mora da postoji granica. To jednostavno znači da ona i on imaju svoj život, da samostalno donose važne odluke i da ne dozvoljavaju svojim roditeljima da im se mešaju u život u smislu da ga uređuju i da im naređuju kako da se postave u različitim situacijama.

Pobegli su iz staračkog doma, a o tome gde su ih u tri ujutru pronašli priča ceo svet! Ovo je jedna od onih priča gde ne možete da se ne nasmejete kad zamislite situaciju iz nje. Dvojica penzionera iz Nemačke pobegla su iz staračkog doma kako bi prisustvovali najvećem hevi-metal festivalu na svetu. Zaposleni u staračkom domu bili su veoma uznemireni, pa su njihov snestanak prijavili policiji koja se odmah dala u potragu. I onda počinje spektakl! Policija ih je pronašla u tri ujutru u masi na “Wacken Open Air festivalu” u Vakenu u Nemačkoj, gde su bili prilično dezorijentisani. Ipak, odbili su da napuste koncert, te je njihov pazitelj kasnije morao da organizuje prevoz taksijem koji je na povratku u starački dom pratila policija. Penzioneri nisu hteli da propuste “Wacken Open Air festival”, koji je trenutno najveći metal festival na svetu, a zahvaljujući svom “podvigu” dospeli su u sve svetske medije, koji su, malo je reći, oduševljeno preneli ovu zaista zanimljivu vest. US Magazine… https://t.co/YKklPI3Yhw Dekicama svaka čast, a prema komentarima na ovu vest, mnogi su to dočekali oduševljeno. Kažu, s obzirom ko je sve svirao u Vakenu ove godine – nisu smeli to da propuste! Kakav je događaj u pitanju, govori podatak da su karte za festival naredne godine već skoro rasprodate, tako da se možemo složiti da su zaista u pravu. Bitno je čuvati taj mladalački duh, a ovaj simpatičan događaj pravi je dokaz za to. Nadamo se da će naredne godine takođe da prisustvuju festivalu, ali da neće zabrinuti nikog i uživati u omiljenoj muzici, do koje im je očigledno stalo i u poznim godinama. Može se reći da je ovo priča s poentom, zar ne? Idemo kažiprsт i mali prst gore za dekice! \m/ IZVOR: BBC

Kad vam se u previše otmenom restoranu jedu ražnjići i salata, a dobijete komadiće mesa nabodene na čačkalicu i nude vam pića koja ne znate ni da izgovorite... Pročitajte novu kolumnu Sandre Todorović! Proleće. Jagode i trešnje. Grad miriše na lipu. Sunce me podstiče da hodam ispravljenih leđa, da mu se celom površinom tela prepustim. Dobra muzika u ušima, nove sandale, nova crvena nijansa laka za nokte. Danas ću se videti sa njim, što me uvek raduje nakon toliko godina viđanja sa njim. Ručaćemo zajedno. On kaže da je mesto veoma posebno. U troli redak prizor mladih nasmejanih ljudi koji razgovaraju međusobno. Na licima im prepoznajem optimizam. I dalje se nadaju da će im te dobre ocene u indeksima doneti pristojan život ovde. Majstor gari onu trolu, svi počinjemo da delujemo kao uvežbana plesna grupa plesača oko znojavih šipki. Zanosimo levo-desno, zabacujemo glave, izvinjavamo se jedni drugima za gaženje po bosim nogama. Trola staje, izlazim, a plesna grupa nastavlja da pleše svako do svoje destinacije. Štedela sam se za taj ručak ceo dan. Glad postaje neizdrživa. On mi prilazi. Pita me da li sam spremna. Kažem mu da sam gladna i da mi se priviđaju pljeskavice. Uzima me za ruku i kaže mi kako ni on danas nije bogznašta jeo. Usput komentarišemo šta je ko obuo. Primećujemo da su ženske sandale evoluirale u nešto čupavo sa đonom, a muškarci su uglavnom u patikama. Svi idu u pocepanim stvarima, pa nas dvoje zaključujemo da smo matori i da se više ništa ne razumemo u modne trendove. Konačno restoran. Moj utisak - previše otmeno. Lepo je mirisalo unutra. Skup enterijer, veliki open space gde vidiš kuvare kako spremaju hranu. Elegantni setovi za so i biber. Odnekud se pojavi konobar baletski elegantnim hodom, obučen u uske pantalone, belu košulju sa leptir mašnom I keceljom do zemlje. Mogu da se zakunem da nam se i poklonio pre nego što je progovorio. Ni nalik na mog debeljuškastog, brkatog konobara iz kafane koji nosi blokče za porudžbine u levom džepu košulje i zove me "ćero". Napamet naučenim tekstom nam poželi dobrodošlicu i upita nas da li želimo prvo da naručimo piće. Ja bih špricer, rekoh. Pita me da li želim Fume blanc iz 2014. ili ako bih mu dozvolila da mi preporuči Trijumf Late Harvest iz 2013. Tu me je već drmala nostalgija za plavom bocom za soda vodu i potpuno anonimnim vinom iz bokala od koga se peva i plače u isto vreme. Rekoh, dajte mi bilo koje. A mineralnih voda je bilo dvaespet vrsta, pa nisam znala koju smem da mešam sa Late harvestom iz 2013, da nešto ne sje*em u toj prefinjenoj hemiji, pa sam mu prepustila da mi on odabere i vodu. U jelovniku je sve zvučalo kao Quenelles de Brochette, i Albongidas, a glad je gulila stomak i projektovala omiljene mi ražnjiće obmotane slaninom u kombinaciji sa šopskom salatom i ljutom belolučenom paprikom u koju se umače vruć somun. Sklopljenih ručica konobar pita da li smo odabrali main dish. Onako prijateljski ga priupitam, majstore, je l' imate vi neke pileće ražnjiće i šopsku salatu a la carte, kako bilo, samo daj nešto da pojedem, pošto sam onaj kuvar sa stola pojela pre nego što si se prvi put pojavio. O da, naravno. Imamo odličnu salatu (pa reče neko otmeno ime salate) od organski gajenog paradajza sa komadićima crvenog luka koji je takođe organski, sa maslinovim uljem i kozjim sirom od posebnih koza….Može, rekoh, daj sve to i te ražnjiće što su od pileta iz ekološki zaštićene ograđene livade iza sedam mora i sedam gora… Nakon nekog vremena stiže paradajz salata, koju sam odmah pojela, a moču nisam imala čime da pokupim jer nismo imali hleb na stolu. Prilazi konobar i kaže mi, oprostite molim vas, moj propust što vam nisam doneo kašiku za (bukvalno) jedenje salatnog soka, jer je to baš bogato vitaminima, a i najlepši deo salate. Ostavlja kašiku pored mene umotanu u salvetu. E sad je već sve smešno. Salatni sok...Gde je 'leba majstore, gde? Šta će mi kašika za moču? Na predimenzioniranom tanjiru stigoše malene kockice mesa 1x1cm nabodeni na čačkalicu, namešteni uredno na sred tanjira ukršteni u X. Komada dva. Oko toga ima neke dve brlje na tanjiru koji su deo aranžmana i jedan list rukole. On me gleda preko stola kako gledam u ona dva minimalistička pileća ražnjića, smeje se iza menija sa kolačima, jer sam verovatno delovala kao prljavi bagerista u Tifaniju koji bira prsten za mladu koju će ženiti za vikend. Svučem ja one ražnjiće za sekund i po, nagrnem ostatak iz čaše i podrignem otmeno u skladu sa enterijerom i menijem. – Da li je sve bilo kako treba? Jeste li uživali u hrani? Da li vam je moj predlog vina prijao? Da li ste za neki desert, možda da vam preporučim Croustade aux pommes, od svežih jabuka, organskih, iz sunčanih predela naše zemlje Srbije? Majstore, ja sam sad za deset ćevapa na kajmaku, šopsku i dve orasnice za usput. A lepo vam je ovde, baš sam uživala. --------------------------------------------------------------- SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ Преузето са http://mondo.rs/a1109841/Kolumne/Sandra-Todorovic/Otmeni-restorani.html

FOTO: BLIC / RAS SRBIJA - Ne vidim da je moguć napredak ni u Crkvi ni u državi gde se niko ne buni ni protiv čega -rekao je Vladika Grigorije nakon odluke Sabora SPC da napusti mesto episkopa zahumsko-hercegovačkog i preuzme Frankfurtsku eparhije i preseli se u Nemačku. On je u intervjuu za "Nedeljniku" obraložio kako je došlo do te iznenadne odluke. - Kada se, poslednjeg dana saborskog zasedanja, raspravljalo o sudbini Eparhije frankfurtske i sve Nemačke, između ostalog, postavilo se i pitanje ko bi mogao da se prihvati tog zaduženja i sedne na tamošnji episkopski tron. Budući da do rešenja, ni posle višečasovne rasprave, nismo uspeli da dođemo, vladika budimljansko-nikšićki Joanikije predložio je da ja preuzmem tu obavezu i odgovornost, obrazlažući taj svoj predlog činjenicom da u obavljanju arhijerejske dužnosti imam višedecenijsko iskustvo, ali da isto tako, zbog svojih godina, imam i dovoljno energije i entuzijazma da se posvetim novoj misiji - rekao je Vladika Grigorije "Nedeljniku". Vladičin predlog mi se učinio smislenim, dodao je on i pojasnio da je jedina njegova molba bila je ta da novog zahumsko-hercegovačkog vladiku biraju među hercegovačkim monasima koji poznaju tamošnji narod i prilike. - Predložio sam oca Dimitrija koji je istinski monah i isposnik, molitvenik i smirenouman čovek. O tome sam odavno razmišljao. Imao sam na umu da novi hercegovački vladika ne mora biti vičan biznisu i politici. Jer mnogo toga je izgrađeno, a eparhija je ekonomski stabilna i nezavisna, pa je samim tim i politički nezavisna. Novi episkop ima mogućnost da radi ono što najbolje zna - da se moli Bogu i propoveda. To je bila moja vizija - rekao je on. Vladika Grigorije je dodao i da odlazak u Nemačku doživljava kao "još jednu misiju te, u izvesnom smislu, i izazov, a sa svešću da je i jedno i drugo moguće samo uz Božju pomoć". - Veoma je važno za svakog čoveka to idenje napred, u susret novim obavezama, dužnostima, odgovornostima te izazovima koje život pred nas postavlja. Statičnost već sama po sebi nije dobra i ponekad su promene nužne kako bismo se trgli i pomerili iz životne zaparloženosti i prividne sigurnosti na koju smo navikli - rekao je on između ostalog. https://www.blic.rs/vesti/drustvo/vladika-grigorije-nema-napretka-ni-u-crkvi-ni-u-drzavi-gde-se-niko-ne-buni-ni-protiv/0mc4zmz

Gen 3:9 A Gospod Bog viknu Adama i reče mu: Gde si? Jedna od najcescih pojava u dihovnom zivotu jeste da se krijemo od Boga. To radimo po straom oprobanom receptu naseg praoca Adama. Umesto da bas tada kada smo sagresili i kada smo se odvojili od njega se okremnemo ka njemu u zatrazimo oprostaj mi bezimo od njega i skrivamo se kao Adam u zbunje ili se pokrivamo liscem i pokusavamo da sakrijemo nasu golotinju. U cemu se sastoji to nase lisce i zbunje? Pa u ideji da trebamo da budemo pravedni dobri , ocisceni i sveti da bi se priblizili Bogu. Onda se pokrivamo frazama: "ja gresni sluga Bozji" "svi ce se spasti osim ja" i td. Tako izrecene fraze pokazuju samo da bezimo od Boga jer nedostatak naseg pokajanje pokusavamo, pred drugima da prikrijemo, recenicama koje smo procitali ili autoritetom tzv. "svetih otaca". Zaboravljamo ovo: Matt 11:28 Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti. Matt 11:29 Uzmite jaram moj na sebe, i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smeran u srcu, i naći ćete pokoj dušama svojim. Matt 11:30 Jer je jaram moj blag, i breme je moje lako. John 15:5 Ja sam čokot a vi loze; i koji bude u meni i ja u njemu on će roditi mnogi rod; jer bez mene ne možete činiti ništa. Isa 55:1 Oj žedni koji ste god, hodite na vodu, i koji nemate novca, hodite, kupujte i jedite; hodite, kupujte bez novca i bez plate vino i mleko. Isa 55:2 Zašto trošite novce svoje na ono što nije hrana, i trud svoj na ono što ne siti? Slušajte me, pa ćete jesti šta je dobro, i duša će se vaša nasladiti pretiline. Isa 55:3 Prignite uho svoje i hodite k meni; poslušajte, i živa će biti duša vaša, i učiniću s vama zavet večan, milosti Davidove istinite. Isa 35:3 Ukrepite klonule ruke, i kolena iznemogla utvrdite. Isa 35:4 Recite onima kojima se srce uplašilo: Ohrabrite se, ne bojte se; evo Boga vašeg; osveta ide, plata Božja, sam ide, i spašće vas. Isa 1:18 Tada dodjite, veli Gospod, pa ćemo se suditi: ako gresi vaši budu kao skerlet, postaće beli kao sneg; ako budu crveni kao crvac, postaće kao vuna. Rom 2:4 Ili ne mariš za bogatstvo Njegove dobrote i krotosti i trpljenja, ne znajući da te dobrota Božija na pokajanje vodi? Postoje i mnogi drugi stihovi iz Svetog Pisma koji kao i ovi ,koje sam naveo, govore o istom. Pokajanje je dar Bozji i jedni put ka Bogu. Nema potrebe za udesavanjem pred Bogom i da kao farisej nabrajamo kako postimo i molimo se i daje desetinu i td. Nemozemo se mi od Boga sakriti niti se pred njime pokriti a nebi to ni trebalo da radimo vec jednostavno kao razbojnik sa svojim gresima doci pred Hrista i zatraziti milost. On je spasitelj a ne mi i nasa dela i nase molitve i nasi postovi pa pa cak ni nase pokajanje. Hristos spasava! Jedini problem u svemu ovome je sto mi nevolimo da neko drugi radi nesto na nama i za nas. Tu se krije ona istinska gordost koja je i Satanu oterala sa neba. Smireno i strpljivo cekati na Bozju milost je najbolji i jedini moguci put ka spasenju.